четвртак, 31. март 2011.

СУДЊИ ДАН ПОДНО МАЈА ГЛАВЕ - КОШАРЕ

Део из књиге "Други Косовски Бој" Милован Дрецун (кликните на текст због лакшег читања)




















понедељак, 28. март 2011.

Херој Православља - Евгениј Василев,Бугарски добровољац


Добровољац из Бугарске Евгениј Василев,погинуо у Босни 1995. године,бранећи Православље и Србски народ.Буквално положио своју главу на Олтар Православља,коју су му кукавички муџахедини одсекли.

Новине "Глас Српски" страна 15. број 8271 петак,16.мај 1997 године.






Опроштај од Хероја Православља 1997. године


Херојство потврдио његов рођени брат Александар,који је као добровољац,1999.године на Косову такође бранио Православље и Србски народ.
Рањаван у борби,одликован,привржен Србији и Србском народу.Живи у Софији и чува успомену на свога брата Хероја Евгенија.

МОЛИТВА ПРИ УПАДУ НЕПРИЈАТЕЉА

Господе сила, буди с нама, јер другога помоћника у тузи немамо, изван Тебе, Господе сила, помилуј нас.

Суди, Господе, онима који нам чине зло, обори оне који хоће да нас оборе. Узми оружје и штит и устани у помођ нашу.

Пресвета Богородице, за време живота мога не остави мене, не повери ме суду људскоме, већ сама заступи и помилуј ме.

Сву наду моју полажем на Тебе, Мати Божја, сачувај ме под окриљем Твојим. Да васкрсне Бог и да се расточе непријатељи Његови и да побегну од лица Његовог мрзитељи Његови.

Господе, Боже сила, Боже спасења нашег, Боже Који сам чиниш чудеса, погледај милостиво и снисходљиво на Своје смирене слуге, и чуј нас човекољубиво, и помилуј. Ево, наши се непријатељи скупише против нас, да нас униште и да разоре светиње наше. И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас и да се не можемо одупрети Њиховом мноштву ако нам Ти не помогнеш. И овако грешни и недостојни, кајући се, са сузама Ти се молимо: помози нам Боже, Спаситељу наш, и избави нас ради славе Имена Твог, да не би рекли непријатељи наши: гле, оставио их је Бог, и нема онога ко их избавља и спасава, већ да познају сви народи да си Ти Бог наш, а ми деца Твоја, увек заштићивана Твојом влашћу. Покажи нам, Господе, Твоју милост, да би се примениле на нас речи које је Мојсије рекао Израиљу: “Будите одважни, стојте и видећете спасење Господње, јер ће се Господ борити за вас.” Дај нам добро знамење, да виде сви који мрзе Православну веру нашу и нас, да се посраме и смире. О Господе, Боже, Спаситељу, Снаго и Надо и Заступништво наше, не помени безакоња и неправду народа Твог и не окрени се од нас у гневу Своме, него милостиво и снисходљиво посети Своје смирене слуге. Дођи нам у помоћ и разруши лукаве савете оних што нам зло мисле;суди онима који нас вређају и покори оне који се против нас боре; обрати њихову нечисту дрскост у страх и бекство. Опрости грехе онима којима си доделио да у борби положе своје животе за веру и отаџбину и дај им нераспадљиве венце у дан Праведног Суда Твог. Јер си Ти Заступник, Победа и Спасење свих оних који се надају у Тебе, и Тебе славимо, Оца, Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова,Амин.




Псалам 74

1. Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2. Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3. Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4. Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5. Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6. Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7. Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8. Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9. Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10. Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11. Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12. Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13. Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14. Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15. Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16. Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17. Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18. Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19. Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20. Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21. Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22. Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23. Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!

петак, 25. март 2011.

Острво Видо - Плава гробница

„А ти путниче, када дођеш на Крф, прођи га унакрст, обиђи гробља и гробове бесмртника на Крфу и одај пошту сенкама њиховим и ослушни шапат који се слива са шумором морских таласа: Овде завршисмо свој дуги и трновити пут у славу и част отаџбине. Причајте целом свету , и једној нераздвојној мајци Србији и потомцима нашим, како се скупо платила слобода и стекло уједињење Српства.“


Видо

Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у "плавој гробници". Током `30 година XX века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули, а чија су имена била знана.

„Доласком на јадранску обалу, муке српских војника и народа се настављају. У Скадру и Драчу чекало је око 185 000 изнемоглих људи који су жељно очекивали помоћ савезника. За збрињавање око 150 000 људи изабрано је острво Крф. Грчка је у то време била неутрална земља, па је француска влада своју одлуку да њене елитне јединице окупирају Крф, образложила јединим начином прикупљања, опоравка и снабдевања српске војске. Већина војника је предходно морала да савлада трновит пут тешког мочварног терена од Драча до Валоне. Крај страдању није се назирао. До 21. фебруара 1916. године са 43 савезничка брода евакуисано је више од 150 000 људи на „острво спаса“, како су Срби назвали Крф. У првом сусрету са острвом , страдање је донело кулминацију. Витално најугроженији, углавном најмлађи регрути, били су упућени на острво Видо.На пучини Јонског мора сахрањен је велики број ових храбрих младића, након што на самом острву то више није било могуће“

Острво је удаљено свега километар од градске луке у Крфу и да би се стигло до њега потребно је десетак минута вожње бродићем.




