петак, 25. новембар 2011.

Паук однео ауто ратном војном инвалиду

Извор:Вечерње новости 24.11.2011.

Миленку Пуповцу „паук“ у Панчеву однео ауто јер је паркинг само за Панчевце. Смедеревљанин прети тужбом. Пропис промењен почетком новембра


СМЕДЕРЕВО - Миленко Пуповац, ратни војни инвалид из Смедерева, тужиће одговорне у Панчеву због угрожавања људских и Уставом загарантованих права и слобода, јер му је „паук“ дигао возило с паркинга за инвалиде на основу градске одлуке да се ту могу паркирати само инвалиди из Панчева.

Пуповчева „југо флорида“ постала је почетком октобра плен „паука“ у Улици Светозара Шемића у Панчеву, на месту означеном за инвалиде. Пошто је платио одношење аута, потражио је објашњење.


- Добио сам одговор да сам непрописно паркирао возило јер је то место за инвалиде. Када сам рекао да сам ратни војни инвалид рањен у Хрватској, да имам налепницу на возилу и решење као доказ, љубазно ми је објашњено да то важи само за панчевачке инвалиде. Остао сам шокиран, и то осећање није прошло ни када сам почетком новембра добио исти одговор од Градског већа, које је одбило моју жалбу - каже у неверици Миленко.

У панчевачкој Агенцији за саобраћај за „Новости“ је потврђено да је према одлуци о мирујућем саобраћају из 2010. године, на местима за инвалиде забрањено паркирање возила која немају знак приступачности које издаје ова агенција. Такође наводе да одлука више не важи.

- То су била места за возила инвалида са наше територије, која имају знак приступачности. Увидели смо после притужби грађана да је то проблем. Инвалид је инвалид, где год да је, па смо изменили одлуку. По њој сви који поседују документа и доказе о инвалидитету надлежних органа, других локалних самоуправа или држава имају право да бесплатно паркирају возила на местима за особе са инвалидитетом. То смо први урадили у Србији - правда се Ранко Марчетић, директор Агенције за саобраћај.

Марчетић наводи да ће сада међународни знак за инвалиде бити довољан за паркирање.

Измењена одлука панчевачке власти, која је, иначе, ступила на снагу дан пошто је Миленкова жалба одбијена, није утицала на његов случај.

- Тражим да надлежни утврде зашто мени то право није признато у Панчеву. То је дискриминација, угрожавање Уставом загарантованих права. Потражићу правду на суду и одговор на питање да ли је одлука панчевачких власти била у складу са Уставом ове земље - љут је и даље Пуповац.

“ПАУК“ ОШТЕТИО АУТО

ОСИМ што је морао да плати 10.000 динара за одвожење возила и за таксу на жалбу, Миленко има већу главобољу, јер му је „паук“ оштетио ауто, а проблем је како ће да наплати обештећење.
- „Паук“ тренутно није осигуран. Једна осигуравајућа кућа је раскинула уговор с предузећем „Хигијена“, а процедура код друге куће је у току. Шетају ме данима, трошим новац, иако ни ја ни супруга немамо сталан посао. И све због сумануте идеје о дискриминацији инвалида - каже Пуповац.

четвртак, 24. новембар 2011.

Бесмртни Херој Драган Грубић - "ГРОМ 1"

"ГРОМОВИ"
...Драган, Чкребо и Кривокућа, изузетни борци, били су део групе коју је водник Александар Шаранчић оформио на караули Кошаре под називом
"Громови". Та група је 1998. године поднела највећи терет у одбрани државне границе код Кошара од терористичке агресије из Албаније. У групи су били војници: Драган Грубић, Драган Вучковић - "Дозер", Милован Вујовић - "Вујке", Слободан Ненадић - "Песник", Драган Кривокућа, Игор Костов, Горан Цветковић, Владан Чкребо, Миодраг Стојковић -"Вучјак-Листер". Сваки "гром" је у џепчићу носио један метак да се убије ако га терористи ухвате без муниције. На војничким плоцицама које су носили око врата било је исписано: "За крст часни и слободу златну".

















... Током тих ратних година 1998. и 1999. "громови" су, војујући за слободу наше Србије, у борбу ишли и из ње се враћали са песмом:
"На планини високој крвави се бије бој.
Са ње песма ори се устај громе бори се.
Сви за једног један за све нека памте Шаранове громове.
Где један ту су сви Шаранови громови"


Другог дана копнене агресије на правцу карауле Кошара група од
7 граничара, који су били на полозају код старе карауле, упорно је држала
линију. Они су најдуже држали линију одбране на том подручју. Међутим, када су терористи поставили положаје изнад њих морали су да се повуку иако линија коју су држали није пала. Група у којој су и "громови" у
4,30 часова кренула је према караули потоком не знајући да су тамо терористи. Вујкета и десетара гађају снајперима, Десетара погађају у руку, залежу. Блокирани су. Водник претрчава до њих и извлаче се. Иако сума није олистала, искусни граничари се неопажено провлаче кроз редове терориста и долазе до наше друге линије одбране.
Бранка Ристановића - Ристу и његовог друга, док су са коте 601 ишли узбрдо приликом претрчавања пинц стазе гађају терористи. Ристо види снајперисту који стоји на стени изнад и тражи циљ. Ристо претрчава у заклон, па његов друг. Наизменично претрчавају. Ристо излази на брдо изнад карауле зове друга Цакија, који се не јавља. Ристо мисли да је погођен. Креће према караули, улази у бориће изнад карауле и сакрива се. Чује шиптаре како на српском вичу: "Предај се војско". На караули види терористе. Двориште се црни од њихових униформи. Неки терористи имају маскирне и нарандџасте униформе. Поред њега пролази терориста с дужом брадом у црној униформи. Види Ристу. каже му: "Контрољ". Риста му климне главом, терориста одлази. Двојица терориста, међутим долазе Ристи иза леђа, у наш бункер. Навлаче наше остављене униформе. Један терориста с пушком на рамену, излази испред Ристе који чучи. Скида пушку. Риста је бржи, рафалом га сече преко стомака. Прескаче преко мртвог терористе. Други терориста претрчава поред бункера. Риста почиње да бежи. Терористи распаљују по њему. Гађају га снајпером.
Риста трчи битку за зивот. Прескаче стену, улази у поток и трчи кроз воду да заметне трагове. Терористи јуре за њим. Риста је бржи, ускоро излази на ливаду где су наша возила...

Десетар Славољуб Шарац, који је са десет војника претходног дана одбио све нападе око 500 терориста са положаја 70м од граничне линије, и другог дана одбија силовите нападе терориста који су већ запосели доминантне висове. Једанаесторица величанствених херојски
се бори против побеснелих хорди терориста све до 16.00 часова. Тада не могу више да издрже артиљеријску ватру са свих страна: са Маја главе, Раса кошареса и старе карауле и силовите пешадијске нападе. Терористи, који наше борце виде одозго са околних висова, врше артиљеријско прострељивање терена што је изузетно опасно. Исцрпљени од дводневних борби са 50 пута бројнијим агресором и од артиљеријске ватре, извлаче се на резервне положаје. У жестоким биткама нису имали губитака. Срећа је још једном била уз храбре. Извлачење је изузетно тешко. Док се једна група извлачи, друга одбија напад отварајући ватру да их терористи не би заробили. Резервни положаји су по дубини иза карауле. Извлаче се без губитака. Терористи улазе на наше основне ватрене положаје. Ти први положаји су могли да се бране да су наши борци прешли 200-300м у Албанију и запосели доминантне висове. Наше снаге, међутим, нису улазиле у Албанију.
Наши борци напуштају и караулу која никако не може да се брани јер терористи контролишу околне восове. Изузетно храбар борац, водник Рачић, док су терористи улазили на караулу пришао је с намером да је запали. На капији је наишао на теорирсту. Био је бржи и убио га, али је
морао да се повуче неуспевши да запали караулу. Потпуковник Ђурковић извлачи Димчевског и његове војнике са граничне линије која више не може да се брани. Око 19.00 часова терористи запоседају три доминанатне тачке: вис Раса кошарес 300 м од граничне линије, вис Маја главу на самој граничној линији, без могућности да даље напредују, и улазе у напуштену караулу где одмах праве медијску представу проглашавајући улазак на напуштену караулу, која ни теоријски није могла да се брани "великом" војничком победом. По "истинитом" извештавању познати СНН је први прославио ову "победу" својих љубимаца - терориста. Војнички, међутим, агресор није ништа постигао, сем психолошког момента да су ушли на караулу Кошаре. Био је то први и последњи "успех" и све што су успеле да ураде здружене снаге фанатизованих терориста и плаћеника, албанске армије, НАТО снага и авијације у скоро двомесечној ретко виђеној копненој агресији из Албаније на правцу наших караула Кошаре и Горожуп у којој је учествовало у првим јуришним таласима око 8.000 терориста и припадника албанске армије а у другим ешалонима око 19.ООО уз подршку НАТО авијације и стратегијских бомбардера. Копнену агресију је зауставило око 2.000 насих јунака, достојних наследника наших косовских витезова...


Из архиве,март.2004.
ПОГИНУО ПРЕДСЕДНИК "БРАНИЛАЦА ОТАЏБИНЕ" ДРАГАН ГРУБИЋ

Са 18 година је ушао у рат, у двадесетчетвртој је као војни ветеран стао у одбрану својих повређених и погинулих сабораца. У двадест шестој години је изгубио живот тако што је покушао да спасе туђи.

Драган Грубић, оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине 98-99" која је последњих неколико месеци митинзима широм Србије исказивала подршку генералима војске и полиције које је тужилаштво у Хагу оптужило за ратне злочине почињене на Косову 1998. и 1999. године, сахрањен је у петак на градском гробљу у Врбасу.


Међу неколико хиљада рођака и пријатеља, овох младића је на вечни починак испратио и готово комплетран ратни штаб Приштинског корпуса на челу са генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем. Дошли су генерали и пуковници да последљи пут поздраве свог Грома.



У среду, 24. марта.2004, враћали смо се из Крушевца где смо положили венац на споменик палим борцима у НАТО агресији. Код Параћина, око 16.35, испред нас је с пута слетео "пасат" и ударио у банкину. Одмах смо се зауставили и Драган је први истрчао како би помогао том возачу. Нажалост, није стигао да спасе још један живот. Док је прелазио аутопут, ударио га је "ауди А6"- прича и даље у шоку Југослав Зорић, Драганов вршњак. Као осамнаестогодишњаци, заједно су, 1999. године, као граничари бранили Србију на граници са Албанијом...

