четвртак, 23. фебруар 2012.

РС не признаје борце Крајине

Извор: ПРЕСС РС Бањалука 23. 11. 2011

БИВШИ ПРИПАДНИЦИ ВРСК ТВРДЕ ДА СУ ДИСКРИМИНИСАНИ

Борци некадашње Војске Републике Српске Крајине који живе у Републици Српској оптужили су Министарство рада и борачко-инвалидске заштите РС да их је заборавило у нацрту новог закона о правима бораца и ратних војних инвалида.

ОСТАВЉЕНИ БЕЗ РАТНОГ СТАЖА Борци бивше ВРСК

Огорчени борци из Крајине захтевају од Министарства рада и борачко-инвалидске заштите РС да у новом закону о правима бораца исправе ову неправду и изједначе статус српских бораца из некадашње РСК с оним који имају њихови саборци из Војске РС.
Укинута борачка права

- Недопустиво је да се у нацрту новог закона о правима бораца нигде не помиње велики број садашњих држављана РС који су били припадници војске бивше РСК. Због ове дискриминације неколико хиљада српских бораца нашло се у готово безизлазној ситуацији. Једино овим људима одузето је елементарно право да остваре статус који су успели да регулишу припадници свих војски које су учествовале у грађанским ратовима на подручју бивше Југославије - каже за Пресс РС Зоран Бркић, председник Удружења резервних војних старешина бивше РСК у Републици Српској.

------------------------------------------------------------------------------------
Шкорић: Оправдано незадовољство

Мико Шкорић, потпредседник Скупштине Борачке организације РС, за Пресс РС каже да у потпуности разуме незадовољство бивших сабораца из некадашње РСК предложеним Нацртом закона о правима бораца и РВИ.
- Многи Крајишници су дали своје животе на бранику Републике Српске и заиста није фер да у новом закону за њих нема места које су заслужили. БОРС подржава њихове захтеве и надам се да ће наредних дана у јавној расправи бити озбиљно покренуто и ово питање - каже Шкорић.
-------------------------------------------------------------------------------------

Наводећи да су до 2002. године ратним ветеранима из некадашње Српске Крајине власти РС признавале одређена права која су их изједначавала са припадницима ВРС, али да су та права после укинута, Бркић додаје да је парадоксална чињеница да је припадницима бивше Војске РСК и даље омогућено право стицања статуса РВИ, њиховим породицама статус породица погинулих бораца, док, истовремено, ниједном припаднику бивше ВРСК није признат статус борца.
- Припадницима Војске Српске Крајине једино је признато учешће у ЈНА и Војсци Југославије од 17. августа 1990. до 19. маја 1992. године, као и оно што су неки борци из Српске Крајине остварили у војним поштама ВРС. За све припаднике ВРСК који живе у РС и имају њено држављанство данас је крајњи максимум остваривање статуса борца седме категорије! Ако то није дискриминација, онда заиста не знам шта јесте - каже Бркић.
Председник Удружења резервних војних старешина бивше РСК такође истиче да у нацрту новог закона о правима бораца и РВИ који треба да ступи на снагу 1. јануара 2012, не постоји ниједан орган преко ког би борци некадашње ВРСК могли да остваре своја права.
- У ранијем закону барем нам је било омогућено да ратни стаж уписујемо у Фонд ПИО. У нацрту новог закона сад имамо ситуацију да се и за ПИО тражи категоризација и њена правоснажност, али је уверења о учешћу у рату тренутно немогуће извадити одлуком Министарства рада и борачко-инвалидске заштите РС! Заиста је срамота да се људима који су раме уз раме са својом браћом из ВРС учествовали у пробоју Коридора 1992. године, у операцијама око Бихаћа 1994. и многим другим војним акцијама у којима се решавала судбина српског народа и у којима је немали број Крајишника дао свој живот, данас одузимају сва права - каже Бркић.
Ђокић: Не могу да буду једнаки

