Син погинулог борца: Је ли ово „Република“ за коју се борио мој отац!?

Ђорђе Комленовић (Фото: banjaluka.com)

Син погинулог борца послао отворено писмо: Је ли ово „Република“ за коју се борио мој отац!?

Бања Лука – Син погинулог борца ВРС послао отворено писмо и упутио критику данашњој власти и стању у држави изреволтиран обиљежавањем Дана републике. Писмо преносимо у целости!

„Поштовани,

будући да је данас крсна слава и рођендан наше Републике Српске, желио сам овим путем да скренем пажњу на стварну слику а не оно што се посљедњих дана пласира. Када су наши очеви дали животе за оно што се данас зове Република Српска, нису ни сањали да ће њихове породице послије 22 године бити на маргини друштва а да ће се ратни профитери питати за све.

Ако ће се само 9. јануара посветити “пажња” онима који су дали животе за њено стварање и њиховим породицама а осталим данима у години чинити све да се они ставе на маргину друштва, онда се не треба ни славити јер то вријеђа и интелигенцију и осјећаје.

Стварна слика је много другачија од свечаних академија.Она је таква да дијете погинулог борца ВРС нема никаква права у држави за коју је његов отац дао живот.Када се пријави на конкурс за посао и иако има већу предност, запосли се директорова снаха.

И иако има првостепено рјешење инспекције рада и другостепено рјешење Министарства рада и борачко-инвалидске заштите да је у праву када се жалио на повреду својих права, ништа се не дешава.И поред тога исти директор који је запослио своју снаху се по рјешењу Републичке комисије за утврђивање сукоба интереса у органима власти Републике Српске налази у сукобу интереса више од годину дана.И онда мора да тужи установу да би остварио нешто што му по праву припада.

Је ли то “Република” за коју је мој отац и многи очеви дали своје животе?!Да се њихова дјеца морају појавити на ТВ и у новинама да би се нешто покренуло.Ако је највећи домет ове “Републике” да запали свијеће и положи цвијеће за оне који су је изградили а њиховим породицама да плаве исказнице са којима имају предност у реду у институцијама којих не би било без живота њихових мужева и очева,а у којима раде породице ратних профитера, онда је то СРАМОТА!

Да ли треба да ми поново узмемо оружје у руке као наши очеви ’92 и да се боримо за живот и за права која нам се ускраћују на сваком кораку?!Правним путем је то немогуће…

Колико ли је још дјеце погинулих бораца који су у истој позицији као и ја, или чак горој, али се боје да било шта кажу да им ратни профитери не би замјерили.Битно је да је у буџету за 2014. годину издвојено за политичке странке 3.100.000 КМ а за запошљавање дјеце погинулих бораца и бораца 1.000.000 КМ…Е то је стварна слика ове “Републике”!

Желио сам ово да кажем јер ми вријеђа интелигенцију гледати хвалоспјев о нечему о чему “говорници” немају појма.

С’ поштовањем,
Ђорђе Комленовић
/дипл.екк, син погинулог борца и број у статистици
завода за запошљавање/“

АТВ

Мојковачка битка - Битка на Божић

Василија Вукотић, кћи сердара Јанка, учествовала је као болничарка у Балканском рату, а у Првом светском рату налазила се уз свога оца у огњу историјске Мојковачке битке. Своје виђење овог судбоносног отпора црногорске војске, Василија је описала Антонију Ђурићу, а он га унео у књигу "Жене Солунци говоре", мада Василија није била на Солунском фронту, али је то учинио због значаја Мојковачке битке за српску војску у повлачењу 1915-16. године. Казивање Василије Вукотић доносимо у скраћеном обиму.

Сердарева кћи на бојишту

Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију. Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим деловима војске пресече одступницу. Зна се да је према Црној Гори било упућено око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглица. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један део непријатељевих трупа јуришао је на положаје Гацко-Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле.

Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последњи одреди у пределу Ругова... Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала оцу и другим официрима из Штаба. Мој отац је говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика - снажни ветрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија.

Отуда су се и наше, црногорске, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан део црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санџаку, пребачен је на положаје око Мојковца.

Битка на Божић

Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело.

Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из "Горског вијенца". Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем... И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.

- Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе - Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. - Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...

Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко...

У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови...

Борба је већ у јеку... Земља и небо су у пламену...

И као да се наједном, неочекивнао, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који покушавају да се одупру злој судбини; сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен...

Непријатељ је заустављен

Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски орлови, ови кршни младићи, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој српској војсци коју је са три стране притисла непријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем?

Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт... Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба... А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак, неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком...

А ко зна, можда се овог истог часа и они тамо, преко реке, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују дејство своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу с лица земље, да нас учине робљем и обесе због понашања и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у његову заштиту...

И у том тренутку сулуде ратне вреве, која се од раног јутра проломи изнад обале Таре па се све више и све брже поче пењати у висине и испуњавати простор, јасно се распознају гранате аустроугарских хаубица. Њихови шрапнели, као рој свитаца, зује око наших глава. Једна тресну на педесетак метара од места на коме сам стајала и као оштрим сечивом искомада стабло букве... Суров призор пресече ми дах: снажни коњ, који је до малочас вукао брдски топ, лежао је у снегу с предњим ногама увис, док су задње биле притиснуте топовском цеви и гомилом сандука...

До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилију децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корака назад!

Стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ већ освојио део простора испод Развршја. После неколико тренутака ето другог ордонанса, да јави да су борбу прихватили Липовски и Колашински батаљони и да је непријатељ заустављен.

Јуриш Ровачког батаљона 

Ситуација се мења готово из часа у час. Стигоше извештаји да је Ровачки батаљон предузео жесток напад и избио на Бојину њиву, пошто је силним јуришем разбио непријатеља. Тога дана, око подне, Прва санџачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.

Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је увелико обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида... Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић.

Непријатељ је открио положај хаубице и засипа нас гранатама. Нико и не помишља на заклон. Петар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом. Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече моме оцу:

- Склоните се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији.

Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и напрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве...

Уто стиже мој рођак Ђуро Вуковић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони... Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити... Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојине њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати...

Седам палих колашинских барјактара

Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи између осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате укоштац са непријатељем, да му покажу шта је у колевци одњихала Црна Гора и како се гине за отаџбину... Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодљикавом жицом. Да би се припомогло регрутним батаљонима, у битку је бачен део резерве Дробњачког батаљона на челу с капетаном Николом Ружићем. Многи младићи су изгинули. Дробњачки батаљон има велике губитке, а капетан Ружић је рањен...

Стиже још једна црна вест: из Колашинске бригаде, која се читав дан бори, погинуло близу сто војника, рањених још толико, а међу погинулима је и седам барјактара... Стиже глас да су отац и стриц Љуба Полексића пали у боју...

Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају према Штитарници, где ће их превити.

Колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна. Измеђале се у мојој глави све те црне и ведрије вести, једне пуне слутње, друге испуњене надом и охрабрењем. Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе... Али, мој отац, смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим... Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу... Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао...Где год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Победа наше војске била је потпуна...

Ропство сердара Вукотића

Признање донесе депеша - захвалност краља Николе за сјајне успехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана:

"Њ.В. Краљ Господар изјављује преко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отаџбину и поздравља вас са: живела храбра Санџачка војска и њен славни командант и официри...."

Али, агонија се приближавала: Санџачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге - њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло последње наређење да се разиђе "јер војска више не постоји"...

Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година - био је оронуо као старац. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издане пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе.

Крај гробнице Николе Пашића

Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника... После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због других битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, моја мајка Милица.

А Мојковац и данас живи у памћењу потомака. Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена...

Кошаре 1999: Кад тенк помаже падобранцу је најтеже

9. део

Кад тенк помаже
падобранцу је најтеже

Јутро, сунце је већ почело да се појављује кад сам се пробудио. Питам колегу, што ме ниси будио да те мало заменим. Каже нисам хтео, било ме је жао.
- Лези сад спавај, ја сам будан и нећу спавати више, рекао сам му.