- Драган је био припадник елитног 53. граничног батаљона. Обукао је униформу јуна 1998. године, а од августа па све до 16. јуна 1999. године, био је тамо где је било најтеже, на Кошарама. На самој граници са Албанијом- прича Југослав.

Њихов заједнички друг и саборац Драган Вучковић додаје да су њихову јединицу назвали и "Громови". Драганово шифровано име било је "Гром 1"

-На самом почетку рата мећусобно смо положили завет да нећемо пуцати на децу, цивиле, да нећемо красти... Да ћемо се и у рату понашати као прави православци, часно и поштено, у духу светосавља-каже Драган.

Када се рат завршио и држава заборавила на своје ратнике, баш као у приповетки Лазе Лазаревића "Све ће то народ позлатити", Драган Грубић је поново окупио своје "Громове" и основао хуманитарну удружење "Браниоци отаџбине". Ова организација се на почетку искључиво бавила прикупљањем помоћи за рањене и породице погинулих војника.

-Онда је наша држава почела да изручује Хагу официре који су бранили Косово и Метохију као да су ратни злочинци. Драган се први побунио против тога и предложио да се против тих лажи боримо искључиво истином. У свим већим градовима по Србији организовали смо митинге на којима није било политичких говора, већ изношење пуких чињеница ко је заправо злочинац-причају његови ратни саборци.

Син јединац, Драган Грубић је иза себе оставио мајку Милеву и оца Милована.

Део из књиге: ДРУГИ КОСОВСКИ БОЈ

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 20. новембар 2011.

Споменко Гостић – дечак у одбрани отаџбине

Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?


Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?

Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“.

По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.

Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.

Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.

- Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.

Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:

- Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је ођедном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.

У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.

- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.

После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.

Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.

Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру.

Понуда из Париза

Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.

- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.

Извор: Вечерње новости


субота, 19. новембар 2011.

СРЂАН КОШАНИН,СТАРЕШИНА СА ТРИ СРЦА И ТРИ РАТА


Срђан Кошанин,звани Ђидо,рођен је 4. фебруара 1968. године, у Ушћу код Краљева.За Кошанине у Ушћу зна свако дете,сваки рудар,и случајни пролазник.Треба бити камен па не засузити над свиме ониме што би тамо чуо и видео.Отац Душан (упокојен)бивши виши пољопривредни техничар и резервни капетан,мајка Милена агроном,више је кип него живо биће од када је Срђан погинуо.Телом је на овом свету,то је сигурно.А Саша,Срђанов брат близанац,иако не личе,тих и миран,сада је ветеринар у Ушћу,ожењен,отац предивне ћеркице.

Срђан је основну школу завршио у Ушћу,одличан ђак увек био,а средњу медицинску је уписао у Шапцу и исту такође с одличним успехом завршио и уписао Војну академију коју је завршио 1990. и одмах ступио на службу ,по распореду,у Мостар,и баш у време ратних дејстава.О томе какав је Срђан официр,старешина,брат,друг био,какве врлине и особине је имао,какву улогу у извлачењу војника ,с поштовањем се говори још увек међу свим старешинама и колегама,а поготову међу бившим војницима које је спашавао.

Сам податак да је међу последњим официрима напустио Мостар најречитије говори о Срђановом моралу и војничкој части.Тада га је Генерал Перишић одликовао за све те заслуге и врлине и ванредно га унапредио у чин капетана.Након завршених дејстава у Мостару распоређен је на Бањицу,Топчидер,Војна пошта 2834,Војна полиција,специјална војна јединица.

Одатле је два пута ,у два наврата прелазио Дрину,а први одлазак у помоћ браћи преко Дрине био је,када је кренуо с Топчидера на Богојављење 19. јануара 1993,а већ за Светог Јована био стациониран у школи " Вук Караџић" у Братунцу.Даље је историја.

Ратовао је по Источној Босни,од Зворника,Скелана,Кравице,Братунца,Чауш,Обади,
Коњевића Поља(Теочак брдо),Дрињача,све до Сребренице.

Оженио се 1997,додељен му је стан,унапређен је у чин капетана I класе.Имао је све врхунске квалитете човека и старешине и ко зна докле би догурао ,у војничком смислу,да на Косову нису почеле да се оглашавају ратничке трубе.Отишао је у нови рат и није се вратио.

Иначе,ратна трагедија је пратила одувек породицу Кошанин.Срђанов деда по мајци Милени,а и очев отац,значи други деда,погинуше 1944. године,бранећи ону Југославију.Ни покојни чика Душан ни тетка Милена нису упамтили своје очеве,а ни Срђанова ћеркица Срђана која је рођена након 53 дана од Срђанове погибије на Кошарама 1999. године.


Срђан је погинуо 19. априла 1999. Године, на Караули Кошаре,"Војни Извештај"говори да је Срђан Кошанин,капетан I класе(након смрти,постхумно додељен му је чин мајора) погинуо у борби с шиптарским терористичким снагама,храбро се борећи против тада знатно надмоћнијег непријатеља,али не устукнувши ни педаљ уназад.

Званично је погинуо заједно са још тројицом колега,официра и подофицира,од гелера бачених од стране НАТО агресора,али је заправо страдао од метака калибра 5,56 мм НАТО у поврату из једне од акција из правца Тропоје,Албанија,где је са групом старешина из ПТ чете,минирао и дигао у ваздух добар део центра за обуку шиптарских терориста.Тим САС(британаца)их је сачекао у повратку на Кошаре и ту сасекао,само тројица преживеше.


Ето,неко три пута одлази у рат и погине,да свој живот за своју отаџбину,народ,браћу и сестре,децу,а неко нити један пут.Црно,али истинито и срамотно.Срђан је био храбар,тачан,прецизан,принципијелан,карактеран,и превише амбициозан старешина.Све мајке и очеви војника који су служили у Мостару знају за Срђана Кошанина који је све те војнике извукао из тога града и војних објеката из тог ратног пакла,али Кошаре су биле прави пакао за све нас,па и Срђана.Није Срђан пуно бринуо за себе колико за ону децу,војнике децембарске класе,њих око 80,такав је био.Много је Краљево и Срђаново Ушће код Краљева дало својих синова који су пали за одбрану своје отаџбине,њих 41-ог.Слава им вечна,Бог да им душу прости и помилује,амин.


Текст написао Срђанов колега и саборац:
П.пук.Милосављевић М. Братислав-Бобан ВП 2834/1,Топчидер,Београд

петак, 18. новембар 2011.

20-година од окончања борби за Вуковар

Извор - Патриотски Фронт


18.11.2011.- На данашњи дан пре 20 година завршена је по обиму ,на жалост и жртвама најпознатија ратна операција грађанског рата 1990 -1996.-операција „Вуковар“.Предајом више од 2000 непријатељских војника трупама ЈНА окончана је тромесечна акција легалних оружаних снага бивше СФРЈ, против хрватских паравојних снага. Несразмерна разарања, као и број жртава, рањених и несталих на обе стране, неразјашњени злочини, предмет су пажње још увек разних институција, организација и удружења, а најболнија свакако за родбину погинулих и несталих. Главни одбор ПАТРИОТСКОГ ФРОНТА ће као и сваке године, одати почаст жртвама присуствовањем црквеној литургији у храму Светог Јована Крститеља и паљењем свећа за пострадале.

У самој операцији учествовала су цела два корпуса бивше ЈНА, а на хрватској страни тзв. 204. бригада ЗНГ и још толико наоружаних цивила, припадника МУП-а и добровољаца из Хрватске и иностранства. Материјална разарања, процењена од међународних експерата износе преко 2 милијареде америчких долара, није постојао војни или цивилни објекат на коме нису остали видљиви трагови разарања. Према подацима хрватске стране, у тромесечној како њихови извори наводе „опсади“Вуковара изгинуло је или рањено преко 600 хрватских војника у граду, а у непосредној близини још око 1000. Број цивилних жртава процењују на 1100,а несталих око 2600. По самом завршетку операције,на оближњој фарми још под неразјашњеним околностима (судски процеси вођени у Србији и Хагу) стрељано је око 270 хрватских заробљеника. Жртве ЈНА, ТО и осталих учесника на нашој страни њихови извори „процењују“ на 6-8000!???О истом догађају подаци наше стране говоре сасвим друкчије. Погинулих војника, припадника хрватских паравојних снага и наоружаних цивила било је око 2500, а према доступним подацима заробљених око 1700. Већина их је касније међудржавним споразумом размењена или пуштена. Што се тиче наших губитака, оно што се ретко или никако не спомиње, а десило се пре или уочи самог оружаног сукоба је 70-так убијених или несталих Срба, цивила који су хапшени, на најсвирепији начин мучени,а затим убијани и бацани у р.Дунав. У току саме ратне операције и непосредно после утврђен је и број погинулих и рањених. Смртно је страдало преко 1300 припадника наших оружаних снага, а број теже или лакше рањених кретао се од 1800-2000 војника, уз неколико десетина несталих. Држава Србија за све ово време није положила нити један једини венац на гробове људи који су поштујући још тада важећи устав и заклетву дану ЈНА отишли…и никада се нису вратили. Сами, готово супротни подаци две сукобљене стране, говоре да рат ни после 20 година још није готов-овај пут „бесомучни“рат бројкама. Воде га они који ни онда ,а ни данас нису имали храбрости за нешто друго, да исти спрече, зауставе на време,а Вуковар сачувају разарања. Улога међународне заједнице у свему овоме такође није занемарљива, јер се све дешавало пред очима тих истих светских душебрижника, који су добрим делом општепознато, иницирали сам распад СФРЈ, дозволили наоружавање хрватске паравојске, а затим њеним признањем као државе подгрејали пакао грађанског рата на истом простору. Данас операцију „Вуковар“ углавном помињу само фамилије погинулих, рањених и несталих…учесници самог сукоба, а повремено и званичници обе земље, наравно повремено и у тренутку унутрашње-политичке потребе (из књиге Р.Ц.-„Вуковар-моја Истина“).

