За нас нигде нема места

Син Рајка Милошевића који је преминуо у осјечком затвору, о трагичној породичној судбини: Протеран из Хрватске, испоручен из Србије. Порушили му три куће. Мајку спалили.

Кућица коју је саградио Рајко Милошевић,
осуђен у Загребу као ратни профитер

ПУТ је кроз Лаћарак водио до последње куће највећег села у Србији. Ромска деца се играју испред прага мале црвене, недовршене и опљачкане куће. Роми су однели каблове, цигле, дрва, ограду... све за шта су могли да добију који динар.

Ово је била кућа мог оца Рајка Милошевића, ратног профитера - показује Драгиша Милошевић (29) и са горчином каже: - Подигао је са својих десет прстију кад смо овде избегли. Беда и мука нису дали да је заврши. Неправда да у њој живи.

Рајко је ухапшен у Шиду 2011. године. Полицајац га је легитимисао у луна-парку у којем је радио. Није ни знао да је за њим издата потерница. Био је годину и по у затвору у Сремској Митровици, а онда је прошле године испоручен Хрватској.

Из села Лаћарак у ком је Рајко покушао да сагради дом возимо се према Сремској Митровици. У овом градићу са двоје мале деце и супругом Андријаном у изнајмљеном мемљивом собичку живи Драгиша. За боље нема. Са дневницом од 12 евра, као грађевински радник, једва прехрањује породицу.

- Као да смо се са Богом камењем гађали -каже Драгиша. - Мајка ми је погинула у саобраћајној несрећи када сам имао пет месеци. Не сећам је се. Отхранили су ме бака и отац - прича овај млади човек. - На почетку рата мој отац је мобилисан у војску Српске Крајине. Отишао је у рат, а ја сам са тетком из Шњеговића побегао у Аранђеловац. Село је остало небрањено. Без мушкараца.

Само у једном дану, према извештају Документационог центра Веритас, 10. 12. 1991. хрватска војска и полиција у селима Шњеговићу, Вучјаку и Чечевском убила је 67 особа српске националности. Међу убијенима је била и Рајкова мајка. Она је заједно са кућом - спаљена! Гроб јој никада није пронађен. Била је једна од 20 убијених жена тог дана. Убијени су и Рајкови стриц и стрина и још неколико његових ближих рођака. Иако су међународни и домаћи судови обавештени о овом случају, за злочин нико није одговарао.

- По изгону из Шњеговића, српска војска је, нама и другим избеглима Србима, обезбедила привремени смештај у Бапској у Источној Славонији, одакле су претходно избегли Хрвати - наставља Драгиша.

У њој су двојица Милошевића живели до 1997. године, када су се вратили власници у чијој су кући живели.

- Шта смо могли. Није то било наше. Запутили смо се у Србију.

У Лаћарку су од пријатеља добили мали плац. Кренули су да дижу кућу. Камен, по камен... Године које су уследиле биле су борба за голи опстанак...

- Отац се никада није жалио, али сам га небројено пута чуо како јеца. Он је мислио да ја спавам. Али, чуо сам, чини ми се, и сваку сузу.

Ипак, није се предавао Рајко. Радио је на пољима, као грађевинац, физички радник... Све што је доносило динар да се њих двојица прехране. Кренуло је некако. Драгиша је завршио средњу школу, оженио се, добио двоје деце и изгледало је да су успели да се врате у живот.

- Нисмо имали много али смо били спокојни. Закратко - каже Драгиша. - Оцу је дијаганостикован рак једњака. Убрзо је остао без гласа, али и даље је радио.

А онда стиже вест: Рајко ухапшен у Шиду, по потерници из Хрватске и пресуди загребачког суда. На терет му је стављено да је извесног Јосипа Фору претукао, напао Јулијану Ковачић и ставио јој нож под грло, а њеном сину претио да ће га убити. Украо је, према пресуди, један трактор. Осуђен је на 4,6 година због ратног злочина и профитерства.

Смештен је у затвор у Сремској Митровици, где је чекао на екстрадицију, а молба да изручење сачека на слободи, због болести, Суд у Новом Саду је одбио.

После две године био је у осјечком затвору. Суд у Хрватској пристао је да понови процес. Нажалост, Рајко није дочекао крај суђења. После седам месеци је умро.

