субота, 21. септембар 2013.

Аркан добија улицу у Новом Граду?

ГРУПА ГРАЂАНА ОДАЈЕ ПРИЗНАЊЕ СРПСКОЈ ДОБРОВОЉАЧКОЈ ГАРДИ

Неформална група грађана из Новог Града покренула је иницијативу да се једна од улица у овом граду назове по Српској добровољачкој гарди Жељка Ражнатовића Аркана!

ХОЋЕ ЛИ ИНИЦИЈАТИВА
ДОБИТИ ПОДРШКУ?

Овај захтев до сада је добио подршку више од 400 грађана Новог Града, а иницијатори тврде да ће потписе скупљати до краја месеца, када ће их, заједно са захтевом за покретање иницијативе доставити на гласање одборницима локалне скупштине.


Како нам је испричао студент Филип Ељегић, један од покретача ове иницијативе, Аркан и његова Српска добровољачка гарда (СДГ) помогли су и задужили ову општину у одбрани 1995. године од Армије БиХ, због чега сматрају да им се на овај начин треба одужити и указати им посебну част.








ПРЕСС РС

недеља, 15. септембар 2013.

Заборављени српски хероји: Кошаре су била прва линија одбране отаџбине

Заборављени српски хероји: Кошаре су била прва линија одбране отаџбине

kosare-2
(magacin.org)
Неколико месеци трају разговори са човеком који је са својим саборцима већ историја о којој се ћути. Он и његови другови, Пакао Кошара носе у себи јер су вековима удаљени од наслова наших таблоидних строго контролисаних медија. У себи носе саборце, који су остали на првој линији одбране. Гробна тишина се надвила над Oтаџбином, која им је и данас вреднија од живота.
Теже од ћутања о њиховим заслугама за неуспех два копнена напада НАТО-а је етикета злочинаца којом су обележени. Добили су је сви кад су њихове комаданте оптужили и испоручили у Хаг. То је нови Пакао Кошара завијен у обланду ЕУропске демократије. То је со коју им додајемо на ране задобијене у Косовском боју који су водили на крају 20. века.
Мало њих зна да је један од оних који су преживели Пакао Кошара после ’99. стигао до места на коме је време стало. Ризик није био ништа мањи од онога кад су држали прву линију одбране. Витез се у име преживелих другова и своје поклонио граничарима карауле Кошаре: „Нека вам је вечна слава – јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!“
Почетком 20. века Европа ослобођена страха од Османлија није нам дала предах. Генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен шаље своје војнике на Србију речима: „Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли слободу и који ce бори и жртвује до последњег“.
Српска војска је препешачила 3000 километара, а о њеном повратку у домовини у свом дневнику записао је маршал Франше д’Епере: “Српска пешадија на Солунском фронту брже напредује од француске коњице”.
На крају 20. века Северно-атлантски споразумни савез (НАТО) након деценије сатанизовања Срба одлучује се на Агресију. Војна сила 19. моћних држава уз подршку Албаније и терориста ОВК није пробила прву линију одбране на Кошарама.
Борци са прве линије одбране Отаџбине су повезали векове од првог 28. јуна од када изговарамо Видовдан, а мислимо Косовски завет. Не зна се час заветовања – Видовдан је у нама пре памћења.
Витезови са Кошара могу мирно пред Милоша – они су заокружили 20. век и очували част непобедиве српске војске.
kosare- Наш саговорник неће да се његово име издвоји јер му дани теку у живим сећањима као да се све недавно догађало јер се о Кошарама и мисли у множини. На уводни текст који је утисак вишемесечних разговора каже:
- Сад овако … гледајући историјска догађања, Европа се увек трудила да нас уништи. Од Цара Душана па до данас. У свакој буни, устанку или рату, гурали су нас да што више изгинемо… увек су нам упућивали протесне ноте и мешали се у унутарњу политику. Данас је најгоре што те убијају за твоје добро …
- Ви сте веома критични према Европи, то је много више од Евроскептицизма. Шта је било пресудно за такв однос, који није карактеристичан за младе – за Вашу генерацију. Да ли је разлог томе рат и искуство Кошара?
- Не никако. То је пре свега Косовски завет. Мушка деца треба да се на рођењу поздрављају са „добро дошао осветниче Косова“. Aко следиш светиња коју браниш је изнад живота. Ја дајем три Београда за Пећку Патријаршију.
- Београђани могу бти погођени Вашом изјавом. Београд су већ почели називати антисрпским градом због инертности грађана управо на српска страдања. Да ли и Ви примећујете недостатк емпатије према страдањима Срба?
- Пратим то и морам се сложити да инертност постоји. Међутим, Београд је огроман град који трпи највећи пропагандни притисак специјалних облика рата, који као што видите даје резултате. При том ја имам право да то кажем јер сам шеста генерација рођених Београђана.
- У нашим дугим разговорима помињали сте разне догађаје из Српске историје па се могао стећи утисак да бисте били срећнији да сте рођени у неко лепше време. Да ли је то само утисак или бисте могли издвојити неко време у којем бисте били срећнији?
- Утисак који се стекли није ни нетачан нити је сасвим тачан. И сам често имам супротстављена осећања. Нисам ја „претерано“ млад. Рану младост сам провео под санкцијама, младост у рату, а зрело доба живим под окупацијом. Међутим, ако бих могао да бирам време у којем бих волео да живим и да имам ове године, то би била 1804. или 1914. година. То је било време у којем су част и јунаштво били друштвено вредновани, а није било дилеме око тога да ли Отаџбину треба бранити или не. Некада помислим шта ме даље чека: природна катастрофа, ерупција вулкана, најезда скакаваца … Истовремено се борим и покушавам да учиним нешто да та лепша времена заиста дођу за будуће генерације.
- Истина је да нисте како Ви кажете „претерано“ млади, али сте млади. Колико се сећам Ви сте 1978. годиште. Не бих коментарисала борбу, али ме занима зашто се у Вашим годинама већ борите за будуће генерације? Да ли зато што јунаци и ратовање нису у моди, а мода дезертера и капитуланата је и медијски подржана?
- Па искрено, осећам се као да имам 100 год – старац Фочо од стотину љета. Мислим да и војска и рат значајно утичу на зрелост мушкарца, а оне који подлежу медијској подршци и антипропаганди и не сматрам мушкарцима. Треба да се стиде пред женама које су ратовале – праве хероине. Имао сам 18. година када сам отишао у војску, са 19. сам као добровољац отишао у рат и све време био на Кошарама. Три пута сам рањаван и данас сам РВИ. Остале су ране, сећање, туга, понос… Немам прави одговор за осећање старости. Можда су то управо ратна искуства која човеку доносе такво осећање, али ништа не тврдим, осим да је осећање ту и да нисам изузетак.