Био сам заменик командира вода и командир првог одељења, можда ме зато није хтео будити.
Међутим није се много наспавао, добили смо наређење да се преместимо којих стотину метара у десно. Да се раширимо. Било нас је нешто мање него кад смо пошли и требало је покрити широку линију. Имали смо рањене, а замене није још било. Док смо мењали положај припуцали су на нас али смо им брзо дали до знања да са нама нема шале. Одмах након тога уследила је минобацачка паљба са њихове стране и опет нам двојицу ранише, погодише их гелери. Још два мање, јб-га.

Нас тројица се сместисмо у један од оних њихових бункера. Пребацисмо балване на супротну страну код грудобрана. Седимо и чекамо. Понека граната долети али ништа. Заглушујућа експлозија нам само даје до знања да је близу пала, засује нас мало земљом и поломљеним гранама али без последица. Касније у разговору са једним од официра сазнам да смо распоређени у облику благе потковице и да ће моја десна страна кренути у напад, додуше доста су далеко од нас. Наше је да не дозволимо ни по коју цену да се шиптари спусте са брда на нашу страну, кад их наши потисну. Значи имали су само једну могућност да се повуку и то према Албанији.

Колега лево од мене прича:

" Дан је леп и после хладне ноћи прија нам сунце. Да нисмо сами подсећа нас повремено албанско гранатирање, надлетање нато авиона и беспилотне летелице. Долази група наших инжењераца. Задатак им је да поставе минско поље десетак метара испред нас и потока како би смо се обезбедили од напада.
Голобраде момке предводи млади поручник. Тек су два-три месеца у војсци а обученији су у свом послу боље од неких који су цели војни рок провели у касарни. Дајемо им наше панцире, они немају своје. Сад се сигурније осећају. Сигурност им повећава и наш подофицир који заједно са њима поставља мине. Задатак нам је да им пружимо подршку у случају напада на њих. При постављању мина на једном делу који је очигледно прегледан за УЋК-е , терористи су припуцали на њих. Момци су се повукли и наставили постављање мина на другом делу терена, десно од нас. Опет су се вратили на овај део који је остао неизминиран. Нико није пуцао по њима па су мирно радили. У једном тренутку су их шиптари приметили и запуцали по њима. Том приликом је у главу рањен њихов поручник. Ми смо узвратили ватру из свих оружја не би ли помогли повлачење минера који су били на тој чистини. Један падобранац је са заплењеним ПКТ-ом на постољу шарао по положајима шиптара без престанка. Добро да је пре борбе повезао неколико десетина реденика са по 50 метака. Проблем је био што тај митраљез није могао да престане а пуца кад једном крене, био је нешто покварен. Цев митраљеза је мењала боју због температурних промена и непрестаног пуцања.
Наш подофицир је позивао у помоћ некога са завојем да превију поручника јер је овај добро био обливен крвљу. Један падобранац је искочио из заклона, потрчао преко потока ка подофициру и рањеном поручнику, не схватајући да је улетео у минско поље који су минери поставили неки сат пре тога. Само га је Бог сачувао те није нагазио на неку мину. Сва тројица су се скупила иза једне дебеле букве и зауставили колико-толико крварење док су им куршуми летели изнад глава. Ситно грање и лишће са крошње је свуда око њих. Минери, млади војници нису до сада учествовали у оваквом окршају те су само унезверено и уплашено стајали шћућурени, како се где ко задесио у неком колико толико природном заклону. Ово им је први пут да постављају минско поље а да се шиптари налазе буквално двадесетак метара испред њих. Извукли смо са тог брисаног простора и рањеног поручника и остале војнике минере без већих последица. Момци су нам до неба захваљивали. Један рече:

Сада су ми јасне све прице о падобранцима.

За тих десетак минута колико је трајала борба потрошено је око 2 до 3 сандука са муницијом, рачунајући и ПКТ. Ни шиптари нису били штедљиви. Гађали су нас и противавионским митраљезом Бровинг, калибра 12,7 мм. Сви около су се узбунили мислећи да је кренуо општи напад шиптара на нас, на нашу страну.

