петак, 30. август 2013.

Ратни Војни Инвалид вратио стан који је добио од државе, јер је купио нов

Ратни војни инвалид Дејан Стевановић из Чачка вратио је стан који је 2001. године добио на трајно коришћење од Удружења ратних војних инвалида (РВИ) из Фонда солидарности, јер је купио нови.

Дејан Стевановић: Стан треба да припадне некоме другом из круга
РВИ или породица погинулих у ратовима деведесетих година
Стевановић (42) је рањен на ратишту у Брчком пре двадесет година. Као најтежем ратном војном инвалиду у Западној Србији припао му је стан из Фонда солидарности, а стамбену јединицу му је тада доделио председник Удружења РВИ Чачка Мирослав Вуковић.





Према речима Дејана Стевановића, на овај корак се одлучио јер је својој породици, у међувремену, решио стамбено питање.

- Стан сам користио дванаест година, недавно сам купио свој и мислим да је моја обавеза да стари вратим. Сматрам да треба да припадне некоме другом из круга РВИ или породица погинулих у ратовима деведесетих година - рекао је скромни ратни ветеран у изјави Тањугу.


Конкурс за доделу стана

Кључеве од стана који је вратио, уручио је Мирославу Вуковићу, међутим, пошто се чачанско Удружење РВИ угасило Вуковић их је проследио директору Градске стамбене агенције Милану Драшкићу.

Драшкић је честитао Стевановићу на часном потезу који је начинио, не кријући одушевљење.

- Задивљен сам овим кораком, а заједно са градоначелником ћемо образовати комисију и расписати конкурс за доделу овог стана, имајући у виду да Удружење РВИ у Чачку више не постоји - навео је он у изјави Тањугу.

Иначе, Дејан Стевановић се у нови стан, површине 48 квадрата, 5. јула уселио са својом супругом Милком.

Блиц

петак, 23. август 2013.

У шиптарским јединицама 26 Срба

Тридесет припадника мањинских заједница са Косова, међу којима и 26 Срба, постали су данас припадници Безбедносних снага Косова (БСК) након завршене обуке.

На церемонији у Центру за доктрину и обуку у Урошевцу командант БСК генерал-потпуковник Кадри Кастрати изјавио је да је то изузетно значајан тренутак, не само за БСК већ и за припаднике те формације.
"То што овај дан чини посебним је чињеница да данас дипломирани припадници БСК долазе из редова различитих мањинских заједница", рекао је Кастрати.

Министар БСК Агим Чеку је оценио да БСК сваким даном све више добија поверење свих грађана и да је од данас та формација још више мултиетничка.

"Данас дипломирани припадници променили су погрешне перцепције и разбили старе баријере, отварајући на тај начин пут и за своје сународнике да једног дана постану војници Косова", рекао је он.

Заменица амбасадорке САД на Косову Кели Дегнан поздравила је одлуку припадника мањина да се придруже БСК и казала како САД подржвају такве одлуке, иако оне некада нису лаке за оне који их доносе.

Свечаности су присуствовали и представници дипломатског кора и високи званичници Кфора.

Родитељи палог борца морају да врате новац

Одштета у износу од 3,9 милиона динара коју су укућани Чедомира Петковића пре три године добили за душевни бол сада проглашена незаконитом због застарелости.

Петковићи у Лозници: Соња, Синђа и Љубомир
Чачак – Држава Србија тужила је 9. маја Основном суду у Чачку Љубомира (80) и Синђу (76) Петковић из оближњег села Лознице, захтевајући да врате новац добијен због душевног бола за изгубљеним сином Чедомиром, који је погинуо бранећи Космет од ОВК. 

Дакле, да врате оно што су пре три године добили од ове, исте државе: Љубомир и Синђа по 750.000, њихова деца Соња (53), Звездана (46) и Александар (45) по 650.000, да врате и оно што им је дато на име материјалне штете (236.810) и парничних трошкова (211.000). Укупно, 3.897.810 динара.

Тужба је заснована на пресуди Врховног касационог суда Србије која се не пориче, јер је тај суд као трећестепени, јуна прошле године, усвојио ревизију захтевану од стране државе и одштету коју су Петковићи добили прогласио незаконитом због застарелости.

– Ми немамо одакле да вратимо тај новац. Ја се, ипак, надам да у овој држави има правде и да нам нашу муку неће чинити још већом – каже за „Политику” Соња Петковић, старија сестра покојног Чедомира.

Дао живот за Отаџбину
Чедомир Петковић (1961) као полицајац СУП-а у Призрену је смртно рањен на задатку, током НАТО бомбардовања 17. априла 1999. године. На путу од Призрена ка Врбници, са двојицом колега је наишао на барикаду ОВК и препречен трактор, и том приликом џипом налетели на противтенковску мину која је експлодирала.

Један полицајац је погинуо на месту а Петковић је са тешким повредама збринут најпре у Призрену, затим у Војној болници у Нишу, па на ВМА у Београду. Не долазећи свести, преминуо је у Специјалној болници „Др Боривоје Гњатић” у Старом Сланкамену, 2. октобра 1999. године. Сахрањен је у Лапову, где му и данас живе супруга и два сина.

Бежећи пред зулумом ОВК, јуна 1999. године, породица ових косметских староседелаца из Мале Круше се раздвојила, па су се Чедомирови родитељи, једна сестра и брат обрели у Лозници код Чачка, где одраније живи друга сестра. Састављају крај с почетком, с Љубомировом пензијом од 20.000 динара и Александровом надницом са грађевина.

Накнаду за претрпљени душевни бол због губитка члана породице добили су тужбом која је поднета децембра 2008. године Општинском суду у Чачку. Ту пресуду је, у свему, новембра 2009. године потврдио овдашњи Окружни суд, истичући да је Чедомир настрадао у терористичком акту и да, по закону који је важио у време његовог рањавања, то кривично дело застарева 15 година од извршења.

Међутим, Републичко јавно правобранилаштво затражило је ревизију и Врховни касациони суд уважио је тај захтев. У образложењу пресуде, веће ВКС којем је председавала Весна Поповић наводи да за штету, насталу у оваквом случају, Закон о облигационим односима (члан 376. став 1) прописује трогодишњи објективни рок застарелости за потраживање накнаде, и он почиње да тече од момента сазнања оштећеног. У другом ставу истог члана прописан је објективни (апсолутни) рок за застарелост потраживања накнаде од пет година, рачунајући од момента настанка штете.

„Пошто за застарелост накнаде штете од државе није предвиђен неки посебан рок, она застарева у оквиру редовних рокова... Што се тиче застарелости права на накнаду штете у односу на државу, која потиче из терористичких аката, рокови застарелости рачунају се према општем пропису из члана 376. ЗОО”, наведено је у пресуди ВКС.

Правни заступник породице Петковић, чачански адвокат Даница Милошевић, наставиће рад на овом случају.

– Са овим случајем упознаћу Независни синдикат полиције Србије и министра унутрашњих послова, јер породица човека који је дао живот за отаџбину свакако има право на пажњу друштва – рекла је Даница Милошевић за наш лист.

Гвозден Оташевић
објављено: 08.06.2013.

Политика

среда, 14. август 2013.