- Разговарали смо све ове месеце о разним темама, а најмање о Кошарама, заправо о том паклу у којем сте били, који је препун емоција које трају и данас. Шта је разлог да углавном говорите о ратним друговима, пријатељствима која су неупоредива са оним мирнодопским? Зашто избегавате да говорите о страхотама Кошара?
- Па све ове године након рата у свим личним кризама схватио сам да никога не занима и не жели да слуша било шта о рату. Није то ни пријтно ни лепо нити је неко спреман да слуша. Ратници ни у бољем окружењу не причају о томе шта су преживели, а ми смо дошли дотле да је злочин бранити Отаџбину.
- По то нико није порицао, али се сећам једног разговора у којем сте бурно реаговали на моје исказано дивљење и прилично оштру реакцију при мом изједначавњу Вашег херојства са Обилићем. Захтевали сте доста енергично да не говорим тако о Вама јер ви нисте неки јунак, да је било много храбријих и бољих од Вас, да сте просечан човек који је само одуживао дуг Отаџбини. Сећате ли се тога ?
- Сећам се и остајем при томе јер Ви нисте упознали јунаке који су прошли сва ратишта. Неможете ни предпоставити шта су они преживели. Морате једно схватити. Нису нама потребна признања јер је то наш дуг Отаџбини, али боли неправда, боли сазнање да су друштвено прихватљивији дезертери и они који су бежали и на разноразне начине избегавали рат. Боли што се вреднује оно што би морала бити срамота и стид. Не тражимо признања, али зашто нас извргавају руглу и подсмеху – то је оно што није моуће прихватити. Ми не можемо да се изборимо да Видовдан буде проглашен за ДАН ВЕТЕРАНА.
kosare-danas
- Нисте избегавали да кажете да сте три пута били рањени, па ни то да сте се непотпуно опорављени са штакама вратили на фронт. Међутим никако нисте помињали како су Вас другови дочекали, јер је сигурно да Вам нико не би замерио и да се нисте вратили, а многи не би ни помислили да се врате. За мене сте Ви два пута добровољно отишли у рат – добровољно сте се вратили у пакао.
- Како су ме дочекали… као духа да су видели… говорили ми да сам луд што сам се вратио… Али кад су ме угледали, сви су се постројили у строј и стали мирно да ме поздраве… После су ме уз псовке изљубили – то одушевљење уз псовке није могуће описати … За њих могу само једно да кажем… Драго ми је што сам се борио раме уз раме са јунацима као из бајки …
- Колико сам Вас упознала у ових неколико месеци, мислим да је пресудно за повратак било то што нисте хтели да оставите своје другове у том паклу у којем се сваки дан живота броји као добитак. Да ли сам у праву?
- Опција да се не вратим на Кошаре за мене није постојала. Не бих ни на лечење отишао да нисам био свестан да ћу умрети од искравављења. Ту нема рационалног објашњења. Можда је право објашњење тај дочек након повратка, тај ужас пакла и опојна лепота бајке.
- Не могу да не поменем генерала Лазаревића кога сте ми више пута спомињали, а он је управо парадигма трагедије наших бораца, који одговарају зато што су бранили Отаџбину. Истицали сте више пута да је долазио на прву линију одбране.
Kosare-na-mapi- Да, то јесте за истицање, јер који генерал обилази прву линију одбране, поготову што је био комадант Приштиског корпуса. И то није све, бринуо је за нас као за своју децу. Волео сам га, највише сам њега волео.
- Пакао Кошара не можемо уз сав труд ни да замислимо. Непрестано сте бомбардовани тако да и становнике Призрена обузима језа при спомену Кошара, пре свега због целоноћних светлости бомби којима су ваше положаје засипали авиони НАТО-а. Непрестани напади и временске непогоде су онемогућавале редовну допрему хране и одеће. Готово сваки дан је неко гинуо, а свакодневно више бораца рањавано. Шта је ипак било најтеже?
- Најтежи је био терен и то не само по томе што је био тежак за одбрану због изложености нападу већ што је то терен таквих стрмина да си морао имати козје вештине да савладаваш те успоне. Уз то још хладноћа и блато. То је било теже од самих борби.
- И на крају да завршимо прегледом битке о којој се толико ћути. Како бисте Ви у најкраћем описали битку на Кошарама и њен исход ?
- За саму битку се може рећи да генерално има два дела – копнени напад у реону карауле Кошаре. Напад је кренуо на велики петак убацивањем диверзантске једиице у позадину, а онда је авијацијом тучено шире подручје. Копнени напад, је трећи део покушаја пробоја за који је изабран пут и тако је нашим јединицама онемогућено коришћење оклопа и борбене технике. То је напад за пробој линије одбране који је НАТО назвао Стрела 1.
spec-2- Стрела 2 је копнени напад после пропасти Стреле 1. Напад је кренуо преко Паштрика и у њему је учествовала стратешка авијација, која је тепих бомбама засипала наше положаје. План копненог напада Стрела 2 обухватао је артиљериски напад и копнени јуриш мешовитим снагама. До краја, односно до пропасти овог копненог напада преко Паштрика ми нисмо уступили ни метар српске земље.
– На караули Кошаре први напад је сачекала регуларна војска, а на Паштрику прву линију одбране чинили су добровољци, ветерани и искусни официри. Сви учесници ове битке на Кошарама били су свесни да је цео тај терен био ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ.
ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ је остала непробојна, а славна српска војска непобедива. Њих се данас нико не сећа нити их помиње. Мејнстрим званичних медија већ ради на промени свести. Векови се више не смеју бројити Видовданима и зато Видовдан не може бити њихов дан – ДАН ВЕТЕРАНА.
Али они кажу да није крај.
Поносе се што су борци Кошара.
Њихови синови ће се рађати и бити прихватани речима:
„ДОБРОДОШАО ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА“!
Након разговора са борцем који је преживео Пакао Кошара схватите да су сви они већ отишли у ЛЕГЕНДУ. Комаданти НАТО-а могу наредити тишину, али немају моћ да забране легенду. Зато се буде из кошмарних снова у којима их посећују момци који су им стали на црту и оставили их заглављене у балканском „живом песку“. Не разумеју они да се Видовдан не брише декретом јер декретом није ни донет. Он је изван и изнад војне и сваке друге моћи освајача. Видовдан је вечни симбол светиње која се овде брани.
Србин.инфо

