АРХИВА - 2001
Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.
Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.
У тој акцији УЧК-а од 17, 18. и 19. јула 1998. године киднаповано је укупно 43 Србина чија је судбина до данас непозната. Генерални директор Орвина Зоран Станишић скинуо је с платног списка све киднаповане, међу њима и Костиће.
Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.
Данас живи у Железнику са мајком Живком, сестром Радмилом и њено троје деце. Нема посао. Прича како су се после отмице обраћали високим косовским функционерима Андрији Милосављевићу, Вељку Одаловићу и Зорану Анђелковићу, да је био на два састанка код председника Србије Милана Милутиновића (тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић није хтео да прими породице несталих).
Обраћали су се и свим међународним представницима и посредницима у Приштини, неколико пута су се састајали и са шефом верификаторске мисије ОЕБС-а Вилијемом Вокером, који им је рекао да ти људи отети 1998. за њега не постоје.
Породице посебно помињу бројне случајеве отмица где су починиоци познати. Тако су наочиглед супруге и мајке из своје куће у Призрену 12. јула 1999. отети отац и син. Жене су виделе како их петорица униформисаних Албанаца утерују у бели мерцедес и одвозе у непознатом правцу. Запамтиле су регистарски број, одмах позвале КФОР и пријавиле случај. Починиоци нису нађени, а о оцу и сину се и даље ништа не зна.
ТРАЖЕЊЕ: У Међународном комитету Црвеног крста објашњавају како траже нестале: породице прво попуне захтев за тражење, неку врсту формулара; случај се затим предочи надлежним властима – југословенским, КФОР-у, УНМИК-у, у појединим случајевима и албанским странама. "То је потпуно поверљив посао који се ради искључиво за породице и нема везе са кривичним гоњењем било кога. Ми чак на суду не смемо да се појављујемо као сведоци", каже Данијела Кавин из МКЦК-а.
У ово последње је, међутим, доста тешко убедити представнике дојучерашњих зараћених страна – УЧК-а, ВЈ-а, МУП-а – а само се од њих могу добити подаци о борбама вођеним на досад непознатим локацијама где би могло бити још тела. Док неки међународни посредници верују да је можда могуће да ће у будућности бити пронађен механизам раздвајања криминалног аспекта од потреба чланова породица да нађу своје нестале, други отворено кажу да је то скоро немогуће. Како рече један дипломата, они који могу да пруже информације успут би инкриминисали себе или неког другог, сведоци се боје освете, а представници УН-а, рецимо, морају да подржавају резолуције Савета безбедности које позивају на сарадњу са Хашким трибуналом. Искуства ранијих ратова показују да се мали број несталих пронађе: од око 20.500 људи несталих током рата у Босни до данас је пронађено свега око десет одсто.
ПРЕПРЕКЕ: "Невољна сарадња је највише чему се можемо надати, а и ту се препреке огромне", сумирао је ситуацију представник једне међународне организације. Многи од тих људи покушавају да макар за исти сто доведу представнике једне и друге стране да размене информације о несталима. Међутим, ни то засада не иде лако. Како сазнајемо од поузданих извора у Београду, недавно су представници југословенске власти доставили албанској страни писма, квалитетне фотографије и видео снимке неколицине Албанаца са њиховог списка несталих за које је утврђено да су у затворима у Србији на редовном издржавању казне. Нису за узврат добили никакву информацију о несталима са српског списка."Највећи број одговора на питање несталих – њих око 1000 – добијено је у затворима у Србији", рекао нам је Франсоа Бланси из Међународног комитета Црвеног крста. "Међутим, обрнуто не важи." Нестали Срби, наиме, нису пронађени у регуларним затворима на Косову – ни у Приштини, ни у Митровици, ни у Бондстилу…
ЛОГОРИ: Питање наводних тајних логора нешто је сасвим друго. Приче о њиховом постојању нису доказане, али су упорне. Славица Живковић је преко трећих особа чула да је француска телевизија приказала снимак тајног логора за Србе на северу Албаније, и да је заједнички познаник на том снимку препознао њеног мужа како нешто ради у логору ("карактеристичног је изгледа, црн с великом брадом"). Покушава – засад безуспешно – да преко пријатеља из Грчке нешто сазна о том логору.
