среда, 28. март 2012.

Био сам господин, а сада сам слепац

Извор: Ало, Недеља - 25.03.2012

Интервју недеље: Србислав Цветковић (67), који је одликован медаљом за исказану храброст


"Обичан слепац - то сам вам сада ја! Пре НАТО агресије на тадашњу Савезну Републику Југуславију, био сам господин, а сада након учешћа у рату - нико и ништа!

Боље да сам погинуо на Кошарама уместо што сам рањен и остао жив да гледам и доживим ове муке“ , отворио је душу за „Ало!“, Србислав Цветковић (67), ратни војни инвалид који је одликован медаљом за исказану храброст.
- Нисам вам ја нешто посебно храбар. У рат сам отишао јер је била то моја дужност, домовина нам је била нападнута и тада смо јој били потребни. Сада, 13 година касније, држава као да нас се стиди и имам осећај да када би могла, све би нас послала на неко пусто острво како би нас склонила од очију јавности. Да се разумемо, и сада бих отишао да браним своју домовина. Парадокс је што нас данас уче да треба да волимо своје крвнике - са сетом у очима каже овај борац.
Цветковић је рањен у бомбардовања НАТО авијације на локацији Кошаре. Одликован је за храброст јер је тешко повређен прискочио у помоћ брату по оружју и једном руком успео да га ископа и извуче из рова који је био затрпан земљом. Овај несебични ратник објашњава да је пре рата радио као грађевински инспектор, а да сада преживљава од супругине плате јер од своје инвалидске пензије у износу од 23.500 динара подмирује дажбине.
Како сте повређени?
- Тај дан када сам рањен никада нећу заборавити. Десио се након што сам направио импровизовано склониште. Само што сам сео и погледао у небо, видео сам како ракета буквално клизи, а потом се забија у земљу. Уследила је страшна експлозија и детонација ме је одбацила неколико метара даље. Након што сам се освестио и отворио очи, све ми је било мутно јер сам био крвав, леву руку нисам уопште успео да померим. Након што сам се прибрао, допузао сам до рова у коме су ми били другови. Међутим, један је био затрпан. Десном руком сам почео да копам и успео сам некако да извичем саборца који је био рањен и остао глув. Затим сам видео још једну руку. Уз надљудске напоре сам наставио с копањем и угледао сам другог војника. Призор је био језив. Рука му је буквално била откинута, а он је био мртав. Затим сам зграбио пушку и заузео положај јер сам мислио да ће нас Албанци напасти. У ишчекивању напада, стигли су моји саборци који су ме пребацили у болницу.
Шта вас тишти и шта вам смета данас?
- Боли ме и тешко ми је када видим борце и инвалиде који немају никаква примања. Они су заборављени од државе, а власт их је користила када су им били потребни. Сада су сви они заборављени.
Шта очекујете да држава уради и како да вам помогне?
- Не очекујем ништа. Не могу очекивати да нам непријатељ да права и пензију. Могу само да очекујем да нам дају по таблету „цијанида“.
Колику помоћ добијате од државе?
- Од државе немам никакву помоћ сада кад сам ратни војни инвалид. Раније сам на основу рањавања (има 47 гелера и инвалидност од 80 одсто) добијао 3.500 динара помоћи, а то је временом укинуто. Рекли су ми да више немам права на то.
Како преживљавате ова свакодневна поскупљења?
- Преживљавам као и сваки други грађанин од данас до сутра. Сналазим се, купујем на почек. Да ми није супруге која ради, не знам како би живели. Имам ћерку која је завршила медицински факултет, а посла за њу нема.
Чега се стидите у свом животу?
- Стидим се што сам на ратишту испао кукавица. Нисам имао храбрости да једној медицинској сестри, мајци двоје деце, саопштим да јој је супруг погинуо на Кошарама. После мог рањавања сам био у болници у Јунику и о нама је несебично бринула та сестра. Она ми је објаснила да јој је супруг на Кошарама као медицински техничар и да месец дана нема вести о њему. Како је то рекла, мени је кроз главу прошла слика погинулог техничара и у том тренутку никако нисам могао да јој саопштим ту вест.
Шта би волели да држава уради за инвалиде рата?
- Волео бих да да наши ветерани добију бар половину права која су добили хрватски домољуби. Међутим, то су моје жеље, Хрвати праве државу, а ови наши је разводњавају.