- Никада се нисмо чули. Отац није могао да говори, па ни телефонска комуникација није била могућа. Стално ми је писао. Питао како смо. Никад ништа, осим пене за бријање није тражио. У Хрватској нисам могао да га посетим. Нисам имао пара да одем тамо.

Драгиша крши прсте и као за себе понавља:

- Мој отац није био ратни профитер. Ми смо пре рата имали и куће и пара, а после рата остали смо без свега... Није био ни ратни злочинац. Био је добар човек, то ће вам рећи свако ко га је икада упознао. Да је био крив, рекао би ми. Можда га је убио рак, али он је умро од туге, неправде и срама зато што су га прозвали ратним профитером и убицом.

Драгиша прича са резигнацијом, тоном човека који се помирио са тим да је живот поделио карте којима он не може да победи.

- Што би рекао мој отац: За нас никада нигде није било места.


ПИСМО РАЈКА МИЛОШЕВИЋА

ЈА нисам желео рат, нисам желео туђу куђу. Имао сам своје три, своју земљу и посао. У мом су крају запаљена сва српска села. Убијена ми је мајка за коју ни данас не знам где јој је гроб, убијен ми је стриц Станко, убили су ми и тетка Љубишу, маминог стрица и стрину су запалили живе, писао је Рајко Милошевић Апелационом суду у Новом Саду, док је чекао екстрадицију. - Ја нисам осветник. Нека их Господ милостиви пита за јаде и патње које су чинили мени као многим другим Србима у Хрватској. Све време сам са собом водио дете које није имало мајку. Увек сам живео поштено, а тако живи и моје дете данас, јер једино за поштен и знојем зарађен динар знамо и он и ја. За мене никада нигде није било места.


Новости

Сећање на злочин у Грделичкој Клисури

ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА: "ТАЈАЦ И НИШТА ВИШЕ"

Пошто му је син био у војсци у Лесковцу, Смедеревчанин Микајло Вуковић кренуо је 12. априла да га обиђе. Путовао је међународним возом 393, на линији Београд–Скопље.

На мосту у Грделичкој клисури, НАТО пројектил погодио је други вагон тог воза. Микајло, као и други путници, у следећих пола сата борио се за живот.
Иако му је током тог догађаја тешко повређено лево око и иако је остао инвалид, Микајло се сећа да је био сам у купеу, да је био кишовит, прохладан дан и да је "Морава надошла".

После експлозије, те идиличне слике више није било: "Ја сам лебдео у вагону. Нисам могао да затворим око, а мислио сам да ће очи да ми избије онај притисак. У глави сам се поздрављао с породицом, пролазиле су ми слике, али рекао сам себи: ‘Шта је, ту је.’ Чуо се врисак деце и жене, али кратко. Јецаји, вапаји, можда пет, десет секунди. После тога, тајац и ништа више.

Нашао сам се на ногама, пипам се по стомаку, али ништа. Цео сам", прича Вуковић. "Пођем на врата, али не може да се изађе. А био сам сав крвав по лицу, не видим добро на лево око. Видео сам ватру по ходнику и то ме је уплашило. Могу ту да изгорим или да се некако спасим. Мислио сам, само напоље по сваку цену. И то кроз прозор. Наглавачке. Изашао сам на десну страну вагона, а тамо никога нема. Пољана, ораница, блато. А ја не смем пругу да пређем."

Другови од средње школе, машиновође Бобан Костић и Горан Микић били су заједно и у Грделичкој клисури. Микић се присећа да су се, кад је локомотива била на крају моста, чули експлозија и прасак: "Локомотива одскаче од шина, ја кочим махинално. Не знамо шта је, јер се није чула никаква ракета."

Тек што је Бобан Костић изашао из локомотиве, воз је нападнут други пут: "Ракету сам видео целу, комплетну. Била је од мене удаљена можда двадесетак метара. Мене је буквално прелетела и ударила у друмски мост." Током тог удара, Костић је теже рањен, а последице осећа и данас. Међутим, и он и Микић, баш као и Микајло Вуковић, сећају се пре свега тишине: "То је, верујте, као филм. Људи излазе, сви су посечени од гелера, од стакла, уплашени. Али, они су излазили без иједне речи. Батргали су се ошамућени, али никакав позив у помоћ, баш ништа."

