Држава пере руке од хероја рата

Извор: Магазин Видовдан

15 фебруар 2012 Зоран Вранешевић: Држава пере руке од хероја рата


Мир је доба у коме синови сахрањују очеве, рат је доба у коме очеви сахрањују синове. Иако званично нисмо учествовали у рату, наша земља је пуна ратних ветерана и ратних војних инвалида из ратова деведесетих година. Пуна је хероја који су остајали без породица, дома, осакаћених за читав живот, деце без родитеља који су погинули у том „непостојећем“ рату бранећи своју отаџбину. А данас од људи, које је српски народ испраћао цвећем у нови у низу отаџбинских ратова, ова власт пере руке проглашавајући их ратним злочинцима и бандитима. У последње две године били смо сведоци неколико самоубистава ветерана, који су се, у немогућности да својим најмилијима обезбеде основно за живот, одлучили на овај очајнички корак. У покушајима да се изборе за сабораца и њихових породица, у Србији је основано неколико удружења ратних војних ветерана и инвалида. Једно ода таквих, и то међу најбоље организованим и активнијим, је и Патриотски Фронт из Бачке Паланке. О проблемима на које наилазе, својим активностима и актуeлној власти, причали смо са Зораном Вранешевићем, ветераном рата и председником Патриотског Фронта.



За почетак, у кратким цртама реците нам која је сврха вашег удружења и које су вам активности?

Патриотски Фронт је настао као резултат нерешених питања ратних ветерана Србије у контексту свих ратова које је Србија (Оружане снаге СФРЈ,СРЈ) водила од почетка па до краја 90-их. Једина смо земља у региону и шире , која нема законску регулативу за ову циљну групу. Апсурд је још већи ако се помене чињеница да је у грађанском рату приликом распада СФРЈ и у одбрани од НАТО агресије 99-те, по разним основама учествовало пола милиона људи, као припадници легалних оружаних снага. То су људи које је држава позвала: активна војна лица, резервисти, те добровољци и сви они којима је заједничко било елементарно поштовање устава земље и заклетве дате Отаџбини. Значи, примарни циљ оснивања Патриотског Фронта је исправљање недостатка одговарајуће правне регулативе. То је био почетни елемент у некој иницијацији групе људи која је хтела да ово питање постави на ниво који то и заслужује. Ништа мање битни циљеви нису ни баштињење традиције, културе нашег и народа, као и рад са младима на фону истинских животних вредности.

Колико у Србији има сличних удружења и да ли сарађујете са њима?

У Србији постоји десетак сличних удружења, регистрованих као и Патриотски Фронт, али нажалост разједињених. Ово није случајно и очигледно је да сама држава ради на расколу међу нама. Њој не одговара сложност и наш заједнички наступ, јер би то представљало велику „опасност“ за њу. Популација од пола милиона људи са породицама представља и значајан политички фактор, простим речником – гласачко тело.

Сведоци смо како се држава данас односи према ветеранима и ратним војним инвалидима, а то је без трунке захвалности и поштовања. Какав је ваш коментар на то?

Држава се односи према нама на тако перфидан начин из више разлога. Први је непостојање националног консензуса, јасног државотворног програма и циља, па самим тим је и нормално да Влада која не стреми националним интересима и нема поштовање према нама. Све земље у окружењу, својим држављанима (учесницима истог грађанског рата), дале су заслужено место, кроз правну регулативу, укључујући и њихове породице. Битно је нагласити да поред поменутих пола милиона директних учесника ратова, укупна цифра је три, чак четири пута већа, рачунајући и чланове породица које су на овај или онај начин погођене последицама ратова. Значи више од једне петине Србије је циљна група о којој причамо и која је максимално маргинализована. Ако смо сведоци да поједине групације од неколико стотина или хиљаду људи имају пуну законску заштиту, чак и већу него у већини земаља света, онда је овај проблем најблаже речено, класична дискриминација.

