недеља, 27. октобар 2013.

Поклонимо им се - Мртве не заборавите, живе поштујте

Поклонимо се обичном борцу – СРБИНУ, војнику, о коме новине не писаше, о коме пјесме не испјеваше… Слава им и до неба хвала!

Поштујте браћо и сестре СРБИ оног што живот за СРПСТВО даде! Поштујте оног што се из земље борио, у земљи године проводио и у земљи погинуо!

Поштујте оног што се није сликао! Поштујте нашу браћу, Божије борце, што од униформе имаше оно што им дадоше и што нађоше!

Поштујте НЕНАДА, БОРУ, ДИМИТРИЈА, ДРАГАНА, СТОЈАНА, ЈОВАНА, МИШУ и остале које не красише бјесне униформе и сликање на бојишту.
Свјећу запалите палом борцу којег познаваше само његови ближњи. Поштујте и Богу се помолите за његову душу.

Поштујте оне што леже на гробљима широм наше земље. Окупиране и неокупиране. Поклоните се жртвама СРБИНА који није имао звучне надимке. Који није у рат ишао бјесним џиповима. Који није спавао у креветима.

Захвалите се, како ми кажемо, обичном борцу СРБИНУ! А не да он није био обичан, него је био један од најбољих. Један од најхрабријих. Један од од нас милиона!

Поклонимо се СРБИНУ војнику, полицајцу, о коме новине не писаше, о коме пјесме не испјеваше.

Поклонимо се сестри СРПКИЊИ која са нама на линији све патње прође. Која шминку не знаше! Којој је једини парфем био зној и крв брата СРБИНА! Која нам ране видаше! Која у себи плакаше али нам осмјех охрабрења пружаше!

Устанимо и наздравимо Биљани, Сањи, Весни и свим сестрама нашим које своју младост и провод замјенише борбом за слободу СРПСКОГ рода!
Устанимо и Бога замолимо за покој душе СРБИНА који није од рата виле градио. Који није рат уновчио! Који није камере и фотоапарате у бој носио! Јер браћо и сестре ако се гине коме је до снимања?

Запалимо свјеће за оне живе и погинуле.

Запалимо свјеће и не заборавимо их јер код њих је истина! Истина о борби СРПСКОГ народа!
Код њих је и оно што сваком од нас треба. Јер они држе тајну спасења СРПСКОГ рода!
Од њих учимо како треба СРБИН бити! Од њих тражимо упуства за даље!

Нису се они звали разним именима дивљих и питомих животиња. Они су се називали браћом СРБИМА! Нису се китили разним марамама и ознакама! Они су имали једну ознаку, ознаку која се видјела на даљину! Њихова је ознака била СРБИН! Њихове гаће су биле прљаве, скорене од зноја, од прљавштине. Њихове чарапе су се од нескидања чизама у камен претварале. Они су јели са пацовима. Они су киснули и на њима се сушило то што покисне! Они су јели шта им се да. Они су ћутали и кроз борбу су причали. И испричали најљепше приче СРПСКОГ народа!

Зато вас молим браћо и сестре! МОЛИМ ВАС АКО БОГА ЗНАТЕ!Не величајте тамо неке а знате на које мислим! Не величајте јер тиме умањујете стотине хиљада погинулих СРПСКИХ ЈУНАКА!Јер они су били, вјерујте ми, знам… једини СРБИ СРБИМА!
И зато им одајмо почаст ако више ништа не можемо да урадимо!

ЧАСТ МИ ЈЕ БРАЋО И СЕСТРЕ, С КОЈИМ САМ СЕ БОРИО И С КОЈИМА НИСАМ А КАО ДА ЈЕСАМ, ЧАСТ МИ ЈЕ И ДИКА ШТО САМ ВАС ЗНАО! ЧАСТ МИ ЈЕ И У ИСТО ВРЈЕМЕ ЖАЛ, ШТО НИСТЕ СА НАМА! ЈЕР САД НАМ ОПЕТ ТРЕБАТЕ!НЕКА ВАМ ЈЕ ВЈЕЧНИ СПОКОЈ И ОД СРЦА ХВАЛА!

Пише: Борац Републике Српске

понедељак, 21. октобар 2013.

И "усташе" примају пензију

Хрватска годишње даје 45 милиона евра за пензије бившим НДХ војницима

За пензије више од 13.000 војника некадашње Независне државе Хрватске и чланова њихових породица се годишње издваја више од 45 милиона евра, показују подаци хрватског Завода за пензионо осигурање.

Некадашње усташе, данашњи "пензионери"
Усташки "поглавник" Анте Павелић


Парада усташа
Директор Хрватског државног архива Влатка Лемић изјавила је да та институција од 1993. издаје потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ. До краја прошле године је захтев за издавање потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ поднело 1.683 особа из Хрватске и Босне и Херцеговине.

Хрватски парламент је 1993. усвојио измене и допуне Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којима је припадницима оружаних снага НДХ, названим у том закону "домовинска војска", омогућено да им се свака година проведена у оружаним формацијама рачуна као две године радног стажа. Исти критеријум је примењен на године проведене у ратном заробљеништву.

Младе усташе
Влатка Лемић тврди да је око 70 одсто грађана који су затражили потврду добило негативан одговор, јер се већина војне грађе НДХ чува у Београду, у Војном архиву Министарства обране.

У Заводу за пензијско осигурање су навели да су за издавање уверења о припадности оружаним снагама НДХ надлежна два удружења грађана - Друштво ратних ветерана Хрватски домобран и Друштво бивших војника регуларне хрватске војске.

Тим удружењима су заинтересовани морали доставити потврду Хрватског државног архива или неки други документ, по могућности изворни, да су били припадници снага НДХ.

Овако су усташе стекле пензију


Они који нису имали никакав писмени документ о припадности тим снагама морали су приложити своју фотографију из оружаних снага НДХ или потврду надлежног Уреда за одбрану и оверене изјаве два сведока.

У Заводу за пензијско осигурање тврде да потврде два удружења грађана саме по себи нису биле довољан доказ за остварење повлашћене пензије, већ је посебно тело Завода спроводило доказни поступак, после чега се доносило решење о пензији.


Шта народ мисли о споменику жртвама и браниоцима 1-део




Не очекујем од политичара ама баш ништа. Него од, првенствено родитеља, па и од остале браће по оружју да дођу овде поред споменика и да искажу своје мишљење. Ето то очекујем. Зато сам и снимио ово!!!

петак, 11. октобар 2013.