субота, 14. септембар 2013.

СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА

Победа српске војске задивила свет

Тачно пре 95 година, на данашњи дан, у зору, француски генерал Франш Д' Епере наредио је да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Ова невиђена офанзива и дан-данас се изучава на многим војним академијама широм света, као блистави пример једне велике победе.

У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије започеле су напад. Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!

Савезничке трупе у чуду су посматрале невероватно продирање српских војника. Како су савезници сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су - јуришали пешице!

Србија је после четири године невиђених мука и патњи - поново слободна!

Све је, заправо, почело три године раније.

Солунски фронт настао је као покушај савезника (после многих калкулација, тактизирања и одуговлачења) да помогну Србији у јесен 1915. године против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

Али, експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а била је и отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој. На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у коме су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве предвођене Србијом у септембру 1918. године, која је резултирала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Аустроугарска је напала Србију у августу 1914. године, али није успела да савлада српски отпор. После уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске. Ова земља је заузимала стратешки положај на боку Србије, а њена интервенција, веровало се, на било којој од страна одлучујуће би пореметила равнотежу. Док су савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила била су много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је Бугарска тражила. После пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915. године је започео мобилизацију за рат.

СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА

Маршал Франш Д' Епереа у извештају француској влади при пробоју Солунског фронта написао је, између осталог, да се операције морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја - напред.

У новом извештају послатом својој влади крајем октобра 1918. године маршал Д ‘Епере констатује: То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...