Додатни елемент, специфичан за ову операцију је проблем самих учесника са обе стране...здравствени, психо-социјални, морални. Највећи проценат оболелих од ПТСП у читавом грађанском рату је баш код самих учесника битке за Вуковар. Српски ветерани су од стране, али неретко и домаће јавности оптужени као "рушитељи", "злочинци" ,"пљачкаши", што представља тужну, лажну и најблаже речено тендециозну квалификацију; бројне потернице хрватског правосуђа и даље су на снази, за разлику од домаћих, које супротна страна, јединственим, државним ставом једнострано не прихвата. Српски ветерани за разлику од хрватских немају никакву законску сатистфакцију, нити постоји таква регулатива, па су приморани да се сами сналазе по питањима здравствене, правне, социјалне заштите. Ипак, најтужнија чињеница је, да држава која је упутила људе на ратиште, данас игнорише и само помињање, обележавање овог датума, не водећи рачуна о преко 1000 жртава, десетине несталих и хиљаде рањених....Истовремено Хрватска, уз подршку и почаст највишег војног и цивилног руководства, неколико хиљада бивших бораца, организује достојанствен комеморативни скуп, чија слика одлази у свет.
У Србији, осим породица, родбине и директних учесника нико други не придаје значај овом догађају...20 година после "Србија није била у рату"...само њени држављани.....сами, напуштени и заборављени.

Караула Горожуп,сећање на дан 05.06.1999.

Караула Горожуп,сећање на дан 05.06.1999.

"На данашњи дан 5.јуна 1999 године у раним јутарњим сатима одпочеле су нај жешће борбе са Шиптарским терористичким групама на "Горожупском платоу"у подножју планине Паштрик.Положаји Војске Југославије су тога дана у више наврата бомбардовани од стране НАТО авијације,а током целог дана су гранатирани од стране Албанске артиљерије и НАТО снага.Од поднева негде око 13 и 30 сати одпочео је жесток артиљеријски напад са минобацачким дејством од стране шиптарских терориста по нашим положајима.Наше јединице су трпеле током целог дана јаку непријетељску ватру али су на крају успеле да задрже своје положаје а непријатеља потисну и врате на почетне позиције.У жестоким борбама било је доста рањених војника и старешина међу њима је био и војник Јочић Драган један од најтеже рањених бораца,који је на положају код карауле Горожуп дошао са четом Војне полиције да би нама помогли у одбрани државне границе.Нека ми нико не замери од припадника Војске Југославије који су бранили државну границу од Шиптарских терориста,али ето сетио сам се данашњег дана и свих мојих ратних другова који су заједно самном делили и добро и зло.
НЕКА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ТО НАШЕ ДЕЛО,ВЕЧНА СЛАВА СВИМА КОЈИ ДАДОШЕ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА НАШЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ"

Жарко Петровић,старешина карауле Горожуп.
Написано 05.06. 2011.

Драган је одмах после рањавања пребачен на ВМА,где је провео 5 месеци и имао 6 операција.На трећој операцији скидана му је кожа са леве ноге и пребачена на десну.На петој операцији скинут му је дедо кости са кука,са којом му десна нога није остала краћа од леве.Због инфекције је имао и шесту операцију.Трајно носи „шипку“ од колена до кука.

Драган Јочић на ВМА,15 дана после рањавања



Драган данас каже да се навикао на бол,иако му то све смета у свакодневном животу и раду.Инвалид је 50% четврте групе,али то му не смета да ради као возач и да самостално добринесе квалитетнијем животу,занемарујући свакодневницу нашег друштва и све оно са чиме се сусрећу Ратни Војни Инвалиди.
Одликован је медаљом за заслуге у одбрани и безбедности земље и медаљом за храброст.




Горожупски плати или ,Врата пакла, како су називали.

Караула,,Горожуп, након дејства Нато авијације.

уторак, 15. новембар 2011.

КРАЉ ПЕТАР НА БОЈИШТУ

Три приче једне фотографије

Снимак Самсона Чернова прво је објављен у француском листу „Илустрасион”, затим на разгледници а онда и као предложак за поштанску марку...

Историјска фотографија Самсона Чернова – краљ Петар осматра бојиште

Одмах по објављивању рата, 1914. године, седиште српске владе премештено је из Београда у Ниш. Главни штаб Врховне команде пресељен је у Крагујевац, а краљ је отпутовао у некадашњу престоницу свог деде Карађорђа, у Тополу. Овде је краљ Петар И Карађорђевић примао вести о провали аустроугарске војске, о њиховим покољима у Мачви, али и о првој великој победи српске војске на Церу.
Међутим, у касну јесен, Аустријанци су поново притисли, преко Саве и Дрине пребацили су много артиљерије и дошли до Колубаре. Краљ је отишао даље у позадину, у Врањску Бању.

Краљ Петар у рову, насловна страна француског часописа „Петит журнал”

Седамдесетогодишњи владар већ је био свладан теретом година и дугогодишњом реумом. Био је ћутљив и суморан. Додатни терет чиниле су вести да је непријатељ дошао готово до Тополе, Крагујевца и Такова, и да су почеле припреме за напуштање ових српских светих места.
Сви у његовом окружењу били су изненађени кад је, 17. новембра 1914. године, краљ Петар из своје собе осмехнут изашао на ручак. Сео је за сто и, с огњем у очима, рекао:
– Поћи ћемо да видимо те Аустријанце који се хвалишу Аустерлицом и Солферином.
Присутни лекар је почео:
– Величанство...
Краљ Петар га прекиде:
– Сада више не треба да говори лекар, него војник.


Дајте ми пушку!

И поред противљења његових синова, владе и врховне команде, краљ се упутио ка линији фронта. Сретао је војнике који су се повлачили у приличном расулу. Таквом стању допринеле су протурене гласине, као и леци с позивом на дезертирање и предају, које су Аустријанци бацали из аероплана.
Прошавши поред колона војске у повлачењу, краљ Петар је доспео до првих борбених редова. С њим је био и војвода Степа Степановић. Краљ се одвојио од пратње, пришао окупљеним војницима и рекао:
– Децо! У току последње две године ви сте се, савлађујући неизмерне тешкоће, јуначки борили с Турцима, с Бугарима и с Албанцима. Китећи беспримерном славом себе и своје оружје, ви сте победили непријатеље. А сада, опет, четири је месеца већ како се борите с новим, силнијим и боље спремнијим непријатељем, чија снага надмаша нашу неколико пута. Јунаци! Ви сте се уморили, подносећи натчовечанске напоре у овој борби, ви већ желите да се вратите својим кућама, да видите своју децу и своје жене. И они страхују за вашу судбу и очекују вас са сузним очима. Отаџбини је потребна ваша заштита, ви сте се заклели отаџбини и мени да ћете се борити до последње капи крви, но ја вас разумем. Жеље ваше и ваших породица оправдане су. И стога ја ослобађам од заклетве свакога онога који хоће да оде кући, нека му је Богом просто! Идите својим кућама и дајем вам часну реч да због тога никога неће ни глава заболети. А ја, ваш стари краљ, заједно са својим синовима, остајем овде, да умрем на овим позицијама, јер Србију непријатељ може заузети само преко трупа вашега краља и његових синова!
Дирљиве речи седог старца, њиховог краља, имале су изузетан утицај на војнике. Многи од њих склањали су поглед и брисали сузе. Војвода Степа Степановић иступио је и обратио се краљу Петру:
– Ваше Величанство! У Србији нема ниједног војника који би хтео да изда свога господара. Сви ћемо ми изгинути на бојном пољу пре него што ћемо оставити свога господара и своју отаџбину. Ми ћемо се борити докле иједан од нас траје.
Као одговор на војводине речи, из грла војника одјекнуло је:
– Живео краљ! Живеоооо!
Краљ се још више приближио војницима. Јави се један од војника:
– Ми нисмо, господару, уморни од боја него од одступања. Али ми смо срећни што тебе видимо у својој средини. То је знак да нема више одступања. То је знак да настаје наступање.
– Тако је! – одговори краљ и сиђе у ров прве линије фронта. Од једног војника узе пушку уз речи: – Дајте ми педесет метака.


Видим непријатеља

Краљ Петар у обиласку прве линије фронта

Некада изванредан стрелац, прекаљен у рату с Немцима на страни Француза, краљ је опалио неколико метака ради пробе, а онда се старачка рука учврстила, а око слило с нишаном.
Телеграфском брзином дуж линије фронта проширила се вест:
– Краљ са својим синовима је међу нама, у првим редовима!
Руски дописник В. Викторов забележио је исповест једног пешадијског мајора:
„Синоћ смо добили гранате за топове, добили смо их у великом броју. И сам краљ дошао је на положај, просто, без пратње, и почео да разговара с војницима тако једноставно и тако срдачно. И сад, кад топовских граната имамо доста, а стари краљ је у нашој средини, ко би могао и да помисли на одступање.
Уосталом, не може се ни замислити како је то лепо изгледало. Ми у рововима, а међу нама стари краљ. То већ знају сви војници у рововима... а за нама наши топови „французи” тако весело грме, шаљући преко наших глава стотине нових, тек добивених граната. У души војника весеље.
Краљ је дохватио од млада војника пушку, говорећи:
– Ко хоће, браћо, да се бори са Швабама, напред! А ко се боји, нека остави своју пушку, па нека иде кући својој!
Са узвицима „Ура!” и „Напред!” војници појурише...
Онда је краљевић Ђорђе нашао негде некакву камену плочу, потом два сандука од муниције и наместио нешто као столицу. Стари краљ сео је ту и није са очију скидао доглед.
Могло се опазити како дршће његова старачка рука. И, наједанпут, он устаде са свога седишта, пружи десну руку пут запада и обрати се весело речима:
– Ја видим, ја видим непријатеља! – и, са светлим осмејком, он викну: – Непријатељ бежи! Честитам вам!”
Српска војска протерала је за неколико дана све непријатељске војнике из Србије. Другог децембра 1914. године у девет сати ујутру, док су српски војници у Београду још пуцали за Аустријанцима, који су чамцима бежали преко Саве и Дунава, стари краљ стигао је пред Саборну цркву. Ушао је, клекнуо пред олтаром, помолио се Богу и захвалио му на победи.

Овековечена ратна сцена

Српска војска је, у току Првог светског рата, у свом саставу имала ратне фотографе и сликаре. Један од њих, Самсон Чернов, нашао се на положају Гаревица, код Даросаве (срез Колубарски), у тренутку кад је краљевић Ђорђе од једног каменог блока и неколико сандука за муницију свом оцу направио седиште одакле је посматрао битку.
Кад се краљ сместио и кроз доглед почео да посматра положаје испред себе, краљевић Ђорђе узео је секције топографске карте гледајући где се тренутно налазе. Прикључили су му се командант армије Степа Степановић и краљев ађутант, потпуковник Кнежевић. Затим је пришло још неколико официра из штаба армије.

У том тренутку пришао је Чернов и начинио неколико снимака. Није могао ни да помисли да ће ти снимци ући у српску историју под називом „Краљ Петар на бојишту”. Један од снимака је убрзо објављен у француском листу „Илустрасион”, а затим и на једној од разгледница француског издања.