Србија да плати 950.000 евра због рушења хеликоптера, Шишић: Не знам ништа о томе

Апелациони суд у Риму пресудио да Србија плати 950.000 евра због рушења хеликоптера ЕЕЗ. Вест из Италије сазнао преко интернета. Без обавештења од наших државних органа.

САСВИМ случајно, пензионисани пилот Емир Шишић (50) на интернету је у среду наишао на вест у којој се помиње његово име. Стегло му се грло, први пут после пет година, колико је протекло откако је изашао на слободу после одслужене казне за рушење хеликоптера ЕЕЗ (Европске економске заједнице) 1992. године. Његово име поново се помиње у старом контексту.

Трећи апелациони суд у Риму, наиме, ових дана обавезао је Србију да исплати одштету од 950.000 евра због хеликоптера Европске економске заједнице, обореног пре 21 годину у Хрватској, током рата. Тада су погинула четворица италијанских дипломата и један француски припадник војске.

Овај случај већ је био затворен, али је поново активиран после жалбе породица погинулих чланова мисије ЕЕЗ. Најновијом пресудом италијански суд, на основу командне одговорности за обарање хеликоптера ЕЕЗ, осудио је у одсуству на по 28 година затвора пензионисаног генерала ЈНА Љубомира Бајића и потпуковника Добривоја Опачића.

Пре њих осуђен је Шишић, који је као пилот „МиГ 21“, погодио ту летилицу. Србија је као наследница ЈНА позвана да исплати одштету породицама страдалих у износу од готово милион евра.

- Нисам до сада о томе добио никакво обавештење од наших државних органа, а ни од италијанског правосуђа - рекао је у четвртак „Новостима“ Шишић, пензионисани пилот који је пре пет година, после изласка из затвора, добио посао у Дирекцији за цивилно ваздухопловство у Београду.

У време обарања хеликоптера ЕЕЗ, потпуковник Опачић био је први надређени мајору Шишићу на аеродрому Жељева у Бихаћу, одакле је „МиГ 21“ полетео. Осуђени генерал Бајић био је тада командант Пете армијске области, док је пуковник Божидар Мартиновић, командант оперативног центра противваздушне одбране у Београду, ослобођен оптужби.

Бивши начелник Генералштаба ЈНА Благоје Аџић у међувремену је преминуо и није дочекао пресуду. Четворица челника ЈНА претходно су, 2008, ослобођена оптужби за авионску несрећу, вишеструко убиство и покушај убиства, због недостатка доказа, али су породице погинулих уложиле жалбу, што је на крају довело до овакве пресуде.

До најновије пресуде италијанског суда, мајор Емир Шишић био је једини који је одговарао за обарање летилице ЕЕЗ. Њега је најпре у одсуству осудила Хрватска на 20 година затвора, због чега је по њеној потерници ухапшен у Мађарској 9. маја 2001, када је прешао границу да набави лекове.

У екстрадиционом притвору у Мађарској провео је 13 месеци, а на захтев Италије испоручен је тој земљи. Тамо је првобитно осуђен у на доживотну казну затвора, али је Апелациони суд смањио казну најпре на 15, а потом на 12 година.

У италијанском затвору „Ребибија“,Шишић је провео четири године а затим је добио дозволу да остатак казне служи у Србији, у Сремској Митровици. Пуштен је условно 2008. године.

Пошто је после седам година поново закорачио у слободу,Шишићеве прве речи биле су да му је са професионалног становишта савест чиста.

- Један италијански пуковник рекао ми је да би урадио исто што и ја. И сваки мој колега би то урадио, ја сам тада поступио по дужности, био сам тога дана дежурни - казао је Шишић.

Данас, пет година доцније, тај догађај ретко се помиње у кући новосадске породице Шишић. Емир и Весна посветили су се потпуно кћеркама Ирени и Ади које имају 26, односно 21 годину. Лете заједно само у породичним сновима. И даље видају ожиљке због година које им је отео рат, оног 7. јануара 1992. године када је, игром случаја, баш Емир био дежурни пилот.

Новости

понедељак, 07. октобар 2013.