РЕАКЦИЈЕ ПРОТИВНИКА

После велике победе српске војске, крајем септембра 1918. године, бугарски краљ Фердинад је рекао: Ово је крај свих нас... Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство почетком октобра исте године.

Неколико дана раније, немачки цар Виљем Други је у телеграму упућеном бугарском краљу Фердинанду, октобра 1918. године написао: Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!

НАПРЕД У ОТАЏБИНУ

Заповест војводе Живојина Мишића српској војсци за пробој Солунског фронта од 13. септембра 1918. године била је кратка и јасна:

- Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред у отаџбину!

Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ипак су је оставиле на цедилу и ништа нису урадиле све док није било прекасно.

Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у Солун. Делимични разлог за ово одлагање била су сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату. Према Србији су кренуле Бугарска, Немачка и Аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна - њена главна војска на северу земље била би или окружена и приморана на предају или би морала да се повуче.

Војвода Радомир Путник наредио је повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Србија је готово опустела! Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. С војском и народом повлачио се и већ остарели краљ Петар Карађорђевић. По цичи зими, кроз снег и лед, наши војници и цивили повлачили су се кроз беспућа Албаније. Измучени, изгладнели, слабо одевени имали су против себе још једног подмуклог противника - становништво Албаније. Где год су могли, Арбанаси су мучки, с леђа, нападали и убијали наш народ. На овом страшном путу страдало је више хиљада Срба.

Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва, а већина је отишла на Крф, пре него што су послати за Солун. Војвода Путник је због болести морао бити ношен током целог повлачења и умро је у болници у Ници (Француска) 1917. Године.

Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), после одмора и опоравка на Крфу, француским бродовима пребачена је на Солунски фронт. Тада су и савезничке снаге биле врло велике, а коначно су имале и грчку војску на својој страни. Међутим, и Бугарска је повећала бројност своје војске током 1917. године и у погледу укупног броја војника две стране су биле приближно једнаке. Али, ратна срећа сада је била на страни савезника. У погледу морала две стране су биле потпуно различите. Савезници, које је поносито предводила Србија, били су уверени у своју скору победу, док су бугарски војници увидели да је и овај рат за њих изгубљен - Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а некада моћна немачка војска је поражена на Западном фронту.

У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на широком и дугачком Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, француски генерал Гијома. По пријему дужности он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић није се сложио са тим и тражио је да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена - на место генерала Гијома, дошао је генерал Франш Д' Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је генерал Д' Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра Карађорђевића и војвода Мишић.

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

СОЛУНЦИ





















Мацолом разбијен споменик српским жртвама у Голубићима код Книна

У мјесту Голубић, код Книна, срушен је споменик подигнут 2011. године као знак сјећања на српске жртве из тог краја страдале у рату 1991-1995. године, рекао је Срни представник породица погинулих и убијених у Голубићу Чедомир Марић.

golubići
Марић је навео да је синоћ мацолом уништен споменик са крстом и спомен-плочом, који је посвећен сјећању на 34 српске жртве, међу којима је и његов син.
“То је још један у низу притисака на српски народ у Хрватској да им се спријечи оно што је најсветије, а то је сјећање на своје жртве. Ово доживљавам као поновно убиство”, рекао је Марић, уз напомену да говори као отац коме је син убијен у хрватској војној акцији “Олуја” 1995.

Он је напоменуо да су раније, због притисака, породице жртава биле принуђене да скину плочу са именима 34 српске жртве и да поставе плочу на којој је само писало “Сјећање на Голубићане страдале у ратовима”.

“Та плоча је преживјела улазак у ЕУ, али, нажалост, изгледа није могла преживјети у ЕУ. Толико о тој причаној демократији и равноправности међу жртвама”, оцијенио је Марић, који је и савјетник Удружења породица несталих “Суза”.

Он је додао да је случај пријављен полицији, која је извршила увиђај, те истакао да Хрватска треба не само да обнови тај споменик, него и да створи услове и за његов опстанак.

У Голубићу је остало нешто мање од 300 старосједилаца Срба, али је ту направљено око 140 кућа за Хрвате који су доведени из БиХ.;

Срна

Годишњица пробоја Солунског фронта

На данашњи дан пре 95 година - 14. септембра 1918. године - на Солунском фронту започела је артиљеријска припрема за офанзиву и пробој тог фронта.

То је био један од одлучујућих догађаја за окончање Првог светског рата.

Рано ујутро 14. септембра 1918. године, око 2.000 артиљеријских цеви огласило је почетак напада савезничких армија, при чему је ударни део пробоја изнела српска војска.

Тај датум прихваћен је сада као Дан артиљерије и Дан Мешовите артиљеријске бригаде Војске Србије.

Солунски фронт је пробијен 15. септемба, а резултат тога била је капитулација Бугарске, убрзо Аустро-угарске, а затим и Немачке, чиме је завршен Први светски рат.

Српска војска, након пробоја Солунског фронта, ослободила је Србију, а потом и све земље које су потом укључене у нову заједничку државу - Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, проглашену у Београду 1. децембра 1918. године, на чијем челу је био ренгент Александар Карађорђевић.