У МКЦК-у не демантују, али и не потврђују ниједну такву причу. Кад добију информације, кажу, обрате се властима да их оне провере. Досад – разумљиво – ниједну потврду нису добили. "Ми само можемо да радимо преко власти", кажу. "Другачије нам уопште не би било дозвољено да радимо", каже нам Данијела Кавини.
Гласине о тајним затворима и логорима идеалан су извор зараде за разне бескрупулозне типове. Механизам је, како потврђују сви који се озбиљно баве питањем несталих, следећи: нека индивидуа, можда адвокат, дође код албанске породице и каже да има поуздане информације да је њихов сродник заточен у тајном затвору, на пример у околини Ниша, али да мора да подмити одређене људе да би га извукао. Тражи у просеку 20.000 до 30.000 хиљада марака, добије их – и нестане. На потпуно исти начин прилазе српским породицама, с тим што у тим случајевима најчешће говоре о логорима у Албанији. Како нам је рекао члан једне међународне организације, у овом погледу су "обе стране огледало једна друге. Чак и исте речи користе".
У уторак 20. фебруара одржан је последњи у низу протеста породица несталих у организацији Удружења породица несталих и киднапованих на Косову. Објашњавају да су ти протести апел за помоћ домаћој и светској јавности. Представници Удружења обишли су и све амбасаде које имају своје контингенте на Косову. У свакој од њих су их примали и обећавали, и тумачили им да представљају "правно-хуманитарни проблем". Павле Костић каже: "Говоре нам – ми вас разумемо и учинићемо шта можемо. Да ли нас разумеју, не знамо, али учињено није ништа."
Из гробнице Волујак ексхумирана су тела 11 чланова породице Костић...
КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Младен НЕБОЈША, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 12.03.1980. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Анђелко ЖИВКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 15.05.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Божидар ЛАЗАР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 08.03.1972. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Божидар ТОДОР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 30.07.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Душан ДИМИТРИЈЕ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 24.10.1932. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Димитрије МИРОЉУБ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.08.1967. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Младен ВИТОМИР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.05.1928. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Димитрије ВЕКОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.10.1958. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Стајко СВЕТИСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 02.06.1960. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Стајко МИОДРАГ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 19.09.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Станоје СРЕЋКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 29.01.1974. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.
Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.
У тој акцији УЧК-а од 17, 18. и 19. јула 1998. године киднаповано је укупно 43 Србина чија је судбина до данас непозната. Генерални директор Орвина Зоран Станишић скинуо је с платног списка све киднаповане, међу њима и Костиће.
Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.
Данас живи у Железнику са мајком Живком, сестром Радмилом и њено троје деце. Нема посао. Прича како су се после отмице обраћали високим косовским функционерима Андрији Милосављевићу, Вељку Одаловићу и Зорану Анђелковићу, да је био на два састанка код председника Србије Милана Милутиновића (тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић није хтео да прими породице несталих).
Обраћали су се и свим међународним представницима и посредницима у Приштини, неколико пута су се састајали и са шефом верификаторске мисије ОЕБС-а Вилијемом Вокером, који им је рекао да ти људи отети 1998. за њега не постоје.
Породице посебно помињу бројне случајеве отмица где су починиоци познати. Тако су наочиглед супруге и мајке из своје куће у Призрену 12. јула 1999. отети отац и син. Жене су виделе како их петорица униформисаних Албанаца утерују у бели мерцедес и одвозе у непознатом правцу. Запамтиле су регистарски број, одмах позвале КФОР и пријавиле случај. Починиоци нису нађени, а о оцу и сину се и даље ништа не зна.
ТРАЖЕЊЕ: У Међународном комитету Црвеног крста објашњавају како траже нестале: породице прво попуне захтев за тражење, неку врсту формулара; случај се затим предочи надлежним властима – југословенским, КФОР-у, УНМИК-у, у појединим случајевима и албанским странама. "То је потпуно поверљив посао који се ради искључиво за породице и нема везе са кривичним гоњењем било кога. Ми чак на суду не смемо да се појављујемо као сведоци", каже Данијела Кавин из МКЦК-а.
У ово последње је, међутим, доста тешко убедити представнике дојучерашњих зараћених страна – УЧК-а, ВЈ-а, МУП-а – а само се од њих могу добити подаци о борбама вођеним на досад непознатим локацијама где би могло бити још тела. Док неки међународни посредници верују да је можда могуће да ће у будућности бити пронађен механизам раздвајања криминалног аспекта од потреба чланова породица да нађу своје нестале, други отворено кажу да је то скоро немогуће. Како рече један дипломата, они који могу да пруже информације успут би инкриминисали себе или неког другог, сведоци се боје освете, а представници УН-а, рецимо, морају да подржавају резолуције Савета безбедности које позивају на сарадњу са Хашким трибуналом. Искуства ранијих ратова показују да се мали број несталих пронађе: од око 20.500 људи несталих током рата у Босни до данас је пронађено свега око десет одсто.