Док је тог 12. априла пристизала помоћ повређенима, уследио је и трећи напад – овога пута пројектил је опет погодио железнички мост. "Између друге и треће ракете прошло је можда пет минута. Тај неко ко је гађао могао је да види да је у питању путнички воз, имали су технику да то виде", објашњава Микић.

Команда НАТО-а објаснила је касније да се воз пребрзо нашао на мосту, а генерал Весли Кларк је, показујући правац кретања пројектила, констатовао како је реч о "несрећном случају".

На те тврдње машиновођа Горан Микић одговара да се воз кретао прописаном брзином од 65 километара на сат.

Којом год брзином да је ишао, у возу 393 тог дана погинуло је 12, рањено 16, а нестало троје људи. Петоро путника није идентификовано, а тачан број жртава до данас није утврђен.

Убиство путничког воза

Време 17. април 1999.

Авиони НАТО-а су 12. априла у 11.40 часова код Грделичке клисуре, 18 километара јужно од Лесковца, са неколико ракетних пројектила директно гађали и погодили међународни путнички воз број 393 Београд–Солун.

Путнички воз се кретао из правца Ниша према Врању. Изгледа да је први пројектил погодио конструкцију железничког моста и изгледа оштетио, између осталог, и електрични вод. Воз је стао. Пројектили су потом погодили и запалили два вагона која су се налазила на крају композиције, чији се један део у тренутку напада налазио на железничком мосту. Авиони НАТО-а су гађали и друмски мост, познатији као "Сарајевски". Један југословенски званичник рекао је агенцији Ројтерс да се након што је воз стао у Грделичкој клисури "авион вратио и погодио воз".

ДВА ПОГЛЕДА:
Команданти без одговорности – Бил Клинтон,...

Очевици, углавном мештани овог краја изјављивали су да су авиони НАТО-а целе ноћи надлетали ово подручје и да су испалили четири пројектила. Слично је рекао и Дејан Петковић, студент из Београда који се налазио у првом вагону. Изашао је кроз поломљени прозор. Каже да је по изласку чуо још неколико детонација. Пензионер Радомир Јањић, који се налазио у задњем делу другог, погођеног вагона изјавио је репортеру "Политике" да га је експлозија избацила из вагона и да је одлетео чак до првих сеоских кућа. Римски дневник "Република" у извештају свог репортера из Лесковца под насловом "Лешеви унутар спаљених шипки" говори о "запрепашћењу житеља Грделице због тога што се директно убијају цивили". Више житеља Грделице изјављивало је разним медијима да ово није први пут да је овај железнички мост нападнут и да се приликом претходног напада воз налазио на само 100 метара од моста. Све куће у кругу од 150 метара од моста су оштећене, са полупаним прозорима и оштећеним крововима, док су телефонске линије са Скопљем биле у прекиду.

Кад је примаријус др Томислав Цветановић са екипом хитне помоћи стигао на место несреће два вагона су још горела, а остали су били просто разбацани по колосеку. Људи су јаукали, неки су се извлачили кроз разбијене прозоре. Новинари који су око петнаест часова тог дана кренули ка Грделичкој клисури могли су да виде истопљено железо, да констатују да је најмање десет људи убијено, а 16 повређено и да се суоче са страховањем да је број жртава већи пошто је изгледало могуће да је Јужна Морава однела још неколико тела. Директор здравственог центра у Лесковцу Томислав Цветановић рекао је агенцији Бета да је тог дана до 15 часова у том центру примљено 16 повређених, међу којима и четворо деце. Репортер Бете избројао је седам лешева, потпуно угљенисаних, а на насипу поред пруге видео је делове људских тела.

Директор здравственог центра у Лесковцу Томислав Цветановић рекао је агенцији Бета да је до 15 часова у том центру примљено 16 повређених, од којих 15 лакше, док је теже повређена стоматолог из Ниша Зорица Лукић. Према подацима повређеног кондуктера који се налази у лесковачкој болници, у возу је било 50 путника. Међу повређенима било је и четворо деце, а претпостављало се да повређених има и више, јер су неки примљени и у амбулантама Грделице и Предејана. Начелник Јабланичког округа Живојин Стефановић изјавио је да се сада види да је циљ напада НАТО-а – цивилно становништво.
У опису догађаја једна околност је запрепашћујућа, она која сведочи о извршиоцу без скрупула. Између првог и осталих пројектила протекло је прилично времена, свакако толико да пилоту тог авиона, ако је приметио воз на прузи коју гађа у подне, а изгледа да је могао да га примети, не може да се припише криминални нехат, него намера.
Портпарол НАТО-а Џејми Шеј признао је потом да је у нападу НАТО-а на мост у Грделичкој клисури погођен путнички воз, али је изнео тврдњу да "није постојала намера да се погоди воз".