Позивамо вас на: 208 годишњицу Боја на Иванковцу

Миленко Стојковић Хафис Паши пред Бој на Иванковцу

Полагањем венаца и одавањем државних и војних почасти, у Спомен парку на Иванковцу код Ћуприје бити обележена 208. годишњица Боја на Иванковцу, када су Карађорђеви устаници, на челу са војводом Миленком Стојковићем, нанели први пораз регуларној турској царевој војсци коју је предводио Хафис паша.
Свечаност на локалитету "Шанчеви на Иванковцу" почеће у 10:30.

Бој на Иванковцу 18. августа 1805. године, историчари оцењују "најзначајнијом и највећом победом Карађорђевих устаника у читавом раздобљу Првог српског устанка".
Историчари истичу и да је то "истовремено, блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције". "Остваривши победу на Иванковцу, српски устаници пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма, који је остао уткан у колективну свест нације током читава два наредна столећа

уторак, 13. август 2013.

Списак 156 припадника ОВК повезаних са тероризмом

Чак 156 припадника тзв. „ОВК“ били су повезани с тероризмом

Преко стотину и двадесет муџахедина из Саудијске Арабије, Египта, Албаније, Македоније, Ирана и БиХ били су изравно ангажирани на стваању организацијске структуре и оспособљавању заповједног кадра тзв. „ОВК“. Другим ријечима, процес настајања „ОВК“ био је уско повезан са финанцијским и материјалним средствима, техничком помоћи и кадровима које су на Косово упутиле различите терористичке организације и групације повезане са Ал Qаедом.

Амблем терористичке Ослободилачке Војске Косова - ОВК
Терористи организирали „ОВК“

То је, између осталог, у својој књизи доказао Џевад Галијашевић, угледни антитерористички стручњак из БиХ:

„Нарастајуће ангажирање исламског терористичког фактора у Албанији и на Косову имало је директан утјецај на оперативну структуру и организацију ОВК. Тако је први терористички одред који је састављен од муџахедина формирао Екрем Авдија, познат и као Абусухеиб, средином липња 1998. године. приликом формирања овог одреда, којег је он назвао Абу Бекир Сидик, помогли су му, по признању које је дао истражним органима, Абдулах Духајман (данас у затвору у Ажиру, идентифициран као припадник Ал Qаиде и близак сурадник Ајмана Ал Завахирија и заповједник одреда Ел Мујахид у Босни, Абу Мали.

Припадници терористичке ОВК,
фотографија за успомену, у рукама држе
одсечене главе српских војника
У овој војној формацији, чији је штаб био у Доњем Преказу, било је 120 муџахедина из Саудијске Арабије, Египта, Албаније, Македоније и Ирана. Сама формација била је подијељена на седам мањих, а једну од њих је водио Абу Исмаиљ, бивши припадник одреда Ел Мујахид.

У оквиру албанског терористичког фронта на Балкану, на простору Македоније такођер ђелује и исламски терористички фактор. Његов заповједник је Мухамед Хадафан Гамили, а политичко крило води шеик Ахмед Али Седан. Један од главних људи за трансфер муџахедина и транспорт оружја из Албаније у Македонију је Сељадин Џеза, познат по надимку Хоџа, који је као муџахедин ратовао у Босни и Чеченији, а тренутно се налази у Скопљу“, описује терористичку мрежу на Балкану Џевад Галијашевић.

Припадници терористичке ОВК "позирају"
са одсеченим главама српских војника
Припадници „ОВК“ повезани с терористима

Тко су, међутим, били „часници за везу“ „ОВК“ са представницима терористичких организација?

Та су имена широј јавности остала непозната, управо из разлога како би се покушала прикрити повезаност организацијског врха „ОВК“ са екстремним, исламистичким, терористичким организацијама.




Припадници терористичке ОВК пакују своје "сувенире"
одсечене главе српских војника

Нецензурирано.цом објављује попис од 156 припадника тзв. „ОВК“, који су били „часници за везу“ са представницима екстремистичких, исламистичких, терористичких организација и групација на Косову.

Хајдин Абази, зв „Љум Хађију“

Као дугогодишњи емигрант у Швицарској и шведској био је једна од најутјецајнијих особа ОВК у западно Еуропи. Са Ељмијем Речицом представљао је главну везу између албанске емиграције и Главног стожера ОВК.

Био је главна особа задужена за прикупљње финанцијских средстава за ОВК кроз фонд „Домовина зове“. Године 1998., швицарска Влада блокирала је тај фонд због сумње на финанцирање терористичких активности.

Одговоран је за убојства неколицине Албанаца у околици Урошевца, а стране обавјештајне службе сматрале су га једним од главних организатора политичких убојстава Албанаца, који су као припадници Демокатског савеза Косова били политичка опоба терористичкој ОВК.

Екрем Авдија, зв „Абус Акеј“

Као стипендист Саудијске Арабије примљен је 1990. године на Теолоки факултет у Медини. На страни муџахединских ратника суђеловао је у сукобима у БиХ. Завршио је војну обуку у наставном центру за обуку муџахедина „Абу Бекир Сидик“, у Јабланици код Тешња, као и обуку у кампу „Хост“ у Афганистану.

Тијеком боравка у БиХ био је учеником и штићеником Абдулаха Духајмана, вође „Исламског балканског центра“ у Зеници. Био ј повезан и са Аднаном Пезо предсједником организације „Активна исламска омладина“. На темељу њихових упута у сијечњу 1998. године основао је „Косовски исламски биро“, са сјдиштем у Косовској Митровици. Преко те су организације, кроз Албанију на Косово у тајности довођени искусни исламистички ратници из Афганистана и БиХ.

У свибњу 1998. темељи оје муџахединску јединицу на Косову под називом „Абу Бекир Сидик“, а за својег замјеника поставио је Шпенда Коприву из Косовске Митровице.

Сурађивао је са вођама ОВК Самијем Љуштаку, Сулејманом Селими, и Адемом Јашари.

Аљуш Агуши, зв „Мађуп“, „Крхач“, „Маљо“ и „Дугме“

Био је члан ужег водства ОВК, у сектору Дукађин, те је водо обуку диверзантско терористичких група на подручју Клине.

Расим Агуши

Био је командант 3. оперативне зоне ОВК.

Назми Ајети

Био је вођа терористичке групе „Црвена рука“, те је суђеловао у шверцу опојних дрога и заштити транзита дроге преко Косова (из Албаније), које је шверцао заједно са транспортима оружја.

Хисни Ахмети, зв „Хис“

За вријеме рата у БиХ суђеловао у муџахединским јединицама. Има је кључну улогу у организирању огранака ОВК у Косовској Митровици, односно организирање оперативне зоне Шаља. Био је заповједник 141. бригаде ОВК.

Суђеловао је у терористичкој обуци припадника ОВК.

Абдулах Бабаљија

Био је заповједник 137. бригаде ОВК.