Убрзо је почео напад са десне стране. Шта се тамо дешавало:

" Мувамо се около и чекамо, одједном неколико рафала, пуцњава и чујем познати грлати глас. Подофицир који се са групом јуче није вратио, жив је. Притрчавам са јос једним војником, подржимо их ватром и они се пребацише на нашу страну потока. Хвала Богу. Сазнајем да су били приковани и целу ноћ нису смели да мрдну да не падну у ватру између нас и непријатеља. Кажу нису смели ни да мрдну, целу ноћ су слушали шиптарске гласове и причу, наравно ништа нису могли разумети. Каже подофицир, ‘бем му, морам почети да учим шиптарски.
Командири одоше позади на договор где и шта даље. Стигла је одлука, Раса мора да се узме да би парирали Кошарама. Добисмо за подршку два тенка. Поче напад. Таман смо изашли на Расу, испред нас искрчена шума са високим пањевима. Са друге стране видимо непријатеља и бункер од дебала, кад чусмо повик од једног нашег да смо у минском пољу. Назад нема само напред до путића који није миниран. Један тенк десно од мене један лево и на њему командир Поручник. Командује, крећемо напред, газимо пропланак. Тада поче да гори небо и земља. Топови, минобацачи, ракете, зоље, све што су имали испалили су у нас . Чујем јауке око мене, осећам да нисам на земљи и ударац. Испред мене кад се разиђе прашина само небо. Да ли сам стао на мину или ме погодила мина или сам се саплео или...... Ништа ме не боли сем кичме. Устајем, добро је. Гледам око себе има рањених. Лакше рањени ми говоре, не шаљи никог са мном држите се , сам ћу до санитета. Као по договору рањени су долазили да ми се јаве да сами напуштају положај. Нико није хтео да га неко прати и сви су викали, теби овде људи више требају. Невероватни момци. Оне теже рањене људи су евакусили и одмах се враћали на прву линију. Тенкови пуцају, чини ми се не тако вешто. Напредујемо полако и тад чујем командира што је био на тенку, јавља се промуклим гласом преко везе: Рањен сам, морам назад није страшно али морам, преузми команду и верујем да знаш шта треба, верујем у тебе.
Видим тенк и један и други у рикверц, остављају нас. Не знам зашто. Нема времена за рамишљање, него напред. Брзим погледом оценим да пропланак префорсирати не могу. Са жаљењем гледам тих тридесетак метара које не могу да освојим, само да не одоше тенкови.... и одлучим. Сви назад на врх брда, распоредите се пребаците се један по један строго путем да не би упали у минско поље... Опет граната и опет небо испред мене. Већ по навици брзи преглед, мрднем се, устајем, опет ми није ништа. Хвала ти Свети Краљу. Падоше ми мисли и осетих мир и спокој као никад до тад. Испратио сам све док су се људи извукли и кренем задњи . Видим пар шиптара како ме опкољавају устанем лагано, опалим пар метака у њиховом правцу и полако почнем да се извлачим из минског поља. То извлачење је трајало пола сата скоро. Престаје канонада, престаје пуцњава, чујем испред нас из једног бункера плач и јаук. Усред ничије земље између два балвана плаче заборављени војник неке тамо јединице и у крилу му лежи крвав друг у хропцу. Подигох се на колена, видим примичу им се шиптари. Потрчао сам према њима и викнуо за мном децо. Брзо двојица помозите им. Два падобранца су одмах кенула. Утрчао см на руб минског поља са још пар момака, отворисмо ватру на шиптаре. Поред нас протрчаше најближа двојица, отворише шаторско крило, убацише рањеника и помогоше војнику који је остао уз њега да се извуку. Нема из чега нас нису гађали тог дана.

. Нисмо више напредовали али се нисмо ни повлачили. Шиптари су покушавали да се врате на своје првобитне положаје али им ми јаком паљбом то нисмо дозвољавали. Дан се полако ближио крају.