Гробови Срба у долини смрти

Гробови Срба у долини смрти

srpska-delegacija-nedjmedjer
И данас, скоро сто година од почетка Првог светског рата, потомци српских бораца из отаџбине траже по Словачкој гробове својих најмилијих. Помажемо колико можемо да утврдимо истину о страдању наших људи и да сачувамо сећања на Србе који су као заробљеници или војници страдали у ослободилачком рату. Подигли смо им споменик као захвалност српског народа својим херојима!
Овим речима се Стане Рибић, председник Удружења Срба у Словачкој, обратио члановима српске делегације која је током прошле недеље положила цвеће на српске гробове у Великом Међеру у Словачкој.
За време Првог светског рата Срби су на подручју Словачке доживели тешка страдања. Пре свега у заробљеничким логорима – у Нађмеђеру или Великом Међеру, Дунајској Стреди, Шаморину и у другим местима.
- У логору није било масовних убистава, али је било масовног страдања. Срби су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. У логорима у Словачкој умрло је око 8.000 српских заробљеника, а у Великом Међеру највише, 5.500 Срба – сведочи др Небојша Кузмановић, који истражује страдања Срба у Словачкој.
КЊИГА И ФИЛМ
Александар Невери, градоначелник Великог Међера, одлучио је да на стогодишњицу Првог светског рата са словачким Србима објави књигу „Српско гробље“, да се уради документарни филм и преуреди ово меморијално место, како би било и историјски споменик.
О страдању Срба први је писао историчар Ристо Ковијанић, који је тврдио да је „Аустро-Угарска дала велики допринос културном варваризму“. Учесник је три рата, а тамновао је у два концлогора. Један од њих био је управо логор Нађмеђер, у коме је био од 1916. до 1918. године. Искуства из тог периода је описао на словачком и српском у књизи „Нађмеђерска – долина смрти“, са поднасловом „На гробовима 6.000 српских мученика“. Саставио је и први списак жртава овог логора.
- На гробљу је, по Ковијанићу, само за два месеца – од 20. децембра 1914. до 20. фебруара 1915. – пало преко 2.900 Срба, које су „сахранили“ у 155 безимених дунавских мочвара. Концлогор у Великом Међеру је био затвор за војнике, али и целе породице из Србије и Црне Горе, које су дале добровољце у српску војску – наглашава Стане Рибић, лидер српске заједнице у Словачкој.
Званично гробље у Нађмеђеру је настало 1918. године као део италијанског ратног гробља. Како никада није урађен списак сахрањених Срба, њихова имена могу се читати са надгробних споменика: „Овде почива Вуко Неимаревић, умро 1917. Споменик подиже његов брат Момчило.“ На гробу Николе Бојића натпис је нечитак. На неким плочама пишу само иницијали, рецимо – М. Глишић, или број покојника – 1520.
Гробље је било заборављено и запуштено све до 2002. године, када су га уредили Срби из Братиславе. О српском гробљу Велики Међер, после Зејтинлика највећој српској гробница изван отаџбине, најпре је бринула Краљевина СХС, која је означила гробове и саградила малу капелу, а потом држава Чехословачка, која је у томе била крајње аљкава. После распада ЧССР и СФРЈ гробље су посећивали само представници Удружења бораца ослободилачких ратова и православни свештеници из Комарна.
barake-logora
- Када сам 2001. године посетио Велики Међер, био сам шокиран оним што сам видео. Гробље подигнуто на крају насеља постало је део вароши. Половина српског гробља је на захтев локалних обожавалаца паса претворена у тркалиште за кучиће – локална мађарска самоуправа цело гробље је изнајмила месном кинолошком друштву, које је ту направило псеће тркалиште. Друга половина гробља је била обрасла травом, а капела руинирана – говори и данас узбуђено др Кузмановић.
Почетком октобра 2001. званична власт у Братислави анулирала је срамну одлуку локалне самоуправе у Великом Међеру.
- У међувремену, српско удружење „Светозар Милетић“ је реновирало гробље и изградило спомен-плочу, на којој пише: „Српским мученицима страдалим 1914-1918. Српски народ“ – поносан је др Кузмановић.
Од 2004. године, сваког новембра, на Дан примирја у Првом светском рату, и сваког Видовдана, српске делегације полажу венце и одају почаст страдалим Србима у Великом Међеру. Прошле године је градоначелник прихватио и иницијативу удружења да улица на којој се налази српско гробље понесе назив Српска.
СПОМЕНИЦИ
На тлу Словачке постоји осам споменика српских страдања – места Комарно, Трнава, Жилина, Илава, Банска Бистрица и Шаморин имају војничко гробље са непознатим бројем погинулих војника Краљевине Србије. У Тренчину се налази споменик са костурницом подигнут 1928. у коме је сахрањено 56 Срба, бораца Првог светског рата.
(Вечерње новости)
Србин. инфо

Држава заборавила ратне ветеране

Велики број грађана Србије, мобилисаних деведесетих година, без посла, нарушеног здравља и без одговарајуће подршке отаџбине на чији позив су обукли униформе
Драган Марјановић, Бранко Стевановић, Драган Марјановић и Радомир Миливојевић Рођа (Фото Б. Нововић)
Ваљево – Драган Марјановић (56) дошао ја на разговор за „Политику“, јер тог дана није имао посла за надницу. Испорука угља за једну приватну котларницу, како му је речено, касни до даљег. Овај негдашњи радник пропале ваљевске штампарије средином 1991. године добио је позив за мобилизацију. Пуна три месеца био је на ратишту као припадник тенковске јединице, а у време НАТО агресије 85 дана провео је на теренима Памбуковице.
Док разговарамо ломи прсте, врти се на столици и прича да је приликом једне и друге мобилизације код куће оставио жену са двоје деце од којих нико није имао посао. Осећао се, вели, као да их је издао и оставио саме у некој пустињи.
– Када сам се коначно вратио кући, задовољан што сам жив и здрав, понадао сам се да ће ми се и држава на неки начин одужити. Понудити посао и дати одређену новчану надокнаду. Међутим, до данас ништа од тога – ни помоћи, ни пара нити било каквог поштовања. У међувремену сам покуцао на врата неколико предузећа, али када су сазнали да сам ратни ветеран истог трена су ми се захвалили. Супруга и ја немамо здравствене књижице, што је с обзиром на наше године права траума. На срећу, деца су заштићена. Срце ми је ослабило од силних стресова и да није било прегледа које је организовало наше удружење из Ваљева, не знам како би се све завршило. Све ово што се дешава мени и мојим друговима са ратишта је велика брука и срамота за државу – прича овај бивши графичарски радник и ратни ветеран.
Бранко Стевановић (52) из ваљевског села Бабина Лука, радник угашене трговинске куће „Дива“, на ратишту је провео пуних седам месеци. И он је тада кући поред старих родитеља, који су убрзо умрли, оставио жену и двоје деце. Живели су од пољопривреде, али земља без снаге и вештине не даје род.
– На терену у врло конфузној и опасној ситуацији ниједног момента нисам помислио да дигнем руке од свега и вратим се породици. Речено нам је да треба да бранимо отаџбину, што сам прихватио као свету обавезу и велику част. Међутим, када се све завршило ни части ни почасти, већ само понижења и увреде. Немам ни здравствену књижицу, јер су ми тражили из Фонда за здравствено осигурање да уплатим 200.000 динара, колико не могу да уштедим ни за десет година, уколико бисмо пили само воду. Тако смо ја и моја жена одавно заборавили како изгледају лекари. Ето то се дешава мени који сам 88 пута дао крв како бих помогао другима – прича Бранко, подсећајући да је доживео и то да је скоро 100 пута писао Дирекцији за земљотрес у Ваљеву, да му поправе кућу која му је саграђена по систему „кључ у руке“. Каже да није омалтерисана и у којој је столарија уграђена од шперплоча, тако да се укућани осећају као да су у некој склепаној ветрењачи.
Још један Драган Марјановић (61), али бивши радник ракетног програма „Крушика“, присећа се да су једно јутро 1991. године на фабрици затворили улазне капије и уручили му позив за мобилизацију. После неколико месеци са ратишта се вратио као инвалид са озбиљним последицама на једном бубрегу, али ни то га није амнестирало да у време агресије НАТО-а буде ангажован још два и по месеца. Има, каже, инвалидниду која је са 4.000 порасла на 14.000 динара. У међувремену, 2002. године, у фабрици је проглашен технолошким вишком.
– Свуда у свету се ратни ветерани поштују и напросто чувају од свих недаћа изузев код нас, тако да ме не би изненадило да нас после „епитета“ да смо грађани другог реда, прогласе и домаћим издајницима – каже резигнирано ветеран Марјановић.