На сличан су начин спрегу организацијске структуре ОВК са тероризмом представљали:

Масар Бакија

Идриз Баљај

Африм Баша

Сокољ Башота

Бајрам Бега

Џемајљ Бета

Авни Бериша, зв „Таркан“

Рустем Бериша

Шефик Бећири, зв „Командант Дардани“

Љах Брахимај, зв „Мађуп“

Рам Буја

Шукри Буја, зв „Газетар“ и „Сокољ“

Јах Бушати

Јусуф Вељија, зв „Заљи“

Азем Весељи

Кадри Весељи, зв „Љуљи“

Реџеп Весељи, зв „Шпетими“ и „Фисник“

Саљи Весељи

Скендер Весељи, зв „Били“

Бесим Вокши

Љатиф Гаши, зв „Љата“ и „Фати“

Фахрудин Гаши

Јетулах Гецај

Сабит Гецај, зв „Батали“

Гани Геци

Адем Грабовци, зв „Ћељи“

Јахир Демаку, зв „Мађуп“

Миљазим Дергути

Јетулах Дибрани

Сокољ Добруна

Шабан Драгај

Фљорим Ејупи, зв „Мазуљ“ и „Љуљи“

Агим Ељшани

Џабир Жарку, зв „Чари“ или „Ћори“

Дритон Жјечи

Тахир Земај, зв „Тони“

Генц Зогај

Бисљим Зурапи

Нуредин Ибиши, зв „Командант Лека“

Имри Иљази, зв „Фери“

Гани Имери

Елисах Имери, зв „Упи“

Беџет Имишти, зв „Качак“

Ахмет Исуфи, зв „Пеђа“

Љирим Јакупи, зв „Нацист“ и „Командант Бујановци“

Јануз Јанузај

Башким Јашари

Муса Јашари

Рифат Јашари

Сахит Јашари

Наим Кадриу, зв „Љуми“

Гинер Камбери

Ајваз Карпузи

Ајет Кастрати

Кадри Кастрати, зв „Даја“

Менсур Касуми

Насер Кељменди

Хисни Киљај

Антон Китај

Фадиљ Кодра

Ариф Красничи, зв „Мујо“

Гани Красничи

Ђимшит Красничи

Емин Красничи

Јакуп Красничи

Скендер Красничи

Бајрам Круезиу

Мазлом Кумнова

Мирсад Куртеши, зв „Дубула“

Агим Кучи

Рамиз Ладровци

Фатмир Лимај, зв „Челику“

Екрем Лука, зв „Вука“

Иса Љатифи

Мухамет Љатифи

Љуљзим Љеци

Африм Љуљај, зв „Абу Мусем“

Нурадин Љуштаку

Сами Љуштаку

Енвер Маврићи

Наим Маљоку, зв „Бесник“

Фатон Мехметај

Назиф Мехмети, зв „Дини“

Фадиљ Мујота, зв „Цуби“

Шефкет Муслији, зв „Аџија“

Исак Муслиу, зв „Черчиз“

Рустем Мустафа, зв „Реми“

Салих Мустафа

Ариф Мућоли, зв „Профа“

Малић Ндрецај, зв „Командант Малићи“

Сељами Назири, зв „Агрон“

Јакуп Нура

Енвер Оручи

Ђумшит Османи

Небих Пренићи

Рахман Рама

Иљми Рамушоли, зв „Гранит“

Ељми Речица, зв „Петрит“

Екрем Реџа, зв „Дрини“

Бедри Реџај, зв „Гаљан“

Исмет Садику

Ружди Сарамати

Реџеп Селими

Сулејман Селими, зв „Султан“

Абедин Согојева

Фатмир Сопи

Азем Суља, зв „Тефик“ и „Велики ујак“

Шемси Суља, зв „Шаћа“

Фадиљ Суљевић

Емруш Сума, зв „Хоџа“

Руфки Сума

Исмет Тара

Гани Тачи

Хашим Тачи, зв „Змија“

Ахмет Ћирићи, зв „Шпат“

Рамиз Ћирићи, зв „Љуан“ или „Сокољ“

Сами Укшини, зв „Сокољ“

Авни Фета

Адем Хађоцај

Абит Хазирај, зв „Нинџа“

Садик Халитјаха

Џавит Хаљити, зв „Зека“

Бујар Харадинај

Даут Харадинај, зв „Цуфи“ и „Обогаљени“

Рамуш Харадинај

Наит Хасани

Сафет Хасани, зв „Бреца“

Џавит Хасани, зв „Ракип“

Зечир Хаџија, зв „Канон“

Гзим Хаџимуса

Хекуран Хода

Фатмир Хумоли, зв „Баци“

Сабајдин Цена, зв „Соси“

Агим Чеку

Етхем Чеку

Мухамет Черкези, зв „Черкез“

Емруш Џемајли

Идриз Шабани, зв „Љута“

Бесник Шаља

Шабан Шаља

Насер Шатри, зв „Ермаљ“

Џафер Шатри

Мустафа Шаћири, зв „Командант Шпејтим“

Шаћир Шаћири

Адем Шеху

Ељбасан Шошај

Беким Шути, зв „Нику“

Мет Шути

Извор - Нецензурирано.цом

Смрт Ане Такић

АРХИВА

Шестогодишња девојчица, после киднаповања заједно са дедом Веселином нађена је мртва са одсеченом руком, а о деди ни трага ни гласа. Албанка из комшилука видела отмичаре.

 АНА Такић, из Призрена. Имала је само шест година. Крај августа, 1999. године. У кући Такића, деда Веселин (71) и Ана, сами. Живот иза затворених врата, несношљив. Дете није разумело зашто су им прозори стално затворени. Напољу је врило. Тутњали су тешки оклоњаци. У ресторану, испред, Албанци у униформама ОВК. Немачки војници КФОР, одавно стигли у Призрен. Обећали да ће сачувати преостале призренске Србе. Многи су отишли у колонама после војске и полиције.

Велика Госпојина, 28. август. Ударају звона са цркве Светог Ђорђа. У Богословији, у близини, Срби траже уточиште до прве прилике, да оду. Деда Веселин притиснут несрећом заточеног детета. Сумња на најгоре. Девојчица кроз прозор гледа птицу. Веселин ћути. Онда је преломио. Можда је спаси у Богословији... И светац је, велики празник, његове комшије Албанци поштовали су Госпојину. Поштовали и Веселина.

Обукао је лепо, прво себе, па унуку. Ани одабрао најлепшу хаљиницу. Себи, празничну одећу. Изаћи ће, па шта буде, као у шетњу, онда до Богословије... До сигурног уточишта нису стигли. Обоје су киднаповани. Албанка из комшилука видела је отмичаре. Није смела да помогне. Памти трагедију.

СТАНИМИР И БОБАН

ПОЛОВИНА септембра. Ана је нађена на путу Призрен - Жур. Мртва. Једна рука јој је била одсечена. Ко је отео и измасакрирао девојчицу? Још нема одговора. Комшије Такића, Албанци из Призрена, говорили су да су то учинили **неки људи са стране**. О судбини деде Веселина ни речи.

Речане код Суве Реке, 22. септембра, 1998. године. Тек минуло подне. Срби у страху, после отмице браће Миодрага, Милована Крстића и њиховог рођака Слободана Митровића. Киднаповани у јуну. Памте и отмице читавих породица из Ораховца.

У Сувој Реци, деца кренула у школу. Прате их родитељи. Станимира Благојевића, ученика осмог разреда, из Речана до школе прати ујак Бобан. Отети и дечак и ујак. Станимир у мају напунио 13 година. У ђачкој књижици остале петице. Желео је у гимназију.

Николићи из Ретимља код Ораховца планирали су да Цветку (17) најстаријем сину прославе пунолетство. Да прославе, како и доликује момку, какав је био њихов првенац. Најбољи ђак трећег разреда средње техничке школе у Ђаковици.