Српска војска је на Солунски фронт пребачена у пролеће 1916. године и то са грчког острва Крф, где се опорављала после голготе кроз коју је прошла током повлачења кроз Албанију у зиму 1915-1916.

На Солунском фронту са једне стране тог фронта налазили су се француски, британски и српски војници, потом и Руси, а њима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су се са друге стране укопани у ровове налазили аустро-угарски, немачки и бугарски војници.

За команданта је изабран француски генерал Франше д"Епере, који је у јуну 1918. године одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем када је одлучено да офанзива почне средином септембра на сектору Добро поље - Ветерник - Козјак на коме се налазила српска војска.

Српска војска је била подељена у две армије - Прву под командом Петра Бојовића и Другу армију под командом Степе Степановића, док је командант Штаба био војвода Живојин Мишић.

Српска војска је имала тада шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца, готово искључиво Срба.

Као последица Првог светског рата чак четири велике империје које су, на овај или онај начин вековима постојала, престале су да постоје - Аустро-угарска, Турска, Русија, Немачка, а формиран је низ нових националних држава, међу којима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија је у том рату укупно изгубила, колико се зна, 1.248.136 становника, односно 28 одсто.

У стварности тај проценат је много већи када се имају у виду државни оквири Србије од пре Балканских ратова, који су,и по саставу становништва, изнели "на својим леђима" читав тај рат, уз битну помоћ десетина хиљада Срба добровољаца са простора негдашње Аустро-угарске.

Победе српске војске крунисане су одлукама Срба из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији, тако се Војводина присајединила Србији 25. новембра 1918. (Срем дан раније), а Црна Гора 26. новембра.

Потом је уследило проглашење уједињења 1. децембра 1918. године када је регент Александар Карађорђевић, у палати Крсмановић на Теразијама у Београду, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од јула 1914. до октобра 1915. мобилисала више од 707.000 људи, односно 24 одсто укупног становништва. Било је то 40 одсто укупног броја мушког становништва, далеко више од било које зараћене земље.

Укупно, зараћене стране у Првом светском рату мобилисале су око 70 милиона војника, а погинуло је или страдало на други начин проближно 20 милиона. У том смислу српске жртве за укупну победу савезника у том рату биле су, у поређењу са другима, немерљиве.

Народна скупштина Србије крајем 2011. године усвојила је измене Закона о државним и другим празницима којим је предвиђено да се 11. новембар - Дан примирја из 1918. године, посебно обележава и да буде нерадни дан.

Тањуг

ВЕТЕРАН СЕ РАЗНЕО БОМБОМ: Убио се јер оцу није имао да плати споменик

Интересовао се за цену споменика за свог пре више година преминулог оца Петра. Одговорио је да он тих пара нема. На охрабривање комшије да ће пара бити и да је само здравља, Борко је узвратио да ће се убрзо чути како ће он завршити и своје муке прекратити.

ПРЊАВОР - Након што му је комшија каменорезац саопштио цену споменика, за његовог пре више година преминулог оца, рекао је да тих пара нема, да ту срамоту и неимаштину више не може издржати, те да ће се чути како ће прекратити своје муке. Убрзо се чула експлозија.

Овако је, живот окончао Борко Аксентић, 53-годишњи демобилисани борац ВРС, који се разнео бомбом испред породичне куће, у Доњим Палачковцима, надомак Прњавора. Очевидаца ове трагедије у Палачковцима, у четвртак око 17 часова, није било. Утврђено је да је несрећи претходио Борков разговор са комшијом који ради у каменорезачкој радњи.

- Борко се интересовао за цену споменика за свог пре више година преминулог оца Петра. Одговорио је да он тих пара нема. На охрабривање комшије да ће пара бити и да је само здравља, Борко је узвратио да ће се убрзо чути како ће он завршити и своје муке прекратити. За само око пет минута чула се јака експлозија.

Увиђајем је утврђено да је Борко буквално легао на такозвану "зелену" бомбу, једну од најубојитијих ручних бомби.

Борко није имао стално запослење, а његови познаници тврде да његово досадашње понашање ничим није упућивало да би могао да дигне руку на себе. Иза њега су остали супруга и двоје пунолетне деце.

У прњаворској Борачкој организацији су нам потврдили да је Борко стекао статус борца прве категорије, те да је као припадник ВРС пребродио озренско-возућко, дервентско, бродско, теслићко и многа друга ратишта. Нажалост, није успео да се избори са послератним тегобама, попут многих других ратних ветерана.

Новости

уторак, 10. септембар 2013.

АМЕРИКАНЦИ ПОРУЧУЈУ : Незахвални Срби, бомбе 1999. су вам биле благослов а не казна!