Плава гробница

На острво Видо прве су дошле 21. јануарa 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића-регрута. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво време сахрањивани су на каменој обали острва, a касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.




+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Плава гробница - Милутин Бојић

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!



+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Маузолеј




Маузолеј на острву Виду

Маузолеј-костурница на острву Виду рађена је по пројекту архитекте Николе Краснова, а завршена је 1938. године.
На мермерним зидинама налазе се 1.232 касете са костима ратника који су били сахрањени на 27 крфских гробаља, a чија су имена била позната. Кости 1.532 непозната ратника сахрањена су у два спољашња бочна камена бункера изнад којих се налази лице и наличје. Изнад улаза у маузолеј се налази велика репродукција Албанске споменице на којој се налази грб Краљевине Југославије.

четвртак, 24. март 2011.

МИЛИЦА РАКИЋ НОВИ СРБСКИ СВЕТАЦ - ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''

ПОСТАЛА СИМБОЛ СРБСКОГ СТРАДАЊА: Слике Милице Ракић обишле свет


НАТО кукавице су убиле трогодишњу Милицу Ракић из Батајнице

Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. год. Њен Брат Алекса је био невероватно срећан када је добио млађу сестру. Милица је убијена 17. априла 1999. год. у 21:45. У малом купатилу у улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, први спрат, Батајница. Шрапнели су разбили мали прозор и поцепали завесу...

Милица је седела на својој ноши, мајка Душица је напустила купатило само пар тренутака пре да малој Милици припреми кревет... Да је смести на спавање.
Врата купатила су била отворена, и шрапнели су пролетели право кроз врата купатила. Било је то јуче поподне.
„Моје сестрице више нема” каже он.
Када је пуна стакла. Лавабо је разбијен, плочице изломљене.
„А њена мала главица...” чуло се из суседне просторије.
Изненадна експлозија, ништа се претходно није чуло. Фасада куће је сва у рупама зграде у броју 8.
„Потрчао сам бос у купатило” каже Жарко. Размишља о речима које је изрекао. Затим, окреће главу у страну. Његов поглед сусреће Душичин. Гледа у нас. „Узео сам је, стрчао низ степенице, улетео у кола... Наставио сам да возим, иако сам знао да је мртва. Возио сам. У болници, узели су је од мене.”
Жаркова сестра Милка Богојевић, професор: „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи... Сада знам, и не разумем. Оставила сам сина Илију, шестогодишњака — Миличиног брата. Она му је била најближа... Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”




Богдан Мириловић (71), комшија: „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву.”
Феми Сумети (37) комшија из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи.
У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21): „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу. Јутрос су ми извадили парче шрапнела из ноге али сумњају да је још остало. Играо сам се са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около.”
Плочице по читавом десном зиду купатила прекривене су сличицама — цео зид десно од врата. Врата су била отворена. Смртни хитац је долетео кроз мали прозор.
„Доктор ми је рако да има лоше вести” казе Зоран Благојевић, муж Жаркове сестре. То је било у поноћ. Шта није у реду? Питао сам а да нисам ни био у стању да размишљам.




Жарко је из Босанског Петровца, у близини Дрвара. Дошао је у Београд у касним седамдесетим. Срео је своју будућу жену у Бежанији. Њихово родно место је сада у муслиманским рукама. Жарков отац и мајка су сада у Дервенти, каже он, „живе на ничијој земљи у ничијој кући”. Жарко је механичар, његова жена Душица је радница. Они су засновали свој дом у Рашиној улици, број 8.
„Милица је нацртала слику лала баш претходни дан за себе”, присећа се њена рођака Данијела Дукић, доктор. „Лале, жуте и црвене.”
Њихове комшије и њихови пријатељи су седели на двема софама. Неко је, такође, поменуо судбину!
„Немојте да причате о судбини” каже Жарко.„Немој нико да ми говори о судбини!”

Окрутни непријатељи и тирани пуцали су издалека, погађајуци војни циљ. Име: Милица Ракић (3).

Српско министарство за информације 19. април 1999. г.

+ + +



МАЛА МИЛИЦА РАКИЋ НОВИ СРПСКИ СВЕТАЦ

СПЦ покренула иницијативу да се трогодишња НАТО жртва канонизује
Уколико заживи култ у народу, Сабор СПЦ ће донети свечану повељу о проглашењу Ракићеве за светицу. У именослов светих Срба до сада је уведено 77 личности.
Према канону СПЦ, да би нека личност била канонизована, односно проглашена за свеца, потребно је да буде испуњен један од услова — мученичка смрт, култ у народу, јављање чудом или да су нетрулежне мошти.