Други разлог запостављања ветерана и ратних војних инвалида је сама дефиниција рата до 2000-те године. Тадашња власт је имала флоскулу: „Србија није била у рату“. Какав је то дисконтинуитет у политици, ако и данас ова власт исто говори и поступа? То је неморално, нетачно и жалосно прикривање чињеница. Једини законски акт који уопште помиње активно учешће Србије у грађанском рату је закон из 1998. године, који је мањкав у многим својим сегментима и практично не представља правну заштиту ни ветеранима и ратним војним инвалидима, нити њиховим породицама. Највећи апсурд у том закону су датуми трајања сукоба на просторима бивше СФРЈ. Према истом, борац је лице које је активно учествовало у оружаним дејствима закључно са 27. априлом `92-ге , када је формирана СРЈ. Где је 1993., 1994., 1995., па и 1996. година? Чији су држављани гинули и рањавани по бившој БиХ и Хрватској у то време?
Највећи апсурд је у томе да имамо ратне војне инвалиде који су рањавани и 93., 94. и 95. године на просторима изван тадашње СРЈ, а данас имају признат статус ратних војних инвалида у Србији. Како је могуће да је неко ко је рањен 1995-те , остварио тај статус, а по тумачењу закона није учествовао у рату? Читава та нелогичност може да се упореди и потврди у актуелним законима земаља региона, где је крај грађанског рата у СФРЈ терминолошки јасно дефинисан у 1996-ој години. Ту се поставља логичко питање – против кога су онда те формације ратовале читаве четири године? Осим тога, закон о борачко-инвалидској заштити из 1998-ме године, заправо је закон друге државе, данас непостојеће СРЈ, Србија је била дужна да проглашењем друге државе и тај закон промени. На жалост, све наше иницијативе, и Патриотског Фронта и других удружења, до данас су остале нереализоване. Оно што посебно боли све ветеране је чињеница да су од 2000. године донешена чак три закона о аболицији, за дезертере и људе који су издали и земљу и заклетву.

Невероватна је трансформација неких људи који воде ову државу. Најбољи пример је Вук Драшковић, који је од комунисте прерастао у четника, да би сад постао европејски фанатик. Како то коментаришете, као и његове данашње изјаве по питању грађанског рата? Поготово када то упоредимо са оним што је некада причао?

У данашњој структури власти седе људи који су деведесетих година итекако имали активно учешће у ратним збивањима на просторима бивше СФРЈ; који су организовали разне војне, полуприватне и добровољачке формације, које су биле плод и производ опозиционих страначких структура тог времена. То су људи који данас перу руке од свега, камелеонски се трансформишу у квазидемократе, а уствари показују своје право лице. Зар од таквих људи треба да очекујемо да се заложе за права ратних војних ветерана и инвалида? Поменута група је таква да је у вези са њом све јасно. Али ми није јасно ћутање дела политичких странака, представника парламентарне опозиције, који такође ништа не чини да би се бар она основна и морална права довела на ниво демаргинализације ратних војних инвалида, ветерана и њихових породица.

Пре неколико дана смо имали прилику да гледамо дуел између председника РС Милорада Додика и Чедомира Јовановића, где је он рекао како је РС геноцидна творевина, тврдећи притом да су малтене сви Срби учесници рата ратни злочинци. Шта мислите о тој изјави Чедомира Јовановића?

На жалост тај гест Чедомира Јовановића је својствен тој „другој Србији“ која све чини да оцрни свој народ. Тежина неке изјаве би требала да се мери по особи која је нешто изјавила и групи људи које представља, а не по самим речима. Зато кад тако нешто каже Чедомир Јовановић, једна потпуно маргинална особа у Србији, не би требало томе придавати важност. Жалосније је то што је деманти једне такве монструозне оптужбе морао да дође од председника РС Милорада Додика лично, а не од Бориса Тадића. Жалосна је и чињеница, да у овој земљи више не постоји кривично дело велеиздаје, јер би по њему многи од садашњих политичких лидера па наниже завршили тамо где им је и место. Какво је правосуђе у Србији показује и чињеница да је Шешељ због вербалног деликта у Хагу, а Чедомир Јовановић после такве сумануте изјаве, што му није први пут, шета спокојан по Србији под обезбеђењем полиције коју плаћају порески обвезници наше земље. Практично његове речи говоре да су Срби сами себе протерали из Хрватске, да су криви за тузланску и добровољачку колону, за НАТО агресију и на крају за 250 хиљада Срба протераних са Косова и Метохије. И све то изговара у лице медија, народа и свих несрећника који су итекако осетили страхоте рата, а данас су силом прилика у Србији. Њега демантује сам Хашки трибунал, чак и такав какав је, пресудом Готовини и Маркачу за злочине из 1995-те који су окарактерисани као „удружени злочиначки подухват војног и политичког врха Хрватске са циљем етничког чишћења Срба и других нехрвата са простора тадашње РСК, односно зоне под заштитом УН“. Наравно, на ову чињеницу Јовановић се није ни осврнуо, нити је имао задатак да је помиње.