ПРЕПРЕКЕ: "Невољна сарадња је највише чему се можемо надати, а и ту се препреке огромне", сумирао је ситуацију представник једне међународне организације. Многи од тих људи покушавају да макар за исти сто доведу представнике једне и друге стране да размене информације о несталима. Међутим, ни то засада не иде лако. Како сазнајемо од поузданих извора у Београду, недавно су представници југословенске власти доставили албанској страни писма, квалитетне фотографије и видео снимке неколицине Албанаца са њиховог списка несталих за које је утврђено да су у затворима у Србији на редовном издржавању казне. Нису за узврат добили никакву информацију о несталима са српског списка."Највећи број одговора на питање несталих – њих око 1000 – добијено је у затворима у Србији", рекао нам је Франсоа Бланси из Међународног комитета Црвеног крста. "Међутим, обрнуто не важи." Нестали Срби, наиме, нису пронађени у регуларним затворима на Косову – ни у Приштини, ни у Митровици, ни у Бондстилу…
ЛОГОРИ: Питање наводних тајних логора нешто је сасвим друго. Приче о њиховом постојању нису доказане, али су упорне. Славица Живковић је преко трећих особа чула да је француска телевизија приказала снимак тајног логора за Србе на северу Албаније, и да је заједнички познаник на том снимку препознао њеног мужа како нешто ради у логору ("карактеристичног је изгледа, црн с великом брадом"). Покушава – засад безуспешно – да преко пријатеља из Грчке нешто сазна о том логору.
У МКЦК-у не демантују, али и не потврђују ниједну такву причу. Кад добију информације, кажу, обрате се властима да их оне провере. Досад – разумљиво – ниједну потврду нису добили. "Ми само можемо да радимо преко власти", кажу. "Другачије нам уопште не би било дозвољено да радимо", каже нам Данијела Кавини.
Гласине о тајним затворима и логорима идеалан су извор зараде за разне бескрупулозне типове. Механизам је, како потврђују сви који се озбиљно баве питањем несталих, следећи: нека индивидуа, можда адвокат, дође код албанске породице и каже да има поуздане информације да је њихов сродник заточен у тајном затвору, на пример у околини Ниша, али да мора да подмити одређене људе да би га извукао. Тражи у просеку 20.000 до 30.000 хиљада марака, добије их – и нестане. На потпуно исти начин прилазе српским породицама, с тим што у тим случајевима најчешће говоре о логорима у Албанији. Како нам је рекао члан једне међународне организације, у овом погледу су "обе стране огледало једна друге. Чак и исте речи користе".
У уторак 20. фебруара одржан је последњи у низу протеста породица несталих у организацији Удружења породица несталих и киднапованих на Косову. Објашњавају да су ти протести апел за помоћ домаћој и светској јавности. Представници Удружења обишли су и све амбасаде које имају своје контингенте на Косову. У свакој од њих су их примали и обећавали, и тумачили им да представљају "правно-хуманитарни проблем". Павле Костић каже: "Говоре нам – ми вас разумемо и учинићемо шта можемо. Да ли нас разумеју, не знамо, али учињено није ништа."
Из гробнице Волујак ексхумирана су тела 11 чланова породице Костић...
КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.
КОСТИЋ Младен НЕБОЈША, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 12.03.1980. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Анђелко ЖИВКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 15.05.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Божидар ЛАЗАР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 08.03.1972. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Божидар ТОДОР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 30.07.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Душан ДИМИТРИЈЕ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 24.10.1932. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Димитрије МИРОЉУБ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.08.1967. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Младен ВИТОМИР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.05.1928. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Димитрије ВЕКОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.10.1958. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Стајко СВЕТИСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 02.06.1960. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Стајко МИОДРАГ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 19.09.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
КОСТИЋ Станоје СРЕЋКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 29.01.1974. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.
Tag dana su kidnapovani i dva Nikolica,otac i sin.Zasto niste spomenuli i njih u clanku?
ОдговориИзбриши