...Тони Блер,...

У саопштењу НАТО-а се дословно тврди да је "мост био важан део линија снабдевања војних и безбедносних снага СРЈ на Косову" и наводи да "војни извештаји који пристижу указују да се на или у близини моста у тренутку напада налазио воз". Шеј је изјавио да НАТО, како је рекао, "наравно дубоко жали због цивилних жртава које се појављују као последица ваздушних напада", али је додао да ће НАТО "интензивирати ваздушну кампању против легитимних војних циљева" и да "ове жртве, ма колико трагичне, не могу одвратити НАТО од крајњег циља".

Одговарајући на питање да ли ће поводом овог догађаја бити покренута истрага и да ли може да гарантује да ће одговорни пилоти бити кажњени, Шеј је изјавио: "Ова мисија ће бити размотрена као и све остале мисије, али запамтите да мост представља легитимну војну мету."
Врховни командант НАТО-а генерал Весли Кларк изјавио је дан касније, на брифингу у команди НАТО-а у Бриселу, да је пилот НАТО-а гађао мост у два наврата, да је "задатак пилота био да сруши мост" и да он, кад је "у последњем делу секунде схватио да на мост улази воз", више "није могао да заустави ракету". Генерал Кларк се, међутим, самооптужујуће вадио када је рекао како је пилот ипак желео да "заврши свој задатак", мада је "схватио да је првим хицем погодио воз", па се вратио...

...Хавијер Солана,...

Да је свет какав би требало да буде неко би могао из Брисела да се пресели мало у Хаг...
Истог дана када је погођен путнички воз, у Београду се уз пуно сметњи на слици, али уз прилично разумљив звук могла ухватити нека НАТО пропагандна емисија у којој се, између осталог, каже: "Драги Срби, схватили сте ваљда из досадашњег бомбардовања да НАТО гађа војне циљеве – хируршки прецизно..." заправо, тако прецизно да после сваке акције треба да ради читава хируршка клиника.

Беше ли најава интервенције правдана "непропорционалном употребом силе" југословенских оружаних снага? С чиме је сад ова ратна кампања пропорционална? Портпарол ВЈ је у једном саопштењу упоредио количину експлозива са разорном моћи атомске бомбе бачене на Хирошиму, а руски министар иностраних послова је недељу дана касније изнео руску процену да је до тог тренутка на Југославију пало експлозива за чак две Хирошиме. Генерал Кларк саопштава да је до 13. априла над Југославијом укупно извршено 5924 лета.

По домаћим рачуницама у овим нападима погинуло је преко 300 цивила док је више од 3000 тешко рањено (на пример, у Куршумлији је у првом налету било 13 погинулих и 25 повређених; у Врању су два лица погинула, а 23 повређена, у Алексинцу је било 12 погинулих и преко 40 повређених; у Приштини је било десет погинулих и осам повређених). Начелник ВМА у Београду генерал Ацо Јовичић изјавио је у уторак да је у нападу НАТО-а претходне ноћи на оближњу београдску касарну, повређено између 16 и 20 болесника на ВМА, међу њима и неки који су лечили повреде из претходних бомбардовања.

ДВА ПОГЛЕДА: На лицу места

Срушено је најмање шест, а оштећено осам мостова: Варадински мост на Дунаву срушен је 1. априла 1999; Мост слободе у истом граду, на Дунаву три дана касније 4. априла; оштећени су друмски и железнички мостови код Бачке Паланке 4. априла; мост код Богојева 5. априла; мост код Бешке на Дунаву, Железнички Жежељов мост у Новом Саду, оба 5. априла; мост на Ибру код Биљановца, истог дана... Новинари "Независног", војвођанског грађанског листа, уз помоћ Екуменске хуманитарне организације издали су серију од шест колор разгледница Новог Сада са фотографијама које је направио фотограф Мартин Цандир. Ове језиве разгледнице на којима пише само "Поздрав из Новог Сада", на којима је утиснуто време рушења и рањавања мостова, сада крећу широм света као својеврсна порука отпора.