Почиње да пада четврта ноћ коју нећемо спавати. Распоредио сам војску и погледах пар метара од места где сам одлучио да ћу да будем, у заклону лежи Капетан. Бледог лица, уморан, видим униформа поцепана, нешто га је закачило изгледа али није страшно. Пришао сам и рекао хвала Богу нисам сам. Попричасмо мало, шта даље, како сутра. Касније погледах низ линију коју сам заузео пребројах. 20 бораца од 46 колико нас је пошло. Паде ноћ. Схватисмо да данима нисмо ништа јели, воду смо пили из потока. Замолих капетана да позове и тражи бар храну ако немају људи. Не добисмо ништа. Тражили смо од других јединица које су ту у близини биле, не знам можда ни оне нису имале. Поделисмо шта имамо. Беше опет око поноћи, ватромет на небу. Гледам, чини ми се баш изнад нас. Светло детонација, прашина, камење пршти па тишина и опет мрак. Гађали су место где смо се тукли, а сад су тамо шиптари , смејемо се. Опет ватромет и опет по њима . Добро је и њих да докаче мало, па макар и случајно. Прошло је неких сат времена и ...... светлост, ватра, грмљавина, ударци, тишина, мрак, немам ваздуха. Отварам очи и дубок уздах, опет светлот, ватра грмљавина ударци, тишина, мрак. Чујем јаук, погодили су и нас. Све ме боли, гурнем човека до себе. Погледа ме разрогачено и уплашено. Лупих га по шлему и рекох, за мном неко кука горе, полази. Кренуо сам по звуку и гласно позвао да ми се јаве именом сви. Дођох до места одакле сам чуо јаук. Двојица падобранаца. Погледах једног нога му се расцветала, узимам први завој спајам комаде колико год могу и мотам преко униформе. Затежем јако, зовем остале да дођу, погледам другог и видим расцветала се чизма. Питао ме, је ли све ту. Одговарам, ма наравно не брини ништа. Тражи да скинем чизму али ја већ спајам чизму завојем, враћам прсте унутра и кажем, само ти цепај овако биће то добро, још ћеш ти бити добар конобар. Однесоше их. Остадох са мало људи. Поново распоредих људе. Прилазим капетану а њему изнад главе у дрво закуцан гелер величине секире. Избуљио се у мене. Дај прегледај ме, и почнем да се скидам ту на сред линије. Сва одећа на мени је била исцепана избушена, новчаник и све што ми је било у горњем десном џепу комбинезона. Капетан гледа, нема повреда, цео си каже. Захваљујем се у себи Богу, вадим из другог џепа онај мали дрвени крстић што за сина купих у Манастиру. Гледам га и пољубих га нежно."

Ми смо доле чули да се води велика борба. Нетремице смо осматрали преко потока и чекали. Испред нас је сада било минско поље. У неколико наврата су покушали да се пробију, потиснути нашим падобранцима са десне стране. Није баш то могло, поклопимо их јаком паљбом и натерамо у бег. Мртве нису носили са собом. Наши снајперисти су били више него успешни а и 84.-ке са једним заплењеним шиптарским ПКТ-ом су недвосмислено давали до знања ко је газда шуме. Падобранци су опет као И увек сихронизовано радили свој посао. Долазила је још једна ноћ, још једна дугачка и хладна, више не знам ни која преду. Све ми се нешто помешало, постало ми је све свеједно. Ту сам и шта, то ми је што ми је, мени као и свим мојим падобранцима.

Падос

Крај

Напасају стоку на српском гробљу у Битољу

Напасају стоку на српском гробљу у Битољу

Репортери „Новости“ посетили спомен-комплекс нашим војницима. Оскрнављене фотографије старих ратника. Од Битоља до Кајмакчалана од 8.000 до 10.000 гробова српских војника.

Драгиша Страхињић, председник друштва СРМА / Фото: И. МАРИНКОВИЋ

ГРОБОВИ српских ратника нису само белези страдања и славе. Они би требало да буду путоказ потомцима. Света места и лекција генерацијама... Трајао је... и трајао монолог Драгише Страхињића, председника Српско - македонског друштва СРМА, док смо заједно путовали према српском војничком гробљу на периферији Битоља.

Било је рано јутро, дан уочи великог православног празника, Светог Николе. На гробовима цивила, испод војничких, народ је палио свеће за смирај душа упокојених. Изнад, где су стари српски споменици, костурница ратника, тробојке на металним крстовима - никог! Никог, осим нас.

- Долази, тек понеко, али ретко - каже Страхињић. - А ми, из Савеза, сваког дана, по један од нас дође да обиђе гробље.

Је ли то довољно?

Застајемо испред отворене капије и бетонског лука који повезује њене две стране. На овом луку само две речи: Војничко гробље! Не пише да је ово гробље и - српско.