Византијски стил фреске ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''

СРНА 01.12.2004.
БЕОГРАД, 1. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Српска православна црква /СПЦ/ покренула је иницијативу да се трогодишња жртва НАТО бомбардовања Милица Ракић прогласи за новог свеца СПЦ-а – пише ''Глас јавности''.
Приједлог су недавно објелоданили умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије и његов насљедник владика Григорије, који је рекао за овај лист да је иницијатива прво покренута у локалној заједници, а ако култ заживи у народу, Свети архијерејски Сабор СПЦ доноси свечану повељу о канонизацији.
Кад ''црквена скупштина'' верификује одлуку, пише се тропар свеца, слика се икона и одређује дан празновања у црквеном календару.
Владика Атанасије је рекао да се фреска мале Милице налази у манастиру Тврдош код Требиња, сједишту епископа захумско-херцеговачког, а настала је ове године, као дјело ђакона Николе Лубардића из Београда.
На фресци пише: ''Св.н.муч. од НАТО. Милица дете''.
Милицва Ракић погинула је од НАТО бомбе за вријеме агресије на СР Југославију у прољеће 1999. године.
У именослову светих Срба до сада је уведено 77 личности.


ДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

СУЗЕ ПРЕСУШИЛЕ,СРЦЕ ОПУСТЕЛО

За Ракиће је време стало, бол не јењава ни после деценије од трагичне смрти њихове кћерке Милице,још су у истом стану и свакодневно гледају на зиду рупе од гелера.
+++
Милица Ракић је имала само три године, три месеца и осам дана када је постала симбол српских страдања те 1999. године. Три дечје, невине године. У смрт је отишла када је гелер од распрскавајуће НАТО бомбе улетео у купатило, где је девојчица седела на ноши. Њене слике и њена судбина су обишли свет. Операција “Милосрдни анђео” и НАТО безумници су прекратили њено срећно детињство. Завили у црно оца Жарка и мајку Душицу, занавек без сестре оставили деветогодишњег Алексу.
А у дому Ракића, где су се 17. априла казаљке на сату зауставиле у 21.45, где време не лечи ране, где се поново родила девојчица по имену Анђела, речи и данас, десет година касније, недостају. На фасади стамбене зграде у Батајници још су видљива оштећења од гелера. Ракићи их нису поправили, кажу, нека подсећају на страшан злочин.
Ракићи из улице Димитрија Раше Лазарева не воле месец март, нерадо подижу телефонску слушалицу. Стрепе од свих који их се сете само уочи обележавања отпочињања НАТО агресије на Србију. И њихове Милице, једне од 78 погинуле деце међу 2.500 цивила. Али, врата свога дома отворили су, баш као и пре једне деценије, новинарима “Вести” који су за ово време постали њихови искрени пријатељи, а не само пуки извештачи, несрећа их је зближила те кобне априлске ноћи…
Болно питање
- Фотографије прослављених српских тенисерки Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Клинтоном, против којих лично немам ништа, као и њихове импресије овим бившим америчким председником, дубоко су ме погодиле. Нисам могао, а да се не запитам да ли је нормално дивити се главном кривцу за смрт 78 малишана, колико је настрадало током НАТО-бомбардовања - чуди се Жарко.
- Све је исто, а све је, опет, другачије. Старији смо за десет година, а рана нам је и даље незарасла. Сузе су пресушиле, а срце опустело… Бол је иста, а време пролази - каже уморним гласом 45-годишња мајка Душица, а отац, 48-годишњи Жарко јетко признаје:
- Новинари и политичари се јављају увек почетком марта. Обећавају, причају и разапињу нас у болу, а ми им ништа не тражимо, осим да нас оставе на миру да тугујемо за нашим дететом. Да престану да преко наше трагедије сакупљају јефтине поене. У дневницима градских отаца и великог броја медија све ове године били смо само број…
- Нисмо ништа тражили, нити тражимо. Треба нам само мало људскости и саосећања. Ето, Радмила Хрустановић ме свих ових година, када се 24. марта сретнемо на гробљу, јер ме њена секретарица уредно обавести да се појавим, увек пита исто: “Да ли сте ви мајка Милице Ракић?” - готово кроз тихи јаук каже ова скромна жена која нема посебних жеља осим да своју децу, деветогодишњу Анђелу и 19-годишњег Алекса, васпита у часне и поштене људе.
Туга и радост
- Када сам неколико месеци после губитка Милице схватила да сам трудна нисам знала да ли се то Бог шали са мном и Жарком, или покушава да нам ублажи бол. Трудноћу сам провела између кревета и батајничког гробља где сам “причала” са мојом Мицом, а код куће, држећи руку на стомаку са Анђелом. Још пре него што је рођена, брат Алекса је назвао Анђела - каже мајка Душица.
- За ових десет година у Србији се, изгледа, све променило. Пали смо на најниже гране. Заједно, Душичина и моја плата прецизног механичара, не износе ни 30.000 динара, што је мало више од 300 евра. Може ли од тога да живи трочлана породица? Син Алекса тражи посао, али га нема, иако се тврди да су Србији кувари потребни. Коме и где? Ко брине народне муке?! Американци су ми убили дете, знам и то боли без престанка, али болније је то што ми моји у мојој отаџбини узимају право на рад и живот. Када бих могао да вратим време уназад, све бих другачије урадио - огорчено објашњава отац Жарко.
Седимо у истој соби, преко пута је купатило из ког Милица није никад изашла, иако није ни знала шта су гранате, шрапнели нити мржња. Познавала је само љубав. Ипак, ње више нема, невиност је није спасла. На зиду фотографије, Алексине и Анђелине, између Миличине, веле, не желе децу да раздвајају. Душица је Миличине играчке пре десет година спаковала у комоду, а данас су помешане са Анђелиним, која своју сестру зна само са фотографија, из маминих и татиних прича. Речи застају, уступају место тишини. Сећања опет надолазе.
Мркла батајничка ноћ 17. априла 1999. године. Био је то 24. дан бомбардовања. Батајницу су НАТО-бомбардери свакодневно гађали. Ракиће су звали рођаци из Републике Српске да се склону код њих, али Жарко није хтео да напушта своју кућу.
- Да сам знао, кукавац црни, шта ме чека, да ће ми злотвори убити дете, отишао бих! Али, нисам, то је моја грешка! Да сам је склонио, одвео код рођака, била би жива данас - тихо пребацује себи. - Онај ко може да убије невино дете, макар из авиона и не знајући да постоји негде тамо доле на земљи, за мене је крвник! То су после цинично назвали колатералном штетом….
Знам да их наша родитељска бол не интересује, али и данас кад уђем у купатило видим њено мало, крваво тело, наслоњено на каду. Седео сам у соби кад су шрапнели погодили Милицу. Њен врисак ми је заледио крв. Бос сам улетео у купатило. Гледала ме је, а ја сам имао осећај да ми каже: “Тата, помози ми.” Зграбио сам је и стрчао низ степенице. Како сам стигао до земунске болнице, ни сам не знам - прича Жарко бришући ознојено чело и понавља да би дао свој једини живот, само да може, да је оживи.