ИЗВОР: ПРАВДА

ВАШИНГТОН-У ишчекивању напада САД према Сирији у Вашингтону као и у целој Америци све више јача расположење за војну акцију а самим тим су све гласнији и амерички „јастребови“ који све чешће пореде Сирију са Србијом. Тако су на Твитеру и Фејсбуку амерички војни ветерани указали да ће бомбе помоћи народу Сирије као што су 1999. биле благослов за српски народ!

Ветерани Балтимора, како су се потписали на друштвеној мрежи, сматрају да ће војна акција САД „спасити народ Сирије од диктатуре Башара ал Асада и напада на цивиле хемијским оружјем. Ветерани подсећју да су НАТО и САД пре 14 година бомбама „спасли народ Србије, мада Срби то ни дан-данас не желе да признају“.

-Да НАТО није 1999. године спровео акцију „Милосрдни анђео“ српски екстремисти би наставили са дивљањем по Косову и над Албанским становништвом и целу државу и народ довели у дугогодишњу изолацију. Овако, Србија је 14 година после НАТО интервенције демократска држава, али то српски народ, међу којима је било и цивилних жртава и то грешком, не жели још да призна. Исти је случај и са Сиријом, интервенција САД биће у циљу добра а не зла према сиријском народу али и целокупном светском миру, сматрају ратни војни ветерани Сједињених америчких држава.

субота, 07. септембар 2013.

Незванично из Стразбура: ветерани добијају паре!



Ветерани рата 1999. године су, како незванично сазнајемо од самих бораца, коначно су добили спор против Републике Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру, ком су се жалили на дискриминацију приликом исплата ратних дневница.

Удружење бораца рата 1999. године из Ниша је, да подсетимо, 2008. године дошло до споразума о исплати "социјалне помоћи" између Владе Србије и њихових сабораца из неразвијених општина -Куршумлије, Лебана, Бојника, Житорађе, Дољевца, Прокупља и Блаца. Домаћи судови нису уважили њихове аргументе да се заправо ради о ратним дневницама и да су оне далеко више од дневница које су добили остали учесници рата, па се 8.500 њих обратило суду у Стразбуру. Након што је адвокат Срђан Алексић "добио" државу у првостепеном поступку, Република Србија се жалила и 15. маја је одржан претрес пред Великим већем. Пресуда је, према утврђеним роковима суда, требало да буде објављена до 15. августа, али је то одлагано за 3, па за 5. септембар, а сада, како поново незванично сазнајемо, пресуда може бити објављена до 9. септембра, па чак и до краја овог месеца.

-Можемо да разговарамо тек када пресуда стигне у моју канцеларију или када буде објављена на званичном интернет порталу Европског суда за људска права. Незваничне информације не желим да коментаришем, чак и када иду у корист мојих клијената – казао нам је Алексић.

Ипак, уколико су информације које су нам доставили ветерани тачне, ова пресуда ће бити коначна, а Влада би после тога имала шест месеци да, заједно са борачким организацијама из читаве Србије, нађе начин да исплати дуговано.

Борци, уз ограду да им не објављујемо имена, чак тврде и да су дознали да је десет од 17 судија Великог већа гласало против жалбе Републике Србије на првостепену пресуду, да је шест било за њено прихватање, док је један остао уздржан. Адвокат ветерана Срђан Алексић јуче није желео да коментарише наша сазнања.

Извор:Белле Амие Портал

Вође протеста ветерана морају да плате огромне судске трошкове

ПРОКУПЉЕ- Удружење бораца ратова од 1990. године из Прокупља упутило је приговор Министарству правде, Основном суду у Прокупљу и заштитнику грађана због, како кажу, нереално високих судских трошкова које морају да плате за вођење судских поступака због учешћа у протестима резервиста 2008. године.

-Против мене и још једног колеге из Прокупља вођен је поступак за догађај током протеста резервиста код моста у Пепељевцу код Куршумлије. Осим условне казне, суд је донео решење да нас двојица по разним основама укупно платимо 650.000 динара трошкова.

Сматрам да је то превисока сума која директно угрожава егзистенцију моје породице-каже Томица Стевановић, председник Удружења бораца ратова од 1990. године.
Стевановић појашњава да су каснији догађаји показали да су резервисти били у праву јер су дневнице исплаћене. Иначе, за исти догађај води се судски поступак и против вођа протеста резервиста из Куршумлије.

ОСНОВНОМ СУДУ У ПРОКУПЉУ
ПРИГОВОР

На основу донешеног решења о висини судских трошкова и примљено у Основном Суду у Прокупљу 01.08.2013. године са пријемним печатом, улажемо приговор сматрајући да су исказани судски трошкови високи и нереални који износе 650.000 динара, које потражује пуномоћник извршног повериоца адвокат Радољуб Дошовић у предмету К.бр.885/10 од 10.04.2013. године.

Имајући у виду у каквом социјално-економском окружењу живимо сматрамо да ће наше породице бити осуђене на дужи низ година патње ради задовољења условно речено правде која је данас врло селективна и односи се само на грађане смртнике који немају друштвено политички утицај у систему државе.