С друге стране, из Министарства рада и борачко-инвалидске заштите РС тврде да у Нацрту закона о правима бораца и РВИ, који је на посебној седници Народне скупштине РС разматран и усвојен 4. новембра, не постоји дискриминација бораца из некадашње РСК и да је јавном расправом могуће додатно побољшати предложени закон.
- Позивам све бивше борце из РСК да активно учествују у јавној расправи о Нацрту закона и изнесу своје примедбе и сугестије. Иако смо спремни да уважимо разне идеје и ставове, морам нагласити да није могуће изједначити статус бораца који су на првој линији фронта учествовали осам или девет месеци, какав је случај био у РСК, с борцима из РС који су пуне четири године имали тај положај. У сваком случају, отворени смо за сарадњу како би предстојећи закон задовољио све оне који су учествовали у стварању и одбрани РС - каже за Пресс РС Петар Ђокић, министар рада и борачко-инвалидске заштите РС.

Борис Кнежевић

уторак, 21. фебруар 2012.

Убио се, па му држава опростила дуг

Држава Србија је отписала дуг Палку Поњигеру због којег је тај војни бескућник 7. децембра прошле године скочио у смрт са прозора самачког хотела на Звездари, заједно са супругом Илонком и сином Миланом, који је на срећу преживео и биће удомљен у кући својих рођака.

Архивска слика породице Поњигер: Палко, Милан и Илонка

Одлуку о опраштању 521.121,72 динара пензионисаном авио-механичару донео је Фонд за социјално осигурање војних осигураника (СОВО) на својој скупштини одржаној пред Нову годину, а да је то урађено само месец дана раније, трогодишњи Милан, који је чудом преживео несрећу од 7. децембра и ових дана треба да напусти Универзитетску клинику у Тиршовој, имао би колико-толико нормално детињство.

Разлог за отписивање дуга није никакво милосрђе, већ нема ко да плати, па је једноставно примењен закон. Од целокупне суме, само око 220.000 динара је дуг који је покојни Палко заиста имао према Фонду СОВО због тога што није пријавио да се преселио у самачки хотел, већ је примао накнаду за увећане трошкове становања као да је подстанар у приватном стану.

Камата од 300.000 динара

Све остало, дакле 300.000 динара, била је законска затезна камата коју породица није имала од чега да плати. Према речима потпуковника у пензији Велизара Рабреновића, председника Удружења војних бескућника, покојни Палко је био вољан да плати главницу дуга на рате, чак је нашао и адвоката да га заступа, али камату није могао да плати.

- Тачно је да је Поњигер погрешио када није пријавио да је променио боравиште, али то није разлог да држава буде толико безосећајна. Сви ми који смо и данас бескућници одрекли смо се новца који смо у свом радном веку уплаћивали у пензиони фонд у бившим републикама СФРЈ и тај новац је предмет сукцесије. Тачно је да је министар одбране Драган Шутановац дао наредбу да се те камате отпишу, али рок је био само три месеца и Палко тада није успео да то уради, а после у Фонду нису имали разумевања - каже Рабреновић, који и сам живи у колективном војном смештају.

Према његовим речима, малом Милану је као привремени старатељ одређена једна жена психолог, а за неколико дана ће бригу о њему преузети стриц. На рачуну који је отворен за помоћ дечаку, како каже Рабреновић, сакупљено је довољно новца, који ће дечаку, који је остао скоро сам на свету, помоћи да се школује. Министар Шутановац за “Ало!“ је објаснио да је дуг укинут због примања преживелог дечака Милана.

- Фонд је донео одлуку да се дуг који је имао Поњигер анулира како би старатељ детета имао пун износ пензије - навео је министар Шутановац.

У колективном смештају још 600 породица

Према подацима Удружења војних бескућника, на територији Србије има око 600 породица пензионисаних припадника бивше ЈНА које су смештене у самачким хотелима, војним установама, напуштеним и активним касарнама. Боравак у самачком хотелу у двокреветној соби, која служи и као кухиња, шпајз и спаваћа соба, месечно кошта око 100 евра, у шта су урачунате и комуналије, и те трошкове рефундира држава. Они који плаћају приватни стан добијају месечну накнаду од 60 до 150 евра. Просечна пензија подофицира је 30.000 динара, а њихових удовица око 20.000 динара. Највише породица прогнаника налази се у Београду, у Војној установу “Дедиње“ - 170, у касарни у Земуну 60, а у објектима Војне академије још 40.