Погибија мале Милице Ракић

Миленијум трећи стиже,
На раскршћу два вијека,
Послушајте од силника,
Српски народ шта дочека.

Моћна сила Нато пакта,
У Бриселу кад одлучи,
Да војничку моћ и силу,
На малени народ сручи.

Па су тукли немилице,
Кидисали на циљеве,
Које штите на папиру,
Конвенције из Женеве.

Ратно право погажено,
А силници сишли с ума,
Склањане су бебе мале,
По склоништа и подрума.

Те макање тек рођене,
К’о да знају па не плачу,
И оне су пркосиле,
Подивљалом освајачу.

Ево један црни примјер,
Каквих има на стотине,
Како коси агресија,
Чисте душе и невине.

Оj, Господе на небеса,
Твоја милост душе прима,
Па невину жртву узми,
Међу својим анђелима.

Ти што владаш васионом,
Праведника и Месије,
Препознат ћеш малу жртву,
Неправедне агресије.

То невино чедо мало,
Милица се Ракић зове,
А бомба је агресорска,
Прекинула дечје снове.

Та макања трогодишња,
Шта је могла да нанесе,
И са чиме да угрози,
Америчке интересе?

У тренутку судњег часа,
У кући је боравила,
У узаној просторији,
Свога кућног купатила.

Гледала је замишљено,
У прстиће малих шака,
Размишљала о Снежани,
И о седам патуљака .

На свој начин тумачила,
Шта би био принц из бајке?
О коме је причу чула,
Од Душице младе мајке.

Није знала да те ноћи,
Вук западни пружа шапу,
Да растави са животом,
Малу српску Црвенкапу.

Није знала да на небу,
Изнад родне Батајнице,
Лете тешки бомбардери,
Крволоци и убице.

Док одједном прекидоше,
Сањарења маште њене,
Звуци страве и ужаса,
Знак узбуне и сирене.

Још сирене за узбуну,
Језиво су завијале,
Касетне су бомбе близу,
Ракићеве куће пале.

Од прозора купатила,
У комаде прасну стакло,
А дијете погођено,
Са мјеста се није макло.

А Душица мајка врисну,
Мајчински јој нагон збори,
Да безгрешно њено чедо,
С невином се душом бори.