Краљ Петар у рову – илустрација из француског часописа „Илустрасион”

Увидевши какав је утисак на српску војску, као и на светску јавност, краљ Петар оставио боравком у првим линијама фронта, српска влада одлучила је да ову фотографију употреби као предложак за поштанску марку која ће свакоме омогућити да се увери како је краљ лично присуствовао биткама за ослобођење и на тај начин подигао морал становништва. Тако се први пут догодило да на једној српској марки основни мотив није портрет владара до појаса, већ ратна сцена овековечена на фотографији Чернова.
Уједно, ова марка је јединствена у свету, не због особеног дизајна, већ чињенице да ниједан други владар није чезнуо да у свом фото-албуму има фотографију с прве линије фронта.
Идејно решење за поштанску марку, израђено на основу Черновљеве фотографије, послато је у Лондон, предузећу „Bradbury, Wilkinson & Co”, од кога је убрзо приспео пробни отисак поштанске марке у бакротиску. Међутим, српска влада није била задовољна понудом (неодговарајућа цена и тираж), те су Черновљева фотографија и идејно решење послати у Државни завод за израду поштанских марака у Паризу. Ту су израђени клишеи за израду марака, који су достављени у Ниш, где је била измештена српска Државна маркарница.

Марка уместо новца

Било је предвиђено да се изради серија поштанских марака с вредностима: 5 пара (светложутозелена), 10 пара (цинобер), 15 пара (сивоцрна), 20 пара (смеђа), 25 пара (плава), 30 пара (тамномаслинаста) и 50 пара (црвеносмеђа), у табацима од по 100 комада. Међутим, догодило се да је у штампарски рам за израду марака с вредношћу од 25 динара, на тридесет трећем месту убачен клише за марку од 15 пара, па се појавио један број марака од 15 пара које нису биле сивоцрне, већ плаве, што им даје посебну вредност.
Поштанске марке на основу чувене фотографије

Октобра 1915. године марке су из Државне маркарнице пребачене у централни Депо марака који се налазио у Крушевцу. Депо је почео дистрибуцију марака. Због слабог промета, марке су послате само поштама у Горњем Милановцу, Рибарској Бањи, Подујеву и Кривој Паланци. Како је непријатељ продирао све дубље према централној Србији, Депо је премештен у Приштину.
У Приштини се с овим маркама догодио још један случај који их чини јединственим у историји српске филателије. Пошто у промету није било довољно ситног новца, донета је одлука да се грађанству уместо ситних новчаних апоена издају поштанске марке, такође вредносни папири. Тако су поштанске марке први и једини пут у српској историји имале улогу новца. И у Призрену, где је Депо касније пребачен, наставило се с овом праксом.
Повлачењем српске војске, Депо поштанских марака доспео је у Пећ где је одлучено да се све преостале поштанске марке униште, односно спале, јер је било немогуће да се преко албанских гудура преносе метални ковчези и касе с њима.
Овде није окончана прича о поштанским маркама с ликом краља Петра на бојишту. Непријатељски војници дошли су до извесне количине ових марака у приштинској и призренској пошти, кад су освојили та два града. У њихове руке дошли су и клишеи који су остали у заплењеној Државној маркарници. Касније је било покушаја фалсификовања, односно штампања у различитим бојама. Тако су се ове марке и њихови фалсификати нашли на филателистичком тржишту у окупираној Европи.

Самсон Чернов,Рус, србски ратни фотограф,СЛИКОМ ЗА ИСТИНУ

Рус, србски ратни фотограф

СЛИКОМ ЗА ИСТИНУ

Самсон Чернов био је речитији и бољи представник нашег народа у свету од многих државних званичника, али је у данашњој Србији готово заборављен

Самсон Чернов


Ако прелистамо фотографије, разгледнице или илустрације из времена балканских и Првог светског рата, с мотивима из Србије или српске војске, срешћемо имена српских ратних фотографа и ратних сликара, пре свих Ристе Марјановића, а онда и војног свештеника Ристе Шуковића или Владимира Бецића...
Ређе ћемо срести исписано име Самсона Чернова који је снимио, можда, највише фотографија, израдио велики број уметничких слика и снимио неколико документарних филмова. За име овог Руса понекад се везују противуречни подаци који нам не дозвољавају да са сигурношћу целовито сагледамо његов живот, обим и вредност дела и заслуге које има за наш народ.
Пре извесног времена дошли смо до интервјуа који је Чернов 1918. године дао новинару „Њујорк тајмса”, у коме се разјашњавају најмање две недоумице: кад је Чернов рођен и како је дошао у Србију.
У том интервјуу он напомиње да је са седамнаест година, као добровољац, приступио руској војсци у Руско-јапанском рату. Ако знамо да је овај рат почео у фебруару 1904, а окончао се у септембру 1905. године, можемо да претпоставимо да је Самсон Чернов рођен око 1887. године.
На истом месту Чернов изјављује да је у Србију приспео као двадесетпетогодишњак, 1912. године, да би био ратни дописник руских листова „Новоје времја” (дневни лист) и „Рускоје слово” (месечник). По свој прилици код нас је стигао из Париза, па претпостављамо да је, пре него што је упућен на Балкан, био дописник ових руских листова из Француске. По подацима којима је располагао шеф српске обавештајне службе Драгутин Димитријевић Апис, Чернов је у Русији имао породицу, супругу и децу.

По фронтовима


Српски рањеници

На основу фотографија с фронта закључујемо да се Чернов у Србији обрео на самом почетку Првог балканског рата. Изгледа да је склопио уговор с француским издавачима, те су његове фотографије објављене и у париском „Илустрасиону”. Није стигао ни да оде из Србије, а већ је почео и Други балкански рат. Снимао је велике напоре српске војске и народа, као и последице бугарских злочина.

Насловне стране албума Самсона Чернова

Осим неспорне фотографске вештине, Чернов је имао и другу, ређу особину да своје фотографије среди и сложи као причу, те да их изложи јавности. Са 400–500 фотографија из балканских ратова Чернов је, у августу 1913. године, приредио изложбу у београдском Официрском дому (данас је у тој згради Студентски културни центар). Биће да су то фотографије које се данас чувају у Архиву Србије у Београду, сложене у четири албума.
Међутим, изгледа да то није била прва изложба ових фотографија, јер ондашње београдске новине пишу да су се у лепоту Черновљевих фотографија уверили и Енглези, што наводи на помисао да је пре ове приређена и изложба у Лондону. У новембру исте године, Чернов држи предавање и у Паризу, где вероватно излаже неке од својих снимака.
У пролеће 1914. године, у Петрограду, у угледном хотелу „Асторија”, он је, поред фотографија, изложио и слике у уљу ширине од једног до два метра. Чернов је своје фотографије искористио као предлошке за велике уљане слике. Мирослав Спалајковић, посланик Србије у Русији, известио је владу: „Већина овдашњих бољих уметника разгледала је ове радове, и нашли су да ове слике по својој садржини представљају ретку вредност, а по свом уметничком успеху иду уз радове руског сликара Верешчагина.”
Самсон Чернов се као дописник из Србије појавио поново непосредно после Сарајевског атентата. По отпочињању ратних дејстава у Првом светском рату, Чернов – заједно с Французом Анријем Барбисом – добија аутомобил и возача да би могли успешније да обављају своју дужност.
Међутим, у септембру 1914. године, Врховна команда српске војске прикључује га филмској екипи Ђоке М. Богдановића, власника биоскопа „Касина”, која снима догађаје на фронту према Сави, разрушени Шабац, прелазак српске војске преко Саве и дејства у Срему, као и аустријско разарање Београда. Упоредо, Чернов и даље снима фотоапаратом.

Важна изложба

Није напустио Србију ни после слома 1915. године и повлачења према Албанији. Заједно с војском и народом прошао је албанску голготу, и на том путу направио најдраматичније снимке безграничне снежне белине и усамљених српских војника који се боре са хладноћом, глађу и непријатељем.
Сам Никола Пашић, председник српске владе, на Крфу је одлучио да Самсона Чернова пошаље у Европу, да тамо проноси истину о храбрости и патњама српске војске и народа. Иако је и Риста Марјановић служио истом циљу, Пашић је сматрао да ће Французима и Енглезима бити уверљивија прича коју им доноси неко ко није Србин, као неутралан сведок. Исто тако је касније сведочио и др Рудолф Арчибалд Рајс.
Чернов се потрудио да то поверење и оправда. У Галерији Краљевског института у Лондону је, 5. јуна 1916. године, отворена изложба фотографија и акварела с мотивима из српских ратова од 1912. до 1915. године. Изложбу је отворио руски велики кнез Михаил Михаилович Романов, стриц цара Николаја II, а били су присутни сви амбасадори савезничких држава. С Крфа је дошао и Никола Пашић.
Аутор изложбе, Чернов, више од сат и по сведочио је о борби српског народа за ослобођење од Турака и одбрани од Аустријанаца и Немаца. Преко шест стотина званица ћутке је и са саучешћем одслушало потресну причу. Сутрадан су све угледне енглеске новине објавиле приказе изложбе. Новинар „Ивнинг њуза” приказ је завршио речима: „Енглези, не треба да се плашите тих мрачних боја. Идите да видите како се један народ сјајно борио и како се и ми морамо борити да не бисмо дочекали судбину овог славног, херојског народа.”
Изложба је била отворена до августа. Посета је била велика, а тираж каталога, албума с двадесетак одабраних фотографија штампаних као разгледнице, морао је да буде доштампаван. Међутим, Чернов није остао у Лондону.

Бивак на Крфу

Већ у јулу 1916. године вратио се на Крф. Тамо је учинио посебан гест. Рођен у руској јеврејској породици, пожелео је да Србима буде још ближи. Изразио је жељу да крштењем постане православац. За крштеног кума одабрао је генерала Божидара Терзића, министра војног, и на крштењу, 16. јула 1916. године, добио име српског регента Александра.

У униформи капетана

Тако се окончало једно раздобље у историји Срба и животу Самсона Чернова. Српска војска се на Крфу, Тунису и Француској опоравила и прешла на Солунски фронт, где је следеће две године, заједно са савезницима, упорно тукла Аустријанце, Немце и Бугаре. Самсон Чернов остао је без отаџбине, 1917. године се у Русији догодила револуција а он, као присталица „белих”, није могао да се врати кући. Зато је за своју домовину одабрао Француску и примио је француско држављанство.