Никола Милановић (Фото Б. Нововић)
„Откуд, чича, ти овде? Ко је тебе позвао?”, питали су млађи резервисти Николу Милановића (69) из Ваљева, који је после мобилизације био ангажован као возач такозваног покретног магацина муниције.
– Могао сам, сваког дана, стотину пута да погинем, јер је била довољна и најмања непажња да се одлети у ваздух. Замислите какав је то осећај када задремате и легнете у кабини камиона на сандук са бомбама или минама. Данас то нико не ферма нити сам за то добио било шта. Имам пензију од које могу да скрпим недељу дана у месецу и то је све. Брука и срамота – прича Никола који је замолио да упишемо податак да је 140 пута дао крв. Каже да се овде добре и хумане ствари и све оно што ваља брзо заборавља.
Радомир Миливојевић (83) познатији као Рођа, и пре него што је мобилисан радио је курирске послове. На моменат смо помислили да он не припада групи ветерана који тешко живе. Да, барем, неко од одликовања које је окачио на ревер свог капута повлачи пристојну принадлежност. Међутим, курир Рођа, који је и 1991. и 1999. године хитро и на врховима прстију као да му је 20 а не 80 лета, разносио поруке по ратиштима, изненадио нас је када је рекао да је стални абонент народног казана у Ваљеву и – да им је пасуљ најбољи на свету.
Политика

КО ЈЕ УБИО ВОЈВОДУ ПЕТРА БОЈОВИЋА?

Србија је Први светски рат завршила на правој страни. С једне стране, на страни војног победника, али с друге – на страни истине. Уз стотине хиљада Срба који су у борби за овај циљ животе оставили што у отаџбини, што ван ње, најзначајније личности свакако су четири српске војводе: Степа Степановић, Радомир Путник, Живојин Мишић и Петар Бојовић.

Одани краљу и отаџбини до последњег дана, неки од њих имали су ту несрећу да виде како се идеја за коју су се борили урушава под силином комунистичке чизме која их је прегазила.

О првој тројици се готово све зна. Четврти је мање познат...

КО ЈЕ БИО ВОЈВОДА БОЈОВИЋ?

Војвода Петар Бојовић у рату против Турске 1876, као питомац Војне академије, налази се у штабу Врховне команде, а у наставку рата од 1877. до 1878. као питомац Војне академије служи у батерији на дужности подофицира. У Српско-бугарском рату 1885. је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије.

У Првом балканском рату (1912-1913) начелник је штаба Прве армије, која побеђује у Кумановској и Битољској бици. Учествује у мировним преговорима с Турском, у Лондону 1913. као војни стручњак у делегацији српске владе. У Другом балканском рату 1913. године Бојовић је начелник штаба Прве армије, која побеђује Бугарску у бици на Брегалници.

У Првом светском рату његова Прва армија трпи велике губитке у бици на Дрини 1914. године. Потом је јануара 1916. именован за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, кога његови војници носе до Скадра. Ту позицију задржава до јуна 1918, када даје оставку због несугласица с генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта.

Поново преузима положај команданта Прве армије, која прва пробија непријатељске линије на Солунском фронту и напредује дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га 26. септембра одликује титулом војводе за његове заслуге током рата. Војвода Бојовић предузима Нишку операцију и избацује непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије 1. новембра улази у ослобођени Београд.

Године 1921. постаје начелник Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. године повлачи се из активне службе.

КО ЈЕ УБИО ВОЈВОДУ БОЈОВИЋА?

Међутим, крајем Другог светског рата у Србију је дошла друга идеологија и “гвозденом гумицом” покушала да обрише комплетну историју овог народа. Хероји нису били хероји, победе нису биле победе, а и поштовање се изгубило негде успут.

Војводу Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. Према једном од сведочења, овај срамни догађај изгледао је управо овако:

“Брозови ‘ослободиоци’ упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био ‘краљев војвода’ довољна је да ‘ослободиоци’ примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тело је на Ново гробље пребачено таљигама. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

На овакав сличан начин скончали су многи српски ратници из Првог светског рата, што је и Данко Поповић најбоље описао у свом роману Књига о Милутину...http://dan-veterana.blogspot.com/p/i_07.html

Сестре које су расле на фронту

Када је 1991. у Хрватској почео рат имала сам 11 година, а сестра девет. Две године касније, отац ми је убијен на Велебиту. Није погинуо сам, већ је са њим убијено још двадесет двоје. Били су измасакрирани. Сахрањени су у заједничку гробницу, јер су се тако породице договориле. Два или три дана након сахране, мајка се разболела. Доживела је нервни слом, па је од јануара до октобра била у болници.

„Сестра и ја смо се пред “Олују” раздвојиле, јер је био летњи распуст.
Тек после неколико месеци је дошла до мене“.
С времена на време је долазила кући, али није могла издржати. Обесила се десет месеци после очеве смрти. Тако смо сестра и ја остале у рату скроз саме, прича Александра Будимир Мандић из Грачаца са садашњом адресом у Грачаници.

 Сећања како је пред “Олујом” бежала у Србију, и као дете, без иког свог завршила у Приштини, недавно је преточила у роман “Одрешена неман”. Из себе је истресла све што ју је годинама тиштило, а о чему нема снаге да прича са својим синовима.

Александра Будимир Мандић
После смрти родитеља, ко је бринуо о вама и сестри у Грачацу?

- Саме. Потпуно саме смо се бринуле од себи. Имале смо ми родбину, мајка ми је иначе из Босне и тамо је имала браћу. У том тренутку, очев отац је био жив, његов брат и тетке, али нико од њих није био баш заинтересован да преузме бригу о нама. Зашто? Не знам. Можда такве околности у којима се живело. Био је рат. Сви су били на ратишту и свуда је било ратиште. И ето, ми смо ипак остале потпуно саме у Грачацу од 1993. до 1995. године. До “Олује”. Сада је породица свугде расута. Једини са ким сам у контакту је ујак, који нас и данас посећује.

Како сте се сналазиле за живот?

- Отац ми је у та срећна времена радио у познатом мотелу Лички кровови. И са тим искуством, две-три године пре рата отворили су он и мајка свој ресторан, тако да је било ту неке зараде и уштеђевине, али ни то није било не знам колико. Док је трајало, трајало је. После смо примали неку накнаду од војске, а то је било једва да се састави крај са крајем. Ми смо ишле у школу и бринуле саме о свему како смо знале и умеле. Ево и дан данас да ме питате како – не знам.

И онда сте протерани?

- Да. Тачно 4. августа. Уопште, толико су ми свежа сећања, и стално је то негде у мени присутно. А откако сам овде на Косову, све ме још више подсећа на тај догађај. Шта да вам кажем – једанаест дана сам бежала. Било ми је тешко и претешко.