Да ли мислите да нека нова Косовска политика може да заустави процес пузајућег признања Косова?

Може. Политика која је одговорна првенствено према свом народу, дипломатски офанзивнија и где се доследно треба држати постојеће Резолуције СБ УН 1244. Питање Космета је изузетно комплексно и данас то нажалост није само српско-албанско питање већ међународно. У садашњем односу снага, једино тело где Србија има неку врсту истомишљеника и савезника је СБ УН. Наравно, са свима треба разговарати, али аргументовано, доследно зацртаним принципима и циљно.

Којим приступом на Косову можемо да губитничку политику претворимо ако не у добитничку, оно бар да избегнемо прихватање независности Косова?

Једино строгим истицањем тачака које нам одговарају у Резолуцији СБ УН 1244, и наравно недозвољавањем решавања питања Косова и Метохије изван Савета безбедности – нешто можемо да постигнемо. Једно од решења је и отказивање мисије ЕУЛЕКС, која је ту само из разлога да промовише независност „Косова“. Од њих српски народ нема никакву заштиту нити корист. ЕУЛЕКС је доведен на захтеве официјелног Београда, па исто тако може и да му се откаже гостопримство.

Мислите ли да је за дугорочну успешну стратегију на Косову и Метохији потребна свеопшта мобилизација српског народа и државе, морално-етичко-културолошка, којом би сам народ на челу са елитом превредновао досадашње вредности и све кључне дилеме поставио на један потпуно нов начин?

Прво морају да се јасно дефинишу национални и спољнополитички циљеви и интереси Србије. Овде је неопходан консензус, како сте сами дефинисали у питању. Не може се постављати дилема Косово или ЕУ, јер ми без дела своје територије немамо шта да радимо у уједињеној Европи. Сутра ће нам тражити још неки сличан уступак, а више се ни не крије од јавности које су то неуралгичне тачке интересантне савременим „владарима света“. И какви нам се то нуде стандарди који захтевају да се било која земља одрекне територије и становништва, да би приступила некој имагинарној унији у којој је свеопште расуло и која ни сама нема будућност. Нејасно је због чега се толико жури са питањем Космета, ако је познато да други проблем у Европи – нпр. ситуација са Кипром – има стање тзв. деценијског замрзнутог конфликта. При томе, нико не уцењује ни Грчку ни Турску. Ниједна нормална земља то не би дозволила. Потребно је време, дефинитивна промена спољнополитичког курса земље и ослонац на оне који нас не уцењују и не постављају своје стандарде, земље тзв. БРИК-а, које не само да представљају 2/3 светске популације и енергетских ресурса, већ само захваљујући њима у СБ УН још увек имамо какав-такав суверенитет над јужном српском покрајином.


Шта мислите какве нам промене доносе избори? Да ли ће се било шта променити после маја?

На жалост у Србији данас делује партиократија и плутократија. Они владају овом земљом и одлучују у наше име, тргују мандатима, прелећу са лева на десно и обрнуто. Половина политичких партија чија су имена различита, а програми скоро идентични, већ двадесет година имају исте лидере без воље и идеја да нешто промене. Народ је уморан због свих разочарења, тако да је заиста незахвално прогнозирати шта ће се десити након избора. Јасно је да је актуелна политика довела Србију у можда најгору ситуацију у последњих неколико деценија, да смо у свим друштвеним сегментима девастирани. Врло ће тешко бити у кампањи анимирати људе да гласају и поверују у неку нову причу и реалну идеју за излазак из свеопште кризе. У сваком случају онај ко непоштује себе, не може да поштује ни другога. Докле год будемо страни протекторат и док нам амбасаде страних земаља креирају политику, нећемо имати специфичну тежину у међународним релацијама а самим тим ни унутар земље.

Прошле године против вашег удружења је поведена свеопшта хајка, чак је реаговало и правосуђе, све наводно због искоришћавање деце у војне сврхе. Како се то завршило и шта се заправо крило иза те приче?