''Како Срби остављају своје домове'' - фотографија из Музеја примењене уметности

Међутим, нити је он заборавио Србију, нити је Пашић заборавио њега. Пред крај рата, Пашић шаље Чернова у Америку. У марту 1918. године излаже фотографије и аквареле у Њујорку, у „Гранд централ паласу”. Опет држи предавања, а 17. марта „Њујорк тајмс” на целој страни објављује интервју с њим. И опет Чернов мало говори о себи, а много о српском народу коме је неопходна помоћ, о старом српском краљу Петру I Карађорђевићу и о храброј српској војсци која крвари на обронцима македонских планина.
Неко време се задржао у Сједињеним Америчким Државама. За све време боравка носио је униформу капетана српске војске. Тако га ословљавају у поменутом интервјуу, а тако бележе и часописи из унутрашњости, кад га помињу као дародавца фотографија за неке библиотеке и друштва.
По завршетку рата, априла 1919. године, Чернов у Паризу држи серију предавања о Србима и њиховој борби, баш у време кад се врше припреме за одржавање мировних преговора између зараћених страна. Овај руски фотограф и сликар био је речитији и бољи представник Срба у свету од многих државних званичника. Али, изгледа да су га Срби заборавили, као што су заборавили и Арчибалда Рајса.
Нигде се у српским историјама не помиње Александар Самсон Чернов, осим понекад у историји српске фотографије и филма. Званично, није познато шта се с њим догодило после 1919. године.

Србин

Самсон Чернов је био руски Јеврејин, који је као дописник руских
новина дошао у Србију, 1912. године, да снима догађаје за време
Балканских ратова. Фотографије је слао у Русију, али и у
Француску, за лист Л Илустрасион. По завршетку Балканских
ратова, отишао је у Париз где је направио изложбу фотографија на
којима је приказао бугарске злочине.
У Србију се вратио са почетком Првог светског рата, снимио је све
патње српског народа и војске и, за време рата, неколико пута је
путовао у Француску и Енглеску, где је приређивао изложбе својих
фотографија и слика, јер је био и сликар, на којима је представљао
српску голготу.
Године 1918. Прешао је у православну веру, а кум му је био
командант српске Прве армије, генерал Терзић.

Ове слике су издате у Лондону, 1916. године, као албум.Пратите линк за фотографије:
http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/petogodisnji-rat-srbi-1912-1916

video
Трагом Чернова - http://www.youtube.com/watch?v=tp2Zhe9sjQ4

понедељак, 14. новембар 2011.

МАЈКО,МОРАМ НА КОСОВО

архива - 1999/2000,Јунаци рата

Бојан Јевтић је волео супругу Биљану, ћерку Маријану, мајку Браниславу и отаџбину. Као добровољац је отишао из Обреновца и писао својима да је међу Обилићима. Убијен је мучки.

И кад не држи његову слику у рукама, а од ње се готово не одваја, лик јединца јој је стално пред очима. Живела је за сваки његов осмех, за његов поглед којим јој је узвраћао љубав. Сама га је подизала. Он јој је био понос, узданица, нада, једини смисао њеног постојања.

Прошло је осам месеци откако је Бранислава чула ту страшну истину. Рекли су јој да је њен син Бојан Јевтић, један од првих обреновачких добровољаца, погинуо на Косову.

Од тог мајског дана сунце за њу више не сија. Зашло је заувек, тамо над косовском равницом. Са последњим откуцајем Бојановог срца, као да је и њено престало да куца. Обрвала ју је неизмерна туга.

Хтела је и она са њим на Косово, али јој је рекао да му чува Биљану и њихову двогодишњу Маријану. Хтела је за њим и на тај пут без повратка. Лекари Токсиколошког одељења Војномедицинске академије једва су јој спасли живот.

- Погрешила сам - рече шапатом, као да се правда. - Мој Бојан ми то не би опростио. Па, рекао ми је да му чувам два његова цвета, Биљану и Маријану.

Једино мушко

После месец дана проведених у болесничком кревету Бранислава се није враћала својој кући у Обреновцу, у Ивана Богдановића 40. Тамо би била сама. Од тада је код сестре Бојане у Београду. Још се опоравља. Њен Боки је био теткин мезимац, по њој је добио име. За све што су Бојана и њен пре четири године изненада преминули муж Јован учинили за њеног сина, Бранислава би хтела да узврати њиховој деци. Седамнаестогодишњем Милошу и деветогодишњој Невени.

Брисала је сузе и покушавала да прикупи снагу да исприча причу о свом јединцу. На крилу је држала албум са његовим сликама. Опет пали цигарету, а рука јој подрхтава. Бранислава је одрасла у центру града, у Дурмиторској улици, у једном од оних приземних једнособних станова у низу, са заједничком чесмом у дворишту. Њен отац Синиша Лазаревић, Нишлија по рођењу, био је машиниста на лађама Југословенског речног бродарства. Подизао је своје ћерке које нису запамтиле мајку. Лети их је водио са собом, крстарили су Дунавом.

- Било ми је осамнаест година када сам у лето 1973. на броду "Победа" упознала младог морнара - сећа се Бранислава. - Био је то Бојанов отац Велимир, само две и по године старији од мене. Пловили смо Дунавом кроз Немачку. Догодила се љубав на први поглед. Мом оцу ништа није могло да промакне. Противио се, још сам била дете. У Регенсбургу смо Велимир и ја одлучили да побегнемо с брода. Тата је обавестио полицију. Нису нас нашли. У Југославију смо стигли возом. Био је септембар. Велимир ме је одвео у његов Обреновац на вашар. Венчали смо се следеће године у фебруару, а Бојана сам родила 2. децембра.

Бранислави је убрзо све било опроштено. Кад му се родио унук, њен отац је био поносан што је још млад, а већ је деда И Јевтићи су били пресрећни. Миладин и Јела су дочекали пето унуче. Прво и једино мушко у фамилији.

- Прве три године брака са Велимиром памтим као године нашег лепог живота - каже Бранислава. - Он је добро зарађивао, ја сам се запослила као дактилографкиња у дому здравља. Могли смо да будемо срећна породица да Велимир није почео да се опија. Због неког прекршаја на послу одузет му је пасош. Није више било девизних дневница. У нашој кући је настао пакао. Издржала сам пуних једанаест година, само због Бојана. Једне децембарске ноћи, баш за мој рођендан, дошао је кући трештен пијан. Одвезла су ме кола Хитне помоћи. Више се нисам враћала. Оставила је посао и стан. Суд јој је доделио сина. Није имала куд. Морала је да се врати оцу, који је као пензионер дочекао комфоран стан у Земуну. Њих троје у тридесетак квадрата.

Пре времена у војску

Бранислава није бирала посао. Налазила га је код приватника. Понекад би остала и без посла и без зарађеног новца. Али, од нечега је морало да се живи. Радила је и као кућна помоћница, спремала је станове. Отац јој је изненада умро. Њеном Бојану није смело ништа да недостаје. Није могла да дозволи да се разликује од друге деце. Било је и добрих људи. Помиње Милана Прпића. У његовој грађевинској фирми је радила као куварица. Братски јој је помагао да школује Бојана, да га испрати у војску, био је и на његовој свадби. У јуну 1992. Бојан је стекао диплому бродског заваривача.

- Као да се трудио да се што пре осамостали - присећа се његова мајка. - После непуних месец дана саопштио ми је да намерава у војску. Била сам затечена. Ни осамнаесту није напунио, а у Хрватској се већ ратовало. Почело је и у Босни. Он се већ пријавио војном одсеку. Мени је једино преостало да потпишем да пристајем. Један мајор ми тада рече да не треба да се бринем. "Ваш Бојан је зрео човек", уверавао ме је. "Њему је двадесет седам, а не седамнаест."

Слике из времена Бојанових војничких дана чува у посебном албуму. У кући деда-Миладина Јевтића био је Бојанов испраћај. Бранислави је било драго што је изабрао морнарицу. И његов деда Синиша је био морнар. Показује слике са полагања заклетве Бојанове сто једанаесте класе у Баошићима. Опет јој навиру сузе. Са тих фотографија се смеши њен Бојан, морнар на чувеном "Галебу". Мајци се чини - само што јој не проговори.

Месец дана по повратку из војске Бојан је добио запослење у "Термоелектру". Његово предузеће је радило на ремонту и одржавању обреновачких термоцентрала. Да не би свакодневно путовао, одлучили су да продају стан у Земуну и купе кућу у Обреновцу. Од тада је имао више времена за дружење и изласке са другарима из детињства, а лако је стицао и нова познанства. Био је омиљен код девојака. Једне јулске вечери 1995. упознао је мајку са прелепом црнком.

- Кево, ово је моја девојка Биљана - рекао јој је. - И твоја будућа снајка.

Већ средином септембра у кући деда-Миладина је била свадба. Тетка Бојана и теча Јован нису марили колико ће да кошта. Било је три стотине званица. И Бранислава је дала последњу пару. Њеној срећи није било краја.

Стицали заједно

Већ девет предугих месеци Бранислава пребира по сећањима. И увек се на крају запита: "Зар је тако морало да буде?" Кад јој се учинило да, коначно, срећу чврсто држи у својим рукама, она јој се измигољила као риба.

- Као да се мом Бојану некуд много журило - наглас размишља његова мајка. - Хтео је све и одмах, таква је младост. Много је волео Биљану и мени је било пуно срце. Био је срећан. После месец дана од њиховог венчања, рекао ми је да му треба десет хиљада марака. Обећала сам му да ћу створити те паре.

Бранислава се запутила у Грчку. Са кумом Станом Васић стигла је на Крит, у Хању, други град по величини на том острву. У почетку је спремала куће и станове, брала маслине... Тако све до априла 1996. кад јој је један наш човек нашао посао у фабрици алкохолних пића породице Манолакакис. Својом вредноћом је стицала пријатеље и међу послодавцима. Постала је њихова Бранка, сви су већ знали за њеног Бојана и Биљану, показивала им је слике.

- После осам сати проведених у фабрици настављала сам посао по кућама - прича Бранислава. - А од осам увече па до поноћи, и касније, била сам беби- ситерка.

Радила је и по осамнаест сати. Чувала је сваку драхму, и претварала у марке. У августу су јој на годишњи одмор дошли Бојан и Биљана. Њему се много допало на Криту. Видео је да је његова мајка доста стекла. После три године напорног рада и више од оних обећаних десет хиљада марака. У Хањи је било посла и за завариваче. Истекао је Бојану годишњи одмор, али се већ у септембру вратио на Крит. Дао је отказ у "Термоелектру".