- Ето и то је наша несрећа - одговара на неупућено питање Драгиша. - Како га је обележио краљ Александар да би се додворио Словенцима и Хрватима у заједничкој држави коју је стварао, тако су и обновитељи оставили.

На падини, између шуме и главног пута, на металним крстовима само тробојке. И само бројеви. Имена нема. Редни број страдалих ратника заустављен на - 1321. Изнад је костурница у којој је, од Битоља према Кајмакчалану (простор Мариова), прикупљено 4.400 страдалника за српску слободу у чувеној Горничевској бици, једној од најзначајнијих за пробој Солунског фронта. У овој костурници је и део ратника страдалих у Балканским ратовима.

- Сви су се борили за слободу, па им је и место у заједничкој костурници - чујемо.

Лево од кустурнице су споменици од камена подигнути борцима који су војевали за слободу те јесени, 1916. године. Извојевали су је, али после нису дуго поживели.

Разазнајемо на избледелим епитафима датум укопа - 1922. година. Тада су овде сахрањени Станоје Николић, санитетски поручник Првог пешадијског пука српске војске, и Аћим Аћимовић, начелник. Фотографије официра српске краљевске војске су разбијене.

- То је учињено у последњој деценији, када је у Македонији почело да кува са екстремним Албанцима - говори Страхињић. - А где су им потомци да поставе нове фотографије? Сеобе су биле сталне. И током Другог рата и после, као и данас. Бескрајни плави круг и у њему звезда, што би рекао Црњански. Судбина наша.

На крстовима запажамо боје југословенске тробојке. Постављене су када је и ово гробље обновљено, 1998.

- На крстовима су боје, симбол времена обнове - говори Драгиша. - А стари ратници су гинули за Србију. Мислим да барем заслужују боје њихове заставе. Србије.

Уз гробље су куће, штале и овчарници породице Нијази. Домаћинство ових Албанаца, колском стазом кроз гробље, везано је са главним путем.

- Стаза му је остављена када је гробље обновљено. И он ту пречицу користи - слушамо причу. - Али је несрећа што он у гробље пушта и стада на испашу. Ко му шта може? Добио је пут, видите, трактор може да прође. Али је овде право питање - његова намера. Зар није цивилизацијско начело да се туђи гробови поштују. Ми ћемо то питање поставити Градској управи Битоља.

Уз домаћинство Албанца, десно, уз само гробље, већ дуже време је зоолошки врт. Из њега се све отпадне воде сливају према гробљу.

- Да не буде забуне: нико нема ништа против ни ове албанске породице ни животиња у зоолошком врту - каже наш домаћин. - Овде је реч о појави: зашто баш ту?! За Србе у Битољу, нас у Свесрпском савезу, ово је више него увредљиво.

Драгиша Страхињић је, каже, председник Удружења СРМА однедавно. У деценији која је претходила његовом именовању, трагао је за необележеним српским хумкама од Битоља до врхова Кајмакчалана. Трагао за хумкама српске трагедије и славе. Пописивао их и сликао. У његовој документацији је више од 90 гробаља, спомен-чесми, записа...

- Одавде до Кајмакчалана, процењује се да је од осам до десет хиљада гробова српских ратника - подсећа Страхињић. - Они немају никаквих белега. На нашу жалост и заједничку несрећу, стање које сам затекао недостојно је страдања и славе српских ратника за слободу. О томе сам писао и нашој амбасади. Говорио у Београду. Још нема одговора.

УЗ ПОМОЋ ДОБРОВОЉАЦА

- У ТРАГАЊУ за необележеним и запуштеним хумкама за сада нам помажу само ентузијасти из Србије - огорчен је Страхињић. - Најпре су то људи из Удружења потомака ратних добровољаца од 1912. до 1918. године. С њима и планинарско друштво „Копаоник“. Заједно, тако, тумарамо Кајмакчаланом и Ниџом, обележавамо где год нађемо какав гроб, ограђујемо гробља. Изгледа да је само њима јасно да је на овом простору, па и на простору читаве Македоније, Срба више под земљом него живих.