Отац Жарко брзо скочи,
А на врата купатила,
Слика страве и ужаса,
Срце му је заледила.

По пиџами с цветићима,
Црвена се крв разлила,
Рече отац зашто бомба,
Мене није погодила?

Мале усне Миличине,
У осмијех развучене
А веселе бистре очи,
Стоје широм отворене,

Лијева јој мала шака,
На крваву љуту рану,
А крв лије немилице,
По прстима и по длану.

Млаз крвави к’о да броји,
Дечјег срца откуцаје,
Примијети црни отац да,
Живота знаке даје.

Па рукама уздрхталим,
У наручје чедо хвата,
Чини му се да му збори,
Помози ми мили тата!

Жури отац амбуланти,
Са комшијом у колима,
А све мисли да још наде,
За Милицу малу има.

Вришти мали брат Алекса,
Код излазних кућних врата,
Па Душицу мајку пита:
“Ђе однесе секу тата“?

Крије мајка горки јаук,
Рад’ Алексе малог сина,
А кида се у комаде,
Њежна љубав материна.

Па у јаду сину збори,
Да се стрпи и сачека,
„Буди добар надо моја,
Вратит ће се брзо сека“.

Но мајчина празна нада,
Истопи се и потону,
Јер на столу амбулантном,
Миличино тијело клону.

Срце стаде, душа оде,
Међ’ небеске анђелчиће,
Па у кући мајка кука,
Јер јој црна зора свиће.

На животну позорницу,
Тек Милица бјеше стала,
А на небо винула се,
Њена чедна душа мала.

Јадна мајка чупа косу,
Грли лутке Миличине,
И Алекси сину рече:
“Ето иде сека сине“.

„Ево новац па отиди,
У цвећару срећо мила,
Купи твојој малој секи,
Три црвена каранфила.

Нека ти их замотају,
Црном траком људи неки,
И напишу брат Алекса,
Са љубављу својој секи.

То је задње што јој дајеш“-
Уплакана рече мати -
„Никад више твојој секи,
Нећеш поклон куповати,

Твојој секи још се нису,
Ни пелене осушиле,
А погибе као жртва,
Најмоћније свјетске силе“. 

среда, 23. март 2011.

Бранислав Р. Милосављевић - Креће се лађа Француска (Изгнаници)

пуковник Бранислав Брана Р. Милосављевић

Пешадијски пуковник Бранислав Р. Милосављевић, (Пожаревац, 2/14. август 1879 – Београд, 17. април 1944), први управник Драча 1912, објавио 4 збирке, углавном родољубивих и политички ангажованих песама, аутор је песме Изгнаници, познате под насловом Креће се лађа Француска. У Балканским ратовима за посебно истицање у командовању првим борбеним пешадијским јединицама на Косову, приликом заузимања Албаније 1912. и у Брегалничкој битки 1913. више пута одликован за храброст и ванредно унапређен. По повратку из немачког заробљеништва погинуо је у енглеско-америчком бомбардовању Београда, на други дан Васкрса, 17.априла 1944.


Рани живот, школовање и кретање у служби

Рођен је у Пожаревцу 2/14. августa 1879. Отац, трговац, командир батаљона Народне војске, учесник је ратова 1876-1878. и 1885, мајка родом из Београда, чешко-немачког порекла из Будвајза.Имао је пет сестара. По завршетку основне школе и гимназије уписао Војну академију у Београду и ступио у војску 1896. Завршио 29. класу Ниже школе Војне академије 1899. са одличним успехом, 18. у рангу од 77. питомаца и 13. класу Више школе Војне академије 1905, 11. у рангу од 50 официра. Унапређен у чин потпоручника 30. маја 1899. и распоређен у београдски гарнизон 5. јуна 1899. Као потпоручник и поручник од 15. марта 1902. је наставник и водник у Пешадијској подофицирској школи, од 28. марта 1903. водник у 9. пешадијском пуку „Књаза Николе I“, Пожаревац. Од 2. септембра 1903. слушалац Више школе Војне академије и дисциплински официр - водник у Нижој школи Војне академије. Даље кретање у служби: од 10. октобра 1905. командир чете у 11. пеш. пуку „Карађорђа“, Крагујевац, од 13. новембра 1907. у 8. пеш. пуку „Књаза Александра“, Београд, од 2. децембра 1908. на служби у 7. пуковској окружној команди Дунавске дивизијске области, Београд, од 3. априла 1910. командир чете у 14. пеш. пуку Тимочке дивизијске области, Књажевац, од 20. јула 1910. у 12. пеш. пуку 1. позива „Цара Лазара“, Крушевац.