Да, најближи израз је хајка. Јасно, на оне које су проценили као политички „опасне“ патриотске организације. Покретачи су пиони на платним списковима неких страних фактора, медији и појединци којима смета све што је српско, руско и оно што се јавно се декларише као антиглобалистичко. Резултат тога је требало бити поистовећивање наших удружења са тзв. „хулиганским групама“ и наравно, забрана деловања. Конкретно, Патриотском Фронту је замерено упућивање групе деце у руске омладинске кампове. Да су били немачки, белгијски, амерички или било који други западни, вероватно нико не би ни реч рекао. Случај је толико медијски експониран да је резултирао реакцијом тужилаштва, али и руске амбасаде због низа неодмерених увреда и изнесених лажи. Истрага која је спроведена од надлежних органа показала је, пре свега, правну неписменост иницијатора ове хајке, а о моралној и другој да и не говоримо. Деца су путовала на позив домаћина, у државне кампове који самим тим имају и адекватне програме и контролу надлежних органа, педагога, психолога и лекара, у присуству родитеља и уз све потребне дозволе. Ваљда родитељ у овој земљи може да одлучи са својим дететом где жели и како да проведе летњи распуст? Или можда и за то треба да питамо душебрижнике, којима је потпуно свеједно што нам је пораст малолетничког криминала енорман, улица је постала васпитна установа, а дрога, алкохол и проституција уобичајена појава? Потпуно смо свесни да сметамо – зашто и коме. јасно је – али ми смо одавно своје животе ставили на крст. Нисмо на продају, нисмо бескичмењаци који се могу било чиме заплашити, нити ћемо одустати од своје праведне и легалне борбе. Имамо децу, неки већ унуке и не желимо да нам неко индоктринише потомке, нити да прођу Голготу кроз коју смо ми прошли и још пролазимо.

Ви сте организовали кампове за младе. Који је циљ кампова и какво је Ваше искуство са њима?

Када помињемо летње кампове за младе, Патриотски фронт је на бази стечених искустава и уз помоћ еминентних стручњака из разних области, свестан недостатка бриге о омладини, сачинио аутономан план. Сам појам „летњи камп“ подразумева нешто слично некадашњим извиђачким камповима, са програмираним временом за учење, релаксацију, спортске активности и одмор. Сви кампови се организују у Србији, а полазници су млади из различитих земаља. Циљ овакве ванинституционалне едукације је борба против порока данашњице, суживот са природом, развијање спортског духа, такмичења, дружење кроз игру,забаву, али и учење. Посебан аспект чини део везан за присуство деце из породица са лошим социјалним статусом, из домова за незбринуте и децу инвалида и ратних ветерана, којима је ово ретка прилика да уопште оду на неку врсту одмора. Предавачи и инструктори су познати и признати стручњаци на пољу историје, културе, традиције, педагози и психолози, али и спортски тренери репрезентације Србије. Сви учесници су волонтери, а камп је бесплатан за полазнике. Организацију и финансије обезбеђујемо углавном кроз донације привредних субјеката и појединаца, а само уређење простора, монтажу насеља и друге физичке послове обављају „фронтовци“. Прошлогодишњи камп, под називом „Сабор 2011“ окупио је децу из четири земље, укупно 70 полазника и одржан је на простору Бање Јунаковић (Апатин). Био је отворен за јавност, а свако ко је желео могао је да присуствује активностима, што је на нашу радост и резултирало великом заинтересованошћу свих озбиљнијих медија, јавних личности и других. За разлику од поменутих злонамерних тзв. новинара, пратећи дневна дешавања, сви присутни медији су објективно извештавали, а слика о једном лепом дружењу, настави у природи и о незаборавним стеченим пријатељствима обишла је свет. Поносни смо на свој програм, а резултати су већ видљиви, јер је део полазника наших кампова данас већ на војним, медицинским, ликовним и спортским академијама. Неколико „кампера“ се остварило у музичкој уметности, а готово сви по завршетку имају само једно питање: „Када је следећи камп?“

Шта сматрате важним, а да нисмо поменули до сада?

Битно је напоменути, да Патриотски фронт представља тренутно једну од најмасовнијих ветеранских организација у земљи и да са својих 14 регионалних и 20-так општинских одбора делује на читавом простору, како Србије, Р. Српске и Црне Горе, тако и дијаспоре. Велики број активиста бави се хуманитарним радом, а неколико одбора је само у току прошле године испоручило више од две тоне хране и друге помоћи најугроженијима, првенствено на Космету. Такође, знатан део активности полаже се на психосоцијалну помоћ ратним ветеранима, кроз организовање посебних радионица за овакве групе, уз присуство стручних лица и медицинску помоћ. Формирани су и савети за културу, правна и социјална питања, а унутар организације делује и Актив жена. Све своје активности публикујемо путем електронских медија, редовним обраћањем јавности, а интернет редакција промовише битније активности путем сајта организације.

Разговарала: Весна ВЕИЗОВИЋ