НЕ РАДЕ ТО ЉУДИ

НИКАДА нисам рекао, нити ћу рећи, нити ће то било ко од Срба рећи, да је за скрнављење споменика и гробаља српских ратника одговоран македонски или албански народ - даље ће Драгиша Страхињић. - То чине појединци, нељуди којих има свуда. Али, наша домовина Македонија и наша отаџбина Србија морају да се договоре и заштите ове светиње од даљег скрнављења и пропадања. Ми чинимо све да се то не понавља. Али, не можемо сами, кад је глувоме џаба ударати длановима крај ува.

Новости

Кошаре 1999: Један дан једна конзерва, падобранцу ионако не треба више

8. део

Један дан, једна конзерва
зар треба више,
падобранцу ионако не треба више…

Покривен шаторским крилом и колико толико заштићен, бар од ветра, пред саму зору успео сам да задремам. Иако је целе ноћи умела да долети по нека минобацачка граната, ја сам ипак утонуо у сан. У једном моменту те ноћи сам толико био попиздео, ваљда су живци прорадили, да сам помишљао и да устанем и пођем назад, да се вратим. Један од Поручника је био одмах поред мене, склупчан и савијен, покривен делом мог шаторског крла. Те ноћи смо делили то крило заједно. Он није био у мом воду али је непосредно пред мрак долазио до нас, да нам пренесе неке инструкције и наређења, станице смо ноћу обично искључивали. Затекао га је мрак и више се није могао вратити. По ноћи је било немогуће ићи, преопасно и погибљено. Чује се сваки корак а не види се ко иде, те се лако могло догодити да припуца и неко од наших. Ниси смео и на срање да одеш. Не дај Боже. Скинеш гаће и у мраку се види несто бело, мислим дупе и ето белаја, помисле наши шиптарско кеће и .....

Почелоје да свиће, осетим поручника како се мрда, мрмља нешто и псује, стење, сав се укочио од хладноће, нога му утрнула и он уз болну гримасу покушава да је исправи. Хоћу да се нашалим,

-ппооруучччничеее, шшшта би, чу се из мојих уста испрекидан глас, тресу ми се вилице од хладноће, не могу да саставим нормално реч.

-Шта ти је, шта се десило, пита поручник нормалним гласом али ипак мало дрхтавим
- нннишшшта

Погледа ме само,

-морамо издржати, пази се, идем код мојих, сигурно се целе ноћи мисле где сам, јавио сам заменику да је све уреду али....

Само сам климно главом. Устајем полако, видим неки већ поустајали, гледају наоколо, меркају околину. Дрхтавим рукама палим цигарету. Полазим тешком муком неколико корака напред, да видим где је митраљезац са 84. Налазим га на истом месту где је и синоћ био, кад је сасеко шиптара испред себе. Прилазим му, нисам тих, гранчице се ломе под мојим ногама. Он се не океће, миран је. Десна рука му је на рукохвату 84. прст на обарачу, глава клонула у страну. Шта, није ваљда, прилазим, претрнуо сам, савијам се и полако га додирујем по рамену. Ођедаред је скочио, замало да саспе рафал. И он је зардемао мало, сад пред свитање, није могао више. Посматрам га, Боже, па он се није ни помакао од синоћ са места. Без заклона и шаторског крила, целе ноћи на хладној земљи је лежао и пазио очима и ушима упртих преко потока. Јао животе, колико се само намучио он те ноћи, једноставно је најебао, како се то обично каже.
Иако смо били на опасном месту и шиптари релативно близу, запалио сам малу ватру. Милина је била осетити топлину пламена. Људи који су били најближе наизменично су се грејали. Активности није било, преко потока је све било мирно. Неколико наших је отишло преко у извидницу, шиптара није било близу, но то није значило да можда неће да наиђу. Били смо ипак опрезни. Сиђох до потока, тек сада видим колико је шиптар близу пришао митраљесцу, на два метра је био до њега. Поред убијеног шиптара видим и бомба коју је држао, није стигао да извади осигурач, само до пола. Прилази ми другар и каже:

-Видео сам га, спремао се да баци бомбу на нас, није ни видео митраљез испред себе, гледао је у десно у нас.
- 84. нас је спасила, не би нам било спаса
-ми нисмо имали појма да је ту, нисмо га ни видели, пуцао сам преко, тек кад је 84. распалила видео сам крајичком ока како пада и гледа у нас са бомбом у рукама.