Извор: Вести онлине

недеља, 19. фебруар 2012.

Ноћни Вукови на слави Белих Вукова, Пале, Република Српска

Извор: ФБ Репортер 19 фебруар 2012, припремио Б.Башић -

Чланови Удружења бораца ”Бели Вукови” су 14. фебруара 2012. на Палама обележили крсну славу овог удружења Светог Трифуна служењем парастоса за погинуле борце у цркви Успења пресвете Богородице, те полагањем венаца код Споменика палим борцима и Споменика команданту Специјалне јединице Војске Републике Српске /ВРС/ ”Бели вукови” Срђану Кнежевићу.


Ове године су прослави славе Белих Вукова присуствовали и представници мото клуба “Ноћни Вукови” из Србије на челу са председником Сашом Савићем. “Ноћни Вукови” у својим редовима имају велики број ратних ветерана па је разумљиво да се кроз своје активности боре за очување православља и јединство како српског тако и свих православних народа. Својим доласком на славу Белих Вукова донели су дух православног братства и истинског српског патриотизма.

Потпредседник Удружења ”Бели вукови” Срђан Стевановић изразио је наду да ће убице Срђана Кнежевића бити пронађене и процесуиране, те захвалио свима који сваке године долазе на крсну славу ”Белих вукова”, јер се на тај начин чувају успомене на погинуле борце ове јединице.

”Сигуран сам да ће Српска бити сваким даном јача, ако будемо поштовали оно што су борци ВРС урадили за Српску”, рекао је Стевановић. Саветник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Милан Торбица истакао је да су дела припадника ”Белих Вукова” у одбрамбено-отаџбинском рату за пример свима, те да су иза њих само јуначка дела.


Након полагања венаца преломљен је славски колач и приређен пригодан славски ручак којем су, између осталих, присуствовали и званичници из општине Пале, Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Српске, те чланови ”Ноћних Вукова” из Србије.

На венцу који су “Ноћни Вукови” положили на Споменик палим борцима и на Споменик команданту Срђану Кнежевићу писало је једноставно: “Храброст, Част, Братство, Слава!”

Специјална једница “Бели вукови”, са командантом Срђаном Кнежевићем на челу, формирана је 1993. године.У борбама на Мошевачком брду први пут се чуло за ову јединицу, која је име добила по томе што су остали завејани у мећави на Бјелашници.


Кнежевић је убијен у августу 1998. године испред улаза у зграду у којој је становао у центру Пала.

четвртак, 16. фебруар 2012.

"Српско завештање" - Арчибалд Рајс

По милости Божјој и благослову свих српских хероја и светитеља, ја, доктор Арчибалд Рајс: Тражим помиловање за српска војничка гробља, усамљена, без суза и без хлада, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка. Тражим помиловање за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за изгинуле у рату поворке којих се само мајке сећају (надајући им се до свог самртног часа). Тражим помиловање за војничка гробља у час вечерњи, за њихову подземну и надземну тишину...


А оптужујем ваше ратне профитере, трговце и политичаре, оне који су за време рата стављали песак у брашно и таквог га испоручивали војницима што су се борили и гинули за вашу слободу, оптужујем оне који су због оваквог греха према вама преко ноћи постали богати и свемоћни милионери. Оптужујем оне који ни најмањим поменом нису сачували сећање на жртву оних који су вас ослободили!

Парастос за Србе убијене у аутобусу код Подујева

У Лапљем селу код Приштине данас ће бити служен парастос за 12 Срба који су прије 11 година погинули у аутобусу у селу Ливадице код Подујева, док је 43 повређено.

Преживали из аутобуса код Подујева

У експлозији мине, постављене испод моста на магистралном путу Ниш - Приштина, 16. фебруара 2001. године дигнут је у ваздух први од шест аутобуса којима су расељени Срби са Косова и Метохије ишли на задушнице у Грачаницу, у пратњи војника Кфора.