18. септембар, Ретимље. Николићи још нису завршили ручак. У кућу упадају Албанци. Одводе и Рајка и Цветка. О њима се никад ништа није сазнало.

Исти дан, исте године, неколико сати касније наоружани Албанци напали на кућу Костића у Ораховцу. Одведени Небојша Костић, матурант техничке школе. Са њим и отац Младен.

ОСТАО МАРКОВ ЦРТЕЖ

- УЗМИТЕ све, све што имам, ево и мој живот, само ми сина поштедите - молио је отац.

- Пусти, тата, немој, идем с тобом - тешио је Небојша оца.

Костићи трагају за Младеном и Небојшом. И памте.

Приштина, 9. јун 1999. године. Утихли НАТО напади. Најављено потписивање споразума у Куманову о повлачењу војске и полиције са Косова и Метохије. Сви виде крај рата. Нико се не радује. Пригушена радост деце. Брат и сестра Марко (9) и Љубица (7) изашли из куће.

Јутро око 10 сати. Деца купила балоне. Марко још и блок и бојице. Киднапован испред куће. Остао Марков цртеж школског дворишта и деце у игри.

Петар Илић, 17 година, Горње Село код Призрена. Почетак јула, 1999. године. Лето пожурило, узрела пшеница. Илићи нису мислили да напусте Метохију, а оставе жито. Девети јул, Илићима Албанци ушли у пшеницу. Звижди коса. Пуцају откоси. Пада зрело жито.

- Полако комшије - казао је Петар Илић.

Реч по реч. Вратио се 17. годињши момак љутит. Опет је изашао на њиву... Није се вратио.

У досијеу овог младића штуро исписано: последњи пут виђен 9. јула 1999. године.

ЗНАМ ОТМИЧАРЕ

ЗНАМ отмичаре мог сина Немање Божанића - говори Драгица Божанић из Оптеруше код Ораховца - Отели су га, заједно са оцем Младеном Албанци из комшилука. Препознала сам Хоџу Мазарекуа, Сокоља Кабашија, Јупе и Седета Кабашиша. Они су их одвели. Тражим да одговоре где су, где су ми деца и муж.
Немања Божанић, кад је отет, имао је 16 година.

ЖРТВЕ ЦЕЛЕ ПОРОДИЦЕ

ПОРОДИЦА са Космета, чија су малолетна деца жртве отмичара три године трагају за својим синовима и кћерима. До сада сви - безуспешно. Драгица Мајсторовић, мајка гимназијалца Ивана Мајсторовића (17) каже:

- Срели смо се са Шираком, када је долазио у Београд. Оставио је утисак да разуме нашу несрећу. Обећао је помоћ. Није одговорио.

Многи родитељи и родбина још не губе наду. Неки су били у Рудару, на идентификацији одеће предмета есхумираних Срба. Нису препознали ништа што је припадало њиховој деци. То је улило додатну наду и настављају да трагају.

За неком децом, нажалост, нема ко ни да трага. Жртве киднапера биле су и комплетне породице, као Секулићи са четворо деце.


НАЈТРАГИЧНИЈА ПОРОДИЦА (Злочинима без казне, до велике Албаније)

АРХИВА - 2001

Породицу Костић из Ретимља код Ораховца називају најтрагичнијом породицом на Косову. Најпре је Југослав Костић, ноћни чувар у Орвину , нестао 10. јула 1998. Недељу дана касније, припадници УЧК-а су после тродневних борби сишли из Малишева у Ораховац, да би 18. јула, негде после поноћи, напали на куће Костића. Прво су на кућном прагу убили 62-годишњег земљорадника Анђелка Костића. Затим су заробљени сви који су се ту затекли – међу њима четрнаест Костића.

Једном од Анђелкових синова, Живку, дали су два сата да сахрани мртвог оца. Од две даске и ћебета направљен је сандук, а двоје-троје људи је под пратњом униформисаних припадника УЧК-а одведено на гробље да ископају раку. Срби су онда потерани на сахрану која је обављена без свештеника и осталих српских обичаја. Затим су враћени у центар села и постројени. Жене су се поздравиле са синовима и мужевима. Мушкарци су утоварени у камион и одведени у правцу села Оптеруша. Никад више нису виђени.

У тој акцији УЧК-а од 17, 18. и 19. јула 1998. године киднаповано је укупно 43 Србина чија је судбина до данас непозната. Генерални директор Орвина Зоран Станишић скинуо је с платног списка све киднаповане, међу њима и Костиће.

Павле Костић, син убијеног Анђелка, који нам је испричао ову причу, није присуствовао злочину. Био је блокиран у селу Зочиште, јер се по повратку с посла 17. јула због борби није могао пробити до свог села. Пошто је Ретимље удаљено од Зочишта свега три километара, сву ноћ је слушао борбу. Сутрадан му је мајка испричала шта се догодило.

Данас живи у Железнику са мајком Живком, сестром Радмилом и њено троје деце. Нема посао. Прича како су се после отмице обраћали високим косовским функционерима Андрији Милосављевићу, Вељку Одаловићу и Зорану Анђелковићу, да је био на два састанка код председника Србије Милана Милутиновића (тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић није хтео да прими породице несталих).

Обраћали су се и свим међународним представницима и посредницима у Приштини, неколико пута су се састајали и са шефом верификаторске мисије ОЕБС-а Вилијемом Вокером, који им је рекао да ти људи отети 1998. за њега не постоје.

Породице посебно помињу бројне случајеве отмица где су починиоци познати. Тако су наочиглед супруге и мајке из своје куће у Призрену 12. јула 1999. отети отац и син. Жене су виделе како их петорица униформисаних Албанаца утерују у бели мерцедес и одвозе у непознатом правцу. Запамтиле су регистарски број, одмах позвале КФОР и пријавиле случај. Починиоци нису нађени, а о оцу и сину се и даље ништа не зна.

ТРАЖЕЊЕ: У Међународном комитету Црвеног крста објашњавају како траже нестале: породице прво попуне захтев за тражење, неку врсту формулара; случај се затим предочи надлежним властима – југословенским, КФОР-у, УНМИК-у, у појединим случајевима и албанским странама. "То је потпуно поверљив посао који се ради искључиво за породице и нема везе са кривичним гоњењем било кога. Ми чак на суду не смемо да се појављујемо као сведоци", каже Данијела Кавин из МКЦК-а.

У ово последње је, међутим, доста тешко убедити представнике дојучерашњих зараћених страна – УЧК-а, ВЈ-а, МУП-а – а само се од њих могу добити подаци о борбама вођеним на досад непознатим локацијама где би могло бити још тела. Док неки међународни посредници верују да је можда могуће да ће у будућности бити пронађен механизам раздвајања криминалног аспекта од потреба чланова породица да нађу своје нестале, други отворено кажу да је то скоро немогуће. Како рече један дипломата, они који могу да пруже информације успут би инкриминисали себе или неког другог, сведоци се боје освете, а представници УН-а, рецимо, морају да подржавају резолуције Савета безбедности које позивају на сарадњу са Хашким трибуналом. Искуства ранијих ратова показују да се мали број несталих пронађе: од око 20.500 људи несталих током рата у Босни до данас је пронађено свега око десет одсто.