Нећу ни за кога гласати
Коме би и зашто дали свој глас на предстојећим изборима?
- Укратко, нећу да гласам из простог разлога јер нема за кога да се гласа.
Када сте последњи пут били негде на одмору?
- Шта да вам кажем, не сећам се више, а сада и нисам у стању да негде отпутујем. Немам услова за то.

Као да рата није било
„Наша држава се понаша као да рата уопште није било јер ми не знамо колико је укупно људи настрадало, колико је људи учествовало у рату и најзад колико има војних инвалида. И зато кажем, слава онима који су погинули и њихове муке су завршене. Ја не смем да затворим очи јер не видим куда идемо“, каже Цветковић.

понедељак, 26. март 2012.

Шта народ мисли о споменику "Жртвама рата и браниоцима отаџбине" - видео

Шта народ мисли о споменику "Жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999."


Данас сам био код споменика жртава рата и браниоца отаџбине у Београду. Мало сам причао са народом, а мало и снимио шта народ мисли о том споменику. У то сам се уверио и сам да народ дели мишљење са родитељима погинулих синова. Сувишна је констатација да ли су у праву или нису.Препоручио бих свакоме ко може да оде до тог споменика и да се увери како се поштују ратници и цивили који дадоше своје животе за Србију.

"Да, ја ратовах. Победих? Изгубих? Где је мој МИР?"

Ненад Станић,Београд, Савски Трг, 26.03.2012.


Шта народ мисли о споменику "Жртвама рата и браниоцима отаџбине" - видео

недеља, 25. март 2012.

ИШЛИ У СМРТ ДА СПАСУ ДРУГОВЕ!

Извор: Ало, недеља - 25.03.2012

Командант с Кошара Љубинко Ђурковић сведочи о херојству својих војника.


Најтежа битка у току НАТО бомбардовања СРЈ два месеца је вођена у рејону карауле Кошаре испод планине Ђеравица.

Око 1.000 војника потпуковника Љубинка Ђурковића појачано добровољцима од 9. априла до 10. јуна водило је неравноправну битку са неколико пута надмоћнијим непријатељем који је покушао копнену инвазију на Косово и Метохију пресецањем српских снага на линији Пећ-Ђаковица. Само захваљујући надљудском херојству бранилаца, паклени план Албанаца и НАТО није спроведен у дело, сведочи за „Ало!“ Ђурковић, који је данас војни пензионер.
На неприступачном планинском терену и до 1.500 метара надморске висине више од 6.000 припадника ОВК потпомогнути албанском војском, плаћеницима и вођени инструкторима из редова НАТО у зору на Велики петак су из правца албанског града Тропоје предузели снажан напад на караулу коју је бранило стотинак војника. У поподневним часовима истога дана, војска се повука из објекта јер се караула налазила на месту које није било погодно за одбрану и било је изложено бомбардовању НАТО. То је био и једини успех непријатеља за два месеца колико су борбе вођене.
- Осим ОВК, међу агресорима су се налазили и припадници француске Легије странаца, специјалци британског САС-а, италијански и немачки специјалисти за навођење артиљеријске ватре, а њихови напади извођени су уз ваздушну подршку НАТО авијације. Мој батаљон је имао нешто више од 1.000 бораца у саставу 125. моторизоване бригаде, а били смо појачани и једним бројем припадника 63. падобранске бригаде из Ниша и добровољцима. Имали смо и два одреда добровољаца из иностранства, један је сачињавало око 40 руских козака, а други двадесетак Скандинаваца. Били смо решени да сви изгинемо, али да не дозволимо да и на један педаљ српске земље стане непријатељска чизма - каже Ђурковић за наш лист.
Он сведочи о примерима храбрости војника који су до сада и у историји ретко забележени.
- Један снајпериста за кога смо касније сазнали да је прекаљен у рату у Хрватској нам је задавао огромне проблеме. Војник Золтан Балинт из Дебељаче, који је сам тражио да дође на најтежи положај, намерно је изашао из заклона и позвао га како би открили његов положај. За неколико тренутака, снајпериста га је погодио у врат, али је Балинт био толико решен у својој намери да је његово тело и даље остало у видокругу снајперисте. Уследило је још неколико његових хитаца, што је нама било довољно да га лоцирамо и ликвидирамо - прича бивши командант о подвизима својих војника.
Према његовим речима, борбе су без прекида трајале све до склапања Кумановског мира, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили Ђурковићеви војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“. За два месеца борби, непријатељ је свакодневно покушао пробој, а најјачи напади, поред првог дана, десили су се 12. априла и 6. маја, када је копненом нападу претходило више од 10 часова непрекидног бомбардовања НАТО авијације.
- Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво. И поред тога, погинула су 34 моја борца, а око 70 је теже или лакше рањено. Губици с њихове стране били су убедљиво виши и моја процена и неки извештаји говоре да су имали преко 200 погинулих - закључује Ђурковић.
На овом бојишту укупни губици у нашим јединицама били су 60 погинулих и 150 рањених.