На лицу места погинуло је десет особа, а касније су још две преминуле од повреда. У аутобусу "Ниш-експреса" страдали су двогодишњи Данило Цокић и његови родитељи Небојша и Снежана, Мирјана Драговић, Сунчица Пејчић, Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић, Драган Вукотић, Живана Токић, Слободан Стојановић и Вељко Стакић.

Остаци аутобуса у којем је пре 11 година убијено 12 Срба

Држава пере руке од хероја рата

Извор: Магазин Видовдан

15 фебруар 2012 Зоран Вранешевић: Држава пере руке од хероја рата


Мир је доба у коме синови сахрањују очеве, рат је доба у коме очеви сахрањују синове. Иако званично нисмо учествовали у рату, наша земља је пуна ратних ветерана и ратних војних инвалида из ратова деведесетих година. Пуна је хероја који су остајали без породица, дома, осакаћених за читав живот, деце без родитеља који су погинули у том „непостојећем“ рату бранећи своју отаџбину. А данас од људи, које је српски народ испраћао цвећем у нови у низу отаџбинских ратова, ова власт пере руке проглашавајући их ратним злочинцима и бандитима. У последње две године били смо сведоци неколико самоубистава ветерана, који су се, у немогућности да својим најмилијима обезбеде основно за живот, одлучили на овај очајнички корак. У покушајима да се изборе за сабораца и њихових породица, у Србији је основано неколико удружења ратних војних ветерана и инвалида. Једно ода таквих, и то међу најбоље организованим и активнијим, је и Патриотски Фронт из Бачке Паланке. О проблемима на које наилазе, својим активностима и актуeлној власти, причали смо са Зораном Вранешевићем, ветераном рата и председником Патриотског Фронта.

петак, 10. фебруар 2012.

ТО ЈЕ НАШ СИН

Извор: Вечерње Новости (2003)


НИКО нам не долази. Никуда не идемо. Шта да кажемо људима. Имамо само једну причу. Живимо у туги и не знам још колико у нади.
Док овако започиње своју причу, Милан Ожеговић скида наочаре, брише сузе и прстом упире на - фотографију. На слици терористи из такозване Ослободилачке војске Косова, а један од њих у руци држи главу Милановог сина Александра - добровољца Војске Југославије, који се званично води као нестао.

- Скоро 99 одсто смо сигурни да је то Саша - смирено објашњава мајка добровољца Мира. - На фотографији се јасно виде црте лица мога сина. Идентичне су његовим. Ипак, једино ме збуњује дуга коса. Саша је имао залиске и увек се шишао кратко. Али, ко зна колико је био у заробљеништву. Можда му је коса израсла па су га онда сликали.
Ожеговићи са београдског насеља Видиковац, седећи један крај другог, наводе да су готово сигурни да је глава њиховог Саше у руци терористе на левој страни слике, објављене у понедељак у **Вечерњим новостима**. Чак су тај део фотографије гледали кроз лупу.
- То су звери - огорчено говори Мира. - Да је Саша погинуо од метка. Страшно је када се у људима пробуди звер. Као родитељи волели бисмо да знамо шта се догодило. Само да знам где му је гроб. Да га сахранимо као човека.
Александар Ожеговић, са 26 година, 24. марта 1999. године кренуо је у рат. Као добровољац, у 243. бригади ВЈ. Званично, нестао је у борби 19. априла у селу Дуље, крај Суве Реке.
- Шта смо могли да урадимо? - пита се Милан. - Питају зашто смо га пустили у рат. Али, ко ће да брани земљу? Ставио је главу у торбу због отаџбине. Никога не кривимо. Отишао је сам, није био дете. Само је рекао: **Тата, ја одох!**
Прве дане НАТО агресије провео је у Бубањ потоку. Потом је пребачен у Ниш, затим у Урошевац, па у Суву Реку.
- Последњи пут дошао је кући на 17. рођендан сестри Марини, на Ускрс, тог 11. априла - сећа се мајка Мира. - Измолио је слободан викенд и отишао назад на Космет на - ратиште. Више га никада нисмо чули. Радовно смо уторком и петком звали Информативни центар у Нишу. Говорили су да је све у реду. Веровали смо им, а касније смо сазнали истину.
Причу о последњем дану сина Саше склопили су из сведочења добровољца из Ожеговићеве бригаде и званичника ВЈ. У раним јутарњим часовима сепаратисти су напали Сашу, Александра Михајловића из Приштине, и Зорана, добровољца из Београда. Са њима, биле су и две Нишлијке.
- Почела је пуцњава - препричава отац. - Зоран је рањен, а затим је са женама отишао у базу. Саша и Александар су остали. Иза зида пуцали су на терористе. Било је 8.30 сати. Помоћ је дошла тек - сутра! Кажу ништа нису затекли. Ни трагове борбе, ни крв. Обојицу су их одвели.
Од тада ни гласа. Мајци и оцу несталог добровољца само су уручили орден и захвалницу. Општина Раковица дала је, мимо воље породице Ожеговић, и пензију.
- Све смо обилазили и тражили - разочарано каже Ожеговић. - Држава је немоћна да помогне. Све се добија од Енглеза и Американаца, стационираних на Косову и Метохији. Ми, родитељи, ништа не можемо.