- У почетку је тешко подносио газде и њихово пожуривање - сећа се Бранислава. - Није био навикао да му неко броји колико ће пута отићи да се напије воде. Једног јутра није отишао на посао јер то није хтео да трпи. Све се променило када им се у мају 1997. родила Маријана. Нисам могла да препознам свог сина. Радним данима је у једној фабрици варио соларне бојлере, а суботом и недељом је утоваривао и истоваривао шлепере. За само три месеца је солидно научио језик. Знао је и да чита грчке новине. Убрзо се прочуо као добар мајстор. Славили смо Светог Николу, славу мог оца. Тако је Бојан хтео. Због тога је он за Грке био Никос.

Јевтићи су на Криту живели и стицали заједно. Биљана је чувала Маријану, Бранислава је и даље радила по осамнаест сати. Њено здравље је почело да попушта. У мају није имала времена да оде на операцију. У јулу јој је живот већ био у опасности. Ипак, се све добро завршило. После две недеље наставила је по старом.

Често је писао

Све их је притискала носталгија. Желели су да се врате својој кући. Бојан је намеравао да је среди споља и изнутра, да подигне и поткровље. Много је урадио.

Бојан, Биљана и Маријана су се вратили у августу 1998. Понели су сву уштеђевину и све купљене ствари. Бранислава је остала до 9. јануара прошле године.

- Још док смо били на Криту, пратили смо како се ситуација на Космету све више компликовала - прича Бранислава. - Тешко смо то подносили. Бојан се због тога највише нервирао. Кад се вратио у земљу, често смо се чули телефоном. Редовно ме је извештавао о свему.

Од почетка прошле године притисци на Србију бивали су све отворенији и грубљи.

- Бојан је све то тешко доживљавао - сећа се Бранислава. - Можда је онај двогодишњи боравак у иностранству још више распламсао његов патриотизам. Гледала сам га како нервозно шета по кући и коментарише све отвореније претње да ће нас бомбардовати ако не пристанемо на те уцене. Говорио је да ништа не треба потписати. Једног дана ми је рекао: "Мајко, морам на Косово." Занемела сам. Биљана је била против, а ја сам знала да не могу да га одвратим ако је он тако одлучио. "Нећу да ми сутра син ратује, ако већ мора, ја ћу." Тако је говорио. Отишао је да брани Србију, Биљану, Маријану и мене.

Бојан Јефтић се као добровољац пријавио пре него што је бомбардовање почело. Био је трећи на том списку у Обреновцу.

- Отишао је 24. марта - наставља његова мајка, а глас јој опет подрхтава. - Нисам га изљубила за срећан пут. Рекла сам му да се чува јер хероји гину. Мимоишли смо се. После ми је писао да ме је видео из аутобуса. Када сам се купљеним половним "стојадином" враћала из Београда.

Бојан је често писао својима. Храбрио их. Убеђивао је Биљану и мајку да нема разлога да брину, само да му чувају Маријану. Његови другари су јој причали да је њен син био неустрашив. Увек први добровољац за сваки борбени задатак. Био је прави весељак.

На кратко одсуство је дошао 9. маја.

- Стигао је да крстимо његову Макицу. Маријана је 12. маја напунила две године. Отишао је сутрадан. И није се вратио. Та три дана нисам могла да га се нагледам. Као да сам слутила...

После девет дана, тог кобног 22. маја, у кућу Јевтића су дошли униформисани људи да им кажу да је њихов Бојан настрадао на задатку у селу Беланица код Урошевца. Његово возило је налетело на противтенковску мину. Убили су га мучки јер другачије нису могли.

Бранислава није веровала тим људима. Била је груба према њима. Говорила им је да је лажу, да то не може бити истина. Све је било као ноћна мора, као ружан сан. Једном од њих је хтела да отме пиштољ...

Последње писмо својој Биљани Бојан је написао само два дана пред погибију. Ово су његови последњи редови:

"Џуџолино, много ми недостајете. Кева ми много недостаје. Ма, сви ми недостајете. Нисам до сада никога сањао, али нема минуте да не помислим на све вас. Ако зове Неша (Биљанин брат од тетке, редовни војник), кажи му да не жали што је на Косову, него да му срце буде пуно, јер није сам. Има нас Обилића колико ти душа хоће. И све нас Бог чува и следи.

Срећо моја, не могу више да ти пишем. Волим те. Чувај ми дете, чувај ми мајку."

Као да је слутио.

Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу у Београду.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Бајо Милуновић – Јунак са Колубаре

После Првог светског рата у Београду је једно време излазио часопис "Видовдан" у којем су описивани подвизи српске војске у минулим ратовима. Према писању овог часописа, два највећа јунака српске војске у протеклим ратовима били су капетани Љубомир Којовић и Бајо Милуновић. Стицајем околности, обојица су се борила у "Гвозденом пуку". Љубомир Којовић је храбро погинуо као командир јуришне чете на Солунском фронту а Бајо Милуновић је имао срећу, да и поред бројних рана, преживи рат и дочека дубоку старост у Нишу.

Бајо Милуновић – Јунак са Колубаре

Многи становници Светосавске улице у Нишу, вероватно нису знали да је корпулентни седокоси старац, који достојанственим пензионерским кораком свакодневно пролази поред њих, некада био јунак над јунацима, човек који је са тешком раном на глави успео да пређе преко Албаније и чије је груди красило 17 највиших ратних одликовања. О својим нодвизима ретко је говорио, своје јунаштво није "наплатио", како су многи мислили и у прошлом а и у овом рату. Живео је скромно и повучено што је још једна врлина правих јунака.

ОФИЦИРСКИ ЧИН КАО НАГРАДА ЗА ЈУНАШТВО

Бајо Милуновић је рођен 1882. године у Морачи у Црној Гори, пре него што су се његови преселили у топлички округ у Србији. Одрастао је и стасао у новом завичају и у рат са Турцима 1912.године кренуо је као наредник. У првој борби се одмах истакао, када је на самој граници са својом десетином бомбаша напао и запалио турску караулу код села Мировца.

У најтежим борбама код Битоља, са својом четом налазио се на најистуренијем делу фронта на Облаковским висовима. По страшној недођијиди, киши и суснежици, издржали су неколико узастопних турских јуриша, бранећи положаје по сваку цену. А када су турски напади ослабили, Бајо се први подигао да поведе војнике на јуриш.

У рату са Бугарима издржао је најтежа искушења борби на реци Брегалници. По несносној врућини, мучени сталном несташицом воде, окружени епидемијом колере, Бајо и његови војници су стално ишли из борбе у борбу. Као и увек, први су кретали на јуриш, за његов вод се говорило да никада не сагињу главу пред куршумима. Извео је и прави подвиг, када се са групом својих војника убацио у позадину бугарских трупа на Пљачковици и два дана се одржао тамо, уништавајући им комору и центре везе.

У најтежим борбама на Грленским висовима, када су војници падали као снопље, Бајо је као и увек први устајао из рова и кретао на јуриш. У једном таквом јуришу био је и озбиљно контузован од експлозије топовске гранате, која је пала у његовој близини. Имао је и овога пута срећу и преживео је.
За показану храброст у овим ратовима, Бајо Милуновић је унанређен од подофицира у чин потпоручника и одликован златном медаљом Обилића.

ПОДВИГ НА ЛИМАНСКОЈ АДИ

Са својим гвозденим пуком Бајо Милуновић се, сада већ као официр, командујући четом, храбро борио у Церској бици, на најосетљивијем делу фронта код Текериша. После протеривања непријатеља из Србије, пук је добио задатак да држи фронт на Дрини у реону села Бадовинаца. Док је главнина пука држала ровове на обали Дрине, две чете су биле пребачене па Лиманску Аду, острво обрасло густим врбама, где су се ове чете врло вешто замаскирале и прикриле.

У рану зору 28. августа аустроугарски „79. пук Бана Јелачића" кренуо је са три своја батаљона да форсира Дрину. Имали су несрећу да то форсирање обаве баш на одсеку који је бранио гвоздени пук. Мирно су пустили аустроугарске војнике да пређу преко реке и када су почели да се искрцавају на обалу оне две прикривене чете са Лиманске Аде отвориле су ураганску паљбу на њихова леђа. Тада је и цео гвоздени пук кренуо на јуриш и аустроугарски 79. пук је био уништен. Тада је пребројано на бојишту преко 500 мртвих непријатељских војника. Заробљено је 3 официра и 176 војника. У овој борби се посебно истакао Бајо Милуновић, који је командовао једном од оне две чете на Лиманској Ади. У овој борби задобио је још једну од својих бројних рана.

ТЕШКЕ РАНЕ НА КОЛУБАРИ

Колубарска битка је била најтежа али и најславнија битка коју је водила српска војска у Првом светском рату.У првој фази ове битке, такозваној одступној фази, српска војска је, због несташице муниције морала да се са Дрине непрекидно повлачи све до реке Колубаре. У току тог повлачења, чета којом је командовао Бајо Милуновић добила је задатак да по сваку цену задржи железнички мост преко Колубаре за један дан, док се трупе позади моста не консолидују.

Бајо Милуновић је са својом четом задржао тај мост и прелаз преко њега читавих шест дана. Под непрекидном артиљеријском ватром, Бајо је тврдоглаво држао положај без обзира на губитке.
Само десетак дана касније, 16. новембра у одсудном тренутку Колубарске битке, гвоздени пук је био у тешкој ситуацији. Непријатељска пешадија је потпомогнута артиљеријом изненада ударила у откривени бок "гвоздењака", јер се суседни пук повукао на своју руку и оставио их на цедилу. У том најосетљивијем тренутку, Бајо Милуновић је самоиницијативно повео своју чету на јуриш, жртвујући се да би омогућио да се његов пук престроји и заузме нови положај.

Са тешком раном, Бајо Милуновић је успео да се извуче из болнице и да са српском војском прође све тегобе повлачења преко Албаније, учествујући у борбама на Солунском фронту и на крају се победоносно, као капетан прве класе, вратио у Србију као ослободилац.

После рата, Бајо Милуновић је једно време службовао као активни официр а затим је пензионисан у чину мајора. Живео је у Нишу све до своје смрти, школујући сина и издржавајући породицу од скромне пензије.

Бајо Милуновић је био носилац 17 највиших ратних одликовања, поред осталог Карађорђеве звезде са мачевима, Ордена Белог орла, Легије части, две златне медаље за храброст "Обилић", и других високих одликовања.

Бора се борио на седам ратишта

архива - 1999,Јунаци рата

Борислав Милорадовић из Доње Беле Реке код Бора одлазио је као добровољац свуда где је Српство било угрожено. Са Космета се није вратио жив. Али, зла судбина је овог доброћудног човека погађала у срце целог живота


Звао се Борислав.