ФАКТИ
трајање напада: 9. април - 10. јун
губици: погинуло: 60
рањено: 150

Официри дали животе за војнике
Командант с Кошара истиче и примере официра Предрага Леовца и Живка Ђуровића, који су погинули допремајући резерве муниције својим борцима јер нису дозволили да војници излажу своје животе опасности на отвореном простору. Тела двојице војника остала су у беспућима Кошара и родбина ни дан-данас није успела да их сахрани.

Држава их заборавила
Ђурковић с горчином примећује да на оволико херојство војника и официра отаџбина, за коју се борили, није адекватно узвратила.
- Према мојим информацијама, сваки десети борац данас болује од траума претрпљених на Кошарама. Многи ветерани су инвалиди и потребна им је велика нега и ту смо и данас упућени једни на друге и међусобно се испомажемо, те стога сам се укључио у рад „Покрета за Србију“, који се у свом програму децидно залаже за положај ветерана и породица погинулих у одбрани у рату - закључује Ђурковић.

уторак, 13. март 2012.

Верско - политичка "дискриминација" Срба.


О политици знате шта мислим.

Па зар на Ђурђевдан да се бира. Ко и шта више и кога? Да Србима пречи буду избори од Славе,домаћини да поране па на гласачку кутију прво, па онда у Цркву Славски колач да окаде.Или прво у Цркву па онда са колачом на кутију да дигну у Славу.
МАРШ напоље бандо покварена.

У Славу Светог Ратника Георгија.
Политика СТОП, Православље и Србство НАПРЕД!!!

Ненад Станић - Ратни Ветеран

петак, 09. март 2012.

ЦРНА РУКА СРПСКОГ АНЂЕЛА


ХАКЕРИ МОГУ ДА ПАРАЛИШУ ЕЛЕКТРОНСКИ НЕРВНИ СИСТЕМ ДРЖАВЕ

Током бомбардовања СРЈ корисници Интернета могли да се увере у заузетост НАТО сајта, обарања бројних сајтова косовских Албанаца и сервера америчке морнарице. Одбрани нанета штета од 25 милијарди долара

РАТОВИ се све чешће са бојишта селе у виртуелни свет информација. Уместо масивних укопаних војски у крвавим исцрпљујућим борбама, мале, изузетно мобилне снаге наоружане информацијама, ударају великом брзином на неочекивана места. Победник је она страна која успева да брже анализира и експлоатише информације. Доминација у свету технолошког спектра постала је предуслов за коначну победу.

петак, 02. март 2012.

У ВАРВАРИНУ ВРЕМЕ НЕ ЛЕЧИ РАНЕ

Извор: Србска дијаспора - архива

Да су тог пролећа 1999. НАТО стратези хтели да сруше само мост преко Велике Мораве у шумадијској варошици Варварин, учинили би то током ноћи. Али, НАТО је послао авионе да руше усред белог дана 30. маја, на празник Свете тројице, на славу града, на пијачни дан, кад је на мосту и около било стотине људи, жена и деце.


Злочинци, знајући да ће после првог удара на мост, Срби потрчали да помогну рањенима, наредили су и други напад после пет минута, још жешћи... И завили Шумадију у црно. У међувремену, мост је обновљен захваљујући Србима из Швајцарске, Моравом је прошло много воде, али бол породица погинулих не престаје. Како неко може да заборави 16-годишњу Сању Миленковић, српског математичког генија, која је тог поднева пошла са две другарице у шетњу? У Варварину, питомој варошици, сакривеној под крошњама липа и кестена и окруженој плодним пољима и воћњацима, написано је стотине песама о Сањи. Куд год пошла, Сањина мајка, Весна Миленковић увек у ташни носи кутијицу у облику срца, а у њој плави Сањин увојак.
- Била ми је љубав, понос, била ми је све... Умрла ми је на рукама. Свет ми се тада срушио, и даље се руши... Још се плашим ноћи, будим се и дозивам моју ћерку! - уз уздах рече Весна, а Зоран Миленковић, Сањин отац, градоначелник Варварина, тврди да ни време не лечи ране. - Једини мој лек је рад, и дању и ноћу, не идем на одмор... Сања је била... ма не могу вам рећи каква је то срећа за мене била - крши прсте Зоран. Поред њега, на радном столу стоји црна књига, запис о НАТО злочину у Варварину, а у књизи много песама о Сањи, па и питање њене другарице, Мирјане Ивановић: "У чему је била њена кривица?"