ПРЕПРЕКЕ: "Невољна сарадња је највише чему се можемо надати, а и ту се препреке огромне", сумирао је ситуацију представник једне међународне организације. Многи од тих људи покушавају да макар за исти сто доведу представнике једне и друге стране да размене информације о несталима. Међутим, ни то засада не иде лако. Како сазнајемо од поузданих извора у Београду, недавно су представници југословенске власти доставили албанској страни писма, квалитетне фотографије и видео снимке неколицине Албанаца са њиховог списка несталих за које је утврђено да су у затворима у Србији на редовном издржавању казне. Нису за узврат добили никакву информацију о несталима са српског списка."Највећи број одговора на питање несталих – њих око 1000 – добијено је у затворима у Србији", рекао нам је Франсоа Бланси из Међународног комитета Црвеног крста. "Међутим, обрнуто не важи." Нестали Срби, наиме, нису пронађени у регуларним затворима на Косову – ни у Приштини, ни у Митровици, ни у Бондстилу…

ЛОГОРИ: Питање наводних тајних логора нешто је сасвим друго. Приче о њиховом постојању нису доказане, али су упорне. Славица Живковић је преко трећих особа чула да је француска телевизија приказала снимак тајног логора за Србе на северу Албаније, и да је заједнички познаник на том снимку препознао њеног мужа како нешто ради у логору ("карактеристичног је изгледа, црн с великом брадом"). Покушава – засад безуспешно – да преко пријатеља из Грчке нешто сазна о том логору.

У МКЦК-у не демантују, али и не потврђују ниједну такву причу. Кад добију информације, кажу, обрате се властима да их оне провере. Досад – разумљиво – ниједну потврду нису добили. "Ми само можемо да радимо преко власти", кажу. "Другачије нам уопште не би било дозвољено да радимо", каже нам Данијела Кавини.

Гласине о тајним затворима и логорима идеалан су извор зараде за разне бескрупулозне типове. Механизам је, како потврђују сви који се озбиљно баве питањем несталих, следећи: нека индивидуа, можда адвокат, дође код албанске породице и каже да има поуздане информације да је њихов сродник заточен у тајном затвору, на пример у околини Ниша, али да мора да подмити одређене људе да би га извукао. Тражи у просеку 20.000 до 30.000 хиљада марака, добије их – и нестане. На потпуно исти начин прилазе српским породицама, с тим што у тим случајевима најчешће говоре о логорима у Албанији. Како нам је рекао члан једне међународне организације, у овом погледу су "обе стране огледало једна друге. Чак и исте речи користе".

У уторак 20. фебруара одржан је последњи у низу протеста породица несталих у организацији Удружења породица несталих и киднапованих на Косову. Објашњавају да су ти протести апел за помоћ домаћој и светској јавности. Представници Удружења обишли су и све амбасаде које имају своје контингенте на Косову. У свакој од њих су их примали и обећавали, и тумачили им да представљају "правно-хуманитарни проблем". Павле Костић каже: "Говоре нам – ми вас разумемо и учинићемо шта можемо. Да ли нас разумеју, не знамо, али учињено није ништа."


Из гробнице Волујак ексхумирана су тела 11 чланова породице Костић...




КОСТИЋ Драгољуб САШКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 14.01.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.

КОСТИЋ Драгољуб ЈУГОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 06.01.1970. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 10.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.

КОСТИЋ Никола МЛАДЕН, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 22.02.1940. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА.


КОСТИЋ Младен НЕБОЈША, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 12.03.1980. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Анђелко ЖИВКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 15.05.1976. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Божидар ЛАЗАР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 08.03.1972. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Божидар ТОДОР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 30.07.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Душан ДИМИТРИЈЕ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 24.10.1932. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Димитрије МИРОЉУБ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.08.1967. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Младен ВИТОМИР, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.05.1928. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Димитрије ВЕКОСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 28.10.1958. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Стајко СВЕТИСЛАВ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 02.06.1960. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Стајко МИОДРАГ, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 19.09.1965. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.

КОСТИЋ Станоје СРЕЋКО, СРБИН ИЗ ОРАХОВЦА, РОЂЕН 29.01.1974. У ОРАХОВЦУ, КИДНАПОВАН 17.07.1998. ИЗ ОРАХОВЦА. ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ПРЕДАТИ 13.10.2006.


После 10 година:НЕМА ПРАВДЕ ЗА СРПСКУ ДЕЦУ

Данас се навршава 10 година од убиства двоје и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу, на Косову и Метохији. За тај злочин нико још није одговарао.

ЗЛОЧИН ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСА НАД СРПСКОМ ДЕЦОМ У СЕЛУ ГОРАЖДЕВАЦ КОД ПЕЋИ КОЈИ СЕ ДОГОДИО У 13 ЧАСОВА И 20 МИНУТА 13.08.2003.



МЕСТО ЗЛОЧИНА КАДА СУ ШИПТАРСКИ ТЕРОРИСТИ ПУЦАЛИ НА ДЕЦУ ИЗ ГОРАЖДЕВЦА КОЈА СУ СЕ КУПАЛА У РЕЦИ БИСТРИЦИ


ИВАН ЈОВОВИЋ Од оца Милоша и мајке Спасеније, рођен 10.03.1984. год. у Гораждевцу. Од задобијених повреда преминуо је на лицу места.










ПАНТО ДАКИЋ Од оца Милисава и мајке Гордане, рођен 09.10.1990. год. у Пећи. Од задобијених повреда преминуо је на лицу места.











БОГДАН БУКУМИРИЋ -  НА ИНТЕЗИВНОЈ НЕЗИ НА ВОЈНО-МЕДИЦИНСКОЈ АКАДЕМИЈИ У БЕОГРАДУ.











МАРКО БОГИЋЕВИЋ, Од оца Драгана и мајке Љубинке, рођен 12.06.1991. год. у Пећи. Марко је пребачен на лечење у Призренску болницу.









ДРАГАНА СРБЉАК, Од оца Рајка и мајке Мирјане, рођена 19.06.1989. год. у Пећи. Драгана је пребачена на лечење у Косовско Митровачку болницу.









БОГДАН БУКУМИРИЋ, Од оца Милана и мајке Лоле, рођен 22.03.1988. год. у Пећи. Богдан је пребачен на Војно Медицинску Академију у Београду.









ЂОРЂЕ УГРИНОВИЋ, Од оца Димитрија, рођен 01.01.1983. год. у Пећи. Ђорђе је пребачен на лечење у Косовско Митровачку болницу.









++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

НА СЕДМОГОДИШЊИЦУ ЗЛОЧИНА - архива 2010.

Помен убијеним српским дечацима у Гораждевцу

Село Гораждевац код Пећи данас обележава седму годишњицу терористичког напада албанских екстремиста у којем су на обали реке Бистрице, на купању убијена два српска дечака, а рањено још четворо младих. Богдан Букумирић из Гораждевца код Пећи, који је пре седам година преживео напад албанских терориста позвао је данас државне органе у Србији да предузму све кораке како би међународне снаге на Косову и Метохији разоткриле починиоце тог злочина.


Река Бистрица после напада албанских терориста
На седму годишњицу монструозног злочина на реци Бистрици Букумирић сматра да међународни представници нису учинили ништа како би били откривени одговорни.

"Жао ми је што за седам година међународна заједница ништа није предузела да се открију починиоци. У више наврата сам писао њеним представницима на Косову и Метохији и увек их исто питао - да ли је нешто предузето, али у сваком одговору су само изражавали жаљење због трагедије и да конкретних резултата нема", рекао је Букумирић Тањугу.