На лицу места: Грделица

Време 12 минута до 12, 12. априла 1999.

Композиција је имала четири вагона. Директно је погођен трећи који је тренутно разнесен, док је ватра захватила и потпуно уништила други вагон. Несумњиво је да су у возу били искључиво цивили и да се радило о редовном путничком саобраћају на прузи међународног ранга. Воз, судећи по ономе што је остало од њега, ни на који начин није могао бити протумачен као војни циљ или транспорт.

"Видео сам две ракете", рекао је  мештанин Грделице Томислав Илић. "Пролетеле су ту изнад нас и у једном тренутку једна као да се потпуно зауставила, да би се онда сјурила према мосту. Онда се чуо тресак и све је почело да се руши око нас. Када смо се мало прибрали, потрчали смо према мосту и видели вагоне који горе. Била је страшна ватра и нисмо могли да им приђемо да бисмо помогли људима који су били унутра. Сви су изгорели."

...Весли Кларк, Х. С, Ричард Холбрук...

Било је двадесет минута до подне у понедељак 12. априла када је брзи воз број 393 из Ниша за Врање и даље за Скопље и Атину прошао кроз Грделицу, мало место на југу Србије, неких десетак километара од Лесковца. Само неколико минута касније, снажна детонација затресла је куће, ломећи стакла и изваљујући врата и прозоре из лежишта. Мештани Грделице бацили су се у заклоне, где су остали неколико минута у страху од нових напада. Нико није сумњао у мету напада – на самом излазу из места готово се укрштају железнички и аутомобилски мост преко Јужне Мораве, чијим би рушењем аутомобилски саобраћај према Македонији и Грчкој био знатно отежан, а железнички потпуно одсечен. Ипак, оно што су видели најхрабрији мештани који су се упутили ка мосту одакле је куљао дим превазишло је и најцрње слутње. На прузи неколико метара након моста горели су вагони путничког воза, а делови тела путника и комади вагона лежали су на десетине метара унаоколо. Воз је директно погођен са два пројектила, док је трећи погодио аутомобилски мост, неких стотинак метара даље.

Композиција брзог воза 393 имала је четири вагона. Директно је погођен трећи који је тренутно разнесен, док је ватра захватила и потпуно уништила други вагон. Локомотива и први вагон наставили су да се крећу још неких стотинак метара, зауставивши се тачно испод аутомобилског моста, док је четврти вагон, откинут од композиције, остао на мосту, исклизнувши са шина. Сам мост и пруга нису оштећени у овом нападу.

...и невини Џејми Шеј

Према речима непосредних очевидаца, из првог и четвртог вагона, који нису оштећени, људи су изашли у потпуном шоку, а већина је задобила озбиљне посекотине на лицима од крхотина прозорских стакала. Њих шеснаест превезено је најпре у локални дом здравља, а потом у лесковачку болницу са тежим повредама, док је једно лице у критичном стању. Из другог и трећег вагона извучено је девет лешева, док је једно тело пронађено у реци. Постоји сумња да би се у реци у наредним данима могло наћи још тела путника. Истрагу додатно отежава чињеница да не постоји листа путника који су се налазили у возу, односно да није познат ни њихов тачан број. Оно што је несумњиво тачно је да су у возу били искључиво цивили и да се радило о редовном путничком саобраћају на прузи међународног ранга. Воз, судећи по ономе што је остало од њега, ни на који начин није могао бити протумачен као војни циљ или транспорт.

Поред мештана Грделице, први су у помоћ прискочили и полицајци из локалне станице и особље грделичког дома здравља. Међутим, за озбиљнију акцију спасавања требало је сачекати пола сата када су из Лесковца стигли ватрогасци и већи број полицајаца. Ватра је угашена након сат времена, али се ужареним вагонима није могло прићи још извесно време.