Правда за мртве

Породице убијених и повређених у НАТО нападу на варварински мост су пре седам година, уз помоћ једне пацифистичке немачке организације и адвоката Урика Доста поднели тужбу против Немачке, тражећи одштету за све жртве. Међутим, 2003. и 2005. њихове захтеве је најпре одбацио Земаљски суд у Бону, потом Виши земаљски суд у Келну, а пре три године и Савезни суд у Карлсруеу. У образложењу све три одлуке истиче се да међународно ратно право признаје само захтеве за одштету међу државама, а не и појединачне захтеве. Како тадашња Југославија није поднела тужбу, Зоран Миленковић, отац погинуле Сање, тврди да ће тражити правду у Стразбуру, јер верује да неко, негде и некад мора одговарати за овај злочин.


Као војник бивше ЈНА, 38-годишњи Предраг Милошевић осетио је све страхоте рата у Хрватској. И тог 30. маја, када су пале прве ракете на мост, потрчао је да помогне повређенима, а већ је уследио други напад. Иако тешко рањен у ногу, успео је да се на рукама извуче. Уследиле су године опоравка, али рану на нози није залечио. Данас хода уз помоћ штапа, не може да спава, не може да издржава супругу, двоје деце и себе од инвалидске пензије и инвалидског додатка.
- Тужили смо Немачку, тражили одштету... Ма, какве паре, вратите ми здравље! Мени не треба новац, треба ми само здравље, треба ми да видим тог НАТО злочинца који је наредио да се убијају људи и тог злочинца који је знао да ће мост бити бомбардован а ништа није учинио да заштити људе - каже Предраг молећи да пренесемо захвалност његовим пријатељима из аустријског града Гмундена - Слађани, Ивици, Јованки и Славиши који му помажу да преживи.
На мосту је рањен и 32-годишњи Милан Митровић. Упркос бројних операција ногу, тешко хода, још теже, каже, живи..., а живот сматра највећом казном: "Уместо да идем од вашара до вашара, од цуре до цуре, ја идем од лекара до лекара, пишем молбе за бању, за лек, објашњавам докторима да ме боли и кичма, да скачем у сну... Они ме само гледају... Напишем молбу и у општини ми дају 5.000 динара помоћи, веле немају више, и то су једва нашли.


Људи без срца и душе

Марина Јовановић која је у време напада тешко повређена, и која данас живи у Београду, посветила је свој дипломски рад пријатељици Сањи Миленковић. "Судбина је удесила да баш нас три најбоље другарице будемо заједно у том трагичном тренутку. Остало нам је десетак метара до краја моста и биле бисмо безбедне, Сања не би умрла, Маријана не би била рањена а моје тело не би било пуно гелера... Како ли изгледају ти људи, без срца и душе? Слике се стално враћају, верујте, тешко је живети са тим", каже Марина.


Ништа се мање не мучи ни 50-годишњи Властимир Васић, крупан човек, у чијем телу су остали безбројни гелери. "Једва идем, не могу нормално ни да легнем ни да седнем, а лекари ме прогласили само 40 одсто неспособним за рад. Кажу да могу да радим, а ја нити могу, нити имам посла. Понекад више боли неправда него ове ране. Сваки преварант у овој држави је смувао инвалидску пензију, а ја не могу иако носим у себи 50 гелера, ваљда треба да се кајем што ми гелер није избио једно око и три прста. Ј.... те животе!", гневно ће Властимир.

На крају варошице, у истрошеној кући Живадинка Савић живи сама, а на уласку у њен дом стоји слика њеног сина. Сваки пут кад прође поред слике - застане и пусти сузу: "Убише ми сина Милана а мене оставише да самујем. Сиротан, рано је остао без оца, одгајила сам га, школовала, подигла, хтео је да се жени, спремао свадбу, причао ми о будућим унуцима, али злочинци су га претекли. Прошло је десет година, а сузе не престају", каже Живадинка.