Узрок целе ситуације који је све ово произвео решава се данас и на Међународном Суду за људска права у Стразбуру, узрок који није озбиљно сагледан, а и даље кулминира у народу ми смо само каларетална штета система државе који је престао да функционише на свим нивоима.
Проблем је почео баш у Вашој институцији система када су против правно донешене пресуде по основу исплате ратних дневница пријатељима суда што поређењу са нама двојицом доле потписаних да смо непријатељи суда и да нас треба казнити и само нас и да ће сви проблеми нестати и оштећени полицајци у поступку бити срећни док остале колеге бити на потерници или и даље оштећени по истом случају ратних дневница.

ОВИМ ЧИНОМ СЕ ПОСТИЖЕ ТО ДА ПРАВДЕ ВИШЕ НЕМА И ДА ЈЕ ЖАЛОСНО ЗА ГРАЂАНЕ СРБИЈЕ ТО КАКО СЕ ДЕЛИ ПРАВДА ПО ТОМЕ ТЕТКА ИЛИ СТРИНА АКО МИ РАДИ У СУДУ МОГУ СВЕ, ОСТАЛИ МОРАЈУ ДА ПЛАТЕ НА ТЕКУЋИ РАЧУН Н.Н. ИЛИ СУДА ИЛИ БИЛО КОМЕ САМО ДА СЕ (НЕ)ПРАВДА ЗАДОВОЉИ ИЛИ ФОРМА ЗАКОНА ЗА НАРОД У ИМЕ НАРОДА НЕ У ИМЕ ЗАКОНА ЗА СВЕ ПА ЧАК И ЗАКОНА ЗА РАДНИКЕ И САРАДНИКЕ СУДА, ПОЛИЦИЈЕ СЛУЖБЕ И ДРУЖБЕ. ОВИМ ЧИНОМ УЗРОК ЈЕ ТУ ДА КУЛМИНИРА И ДАЉЕ, ПОСЛЕДИЦЕ ОСЕТИЋЕ ДИРЕКТНИ УЧЕСНИЦИ КОЈИ СУ УКАЗАЛИ НА УЗРОК ДА НЕ ДОЂЕ ДО НЕЖЕЉЕНИХ ПОСЛЕДИЦА КОЈЕ СУ СЕ ДОГОДИЛЕ.

ПОСТАЈЕТЕ ДЕО ЦЕЛОКУПНЕ СИТУАЦИЈЕ И НА ВРЕМЕ УПОЗОРЕНИ ДА ЈЕДНОГА ДАНА И ВИ ЋЕТЕ ПОДНЕТИ ИЗВЕШТАЈ, САНКЦИЈЕ ЗБОГ СПЛЕТА ОКОЛНОСТИ КОЈЕ ЋЕ СЕ СПОНТАНО У НАРЕДНОМ ПЕРИОДУ ДЕШАВАТИ МИМО ВОЉЕ СВИХ НАС.
МИ КОЈИ СМО ОШТЕЋЕНИ, ОКРИВЉЕНИ ПРЕ СУЂЕЊА И НАКОН СУЂЕЊА ПО ПРИНЦИПУ КАДИЈА ТУЖИ И СУДИ БИЋЕМО ПРИНУЂЕНИ ДА ОБАВЕСТИМО ЈАВНОСТ ШТО ТО ДО САДА НИСМО РАДИЛИ ВЕЋ СМО СЕ ФЕР И КОРЕКТНО ПОНЕЛИ У ЦЕЛОМ ПОСТУПКУ КАКО БИ СЕ ЦЕО ПРОЦЕС ЗАВРШИО ФЕР И КОРЕКТНО. ПО ВАШИМ ПРАВИЛНИЦИМА ЈЕ ФЕР КАДА НЕМОЋНОГ КАЗНИТЕ ИЛИ ПОРОДИЦУ УНИШТИТЕ. ТАЈ ПУТ ДО УНИШТЕЊА ИЗИСКУЈЕ НУЖНУ ОДБРАНУ И ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ И ИМОВИНЕ.

НАПОМЕНА: ПРИГОВОР НИЈЕ УПУЋЕН ПОЈЕДИНЦИМА ВЕЋ ИНСТИТУЦИЈИ КОЈУ ЧИНЕ СКУП ДОБРИХ И ЛОШИХ, ЧАСНИХ И НЕЧАСНИХ ИЗ ТИХ РАЗЛОГА НЕ ГЕНЕРАЛИЗУЈЕМО ВЕЋ УКАЗУЈЕМО ШТО И ВИ ДОБРО ЗНАТЕ И БРАНИТЕ СЕ ЋУТАЊЕМ И ПРИМАЊЕМ ПЛАТА, А ТО ЈЕ НЕЧИЊЕЊЕ КОЈЕ ТАКОЂЕ МОЖЕ ДА БУДЕ КРИВИЧНО ПРЕД НЕКИМ ДРУГИМ СУДОМ У ДРУГО ВРЕМЕ ИЛИ ДРУГОМ ФИЛМУ КАКО РЕЧЕ ЈЕДАН ОД ПРЕДСЕДНИКА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ.