Балкански ратови

Ослобођење Косова

У Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. капетан 2. и 1. класе, командир 1. чете 2. батаљона 12. пеш. пука 1. позива „Цара Лазара“ Шумадијске дивизије. Учествује у свим борбама, од првих ратних операција код пограничних караула на Преполцу и Мердару 3/16. октобра 1912, преко Тенеш-дола, Подујева до Газиместана. Његов батаљон je 8/21. октобра 1912. први избио на Косово поље, односно Газиместан. Зато, као и због успешности и пожртвованости у борбама за ослобођење Косова, командант Треће армије генерал Божидар Јанковић, у знак нарочите пажње, са 2. батаљоном 12. пешадијског пука 1. позива „Цара Лазара“ свечано улази у Приштину 9/22.октобра 1912.


Први управник Драча 1912. године

Као командант претходнице Шумадијско - албанског одреда први пут прешао Албанију у зиму, новембра 1912. од Призрена преко Љеша, Кроје, Тиране до Драча и Каваје. Шумадијско-албански одред заузео је 13/26. новембра Кроју, 15/28. новембра Тирану и 16/29. новембра Драч, где је српску војску свечано дочекао митрополит драчки Јаков.

Балкански рат, 30. јун 1913, стр. 346.


Бранислав Милосављевић одређен је за првог управника Драча. Упутио је писмени поздрав становништву, образовао градску управу и поставио за председника општине Петра Ђурашковића и „тактичким држањем и умешношћу брзо стекао симпатије и поштовање Драчана“. У околини Драча и код Каваје успешно учествује у умирењу побуњених арнаутских села и избавља опкољене четнике у Пекињу. Предложен и за унапређење и за одликовање.


Други балкански рат

У Другом балканском рату као командир 1. чете 2. батаљона 12. пеш. пука 21. јуна/4. јула 1913. налази се у првом борбеном реду који је запосео врх Рајчанског рида, што је била пресудна победа у Битки на Брегалници. За показану храброст и посебно истицање у командовању више пута је одликован и унапређен 1913. године: Сребрном „Обилићевом“ медаљом за храброст 5. маја 1913. Златном „Обилићевом“ медаљом за храброст 30. новембра 1913. распоређен је на службу за генералштабне послове на место ађутанта Ибарске дивизијске области 10. септембра и ванредно унапређен у чин мајора 31. октобра 1913.


Први светски рат

У источној Босни и западној Србији

За време Битке на Дрини ађутант Ибарске дивизије са седиштем у Косовској Митровици и Новом Пазару, која служи као веза између србијанске и црногорске војске у операцијама у Источној Босни и Западној Србији. Највећи успеси Битке на Дрини били су заузимање Вишеграда, Сребренице 5/18. септембра, Хан Пијеска 14/27.септембра и Земуна, као и избијање црногорске војске изнад Сарајева на Пале 12/25.септембра 1914. и овладавање Јахорином и Романијом.

Други прелазак преко Албаније и боравак на Крфу

Новембра 1915. по други пут прелази Албанију. Борави на Крфу, након чега је у групи официра која је почетком септембра 1916. отишла у Русију због преузимања команде у Српској добровољачкој дивизији.

Српски добровољачки корпус у Русији

Фебруара 1917.у Русији распоређен за команданта батаљона у Другој српској добровољачкој дивизији у саставу Српског добровољачког корпуса са седиштем у Одеси, који је инкорпориран је у руску војску.
Фебруарска и октобарска револуција 1917, пресудно утичу на повлачење корпуса из Русије и одлазак на Солунски фронт. Друга добровољачка дивизија транспортована је са југа Русије из Александровска (Запорожје) на Север до луке Архангелск на Белом мору, одакле је преко Баренцовог мора и Норвешког мора, бродовима отишла до Француске. Француском је са севера до југа војска превезена возовима да би бродовима Средоземним морем стигла у Солун.


Солунски фронт

Током боравка српске војске у Солуну дошло је до одсудног обрачуна у српској војсци у ком је након Солунског процеса потиснута Црна рука. Бранислав Милосављевић није припадао ни једној од супротстављених неформалних тајних група у војсци, чији утицај на војску и политику може да се прати до 1941. Официри црнорукци који су били у Српском добровољачком корпусу, након Солунског процеса решили су да остану у Русији. У избегличком логору у Микри код Солуна спевао је песму Изгнаници која је данас позната под насловом Креће се лађа Француска.


Служба у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

С обзиром на искуство стечено у Русији у јединицама мешовитог националног састава у којима су се налазили различити народи нове државе, одређен је на дужности у Славонију, где је супротстављање новој држави најчешће било усмерено против војске. До краја 1922. као потпуковник, командант је гарнизона и 1. батаљона 5. пешадијског пука „Краља Милана“ Дринске дивизије у саставу Прве армије у Славонској Пожеги. После Пожеге, до 12. марта 1923, налази се на дужности команданта места и 3. батаљона 5. пешадијског пука „Краља Милана“ у Броду на Сави (Славонски Брод). Од 1923. године до краја 1926. на дужностима је у Бања Луци. Од 12. марта 1923. помоћник је команданта Бањалучког војног округа. У чин пуковника унапређен је 1. маја 1925, а обављао је дужност команданта места у Бања Луци. Од 13. новембра 1926, у пензији и резерви. Од 1927. до 1941. живи у Београду, где сарађује са новинама и часописима.