Шест сати након овог трагичног догађаја, када су дошли новинари, вагони су још увек догоревали, а мирис палежи осећао се стотинама метара унаоколо. Невелики број мештана причао је о нападу узбуђено и гневно. Очекивали су напад на мост, кажу, јер су авиони надлетали ово место већ неколико дана. Оно што нису очекивали био је напад усред дана, у време када се на мостовима одвија саобраћај, нарочито на аутомобилском мосту, иначе названом "Сарајевски мост", у спомен на сарајевску бригаду која је учествовала у његовој изградњи. Тај мост је у нападу теже оштећен директним поготком једног пројектила и стручњаци тренутно испитују да ли ће моћи да се користи за саобраћај. За то време саобраћај је знатно отежан и одвија се околним заобилазним неасфалтираним путевима.

Српско небо бране само четири авиона!

Стање у којем се српска авијација данас налази последица је тога што у ваздухопловство није озбиљније улагано још од почетка 90-их година прошлог века и избијања рата у бившој СФРЈ.

Сто година је прошло од како је формирана српска авијација, а она као да је на самом почетку. Почела је са четири француска авиона типа “блерио XI”, а данас је њена ловачка компонента која је, уз ракетне јединице, задужена за чување српског неба практично сведена на четири руска ловца “миг-29″.

Фабрички ресурси у ловцима “миг-29″, од којих су најновији набављени пре равно 30 година, недавно су истекли, због чега су они, како тврде саговорници листа “Блиц”, приземљени. Без великог ремонта, који би гарантовао да су летелице безбедне за летење, сваки пилот на овим авионима у кокпит би практично улазио на своју одговорност.

Ремонтом током 2008. и 2009. године ресурси у авионима типа “миг-29″, набављеним 1987.године, а који су преживели НАТО бомбардовање, продужени су до 2018. године.

Стање у којем се српска авијација данас налази последица је тога што у ваздухопловство није озбиљније улагано још од почетка 90-их година прошлог века и избијања рата у бившој СФРЈ. На опасност да Србија остане без дела авијације прошле године упозоравао је командант Ваздухопловства генерал-мајор Ранко Живак, али очигледно без ефекта, јер се стање од тада није поправило.

Будућност авијације, према речима Бојана Димитријевића, историчара и некадашњег помоћника министра одбране, у рукама је, пре свега, политичара, а мање војника.

- Држава мора да дефинише свој став према питању заштите неба изнад Србије. Мора да изабере стратешког партнера, а то је већ политичка одлука – каже Димитријевић.

Када је 24. децембра 1912. године у Нишу формирана Ваздухопловна команда, Србија је била међу првих 10 земаља које су авионе користиле у ратним дејствима.

- Пре сто година ваздухопловство је била новост, а авиони су били много приступачнији државама величине Србије, него што је то данас. А с друге стране Србија није део НАТО или неког другог војног савеза, па да има одређене погодности при набавци ових летелица, као што су то имале Пољска, Чешка и Мађарска, па донекле и Хрватска, која је набавила хеликоптере и авионе за обуку – каже Димитријевић.

Претходних година рађене су студије за набавку новог вишенаменског борбеног авиона, али се даље од тога није ишло, пре свега због недостатка новца. У команди Ваздухопловства анализирано је и колико услове задате у званичном захтеву Министарства одбране за набавку новог вишенаменског авиона испуњавају европски “еурофајтер”, француски “рафал”, руски Су-30 и “миг- 29″ М2, амерички Ф-16 и кинески ЈФ-17.

У буџету за 2013. годину, међутим, у разделу који се односи на капиталне инвестиције у Министарству одбране, предвиђено је 314, 9 милиона динара за модернизацију авиона Г-4, а још 104 милиона за модернизацију ракетних система КУБ-М2

Димитријевић, међутим, истиче да би Србија, уместо само на ловачке авионе, више требало да се фокусира и на набавку нових транспортних хеликоптера, који су много потребнији у мирнодопским условима. Они би, поред осталог, били употребљавани за евакуацију и транспорт у ванредним ситуацијама и служили би за брзи транспорт трупа у случају избијања кризе на југу Србије.

ХРВАТСКА МОДЕРНИЗУЈЕ ФЛОТУ

Хрватско министарство одбране упутило је крајем марта позив двема компанијама из Румуније и Украјине да пошаљу понуде за ремонт и набавку укупно 12 борбених авиона типа “миг-21″, који су у саставу Хрватског ратног ваздухопловства. У буџету за ову годину за то је већ издвојено око 10,5 милиона евра.