Борислав Бора Милорадовић. Али, Родољуб би му као име више пристајало. Заиста, много је било родољубља у Борислављевом срцу. Толико да је седам пута за свој народ војевао. Без позива је толико пута на ратишта ишао. Србе, и не само њих, бранио је у Хрватској, Босни и на Космету. За туђе животе је, као добровољац, Бора залагао свој живот, а приликом седмог војевања, код Призрена, и положио га на олтар отаџбине. Војевао је храбро, а убијен је мучки. Сада борави под хумком без споменика у побрђу изнад Црног Тимока, на гробљу оснићког засеока Буково. И баш одавде, из бољевачког села Оснића, Борислав је отишао у свој последњи рат.

А у Оснићу се Бора није родио. У ово село, односно заселак Буково, стигао је необичном судбинском путањом и та његова животна прича, четрдесет осам година дуга, по много чему, или готово по свему, разликује се од свих других.

Сиромаштво, па болест

Борислав је друго по реду дете у сиромашној кући родитеља Живке и Душана Милорадовића у Доњој Белој Реци. Ћерка Мира им је прво. Кад је стасала, усрећила је кућу момка мештанина Станимира Миленовића и у браку са њим родила сина Бобана који живи у селу и ћерку Душицу која је удата и живи у Зајечару. Станимир је као радник Кречане у Заграђу стекао и пензију.

Поред сиромаштва у кућу Милорадовића се уселила и болест. Отац Душан је све више био везан за болесничку постељу. Разлог више да Бору девојке из села и околине као младожењу заобиђу. Неожењен, ипак, није остао. У јануару 1973. 21- годишњи момак се призетио у кућу млађе удовице у Доњој Белој Реци. Због те женидбе мајка Живка је сину веома замерила и између њих двоје, како се касније показало, створена је доживотна провалија. Престали су и да говоре. Прича о оцу је трагичнија. Умро је следеће, 1974. године.

Са младом сеоском удовицом Бора је живео седам година. Заједно више нису могли и он је из удовичине куће пошао. Али, није знао куд ће. Мајка Живка му се у међувремену удала и отишла у мужевљеву кућу. Кућу и део Борине очевине и дедовине је продала. Тако је хтела, па јој је на томе и ћерка Мира много замерила. И још и више се на брата сажалила. Село такође. Бору су људи волели. Словио је као шаљивџија и добричина, а и помагао је људима.

Из родног села је неочекивано отишао. После се чуло да се запослио у бољевачкој Пилани и призетио у оближњем селу Валакоњу. Била је то истина. Бора се оженио Слађаном. У овом браку је постао и отац. Син Далибор им је у јануару напунио осамнаест година. Унук баку, односно мајчину мајку, није упамтио. Имао је само две или три године када је на њу налетело неко возило на путу према Параћину. Деда по мајци, Петар му је име, касније се оженио и наставио да живи у Валакоњу.

Жена је отишла...

Далиборови родитељи мајка Салђана и сада покојни отац Борислав радили су као физички радници у десетак километара удаљеној бољевачкој Пилани. Тамо су, казују у Доњој Белој Реци, на послу били и Слађанина сестра Биљана, Биљанин свекар Владимир.

Радили су заједно, дружили су се. Та блискост претворила се и у нешто већу присност. Борина жена Слађана и Владимир, свекар Слађанине рођене сестре Биљане, потајно су се виђали. Да ли је ова мало неуобичајена љубав букнула у време када је Бора 1991. године први пут отишао као добровољац на ратиште у Хрватској или нешто касније, у то његова сестра Мира није могла да буде сигурна.

Онда опет рад и ратиште, а у јуну 1992. године Борислав Милорадовић је у изнајмљеном стану у Бољевцу затекао само сина Далибора. Жена Слађана му је са сестриним свекром Владимиром отишла у Швајцарску на рад. Збогом завичају, казала је и Слађанина сестра Биљана са својим мужем.

Бориславу није преостало ништа друго већ да се после дванаест година заједничког живота и формално разведе од Слађане, а она је нешто касније отишла код матичара са сетриним свекром Владимиром, са којим и данас живи у Швајцарској.

- Мом брату су - слушамо Борину сестру Миру - Слађанино неверство и одлазак преко границе веома тешко пала. Он је њу волео и није му било лако. Ситуацију му је тежом чинио и син Далибор. Имао је само десет година и Борислав је морао да преузме сву бригу о њему.

Једна плата, изнајмљени стан у Бољевцу, велики издаци за дете и којешта још Бориславу су донели и невољу и разочарање.

- Ја сам га баш таквог, изузетно разочараног и утученог, ближе упознала - бележимо речи Борине треће по реду жене Властинке Велкановић из Оснића. - Могла сам то, радила сам у Пилани и била сам слободна жена. Знатно пре тога сам се развела од мужа, ћерка ми се удомила у Бољевцу, а ја сам наставила да радим у Пилани и да се свакодневно са посла враћам овамо, у оснићки заселак Буково. Код моје сада непокретне мајке Јелене и оболелог оца Ђорђа. Свакако, Борислава сам и пре тога знала као колегу са посла. У колективу, Бољевцу и околини важио је као изузетно добар и друштвен човек. Уосталом, питајте људе. Не верујем да има неког ко би нешто лоше о њему могао да каже.

На ове речи Драгутин Лупшић,угледан и честит домаћин из Букова, потврдно клима главом. Право говори жена у црнини. Борислава и сам изузетно добро зна. Често је са Властинком код њега надничио. И други људи у засеоку просто су се о Борислава као радника отимали.

Борислав и Властинка су постали супружници 1992. године. Схватили су, после се то и потврдило, да су заиста сродне душе. Само неколико месеци после заснивања ванбрачне заједнице (никад се и нису венчали) одлучили су да напусте бољевачку Пилану. Мале плате, велика станарина и укинут аутобуски превоз до оближњих села. Настанили су се у кући Властинкиних родитеља у Букову, почели да узгајају стоку и обрађују скромно имање. И да надниче код имућнијих људи.

- Борислав и ја смо опет постали срећни људи. Живели смо скромно, али смо се изузетно добро слагали. Под кровом моје куће, која је постала и његов дом, он је нашао и велику утеху. Сину Далибору је помагао колико је могао, одлазио му је у Валакоње, долазио је и Далибор код нас.

Одмах се одазвао

Кад се Борислав оженио Властинком, дечачић Далибор се вратио у Валакоње. Његов нови дом је постала кућа прабаке Босиљке Босиоковић. Она је стара и болесна жена, па када је морала на тромесечно лечење у Кладово, Далибор је напустио седми основне да би могао да се сасвим посвети узгоју стоке коју је бака имала. Чини то и данас, а заједно са баком Босиљком прехрањује се и од повремене помоћи мајке из Швајцарске. Наставио је и да се повремено виђа и са очевом сестром Миром и њеном породицом у Доњој Белој Реци, али са очевом мајком Живком везу никада није успоставио. Објашњење је свакако сувишно. Властинка и Мира немају евиденцију о томе где је Борислав ратовао. Сагласне су само да је седам пута добровољно обукао униформу и узео оружје у руке.

- Године 1991. кад сам сазнала да ми брат хоће као добровољац на ратиште у Хрватској, ја сам одмах отишла код њега у Валакоње. Преклињала сам га да не иде тамо где се гине. После сам се са њим и свађала. Он је у тој расправи често узвраћао питањем: "А ко ће то, сестро, наше Србе да брани?!" Касније нисам ни знала кад је отишао, али сам у свакој прилици била сигурна да је превелика љубав према нашим угроженим сународницима била јача од њега и он, једноставно, није могао да седи код куће док Срби гину Хрватској, Босни, а после и на Космету.

Истог је мишљења и Борислављева жена Властинка.

- Грешан је свако ако закључи да је мој Борислав због неке вајде прихватио оружје. И у Валакоњу, и овде код мене у Букову, он се кућио мотиком и косом. Сматрао је да се Србима наноси изузетна неправда и то га је просто приморавало да одлази на ратиште. Како му је тамо било ретко је и мало о томе причао. Понављао је једино да је рат нешто страшно "али се ја рата не бојим, из мене су борбе избрисале страх".

У рано пролеће прошле године замутило се на Космету. У среду, 24. марта, смрт по Косову и Србији бомбама је почео да сеје и НАТО. Борислав се узнемирио. И отишао тамо где је најстрашније. Одазвао се на позив телефоном. Униформу је, ваљда, обукао у Зајечару и правац - Косово и Метохија. Било је то у уторак, 30. марта. Испред куће су га испратили жена Властинка, син Далибор и други Бориславу блиски људи.

- Лице ми се купало у сузама кад сам га на растанку пољубила. Нисам тада ни слутила да је то наше последње виђење - јецајући каже Властинка.

Снајпериста га погодио

Рат и пожар је беснео, гинуло се. О Бориславу недељама ни гласа. Тек у петак, 7. маја у Властинкиној кући је зазвонио телефон. С друге стране жице је био Борислав. Није казао одакле се јавља, питао је само како је она, како му је син, јесу ли добро остали. О њему, рекао је, не треба да брину. Жив је и здрав.

Кратак разговор и кратко охрабрење. Јер, већ у уторак, 18. маја, Властинки су јавили да више нема мужа. Сутрадан су јој човека дотерали у лименом мртвачком ковчегу. Кроз мали застакљени отвор видело се да је метком погођен у лево око.

Касније је стигао и званичан документ у којем се каже:

"...Именовани је са јединицом извршавао задатке на уништавању заосталих делова шиптарских терориста, при чему је дана 17. маја 1999. године у околини Призрена погођен снајпериским хицем..."

Сестра Мира је, такође, одмах обавештена о братовљевој смрти. И она са мајком Живком није у добрим односима, па је замолила сина Бобана да баку телефоном обавести о Борислављевој смрти, што је овај и учинио.

У четвртак, 20. маја, на оснићком гробљу је било на стотине људи. Међу њима и мајка погинулог борца 71-годишња Живка. Војислав Вијоровић, резервни војни старешина из Бољевца, опраштајући се од мртвог ратника, рекао је:

"Био је изузетно храбар и јуначки је бранио своју браћу свуда тамо где су на њих биле уперене смртоносне цеви. Од оне коју је шиптарски злотвор у њега уперио није могао да се одбрани. Погинуо је, дао је живот за своју отаџбину и свој народ и то ће вероватно бити уписано и на споменику који ће му његови ратни другови ускоро подићи..."

ДО ПОСЛЕДЊЕГ МЕТКА!!!