Други светски рат

1941. реактивиран је као пешадијски пуковник. После Априлског рата био је у заробљеничком логору у Немачкој, одакле се враћа 12. јуна 1942. у Београд. На други дан Ускрса, 17. априла 1944, погинуо је у 65. години живота у англо-америчком бомбардовању Београда у улици Милоша Великог. Његово тело пренето је, после завршетка бомбардовања, у порту манастира Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, a сахрањен је на Новом гробљу у заједничкој гробници погинулих у бомбардовању, седми ров.


Породица

Бранислав Милосављевић оженио се 18. јула/ 1. августа 1910. године Зором, кћерком Константина Радовановића, судије касационог (врховног) суда, праунуком војводе Цинцар-Јанка Поповића. Имао је петоро деце. Старији син инж. Ратибор Милосављевић (1912-2002) имао је сина Зорана Милосављевића. Млађи син др. Игор Милосављевић (1920-1980), био је неуропсихијатар, доцент на Медицинском факултету, начелник одељења и једно време вд. управник Неуролошке клинике у Београду. Кћерка Вера Ћирић, рођ. Милосављевић, наступала је у младости заједно са старијом сестром Босиљком у балетској групи Маге Магазиновић, завршила је Уметничку школу Бете Вукановић и била је сликар. Бранислав Милосављевић до рата становао је у породичној кући у Делиградској 9, која је, заједно са суседном симетричном кућом у Делиградској 7 у власништву Томе Цинцар-Јанковића, према пројекту Стојана Тителбаха, дворског архитекте, представљала јединствену целину.По повратку из заробљеништва становао је у породичној кући у Краља Милутина 14, која је била оштећена у бомбардовањима, а једна неексплодирана авионска бомба остала је у кровној конструкцији куће све до 2002. године.

Пеш.капетан Брана Милосављевић,Београд 1910,фотографија Милана Јовановића.Од 1910.до 2003.слика у власништву породице Браниног тече војводе Симе Соколова,пеш. капетана,Софија,Бугарска.


Песме

Објавио је 4 издања збирке „Мач и лира“, Београд 1909, 1922, 1930, четврто допуњено издање излази под насловом „За Отаџбину“, Београд 1936. Објављен му је и један сепарат из зборника „Напред за Југославију“, Београд 1937. Пошто део песама није поново штампан, збирка „Мач и лира“ из 1909, знатно се разликује од наредних издања. Објављивао је у многим часописима и листовима своје песме и преводе песама са руског и немачког, а највише Љермонтова, Гетеа и Шилера. Писао је под утицајем романтичарске поезије, а посебно песништва Ђуре Јакшића. У збиркама објављеним између два рата, заступљене су песме из ратова и бројне политички ангажоване песме. Основна идеја његовог „политичког“ песништва, на које је бурно реаговала загребачка штампа називајући га „Бардом Југославије“, јесте да је за очување нове државе неопходно свим мерама учврстити јединство и заједништво народа нове земље, оштро се супротстављајући свим сепаратизмима. Делећи политичке ставове и емоције са, слободно се може рећи, целокупним српским официрским кором његове генерације, најоштрији је противник Хрватске сељачке странке и Хрватског блока, главне сепаратистичке снаге у Југославији, што отворено испољава у својим песмама. Подједнако одлучно супротставља се ширењу комунистичких идеја. Иако је, као официр, бринуо да му се не пребаци „политизирање“ “ и истиче да никада није имао везе са политиком, при чему мисли да није био члан ниједне од неформалних војно-политичких група, као што су биле Црна и Бела рука, објављивао је у многим новинама и збиркама експлицитно политичко-полемичке песме. На његову оштру и често личну критику није се са благонаклоношћу гледело, поготово када је 1925. Хрватска сељачка странка ушла у владу. И његови сарадници имали су проблема, о чему сведочи у штампи разматрани случај проф. Ферка Ковачића, уредника Пожешког гласа, који је због објављивања његових песама у уводнику листа превремно пензионисан. Предговор издања из 1930. и 1936. завршава са речима у којима је јасно и недвосмислно изражено његово најчвршње уверење да је нову државу потребно подићи на „пиједестал предратне Србије“ којој се „сви други лични обзири имају да жртвују са геслом „Отаџбина изнад свега“.