Он је додао да је одустао од писања представницима међународних снага, јер сматра да је то узалудно, али не и од тужбе Међународном суду правде у Стразбуру.

"Сматрам да би требало да тужим међународну заједницу на Косову и Метохији, која ме није заштитила у складу са Резолуцијом 1244. Њихове снаге су дужне да заштите сваког грађанина. Нисам одустао од тужбе, јер међународне снаге нису урадиле ништа да открију починиоце", рекао је Букумирић.

Помен је у Цркви рођења Пресвете Богородице у Гораждевцу служио владика липљански Теодосије који је рекао да је данас, седам година после тог убиства, свима теже јер су злочинци и даље на слободи.


"Сећајући се на дан пре седам година када су терористи и зликовцу пуцали на децу која су се купала на Бистрици само зато што су српска деца, и само зато су што са родитељима остала да живе на својим огњиштима, наше срце је тужно јер то је велики бол, како за родитље Ивана и Панте, тако и за цео наш народ", рекао је владика.

"Спремни смо да поред свих недаћа и опасности кроз које пролазимо свима кажемо да су наши корени дубоко овде и да нас веторви неће одувати са ових простора", поручио је владика.

Отац убијеног Панте Дакића, Милисав, рекао је да седам година након убиства полако престаје да верује у правду јер ништа није урађено и поред свих обећања да ће убице бити нађене.

У оружаном нападу који се догодио 13. августа 2003. године поред Ивана Јововића (19) и Панте Дакића (12) који су убијени, тешко су рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13).

Еулекс је јуче саопштио да се приводи крају истрага коју је та мисија ЕУ по доласку у Покрајину преузела од УНМИК-а, али да нико није осумњичен.

Државни секретар у Министарству за Косово и Метохију Оливер Ивановић изјавио је јуче да је после седам година од убиства деце крајње време да неко почне да расветљава тај гнусни злочин.


Владика Артемије на гробу Ивана Јововића
Ивановић је рекао да се са жаљењем може констатовати да за седам година присуства међународних мисија на Космету није учињено ништа да се расветли злочин у којем су деца по први пут постала жртве политичке борбе или политичког реваншизма.

Тог летњег дана, 13. августа 2003., око 100 дечака и девојчица из српске енклаве Гораждевац у Метохији било је на обали реке Бистрице купајући се и расхлађуући за време летњег распуста. Из правца албанског села Захач терористи су на њих испалили 90 метака и на лицу места убили Ивана Јововића, док је Пантелија Дакић преминуо у пећкој болници.

Тешко рањен Марко Богићевић тада је пребачен у болницу на северу Косовске Митровице где је хитно оперисан. Метак му је покидао ткиво изнад кука и потпуно одузео десну ногу, тако да се и данас отежано креће. Најтеже рањен Богдан Букумирић задобио је седам прострелних рана, док му је један метак окрзнуо чланак леве ноге. 


За длаку се извукао: Богдан Букумировић
Кола хитне помоћи у којима је једва давао знаке живота напали су Албанци на путу до француске болнице у јужној Косовској Митровици, где му је извађена слезина. 

"У пећкој болници лежао сам у соби где је био смештен и покојни Панта Дакић. Његов отац држао је и мене и њега за руку. Пацијенти Шиптари су се веселили - добацивали су: 'Хоћете Косово - ето вам Косово'", сећа се Букумирић.

Захваљујући упорности докторке Милене Цветковић, која је по палцу десне ноге препознала да даје знакове живота и преузела личну одговорност за његов живот, Букумирић је пребачен на ВМА у Београд, али са великим закашњењем и због тога се његово стање искомпликовало, а живот "висио о концу" - у коми је био шест дана и преживео четири тешке операције.

"Након свега, моје здравствено стање иде на боље, опорављам се и, иако имам тешкоће у функционисању леве руке и ноге, могу да их употребљавам", објаснио је Букумирић (22), који живи у Београду и у октобру треба да почне студије спортског менаџмента, захваљујући стипендији БК Универзитета. 


Крст за 12-годишњег Панта
Злочин у Гораждевцу осудили су шефови УНМИК-а и Кфора, представници ЕУ, САД, Француска, Русија, као и косметски званичници. Портпарол Стејт департмента у то време Том Кејси назвао је убиство и рањавање српске деце свирепошћу и оценио да су "они који су починили злочин против невине деце непријатељи мира" и да су "напали будућност Космета".

Представници Србије и Црне Горе затражили су одмах ванредну седницу Савета безбедности УН, а сахрани убијених дечака у Гораждевцу присуствовали су тада премијер Србије Зоран Живковић и потпредседник владе Небојша Човић.

Упркос томе, албански терористи су 17. августа поново пуцали на петоро српске деце у центру Гораждевца, али, срећом, нико није страдао.

Комесар УНМИК полиције Штефан Фелер изјавио је после злочина да ће "преврнути сваки комад земље како би пронашао убице деце". Током прве истраге претресено је 100 кућа на подручју Гораждевца, а 75 особа испитано је у вези са нападом. И поред награде од милион евра, коју је расписао УНМИК за проналазак убица, оптужница још није подигнута.

Неразјашњени злочини над Србима

Злочин у Гораждевцу није једини који су Албанци извршили над српским становништвом од 1999. године, а који је до данас остао неразјашњен.

23. јула 1999. - У Старом Грацку, код Липљана, на њивама је изрешетано је 14 жетелаца. УНИМИК полиција је одмах после тог злочина ухапсила Маслума Битићија пошто је осумњичен за убиство српских сељака. После два месеца он се нашао на слободи због недостатка доказа.
  


16. фебруар 2003. - Код Подујева дигнут је у ваздух аутобус "Ниш експреса" у коме су били Срби који су на Задушнице кренули да обиђу гробове својих породица и пријатеља. Погинуло је 12 путника док је 43 теже или лакше рањено. За злочин је убрзо осумњичен Фљорим Ејупи, али је касније ослобођен због недостатка доказа.
  

13. јун 2003.- У Обилићу је ликвидирана породица Столић. У својој кући убијени су Слободан (80), његова супруга Радмила (74) и њихов син Љубинко (54). Полиција је покренула истрагу , али због овог злочина још нико није осуђен.
  


17. март 2004. - У организованој експлозији албанског насиља на удару су се нашли српски цивили, њихова имовина, манастири и цркве. Догађај је назван "кристална ноћ на Косову", а убијено је 19 особа од тога осам Срба док се двојица још воде као нестали. Страдало је и једанест Албанаца јер су пуцали на припаднике Кфора. Албански медији су као повод за овај злочин навели Србе који су, наводно, псима, присилили шест албанских дечака у Ибар и тако тројицу отерали у смрт.
  
4. јун 2004. - У Грачаници је убијен Димитрије Поповић (17). Непозната лица су из кола у покрету пуцала на тројицу српских младића који су страјали испред киоска брзе хране. Кратко пре тога у Грачаници је рањен и Јовица Ивић.

2. јул 2010. - У Бошњачкој махали у Косовској Митровици непознате особе бациле су бомбу на групу грађана, Срба који су мирно протествовали због најаве отварања Канцеларије за цивилне услуге привремене албанске владе. Тада је погинуо доктор Месуд Џековић, док је једанаест особа лакше или теже рањено. Кривци се још нису нашли пред лицем правде.