архива 1999 - прича из Бора

Иако смртно рањен, 21-годишњи Горан Шаћировић окрвављеног лица се подигао са земље и пуцао на шиптарског терористу који је са бомбом у руци кренуо да докрајчи његове преживеле и рањене другове


Десеторо их је мајка Зорица изнедрила. Пето по реду дете, сина Горана, на свет је донела 6. августа 1978. године. А ове, 1999, баш на исти дан, заједно са осталом децом, прославила му је рођендан. Поред Бора, на новом гробљу! Дан рођења за сина којег више нема. Мајка Зорица, четрдесет пета јој је данас, просто је крила добијала када је са скромним понудама прилазила тесној трпези за којом су седела сва њена деца. Пет синова и четири ћерке.

- Сва деца су ми добра, али Горан, не зато што више није жив, најбољи је био. Не постоји у Бору човек који за њега лепу реч нема. Душа ми је од детета био. И због тога сам му на гробљу, поред хумке, приредила рођендан. Њему за душу, а нама као утеха. Али, чини ми се, да нема утехе. Дани који се нижу као да гомилају жалост.

Из сиротиње у сиротињу

А паћеница је Зорица откад зна за себе. Ромкиња из ромске махале у Сурдулици. Тамо ју је својевремено и испросио четири године старији момак Шефкет Саћировић. Сиромах и он. Две сиротиње, а обоје са надом да из ње могу да побегну. Због тога су 1968. године и одлучили да пођу из своје Сурдулице. Не било куд. Бор је у то време био велика нада за целу Србију. Многи су се Роми у њему ухлебили. Кора хлеба чекала је и младе супружнике Шаћиревић. Зорица је имала само четрнаест, а Шефкет осамнаест година. Деца малтене, а онда су тако млади породицу почели да умножавају. Слађана им се родила 1970, Сузана 1972, Екрем, 1973, Мухарем 1976, Горан 1978, Лидија 1980, Ивица 1984, Ненад 1987, Љиљана 1990. и Емран 1992. године. Једно другом до увета, а отац Шефкет их је у наручју из борског породилишта доносио у преуређену шупу у Козарској улици. Наџерене приземљуше поред топионичких димњака. Недалеко је и рудничка Фабрика опреме и делова и у њој се Шефкет Шаћировић запослио као физички радник. Посао у Комбинату бакра у Бору омогућио му је новчани додатак за децу, а добио је и бољи кров над главом. Кухиња и собичак у старој издуженој и ислуженој рудничкој згради поред садашњег ресторана "Бакар" у насељу Други километар. Адреса: Моше Пијаде 72/5. "Комфор" налик на крцат градски аутобус, али без наводница у односу на онај у Козарској улици.

Много деце па се и у овој ромској породици пре преживљавало него добро живело. Деца су се школовала, али до средње школе нису стизала. Млади су се Шаћировићи удавали и женили, па ожалошћена мајка Зорица сада и много унучића има. Њу само помињемо јер је отац Шефкет пре три године умро од болести. Млад је био, пензију није стекао, па су Шаћировићи били упућени на борски Центар за социјални рад, а сада на кухињу за сиромашне која је недалеко од њиховог стана.

Зорица је са сином Екремом и снахом Маком (ускоро ће да се породи) и петоро најмлађе деце. Остали имају своје породице и живе свој живот у Бору. Али, изузетно су везани и у добрим односима, што се видело и на скромном испраћају војника Горана у јуну прошле године. Горана су на железничкој станици у Бору изљубили мајка, браћа, сестре и најближа родбина. Пожелели су му срећан пут у касарну у Рашкој, лаке и лепе војничке дане.

Пешадинац за причу

После су му тамо мајка Зорица, брат Екрем и сестра Слађана отишли и на заклетву. Имали су и коме. Пешадинац Горан Шаћировић био је један од најбољих војника у својој јединици. После обуке су га као изузетно способног и дисциплинованог војника прекомандовали у Сјеницу и он је тамо постао припадник елитне пешадијске јединице. Назив за такве способне и добро обучене војнике је "пештерски вук".

Ништа ново. Изузетан у војсци баш као што је неуморан у Бору био. А био је - надничар! Ишао је Горан од грађевине до грађевине. Својски се на тешким физичким пословима напрезао и тако, надничењем, прехрањивао мајку и млађу браћу и сестре. Иако млад постао је стуб породице, домаћин у скромној и сиромашној кући.

- Син Горан ми је - бележимо речи његове мајке Зорице - из касарне у Рашкој отишао на Косово. Било је то, касније сам сазнала, у недељу, 7. марта. Дан касније са Косова ми се јавио телефоном. И сада ми одзвањају речи мог детета које су, морам и то да признам, ведро допирале из слушалице: "Мајко, моја јединица се спрема за покрет али ми не знамо куд ћемо да идемо. Ти немој да се секираш што дуже време нећу да будем у прилици да ти се јавим..." Стресла сам се, било ми је јасно да га шаљу на Косово. Нисам знала да је он већ тамо.

У ваздуху је мирисало на барут, бомбе и смрт. Црна слутња је захватила све људе, а Горанову мајку Зорицу нешто као и већа него остале.

- Престравила сам се када је рат почео. Знала сам да ми је Горан на Косову. Отуда ми се јавио писмом. Неколико реченица у њему. На обезбеђењу је у неком селу поред Косовске Митровице. Није опасно. "А ти", поручио ми је у последњој реченици, "немој да се секираш већ брини да ми млађа браћа и сестре не гладују. Све вас много воли ваш Горан." Тако, ето, он у писму, а мени се нешто чудно мрачило пред очима, па сам старијем сину Екрему често понављала: "Наш Горан ће сине, доле да погине... Оће, оће, мајка то осећа!" Бомбе су и овде у Бору и Тимочкој крајини земљу тресле, а доле на Косову су просто пљуштале. Цигару на цигару сам припаљивала, на дувану и кафи живела, мени је непрестано нешто говорило да ми је синовљева сахрана, а не свадба, у судбини. Нажалост, била сам у праву, моја зла слутња није била без разлога. Мој син... Моје несрећно дете!

"Наше саучешће, мајко"

Дани су се у кући Шаћировића отезали као гладне године. А тек ноћи! Забринута мајка Зорица је до у глуво доба зурила у екран. И свијала шаке овлажене од обрисаних суза. Гинуло се тамо где је њен син био. Агресор је одозго циљао на живу силу. А доле на земљи џарнути осињак. Смртоносне жаоке из шиптарских снајпера немилосрдно су усмераване према нашим војницима и полицајцима. Наши су се штитили, бранили су се, али је много гамади било у редовима терориста. А насртали су као дрогирани. Среда је била, једанаест пре подне. Мајка Зорица је погнуте главе седела на бетонском степеништу испред стана. Срчани је болесник, а осећала је и болове од некадашње повреде у борској циглани. Тргла се од бата војничких чизама. Три човека у маскирним униформама прилазила су јој. Официр и два војника.

- Питали су ме за стан Шаћировића. У трену ми је све постало јасно па сам им престрављено узвратила питањем: "Да ми није син Горан погинуо?" Сажаљиво су ми казали да јесте и изразили су ми саучешће. После се више ничег не сећам.

- Горан је погинуо 12. априла, а за братовљево тело у Рашку је отишао Екрем. У стану је после, заједно са мајком, преобукао брата у цивилно одело, а војничко су му ставили у ковчег. Уз присуство рођака, пријатеља, другарица, другова и мноштво Борана храбри пешадинац, Горан Шаћировић сахрањен је на новом гробљу. Свечано, уз војну музику. Како јунаку и приличи.

А Горан је заиста и био јунак. То су, између осталих, потврдиле и његове старешине које су дошле на полугодишњи помен. Према њиховој причи, као и писму које је после синовљеве смрти мајци Зорици стигло од Горановог друга Елвиса Мамутовића из Земуна, део Горанове јединице се после неког обављеног војног задатка враћао у логор. Негде између Клине и Дренице. И тада су упали у заседу. Шиптарски терористи су отворили ватру. Наши војници су се мртви и рањени уз јауке стропоштавали на земљу. Горана је снајперски метак погодио у главу па је и он пао. Страшна вриска његових тешко рањених другова га је истог трена подигла на ноге. Док се подизао руком је обрисао крв која му се из ране на глави сливала низ лице. Тад је и угледао шиптарског злотвора који је са бомбом у руци хтео да докрајчи рањенике и убије преживеле. Био је добар стрелац и терориста је пао од рафала из Горановог митраљеза. Одмах и Горан. Издахнуо је поред својих другова. Преживелих, тешко рањених и мртвих.

Душу је испустио код села Горње Обриње, на средокраћи између Клине и Дренице. Имао је 21 годину!

У миру, казасмо већ, почива на борском новом гробљу. Од сигурне смрти спасао је десетак својих другова и старешина. Самом му спаса није било. Издахнуо је одмах после херојског подвига.


Тескобан и тежак живот

Мајка погинулог Горана Зорица Шаћировић каже:

- Осморо нас је у овом назови стану, па сам недавно била код Илије Таникића, председника Општинске скупштине у Бору. И он је мог Горана знао као честитог и доброг младића, зна и како је погинуо, па ми је обећао да ће да се и лично заложи да добијемо стан у којем ћемо моћи нормално да живимо.

Шаћировићи су сиромашна породица. Нико није запослен па су упућени на исхрану у народној кухињи. Од Војске Југославије добили су већу једнократну новчану помоћ, а Општинска скупштина у Бору платила им је за гробно место, превоз покојника од Рашке до Бора и одело које су Горану купили за сахрану.


ПИСМО ПРЕЖИВЕЛОГ

После синовљеве сахране Зорици је стигло писмо од Елвиса Мамутовића из Земуна. Он пише:

"Драга мајко, ја сам Елвис, друг и саборац вашег Горана, о коме вам је он вероватно више пута писао. Осим речи утехе, ништа вам не могу пружити. И ја сам тешко повређен онда када је Горан погинуо. И моја би мајка сада туговала... Наша јединица је ишла на рашчишћавање терена од терориста. По обављеном задатку враћали смо се у логор... Налетели смо на заседу. Нас осморица и наш капетан нашли смо се у унакрсној ватри. Сви смо рањени. Горан је погођен снајперским метком у главу и одмах је пао. Онако рањен, подигао сам главу и видео терористу како прилази са бомбом и пиштољем у руци. Да нас рањене докрајчи. Вриснуо сам од бола и страха. Горан је имао још толико снаге да се некако придигне и покоси терористу, а затим је клонуо. Будите поносни на њега!"