Креће се лађа Француска (Изгнаници)

Под утиском дугих путовања морем током повратка из Русије у Микри у Солунском пољу 1917. спевао је песму „Креће се лађа Француска“. Наслов песме је „Изгнаници“, али је постала позната као Креће се лађа Француска. Песму „Изгнаници“ први пут је објавио у збирци „Мач и лира“ из 1922. године. У издању из 1930. у напомени истиче да „Ова песма данас свима позната пева се са измењеним текстом“. Бранислав Милосављевић, који је свирао виолину, вероватно је аутор и мелодије. Његови нотни записи могу се видети у првом издању збирке „Мач и лира“.


Занимљивости

Његов теча Симеон Сима И. Соколов (1848 - 1918) као поручник српске војске и комитски војвода, по налогу генерала Ђуре Хорватовића, за време српско-турског и руско-турског рата 1877-1878., подигао је 18. децембра 1877. у турској позадини код града Трн у данашњој западној Бугарској „Шопски устанак“, због чега му је поводом стогодишњице устанка 1977. у Бугарској у селу Врапче у трнској општини, као националном хероју из времена борбе за ослобођење Бугарске од Турске, подигнут споменик, а документа и личне предмете породица је предала Националном историјском музеју и Народној бибилиотеци „Св. Кирило и Методије“ у Софији. Соколов се, као стипендиста хаџи-Дине, духовника Милоша Обреновића, школовао у Србији, где је стекао основно и средње образовање и завршио Велику школу и Војно училиште за обуку командира. У ратовима служио је као српски и руски официр, одликован је српским одликовањима Таковским крстом и Златном колајном за храброст, а био је и први деловођа Војне академије основане 1880. у Београду. Касније, као посланик у бугарској Скупштини, предузетник и резервни капетан бугарске војске живео је у Бугарској, где пружа помоћ Николи Пашићу за време његовог изгнанства из Србије. Као словенофил затечен је српско-бугарским ратом у ком није учествовао. Његов син Алекасандар Соколов, студент рударског факултета у Русији, као четник-комита погинуо је 5/18. септембра 1903. у Илинденском устанку код села Витош у Кочанском крају у данашњој Македонији. Бранислав Милосављевић је деда глумца Зорана Милосављевића.

video
Креће се лађа Француска - Изгнаници

уторак, 22. март 2011.

Албанска голгота

Албанска голгота је устаљен назив за повлачење војске Краљевине Србије преко Албаније и Црне Горе током Првог светског рата.




Правци повлачења


Повлачење војске кроз црногорске и албанске планине


Тројна инвазија

Насловна страна француских новина са илустрацијом тројне инвазије на Србију.


После победе српске војске у Колубарској бици, децембра 1914. на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. Међутим, под командом фелдмаршала Аугуста Макензена, Аустоугарска Балканска армија и 11. немачка армија од око 500.000 војника, 10 ескадрила авиона и са бројном речном флотилом на Дунаву и Сави, покренуле су 6. октобра 1915. највећу офанзиву на Краљевину Србију. До 15. октобра 1915., упркос крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска правцем преко реке Саве и Дрине, и 11. немачка армија преко Дунава заузеле су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и створиле шири мостобран јужно од Саве и Дунава, натеравши српске трупе на повлачење према Јужној Србији.


Повлачење српске војске у октобру 1915.


Тог истог дана, 15. октобра 1915. без објаве рата, две бугарске комплетне армије. Потиснуле су слабе српске јединице, продрле у долину Јужне Мораве код Врања и до 22. октобра 1915. заузеле Куманово, Штип, Скопље, прекинуле моравско-вардарску комуникацију и онемогућиле повлачење српске војске према грчкој граници и Солуну. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен. Аустругарска војска са северозапада, немачка војска са севера и бугарска армија са југа и истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Под притиском велике аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардара, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солуна. Српска војска је успела да избегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избегла најопаснија криза од почетка рата. Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донео је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали тамо би их дочекали Савезници помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

„Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве председника Пашића је опсела маса избеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући речи утехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио: Народе не бојте се, добро бити неће! У Риму је 23. новембра 1915. основана комисија за снабдевање састављена од војно-поморских изасланика Француске, Велике Британије, Русије, Италије и војног изасланика Србије. Договорено је да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама. У међувремену српска влада постиже споразум са председником албанске владе Есад пашом, који се сврстао у савезнике, о преласку Српске војске преко Албаније.


Повлачење

Француски постер из 1916. године



Прелазак Врховне команде преко залеђеног Везировог моста на Црном Дриму.


Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула - Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.
Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".
Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар - 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и М. Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.
Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.


Долазак на јадранску обалу

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драча и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ. 28. децембар Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас српске војске што се није косило са „животним интересима Италије“.
Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британија и председнику Француске, у коме је рекао да ако српска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.


Долазак на Крф

28. јануара француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.
Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у "острво смрти", а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.


Последице

На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је о томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.
Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт где је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању две године касније.