Трагедија и опомена

Надлежни су забележили 10 мртвих, 70 тешко и неколико десетина лакше повређених особа. Међу жртвама су Сања Миленковић (16), ученица из Доњег Катуна, Милан Савић (24), радник из Варварина, Војкан Станковић (31), сниматељ из Варварина, Зоран Маринковић (33), радник из Села Варварин, Ратобор Симоновић (38), радник из Доњег Катуна, Миливоје Ћирић (66), свештеник из Варварина, Стојан Ристић (56), пољопривредник из села Варварина, Тола Апостоловић (74), пољопривредник из Варварина и Драгослав Терзић (68), пензионер из села Варварина.

Познати варварински занатлија, Стојан Ристић, дуго се борио против алкохолизма. На срећу свог сина и жене, коначно је успео да се излечи. Али, убила га је НАТО ракета. Супруга Радмила је потом пала у депресију и никад се из ње није истргла. Његов син Селимир (43) тешко се сналази без посла. Није ожењен и нема пара да поправи кров и темељ на кући у којој живи, једној од најстаријих у Шумадији. "Сломио нам се живот као грана. Мајка се тешко разболела, не устаје из кревета. Покушавам нешто да радим у пластеницима, али тешко иде... Није ово исто као кад умре човек од тешке болести, укућани се опросте од њега и сахране га... Ово је злочин, неправда. Са тим је тешко живети и још теже се борити", тврди Селимир, гледајући пут новог моста на Морави где стоји споменик са именима погинулих. На његовом врху је глобус пробијен шестаром. Сањиним!

четвртак, 01. март 2012.

Ветерани оду на лечење, па изгубе посао

Извор: Вести онлајн 01.03.2012.

Најмање две стотине грађана Републике Српске годишње почини самоубиство због последица посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), тврди председник Удружења Јединство из Бањалуке Драган Шајић.

Драган Шајић, удружење Јединство из Бањалуке

Организација на чијем је челу окупља ветеране Војске РС оболеле од ПТСП-а и покушава да им, у складу са могућностима, колико-толико помогне и олакша живот, али и лечење које је, према тврдњама стручњака, изузетно компликовано и дуготрајно без гаранције да се особа може до краја излечити.

- Веома мало се обраћа пажња на ову категорију становништва која је, у суштини, прилично дискриминисана јер бивши борци који болују од ПТСП-а веома често морају да траже помоћ психијатра, а познато је како се у нашој средини третира одлазак код те врсте лекара. Тешка је ситуација, али наше удружење покушава да, колико може, помогне тим људима - каже Шајић у интервјуу за "Вести".

Каквим подацима располажете?
- Нека истраживања која је спровела Борачка организација показују да је готово сваки други војник оболео од ПТСП-а. Тај проценат иде чак и до 80 одсто код оних бораца који су у рову били од првог до последњег дана рата или оних који су били у специјалним јединицама.

Да ли је податак о 200 самоубистава годишње довољно алармантан да се пробуде и званичне институције?
- Сигурно да јесте. Пре свега, морам рећи да је реч о оквирној процени и да са сигурношћу не можемо да тврдимо да су баш сва самоубиства последица ПТСП-а, јер међу тих 200 људи нису све бивши борци. Међутим, важно је рећи да ПТСП могу да имају и чланови породица војника, избеглице, па чак и деца, дакле и цивили, па смо ми стога и одлучили да променимо назив удружења и у њега уврстимо и помоћ цивилима.

Колико тежак живот и у овим мирнодопским условима утиче на борце да дижу руку на себе?
- Наравно да утиче. Тешка социјална ситуација је свакако препрека за успешно лечење. Рецимо, неко се лечи од тог поремећаја пар месеци, можда ту буде и неког напретка, а онда схвати да је, на пример, изгубио посао и слично. То може да буде погубно.

Шта ваше удружење може да учини како би се помогло тим људима?
- Не можемо много, пре свега, зато што немамо новца. Оно што радимо јесте едукација, штампамо материјале у којима објашњавамо људима која су њихова права, где могу да се обрате, како да се лече. Такође, организујемо и одређене спортске активности јер спорт доста помаже у ослобађању од те врсте стреса.

Сарадња са властима

Да ли власти имају слуха за проблеме људи који болују од ПТСП-а?
- Па засад и немамо неку нарочиту подршку. Ових дана треба да одржимо званичан састанак са надлежнима из Министарства рада и борачко-инвалидске заштите РС. Покушаћемо да дођемо до системског решења како би помогли свима који болују. Морам рећи да је у ФБиХ све то много боље организовано, па тамо скоро свака општина има удружење попут нашег. У РС је засад једино Јединство удружење таквог типа.