Не дај боже да ми се све то десило у овим годинама, не бих преживела. Али, тада смо преживљавали трауму за траумом, стрес за стресом. Не стигнем ни да се окренем, а стиже ме нова трагедија.

И тако до Приштине.

- Дошла сам прво у Инђију, из Инђије у Нови Сад, па онда право у Приштину. У Приштини је било јако тешко, јер сам ту била сама. До Косова сам стигла половином септембра, а тек после неколико месеци нашла сам сестру преко Црвеног крста у Београду. Нас две смо се пред “Олују” раздвојиле, јер је био летњи распуст, а она је завршила осми разред и имала је жељу да у Београду упише гимназију. Зато је са једном нашом пријатељицом отишла тамо, па за време “Олује” уопште није била у Грачацу. Тако смо изгубиле сваки контакт. Тек после неколико месеци је дошла до мене. У књигу сам ставила све што ме је мучило свих ових година. Једноставно сам осетила да то морам да урадим, јер мој син има тачно 14 година, колико ја када сам остала сама.

Јесте ли били поново у Хрватској?

- Нисам одлазила 18 година. Претпрошле године сам отишла први пут. Сама. То не могу да опишем. Отишла сам на ексхумацију очевог тела, јер сам желела да оца и мајку сахраним једно поред другог. Тих месец дана у Грачацу је било као да никада нисам отишла. Дошла сам на гробље, као да сам ту долазила сваки дан. Нисам могла уопште да заплачем. Несвесно идем кроз те стресне ситуације, али стигне то мене мало касније.

Неколико година по вашем доласку, на Косову је избио рат. Све се поновило.

- Чим сам дошла 1995. године овде, знала сам шта ће бити. То сам одмах рекла. Само што сам у несрећи, имала срећу, да 1998. године, пошто ми се муж професионално бавио фудбалом, ми одемо у Црну Гору. Тако да сам тамо и родила старијег сина, и живели смо тамо у то време. Ипак, Драганова цела породица је остала на Косову, па сам опет све то преживљавала с њим. Када се мало смирила ситуација, често сам долазила и остајала овде по месец-два. Искрено, знала сам да ће овако бити. Не знам да ли је то неки исти сценарио, али ме овде свакодневно подсећа на то што је било у Хрватској. Само што овде то траје дуже.

Да ли бисте се вратили у Хрватску?

- Када сам отишла поново пре две године, мислила сам да ћу наћи све како сам и оставила. Али, све што је за нама срушено и запаљено 1995. године, тако је и данас. Ту се није ништа променило. Осим стараца који су дошли ту да умру на свом огњишту, ту нема више људи. То није онај град. У Грачацу сам провела и најлепше, и најсрећније и најтужније тренутке, и увек ћу се враћати тамо. Сада ми је жеља да одведем тамо децу, да га виде.

Због синова сте и написали књигу?

- Имам два сина. Једног од 14 година, и другог који ускоро пуни осам. Тај млађи и даље мисли да је мужевљева мајка родила и мене. У кући толико не причамо о томе шта ми се дешавало, да он уопште нема појма. То ми је била додатна инспирација за књигу. Да ја сада са двоје деце седнем и почнем да причам шта ми дешавало, то ми није пало на памет. Онда боље да то напишем, па када они одрасту, нека прочитају. Можда ће тада схватити да када сам била тужна и нерасположена, они нису били разлог. Стварно се трудим да они не осете. Али, када је годишњица смрти оца или мајке, обележавање “Олује”, или када крстите децу, а нема ко да вам дође на крштење… тешке су то ствари. Није лако.

Од Хрватске до Косова

* Александра Будимир рођена је 1979. године у Задру. Детињство је провела у Грачацу. Основну школу је завршила у Грачацу и две године средње економске школе.

* Ратни вихор ју је одвео 1995. године у Србију, где је након краћег боравка морала да се одсели у Приштину. Ту је завршила Средњу економску школу, а потом уписала Филозофски факултет.

* На Косову је засновала породицу. Мајка је синова Филипа и Андреја. Ради као васпитач у предшколској установи у Добротину на Косову где и живи.

* Књига "Одрешена неман" је њен књижевни првенац који је посветила "сенима драгих родитеља Душану и Мирјани Будимир и деци Филипу и Андреју који су ми све у животу".

Мирис мајке

Када се осврнете шта највише памтите?


- Смрт оца и смрт мајке. Из тих догађаја памтим сваки детаљ, сваку реч и реченицу. Верујете да после толико година могу да осетим мирис њихове коже, колико су та сећања свежа. Када причам са пријатељицама, питају ме: “Зашто не пробаш то да заборавиш?” Али, то је нешто што не могу да заборавим. Не заборавља се. Научила сам да живим са тим и потиснем то негде, али наиђе некада период када се све то врати.

Вести - онлине

Ваљево: Без здравствених књижица 5.000 бораца

У оквиру пројекта психосоцијалне рехабилитације, у Колубарском округу од 2010. године прегледано 700, а на бањски опоравак упућено око 400 припадника борачке популације.

Ваљево – Министарство за рад и социјалну политику одобрило је пројекат за наставак психосоцијалне рехабилитације бораца последњих ратова. Љубомир Брадић, председник ваљевског Удружења бораца ратова од 1990. и генерални секретар удружења на нивоу Србије, у разговору за наш лист каже да је ово једна од најзначајнијих информација која је стигла ове године на њихову адресу. Иако је реч о скромној суми од 750.000 динара, она ће послужити да се изврши преглед око 100 лица а пројектом је планирано и да 30 њих добије новчану помоћ за куповину лекова.

Љубомир Брадић (Фото Б. Нововић)
Наш саговорник сматра да у тешкој економској ситуацији сваки динар много значи када се употреби за бригу о здрављу ове популације бораца, као и ратних војних инвалида и породица погинулих бораца.

– Током прве овогодишње фазе пројекта, коју смо назвали „Др Предраг Цанић – Традиција 5”, прегледано је 105 лица и том приликом смо спасили три живота. Реч је о два борца и мајци погинулог борца, који су имали озбиљне срчане проблеме, тако да смо их у последњи час упутили на хируршке интервенције у Ваљево и Београд. У тој групи од 105 прегледаних само један је био потпуно здрав. Код више од две трећине, како је наведено у лекарским извештајима, установљен је поремећај са тешким психосоцијалним тегобама – наводи Брадић, уз подсећање на пратеће неповољне статистичке податке. Тако је навео да у Колубарском округу има око 12.000 бораца, да је од њих 9.000 са сеоског подручја, од којих чак 5.000 нема здравствену легитимацију. То практично значи, како је навео, да не могу да се лече у случају болести и да су препуштени сами себи или, евентуално, бризи породице или родбине.