С.Р.ТОМИЦА СТЕВАНОВИЋ
С.Р.НЕБОЈША ВУКАШИНОВИЋ

Доставити:Заштитнику грађана, Министру правде, свим електронским и штампаним медијима, патриотским организацијама удружења бораца у Србији.

Топличке вести

четвртак, 05. септембар 2013.

У школи прекречили „Косовски бој“ јер је плашио децу!

Чувени мурал „Косовски бој“ димензија 5 пута 2,5 метара, који је давне 1964. године насликао академски сликар Воја Стаменић, на зиду једне учионице у Основној школи „Милица Стојадиновић Српкиња“, преглетован је и прекречен у лето 2007. године, по наредби тадашње директорке школе Аленке Орешчанин, против које је била подигнута оптужница. Судски процес је обустављен јер је застарео, а једина нада јесте да ће се појавити рестауратор који ће га ипак вратити у живот.

skola-vrdnik











Сликар Стаменић, који је шездесетих година радио као наставник ликовног у овој школи у Врднику, желео је да тај мурал буде сећање на мурал „Косовски бој“ који је нестао у изгорелом манастиру Врдник 1776. године. Стаменић 1965. године одлази у Америку, а само осам година касније, његов мурал на школском зиду, рађен тада земљаним бојама, прекречен је.
- Као један од разлога директорка је навела да је он плашио децу, јер је приказано пуно крви. Нажалост, никада није био заведен код Завода за заштиту споменика културе, али су они знали за њега – каже Цвеја Еркман, који је тада био председник Школског одбора.
Запослени у школи те јесени били су запрепашћени оним што је урађено са муралом. Због побуне међу наставницима и Врдничанима, директорка је смењена, а против ње је поднета кривична пријава. У школи и даље верују да ће се „Косовски бој“ вратити на школски зид.
- Обнова је могућа, али да би се дело покојног Стаменића спасло, морали би бити ангажовани стручњаци – рестауратори. Ми имамо жарку жељу да он једног дана осване на зиду, али средства за његову обнову немамо – истиче Горан Жугић, директор ове школе.
Бивша директорка, против које је поступак обустављен, у међувремену је унапређена у Покрајинском секретаријату за образовање, а данас је наставница у основној школи у Новом Саду.
skola-vrdnik-1
Већ 1991. године „Косовски бој“ је поново „откривен“, тадашњи наставник ликовног – сликар Константин Гушић радио је четири пуна месеца док мурал није рестауриран. Тако обновљен „Косовски бој“ је „живео“ 16 година и био понос како ученика тако и Врдничана, да би 2007. године тадашња директорка школе Орешчанинова ангажовала молере и наредила да се мурал преглетује и прекречи.


ПРЕКИНУТО ЗБОГ ЗАСТАРЕЛОСТИ

Судски процес против Аленке Орешчанин је прекинут јер је застарео. Предмет је променио двоје судија у Основном суду у Сремској Митровици, а Драгана Барбатесковић, судија, каже: – Тај судски предмет сам добила пред саму његову застарелост. Никад није утврђена вредност оштећеног предмета, што је требало да буде у оптужници. Предуго је трајала истрага и подизање оптужнице – каже Барбатесковић, судија Основног суда у Сремској Митровици.

Новости

понедељак, 02. септембар 2013.

Роџер Вотерс са Ратним Војним Инвалидима

Роџер Вотерс извео је синоћ у Београду пред око 15.000 гледалаца концертни спектакл "Зид" заснован на истоменом албуму своје некадашње групе Пинк Флојд.

Фотографија за памћење
РВИ са легендом Пинк Флојда Роџером Вотерсом
Роџер Вотерс, кооснивач култног бенда "Пинк Флојда", изразио је жељу да упозна ратне војне инвалиде из Србије.

Таква жеља само говори какав однос свет има према својим погинулим борцима, ветеранима и инвалидима. Многи "наши" политичари би могли да науче из овога како се поштују ратни војни инвалиди и ветерани.

И сам Вотерс, изгубио је оца у II светском рату тако да је на турнеји “The Wall” посебна пажња усмерена на ратне ветеране као и на указивању почасти свима који су дали свој живот у ратним сукобима. 

На велику радост и задовољство ратних војних инвалида, у паузи концерта дошло је до сусрета са легендарним Вотерсом. Уз упознавање са сваким ратником понаособ, мало разговора, дељења аутограма и мајица, фотографисања, и уз доста позитивне атмосфере протекао је овај несвакидашњи сусрет за памћење.

Захваљујемо се господину Роџеру Вотерсу који је иамо времена да укаже поштовање према ратним војним инвалидима из Србије.













За Дан Ветерана - Видовдан, братски Ненад Станић