Злочин над Србима на Космету - фотографије




понедељак, 12. август 2013.

КАДА СЕ ИЗНАД БЕЛЕ КУЋЕ ВИЈОРИЛА СРПСКА ЗАСТАВА

28. јула 1918, Председник Вудро Вилсон издао је следеће саопштење америчком народу. Прочитано је у црквама широм земље и објављено у скоро свим утицајним дневним новинама. Српска застава је подигнута изнад Беле Куће као и у свим зградама јавних институција у главном граду САД. Порука је гласила:

Томас Вудро Вилсон (1856. - 1924.)
28. председник Сједињених Америчких Држава, од 1913. до 1921.
Народу Сједињених Држава:

У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Иако је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.

Један од плаката као апел за помоћ
српском народу  током Првог светског рата.
Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећење са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом. У исто време, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.

Ово се не може обележити на више прикладан начин до у нашим црквама.

И, зато, позивам народ Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу исказивања саосећања са овим пођармљеним народом и њиховим истородницима у другим земљама, И да призовемо благослов свемогућег Бога за њих саме као И за циљ којем су се посветили.

Вудро Вилсон, председник
Бела кућа, јул 1918.

недеља, 11. август 2013.

Пушкомитраљезом бранио село од Шиптара

У селу Тачевац, које се налази на самој административној линији са Косовом и Метохијом више нема никога ко би запамтио херојство Косте Алексића Које и његове супруге Љубице у лето 1999. године када су сами одбранили село од хорде УЧК који су упали у српско село Тачевац.

Коста Алексић је у лето 1999. бранио Тачевац од хорде из УЧК,
а муницију му је приносила супруга Љубица

У селу Тачевац више нико не живи, па ни Која и Љубица, који су након ватреног окршаја тек после вишедневног убеђивања полиције и војске одступили на резервни положај у селу Мала Шатра, које се налази на око пет километара даље. Верују да су ту само привремено јер се надају да ће се једног дана вратити на своје имање и свој родни праг. Љубица и Која већ 12 година живе усамљенички у шумарској кући која им је привремено дата и коју су сами реновирали и уредили да се у њој може живети.

Из куће се Која оглашава, то га је научио живот док је живео у Тачевцу, тек после трећег позива и након што кроз размакнуте завесе добро осмотри и процени госта који му се обрео у дворишту.

- Пријатељу, немој да замериш што нисам одмах изашао из куће јер волим да осмотрим човека који ми је у дворишту. Овде случајних пролазника нема, или си намерно дошао до мене, или си дрвосеча, јер овим путем други не иду. Јес, грдно сам се онда замерио Шиптарима те морам добро да размислим да ли сам ту кад ме неко зове или нисам - објашњава осамдесетогодишњи горштак излазећи из куће са пушкомитраљезом у рукама.

Коста Алексић Која
ДО ЗАДЊЕГ МЕТКА

Након што се 80-годишњи Која уверио да му је гост добронамеран, почео је да прича о свом херојском подвигу како је уз помоћ Љубице успео да одбрани село од албанских терориста.

- Била су то грдна времена да грднијих није било, а и сад човек мора да буде веома опрезан. Љубица и ја нисмо ноћевали у кући, већ сам у оближњој шуми ископао бункер и ту смо на смену спавали. Дању смо обрађивали земљу и радили око стоке јер сам тада имао око 1.000 оваца и више од 20 крава и све је то требало да се намири. На сваком кораку је вребала опасност од Шиптара, те су људи у страху почели да напуштају село. Једна за другим отишле су породице Радомира Андријешевића, Мирка Мирковића, Милована Сарића, Боривоја Ружића, Радослава Томчића, Обадовићи, Младеновићи и Митровићи и у селу смо остали само Љубица и ја, јер нисмо хтели да оставимо кућу коју су подигли ђед Благоје и отац Петар. Нас двоје смо решили да останемо по сваку цену, али смо знали да не смеју живе да нас ухвате.

Рањавање Тита

У једном тренутку, у току најжеће борбе, Која је зачуо кукњаву супруге Љубице.
- Помислио сам да је Љубица погођена јер су хици фијукали свуда око нас. Међутим, Љубица је и даље доносила муницију и кроз плач промуцала да је један шиптарски рафал изрешетао читаву кућу и да је један метак погодио Титову слику посред чела. Право да ти кажем, и данас не знам да ли је Љубица кукала што се препала због изрешетане куће или друга Тита - прича Која који и данас није сигуран да ли је њен плач изазвало рањавање слике друга Тита.

Полиција крстари административном границом
Нашег комшију Мирка Сарића Шиптари су ухватили и секли га тестерама и ножевима, све то фотографисали и слике му ставили у џепове тако да су његови родитељи и деца видели шта су му све радили и како су се над њим иживљавали. Е, тада сам рекао да са мном неће бити тако јер ћу два метка оставити за себе и Љубицу - приповеда старина, који је силом прилика постао граничар.

Село Тачевац је за неколико дана опустело и на то је УЧК и рачунао. Иако је син који живи у Београду стално мољакао Коју и Љубицу да напусте село, они су остали, спремни да га бране до последњег метка.

- Једног јутра угледам да су планули кућа и сено Сарића и знао сам да је моја кућа следећа. Е, онда ухватим заклон иза једног храста и поред себе поређам пушкомитраљез, аутомате, карабине и бомбе и принесем доста муниције, онако за себе кажем: „ Сада ћете Шиптари видети како Мујо дере јарца, па ком обојци, ком обујци! Љубици, која је била још куражнија од мене, кажем да је њено само да ми доноси муницију и да ми се јавља с времена на време да знам да је жива.

РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ
- У међувремену сам некако успео да преко неке старе војне радио-станице, коју сам имао већ 20 година, обавестим полицију у Куршумлији да почиње окршај са УЧК и то ме је, како се касније испоставило, спасло. Е, када су кренули од куће Сарића арлаучући из свег гласа, а било их је прилично, припустим их на једно сто метара, па прво испалим рафале из пушкомитаљеза, а потом, да би изгледало да нас је више, наизменично сам пуцао из аутомата, карабина и свега другог што сам имао. И тако, са једне стране Љубица и ја који бранимо праг огњишта, а са друге стране на десетине УЧК који су били до зуба наоружани. Око мене на хиљаде чаура, баба доноси муницију и Бога ми, љута борба је потрајала више од два сата. Пуцао сам из свега што сам имао, али Шиптари све ближе прилазе, а мени поглед према путу којим треба да стигне полиција. И стварно, када сам мислио да нам нема спаса угледам полицајце који су као без душе трчали километрима и за свега неколико минута разбише УЧК јединицу. Ето, тако ти Љубица и ја одбранисмо село и ја не утроших она два метка, намењена Љубици и мени, која сам држао у џепу - присећа се Која.

Сеоба са границе

У селу Тачевац, у породици Ружић рођен је и отац политичара Бранка Ружића који је давно отишао из села. Куће Ружића, као и све друге куће Срба у овом селу су напуштене и Тачевац је једно од десетак села уз административну линију са Косовом и Метохијом у којем нема више ниједног становника а имања, а посебно шуме су остављене на милост и немилост Албанцима.