Блиц

Снима се филм о руским добровољцима

ВИШЕГРАД - У Вишеграду су почеле припреме за снимање филма о учешћу руских добровољаца у редовима Војске Републике Српске /ВРС/ у одбрамбено-отаџбинском рату.

Документарну сторију о погинулим руским ратницима снимаће књижевник и публициста Љиљана Булатовић.

"Окосница филмске приче ће се односити на добровољца Константина Богословског, који је имао 21 годину када је погинуо у борбама на брду Заглавку код Вишеграда, а сахрањен је на Српском војничком гробљу на Мегдану", каже Булатовићева.

"Богословски Константин Михајлович 
Рођен 4. фебруара 1973. г. на Памиру (Таџикистан). Живео у Москви. У Републици Српској од краја марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) (Вишеград-Горажде). Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају."

Она наглашава да је прича о њему симболичан чин којим су обухваћени сви руски родољуби који су дошли да се боре у Српској.

"Ово је знак захвалности за све који су се борили да одбране част српског народа и Републике Српске за коју су дали животе, дијелове тијела или преживјели ратне страхоте", додаје Булатовићева.

Булатовићева наводи да ће филмом конкурисати на престижном филмском фестивалу "Златни витез" у Москви.

Људмила Богословскаја, мајка Константинова, каже да је поносна што је њен син погинуо бранећи браћу Србе и да сваке године по неколико пута дође у Вишеград на његов гроб и дружи се са ратним друговима њеног јединца.

Ових дана очекује се да у Вишеград дође више добровољаца из Русије, учесника рата, како би и они учествовали у филму.

Филмске сцене снимаће Агенција "Престиж" из Крагујевца и то само у Вишеграду и околини.

У редовима Војске Републике Српске је у одбрамбено-отаџбинском рату погинуло 49 добровољаца из Русије, а шест их је сахрањено на Српском војничком гробљу на Мегдану.

Међу њима је и Генадиј Котов - пуковник, козачки атаман.

СРНА

Песма једносуштних хероја

Песма једносуштних хероја - Бобан Адамовић

Кад зашуме воде до Јасена белих
И песми заузврат подигну двор
Задрхтаће земља од вапаја смелих
Телесима што храбро бранише ров.

Кад путеви чизама открију траг
Где гробови небројни започињу лет
Славиће ратник пред Господом наг
Истину што Божур прослави цвет.

Кад свијено светло и удара гром
Распламтелом силом сачине свод
Свако ће постати залудан свом
Под њим ће проћи божански род.

Кад хаљином белом одевена дама
Под свилом, кадифом, заигра ор'
Сваки ће војник из врелога плама
Стајати смерно к'о прастари бор.

Кад потече крвца из слизаних рана
Да оправда сузе зацрнелих мајки
Ускликнуће Сунце у част ветерана
Витеза стварних из паклених бајки.

Кад Игуман здања благосиља тада
Да свеже се онај што светињу кра'
Гроша не вреди ни глава ни брада
Аманет вреднији - од живљења два.

Кад у силини вала пољуља нада
Немирног мора што носи је брод
Ратничка крв спремна да пада
С вером да добри дигне је Бог.

Кад рођена груда пресветог прага
Добије уста и завапити зна
Пренеће речи што изусти драга
У славу за оног што цвеће јој бра'.

Кад поглед се света дигне на гор'
И челично бунило смрвиће свест
Спеваће трубама тај анђела хор
Знамење храбрих шта истина јест.

Кад окова звекет обавије дом
Вера се чиста сумњом не мори
Свака је нада у ратнику том
Храброме вуку што ђаволе гони.

Кад безбожност схвати да узалуд то
Од земаљског биља сачињен гај
Тад војничке душе а има их гро
Из гробова право откључаће Рај.

Кад дрхтавом руком принесе свећу
Ветеран стари за саборце, на!
Одјеци срца ће шапнути срећу
Што живот за Бога вапи да да.
Што живот за Бога вапи да да.
Што живот за Бога вапи да да...

Злочин над Београдом, 06. април 1941 - фотографије

Фотографије бомбардованог Београда 06. 04. 1941. и улазак немачких окупатора у Београд априла 1941.