– Захваљујући разумевању Министарства за рад и социјалну политику и упорности нашег удружења, настојимо да амортизујемо наведену ситуацију. Трудимо се да мотивишемо своје чланове да се пријављују за прегледе, јер многи од њих одлазе лекару кад је за тако нешто касно. Прегледе обављамо по уговору у једној приватној поликлиници у Ваљеву, која има најсавременије дијагностичке апарате и лабораторију. И, што је врло битно, њихово особље има стрпљења и изванредну комуникацију са лицима од којих многа и даље мисле да су, по повратку с борбених линија на које су били упућени мобилизацијом, грађани другог реда. Пројектом психосоцијалне рехабилитације од 2010. године прегледано је, уз прецизно утврђене дијагнозе и прописане терапије, више од 700 лица, док је њих 400 уз новчану подршку упућено у неку од бања или климатских лечилишта. Пратеће активности овог пројекта су стручне трибине и предавања, као и штампање брошура које би требало да утичу на превенцију и мотивацију бораца да чувају своје здравље – објашњава Брадић, истакавши изузетну подршку града Ваљева, пре свега када је реч о средствима за одређене субвенције, уз тврдњу да им у томе нема премца у држави.

Б. Нововић
објављено: 06.10.2013.

Политика

недеља, 06. октобар 2013.

Заборављени браниоци Београда: Мајор Гавриловић без обележја

Престоница заборавила на своје браниоце из Великог рата. Нестало обележје са места одакле су славни официр и његови јунаци кренули у самоубилачки јуриш.

ОВЕ године поштоваоци славног мајора Гавриловића и његових јунака одбране Београда неће имати где да ставе ни венчић. Нестала је, током овог лета, спомен-плоча са зида на раскрсници улица Банатске (данас Мике Аласа) и Цара Уроша. Она је обележавала место на коме је 7. октобра 1915. изговорена најчувенија команда српске војске.

- Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд! - забележио је млади водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош кад је „загрмео Гавриловићев глас пун заноса“.

Узвици одобравања бранилаца мешали су се са грмљавином топова, клокотањем митраљеза и рушењем кућа.

Упражњено место
где је стајала спомен-плоча браниоцима Београда
- У том паклу од смрти и одушевљења лежало је мирно цвеће, бели зумбул у излогу мале цвећарске радње. Под утисцима говора свог команданта пришао сам излогу и разбио стакло. Закитио сам капу зумбулом и гледао с каквом се раздраганошћу ките и моји војници. Тако окићени пошли су у смрт - сећао се после рата Рош, који је остао тешки инвалид.





КЕЗИЋЕВА ОПОМЕНА

ПЕТНАЕСТ година по окончању рата поручник-инвалид Кезић је писао „Београдским општинским новинама“, после нестанка споменика које је српским војницима на Дунавском кеју подигао немачки генерал Макензен.
- Једини видан споменик последњих бранилаца Београда био је подигнут на капији престонице и на ондашњој капији наше отаџбине, на Дунавском кеју, на месту њихове погибије. Али је и тај спомен уклоњен и кроз коју годину ће ту бити нека дрвара, стовариште или томе слично, а то знаменито место нашим поколењима остаће непознато и неразумљиво заувек. То би био страшан грех према проливеној крви, према заслугама и силним жртвама које су овде пале - писао је капетан-инвалид Кезић.

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, хероизам бранилаца Дунавског кеја обележава само мрки обрис украдене спомен-плоче на зиду. Београд се тако сећа људи који су га бранили од 6. до 8. октобра 1915. под пљуском огња и челика из око 400 немачких и аустроугарских топова, хаубица и мерзера.

Више од 100.000 пројектила пало је тада на српску престоницу претворивши је у предворје пакла. Београд је био главни циљ офанзиве на Србију којом је командовао немачки маршал Макензен. Зато је на једног српског војника нападало четири непријатељска, а на пуцањ једног српског топа одговарало девет немачких и аустроугарских.

- Моји класни другови и ја смо посматрали дејство невиђене артиљерије чија су зрна једним поготком дизала читаве куће и градске четврти у ваздух уз страховиту детонацију од које је дрхтала атмосфера - забележио је Рош слику Дорћола под бомбама.

Из мемљивих и ниских подрума допирали су уплакани гласови стараца, жена и деце.

- У помоћ браћо, ако Бога знате! Ево нас пун подрум, али не можемо напоље. Кућа нам је затрпана, а отвори су сви затрпани - сећао се запомагања Београђана капетан Живко Кезић, последњи старешина Сремског добровољачког одреда.

Тешка зрна из мерзера и хаубица правила су дуж речног фронта вулкане из којих су уместо лаве прштали земља и људи.

- Земља је затрпавала читаве групе војника, који су заједно с тим покривачем бацани у ваздух под експлозијом зрна великог калибра - сећао се Рош пакла Дунавског кеја, који је уз Аду Циганлију био главни правац напада.

- Као из кабла сручио се огањ на целом фронту из свих могућих калибара, од ровова па све уназад до Кошутњака и Дедиња. Аду је обмотао густ дим, а сваки корак преривен је разорним зрнима. Из фабрике шећера и чукаричких кућа куља ватра и лете греде и камен - забележио је пуковник Милан Ј. Радојевић, командант Чукарице и Аде Циганлије, Мале Аде и Заноге. - Дуж средине Аде Циганлије ври као у котлу пушчана и митраљеска ватра.

Беспоштедне пешадијске борбе настављене су целе ноћи у блатњавој густој шикари савског острва, где су одлучивале бомбе и бајонети. Две српске чете зауставиле су пребацивање читаве немачке дивизије чији су батаљони на понтонима непрестано надолазили. Чукарица у пламену обасјавала је реку крвавоцрвеном светлошћу, па је српска брзометна батерија с Бановог брда прецизно погађала циљеве на води. С Бежаније су покушавале да је униште немачке хаубице и мерзери највећег калибра.