Добре комшије

- И данас, после толико година, убеђен сам да напад на српска села нису вршили Албанци из околних села који су нам вековима били добре комшије. Ово су урадили неки други други који су дошли са стране и са којима и Шиптари староседеоци имају проблема. Што се мене тиче, и даље бих радо седео са Рашидом, Пајазитом и другим Албанцима из суседног села Метоја, које су Срби уважавали и они уважавали Србе и испомагали се у свакој прилици - искрен је Коста Алексић Која.

Након херојске одбране Тачевца било је јасно да због могуће освете Која и Љубица не могу да остану у селу те су им полиција и војска предложили да се повуку на резервни положај у село Мала Шатра. Која је, на крају, тек након што се прерачунао да би државу много коштало да њега и Љубицу стално чува полиција, прихватио да се покрене из родне куће и да мир нађе у шумској кући удаљеној пет километара.

- Тамо нам је остало све, али најжалије ми је 30 хектара шуме коју данас Шиптари немилице секу. Ето, шуму је чувао мој деда Благоје, отац Петар и ја, а они у шуму улазе са тестерама као да је њихова. Понекад, али само уз пратњу полиције, обиђем кућу и имање, али се отуд вратим болестан и још старији - каже Која.

У одбрањеном селу Тачевац ипак више нико не живи.

Вести-онлајн


недеља, 04. август 2013.

Олуја: Нико није кажњен за 2.000 убијених

Од хрватске акције "Олуја" прошло је осамнаест година, али још нема одговорних за убиства и за прогон стотина хиљада српских цивила. Суштина хрватске политике - ко је отишао нека се не враћа, а ко је остао није пожељан.

Колона избеглица након операције "Олуја"
ЗАГРМЕЛО је у пола три ујутро, 4. августа 1995. године. Из 800 комада разног артиљеријског оруђа отворена је ватра на Србе у Републици Српској Крајини. Са 138.500 војника, 350 тенкова и 30 авиона Хрвати су отпочели "војно-редарствену акцију Олуја", преведено - етничко чишћење Лике, Баније, Кордуна, северне Далмације... Народ је кренуо у збег, путем без повратка, а хрватска војска почела затирање сваког трага њиховог живљења на том подручју - паљена су села и градови, уништавана имовина... Преко 220.000 Срба је практично за један дан прогнано из Хрватске, убијено је око 1.200 српских цивила и 750 војника. Око 800 људи се још увек воде као - нестали.

Хрвати данас славе, а Срби у црквама пале свеће.

Од "Олује" је прошло осамнаест година, а за убиства Срба у Хрватској, њихово протеривање и прогон још нико није одговарао. "Олуја" је злочин без казне. Ослобађајућа пресуда генералима Готовини и Маркачу, у Хагу оптуженим за удружени злочиначки подухват у "Олуји", само је један у низу шамара жртвама. Овог пута, истина, са директним печатом дела међународне заједнице који је делегирао Трибунал у Холандији да кроји историју наводно делећи правду.

Срби у Хрватској и данас бескрајно тешко остварују елементарна права. Станарска се споро враћају, до пензије је немогуће доћи, а повратак је сигурнији у машти него у реалности. Јер, они који се ипак одлуче да поново отпочну живот у старом крају наилазе на низ проблема, све до директног физичког угрожавања - нису ретка пребијања, па ни убиства.

Хрватска је 1. јула ушла у Европску унију и уместо да то буде знак да ће за избегле, страдале Србе доћи бољи дани, стигао је хладан туш - недуго потом код Трпиње је ухапшено дванаест Срба под оптужбом да су починили ратни злочин.

- Најновији процеси против Срба не олакшавају повратак протераних, иако у Србији живи више од 50.000 регистрованих избеглица које би, можда, желеле да се врате - каже за "Новости" Милорад Пуповац, лидер Срба у Хрватској.

Сумирајући скоро две деценије од "Олује", Пуповац оцењује да у неким областима има помака за Србе - већа је њихова партиципација у политичком животу, општинске власти у срединама где су Срби већинско становништво су консолидоване, забележени су одређени резултати и у обнови кућа, развијене су српске институције, иако њихов статус није дефинисан... Постоје, међутим, области у којима нема напретка.

- Срби се тешко запошљавају у државним и јавним службама, повратничке средине веома лоше се развијају, проблем је и суђење за ратне злочине. Ни за "Бљесак" ни за "Олују" нико није одговарао пред међународним судовима, иако је реч о злочинима који су били у функцији етничког чишћења. Станарско право које је замењено стамбеним збрињавањем споро се враћа, иако је међународна заједница обезбедила средства. Што се тиче пензија, тај проблем је на столу и надамо се да ће се наћи праведно решење... Ту су и најновија хапшења, проблем остаје и што се још увек негује реторика која подржава ратну атмосферу и која не помаже успостављању међуетничке толеранције, а камоли да поштује српске жртве и њихово страдање - набраја Пуповац.

Суштина проблема је недостатак политичке воље да се Србима гарантују људска и политичка права, сматра Миодраг Линта, председник Коалације удружења избеглица и посланик у Скупштини Србије. Званична Хрватска, каже, непрестано шаље поруку Србима: ко жели да се врати није добродошао, а ви који ту живите нисте пожељни.

А званична Србија ретко се оглашава када су у питању проблеми сународника у суседној држави.

Историчар Предраг Марковић наводи:

- Док се Румуни занимају за права Влаха у Србији или словачки представници обилазе своју мањину приликом сваког доласка у Србију, број посета наших државника српским енклавама у Хрватској много је мањи од броја посета ексклузивним летовалиштима у тој држави. То показује разлике у државничкој озбиљности између Србије, Румуније и Словачке.

Човек би очекивао, наставља он, да наши државници досађују Богу и народу тражећи остваривање људских и имовинских права, при чему Срби из Хрватске, било да су овде или тамо, чине огроман део српског националног корпуса.

- Да је Тесла живео сто година касније и радио као професор физике у Госпићу, сада би био избеглица без права на имовину и пензију - констатује Марковић.


ЧЕТИРИ ДАНА ПАКЛА

АКЦИЈА "Олуја" почела је 4. августа и трајала је четири дана. Већ 5. августа пао је Книн, а на книнској средњовековној тврђави постављена је шаховница. Заузета су и околна места, а српски цивили побегли су из заузетих подручја. Хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је 8. августа да је акција "Олуја" завршена с војног аспекта.

С подручја захваћеног хрватском офанзивом побегло је готово целокупно српско становништво. Тада је почело и темељно минирање и рушење празних српских кућа.

Документационо-информативни центар "Веритас" у својој евиденцији има имена 1.960 погинулих и несталих Срба, од чега 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце.

РОК 31. АВГУСТ

У КОМЕСЕРИЈАТУ за избеглице кажу да у Србији тренутно има 57.247 лица са избегличким статусом. Избеглице, иначе, имају сва права решена Законом о избеглицама, као што су право на школовање или здравствену заштиту - али немају право на оно за шта је изричито потребно српско држављанство, а то је запошљавање у јавним службама и право гласа. Срби из Хрватске, према подацима ОЕБС, потражују 32.000 стамбених права. Иначе, бивши носиоци станарског права имају рок да до 31. августа поднесу захтев за стамбено збрињавање из фондова Европске уније хрватском Министарству регионалног развоја. Сви заинтересовани могу информације да пронађу на сајту овог министарства, а потребне формуларе да добију и од општинског повереника за избеглице, као и у просторијама Комесаријата за избеглице Србије, у Улици народних хероја 4 у Београду.

Новости