четвртак, 02. фебруар 2012.

О руци издајниковој

Извор - БОРБА ЗА ВЕРУ

Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези (Лк. 22, 21)

Најтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра, у логору; не само споља, него и унутра, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези, коју је Христос благословио, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа. Но зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин,Он поји Своје госте. Ништа гости немају свога, ништа! Свако добро и свако обиље, које им се даје, даје им се руком Христовом. Није ли, дакле, Христос присутан свакој трпези, као домаћин и као слуга? И нису ли, дакле, руке свију оних који и данас издају Христа, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов,а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове, а Њега изгоне из својих домова, из својих школа, из својих судова, из својих књига, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се, дакле, ни ти. Но држи се верно Христа Господа, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој. О Господе Свепобедни, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај Велимировић

среда, 01. фебруар 2012.

Политичка исповест једног затвореника


Нисам слепи приврженик ни једне политичке идеологије. Моја идеологија ТО ЈЕ СРБИЈА! А моја тактика, као и моја политика, то је тражење најбољих и најсигурнијих путева и средстава, како би се што боље обезбедио несметани развитак и напредак Србије за дужи низ година у будућности.
Иначе сматрам: да су хришћански морал, миран и спокојан породични и друштвени живот, заснован на правди, национализам и социјална правда, а изнад свега: наш српски солидаризам, – такве ствари и вредности, којима се увек морамо одушевљавати.
Нисам, нити ћу, мислим, икада бити један од оних, који су често пута склони да због неког рђавог Николе омрзну и свога Св. Николу. Напротив, видео сам и срео у своме животу рђавих и злих Никола, али сам ипак и даље остао веран и одан своме крсном имену Св. Николи, односно својој националној идеји и мајци Србији. Видели смо додуше многе који су престали да иду у цркву, зато што су се тамо често сусретали са људима чија су дела сушта противност науке хришћанске. Знамо и то, да су многи чинили и чине из рачуна и интереса оно, што је у самој основи праве љубави и пријатељског пожртвовања. Али, да ли то све може и сме бити оправдан разлог за нас остале: да се не молимо Богу, који нам једино може помоћи; да не жалимо за оним што нам је драго и што нам живот једино чини милим; да не тежимо ономе што ће нас сигурно спасти и да не чинимо оно што треба и што смо уосталом једино и дужни чинити – и као Срби и као људи уопште?

1942. год, заробљеник бр. 6130 (професор Универзитета)

Молитва српског Генерала



Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију... Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне. Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу. Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, Творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде. Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верује и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију. Што ти учиниш - учињено је; што ти наумиш - остварено је; што ти благословиш - спасено је! Амин.

Генерал Живојин Мишић августа 1914.