ГРАНАТЕ УОЧИ ОФАНЗИВЕ

ВЕЋ крајем септембра 1915, уочи офанзиве, гранате великог калибра падале су у центар Београда на сваких десет минута.
- По улицама лежи поубијана стока из запрега. Нико их не склања јер је варош стално под ватром. Ни покојнике нико не сме да носи на гробље. Сахрањују их у двориштима, по пољанама, утринама. Живот је неиздржив и становништво одлази у унутрашњост, али и бег је ризичан. Данас око 10 часова једна породица с децом и стварима тек што је избила на крагујевачки друм разнесена је у комадиће - забележио је крајем септембра сликар Богосав Војновић Пеликан, који је 1915. био ђак-наредник, један од 1.300 каплара. Избеглице су око железничке станице у Реснику данима чекале под ведрим небом да се појави нека композиција. - Глад, немаштина, болест и друге недаће десеткују редове изгнаних Београђана. Деца највише подлежу и умиру - бележи Војновић 3. октобра.

Пакао у приобаљу са зидина Београдске тврђаве гледали су ратници Сремског добровољачког одреда, четници из свих српских крајева којима је командовао поручник Игњат Кирхнер, Немац по оцу, а Србин по мајци и срцу.

- Кроз густу помрчину угледасмо и Аду Циганлију. Чукарица гори, праменови ватре и дима везаше се за небо. На Дунавском кеју ври као у лонцу, ватра се преноси и на Савско пристаниште - сећао се Живко Кезић из Сремског добровољачког одреда, који је од прве ратне ноћи 1914. бранио Београд.

Учествујући у најтежим борбама одред је 1915. био десеткован. Уочи Макензенове офанзиве стигла је попуна - 130 дечака из Шумадије, старих од 15 до 18 година. Као „прекобројни“ нису примљени у подофицирску школу у Скопљу, али су се као један јавили да бране престоницу. Чекајући да буду упућени у најтежу битку, „Сремци“ су смештени на Београдску тврђаву, у казамате испод Сахат-куле.

- У нашој ћелији трешти песма. Певамо уверени да нам је то последња. Неко поче црквене и погребне песме. „Си свјатими упокој Христе, душе раба твојего...“ Можда баш зато што осећано да нам је близу крај, да ћемо кроз који час лежати затрпани по разним рушевинама и рупчагама. Тужна заупокојена песма трешти весело као сватовац - забележио је добровољац Мирослав Голубовић.

Следећег дана остао је без ноге у јуришу под командом мајора Гавриловића, који је и сам тешко рањен у главу. Капетан Кезић после низа погибељних јуриша остаје једини официр и окупља малобројне преживеле из свог одреда, војнике и жандарме који до 9. октобра увече држе барикаде на угловима Банатске са улицама Цара Уроша и Дубровачком, које воде у срце града.

- Пред само вече 9. октобра на фронту 14. пука у улици Дубровачкој прште тврда брана. Бујица немачке и аустроугарске војске крете и морадосмо се повлачити кроз догоревајуће рушевине. На све стране наши другови, мртви јунаци. По изласку у Душанову улицу поседосмо кафану „Дарданеле“, једну пекару и кровове кућа. Сачекасмо колоне непријатељске и осусмо на њих ватру. Настаде лом и пакао, пршти калдрма, пишти метак. Зачу се пушкарање и код Електричне централе, испод Стаклене баште и негде око Горњег града - записао је Кезић.

Непријатељ је покушао да опколи браниоце, али су га они предухитрили и сачекали на Зереку, код раскрснице улица Господар Јованове и Краља Петра.

- Настаде тишина, само с времена на време прошишти иза нас граната великог калибра која и даље руши већ порушени Београд. Наиђе непријатељска колона као да је кренула на егзерцир. Осусмо ватру. Непријатељ пушта ракете и обасјава улицу у којој се створио пакао. Леш до леша, читаве гомиле поубијаних и рањених леже на проваљеној турској калдрми - сећао се Кезић.

После победе на Зереку целе ноћи се војује за сваку улицу која води ка центру града - Доситејеву, Вишњићеву, Добрачину, Скадарлију, Цетињску. Непријатељске колоне не могу да пробију барикаду код Позоришне кафане, па поново дествује тешка артиљерија. После пораза на барикади код „Руског цара“ аустроугарске трупе се повлаче на Калемегдан, одакле нису смеле да крену све до јутра. Браниоци су тада дочекали у заседама од кафане „Лондон“ до Цветног трга.

- Таман смо посели барикаду, кад зачусмо са Теразија страшну хуку и звекет. Поред Двора пројури ескадрон коњаника, истурили испред себе дуга копља и иду ка нама. Кад охоли царски копљаници приђоше на 30 метара паде команда „Бомбе четници - бацај“. Затресе се земља, подиже се дим, а из њега видимо коње и јахаче како падају на калдрму - описао је Кезић.

Пошто су савладали и други ескадрон, последњи браниоци се повлаче пред масом непријатеља. У окршају код чувене чубурске кафане „Кикевац“ поразили су и трећи коњички ескадрон. То је била последња битка последњих бранилаца Београда, неколико десетина „од пуцњаве потпуно оглувелих остатака Сремског добровољачког одреда, војника разних јединица и неколико жандарма“. Они су успорили инвазију држећи у неизвесности немачку команду, која није могла да процени колико бораца брани Београд.

Немачки маршал Макензен наредио је да се подигне споменик мртвим српским херојима на Дунавском кеју, али је он одавно нестао, као и спомен-плоча мајору Гавриловићу и његовим јунацима.

Новости

среда, 02. октобар 2013.

Сећање на Кајмачкалан: Брат брата придизао

Сећање на Кајмачкалан: Брат брата придизао


Радоје Вукојичић: Причао ми је отац да је Кајмакчалан 19 дана био кланица српске војске. Да нема стопе где нису остале српске кости.
Радоје Вукојичић (92) о оцу и стричевима, борцима за слободу: И када дође судњи час, преда мном ће бити они: мој Милосав, који је преживео Кајмакчалан, и његова браћа, који остају тамо.
Ово је његова лампа. Ово је торба чиче Јована. Изаткала му сестра Стефанија. Да има кад пође по невесту. Чували смо и опанке најстаријег њиховог брата, мога чиче Радосава.
Чували, до пре коју деценију. Не знам тачно, кад… али су дошли из неког музеја. Кажу: Дајте нам то. Сестрић Војислав дао им је само опанке. Добро је да није дао све. Ја живим уз ово што је од њих остало. Е, да су ми још ту фотографије, барем. А очеву „Карађорђеву звезду“ и „Албанску споменицу“, отели комунисти. Чуо сам да су их бацили у Топлицу… Додај де ми, Драгана, ту лампу и ту торбу. Да их покажемо…
Унука Радоја Вукојичића, Драгана Сарић, износи све што деда од ње тражи.
Ту, ту. На стару шљиву их окачи. Да се виде – каже старина, намештајући шајкачу.
Стабло шљиве осушено. Чачанка одавно издала. Али се корен чува.
Ово је Дрлупа, село под Космајем, општина Сопот. Радоје Вукојичић из Прокупља, син каплара Милосава, преживелог борца са Кајмакчалана. И синовац страдалих у славној бици српске војске у пробоју Солунског фронта – Јована и Радосава Вукојичића. Дошао је, овде, код кћерке Јованке, говори нам да још мало поживи, „ако ме онај горе не позове мимо моје овоземаљске воље“.
Кад сам кретао овамо, пита ме моја Јованка: шта да понесемо? Кажем јој: само очеву лампу и чичину торбу… Ви, децо, не знате… а то је на вашу несрећу, какви су српски борци били у Првом светском рату. Какви су то солунски ратници били? Дика за читав свет. Свак им се дивио. Па и непријатељски команданти одавали су им почаст и жалили што нису имали част да таквима командују. А данас? Мало их још ко помиње. И те свечаности… некако су бојажљиве. А ја вам кажем: све што је од њих остало, то је као икона. Као светиња.
Тужнији него икада

Поживео је и мој отац, солунац, до 1958. године. Дружио се са Драгом Секулићем из Малог Поповића. Заједно су, као стари ратници, одлазили на Зејтинлик, на Крф, на Видо, на Кајмакчалан. Отуда су се враћали тужнији него када су полазили. Ћутљивији. Сваки пут, све ћутљивији.
Митровдан је, благи космајски ветар у Дрлупи помера реликвије Радоја Вукојичића. Па се, на час, учини да су живе. Баш, као да су живе.
Три брата Вукојичића, сва тројица каплари српске војске, преживели су голготу и беспућа Албаније. Држали се један уз другог, у страшној зими, између 1914. и 1915. године. Прешли Везиров мост, мочваре Скадра, албанске пушкарнице до Драча. Одатле су бродом превезени на Крф, задња пошта Гувија.
У Србији су им остало родитељи. Остарели. Породице. Радосаву – троје деце: Ђурђија, Милоје и Стојан. Милосаву, Радојевом оцу – исто толико: Петра, Војкан и Радош. Најмлађи Јован – није ни стигао да се ожени.
Неке нове песме
Неће нико више да слуша ништа о јуначкој, српској војсци. О нашим победама у Првом светском рату. Ајде, де, што те трагове замеће читав свет, али зашто их ми замећемо.
Нема више ни приче ни песме о српским солунским ратницима. Сад се певају и причају неке нове.
Радоје, који данас у Дрлупи с нама разговара, на 95. годишњицу освајања Кајмакчалана, рођен је две године после очевог повратка са фронта. Његов отац Милосав ту није ставио тачку. Са супругом Зорком изродио је још петоро деце.
Четворо им је, нажалост, умрло. Преживео је најмлађи Миросав. Отац Милосав је увек говорио, ма, понављао: Све, све, ал’ Миросав ми оде у партију. До краја живота то није могао да преболи.
- Нису могли да преболе ни чичу Јована. Био је један од најмлађих бораца у српској војсци која је пробијала Солунски фронт. Отац ми је говорио да су и Радосава и њега отписали. Само Јову нису. А кад се вратио, а Јован није, мајка је оседела. За ноћ оседела. Сви су га волели. Први је, од Вукојичића, пао на Кајмакчалану, у јуришу према коти Свети Илија. Викао је: Брацо, не дај ме, брацо мој… Стриц, да га извуче… паде и он. Причао ми је отац да је Кајмакчалан 19 дана био кланица српске војске. Да нема стопе где нису остале српске кости. Говорио је о тим борбама, о познанству са војводом Вуком, све док једном није отишао да посети Кајмакчалан. Затекао је запуштене споменике. Тада је заћутао и никада више о Кајмакчалану није говорио. А јесте ово: Крстовдан, децо, па Кајмакчалан. У календару је то дан, три дана после свеца. Палите свеће за Јована и Радосава. Палите свеће за њих и за све страдале, да би и вас ваши памтили.
Извор: Новости
Магацин

уторак, 01. октобар 2013.

Девет Вајагића као девет Југовића

Заборављени хероји Првог светског рата: Девет Вајагића као девет Југовића

vajagici
Исписујући одреднице о угледним Србима из света за Српску енциклопедију доктор Владимир Гречић, експерт за дијаспору, суочио се са проблемом како да на простору од само 60 редова испише причу о деветорици браће Вајагић из САД, који су били хероји Солунског фронта.
- Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Њиховим уписивањем у Српску енциклопедију исправићемо неправду према заборављеним херојима ослободилачког рата. То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) – набраја др Владимир Гречић.
Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. веку у Војну Крајину, где су били граничари. Почетком 19. века побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака. Након анексије БиХ 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима бечке војске.
- Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године – сведочи др Гречић, који показује фотографију браће са свештеником, на литургији пред полазак за Србију.
Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и песма „Тамо далеко“. Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, где су њихови очеви и дедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем.

СТРАДАЛИ
Највећи број припадника братства Вајагић живео је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени. Чланови братства који су живели у БиХ и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно. Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом светском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни.

- Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих. Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за децу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац – сведочи др Гречић.
Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.
- Сви Вајагићи преживели су Први светски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему – каже данас потомак Мирослав Вајагић, унук солунца Симе Вајагића Вајкана, који је сахрањен у Темерину, али су фашисти током рата његов и друге гробове порушили.
Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старешина братства. На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје деце. Умро је у 44. години. Од браће је најдуже живео Стеван – све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.
potomci-vajagicaПотомци Вајагића у Темерину
Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку. Познати потомци Вајагића данас су Лука и Бранка, Драгица и Драган, Станко, Никола и чика Миша Вајагић, Сава, Анђелка и Мирослав, графичар из Темерина, који каже:
- У Војводини има 15 породица потомака девет браће Вајагића. Чувамо сећања на наше претке. Имали смо два конгреса Вајагића и написали смо књигу о деветорици браће Вајагића као новој браћи девет Југовића.
Мирослав припрема трећи конгрес потомака браће Вајагића.
Доктор Владимир Гречић ће у међувремену портрете деветорице јунака из братства Вајагић да упише као одредницу у Српску енциклопедију.
Србин. инфо
(Вечерње новости)