Време је пролазило полако, сунце је почело да се рађа и пробија кроз крошње дрвећа. Стидљиво али упорно да нас бар мало обасја после мркле и ледене ноћи. Померам се лево десно небили ухватио више зрака сунца. Не стиже никакво наређење за напад. Чудно, обично нападамо раном зором да изненадимо кад су уморни и неиспавани. Касније чујем остајемо ту то даљњег, чувамо тај пролаз по сваку цену, је р очекује се да шиптари туда крену. Утврђивали смо се.

А лево од мене:

" Следећег јутра док смо чекали даља наређења, прегледали смо погинуле терористе и узели њихово наоружање, опрему и документа које смо предали на даљу обавештајну обраду. Обазриво смо померали опрему која је свуда била разбацана мислећи да није којим случајем минирана. Закључили смо, по свему судећи да су се УЋК-е опасно уплашиле и оставиле све за собом бежећи главом без обзира. Било је доста сандука са муницијом за аутоматску пушку да нисмо морали до краја рата трошити нашу. Били су дарежљиви те су нам поред кинеских ручних бацача, граната и бомби оставили и један ПКТ- митраљез на постољу (трофеј који се данас налази у меморијалној соби 63. Падобранске бригаде). Било је и нешто конзерви са храном, „Данхил“ цигарета, куран који је на једној страни штампан на албанском језику а на другој на арапском писму, смрдљивих врећа за спавање – кинеских јер су све биле мале као да су прављене за одред извиђача полетараца. Униформе разних армија као на сајму војне опреме ( највише кинеске и немачке) и цивилна одећа са документима које су биле свуда разбацане. Све је указивало на то да су под нападом панике и страха „дезертирали“ из њихових редова.
Снабдевање храном и водом није било успостављено како треба, ваљда због нашег брзог напредовања. Тог дана пили смо воду из потока и јели храну коју су шиптари оставили. Умало нам двојица падобранаца не изгинуше због ранца са 5 кг алве коју смо у сласт појели УЋК-у у инат.

Дању је топлије, ваљда због сунца који се промаљао кроз облаке и маглу. Ноћ је хладна као у касну јесен иако је почетак маја. Добро су нам дошле оне смрдљиве кинеске вреће за спавање. Угурамо се до пола некако у њу. Битно је да нам се не смрзну ноге јер горе имамо панцир. Ђурђевдан је прошао пре неки дан и свако са својим мислима седи у шуми. Укључујемо транзистор који су УЋК-е у бежању оставили и тако се информишемо о бомбардовању НАТО снага по градовима Србије. Шиптари нас не остављају на миру. С времена на време у близини падне нека минобацачка граната. Срећа, непрецизни су."

Од колега са леве стране тог дана сам чуо да имамо рањене, збринути су на време и транспортовани у болницу. Наши људи су их сносили до подножја где их је преузимао санитет. Дан је полако пролазио, извиђачке групе су повремено одлазиле дубоко у шуму, ту И тамо се чуо по који рафал. Наилазили су на шиптаре по шуми јер њих је једноставно свуда око нас било. Тражили су најпогоднији начин за напад. Ближила се још једна ноћ. Појео сам тог дана још једну конзерву само. Једна конзерва, један дан. Обилан и хранљив оброк. Долазила је и трећа ноћ која је требало да се проведе у тој проклетој шуми на самом домаку циља, Раса Кошарес. Биће наша по сваку цену могло се чути мрмљање падобранаца у току дана. На лицима падобранаца се већ могао уочити умор, неиспаваност и исцрпљеност, непроспаване ноћи, хладноћа и мало хране чинили су своје. Воде већ одавно нисмо имали те смо пили воду из потока силазећи на чистину у поток и уједно једним оком пазили да не наиђу шиптари.

Дошла је још једна ноћ, не питајући је да ли је желимо. Покрила је падобранце. Људи са леве стране су поделили са нама пронађене кинеске вреће и остало што смо могли искористити. Ту сам ноћ мало више спавао у једној од оних смрдљивих кинеских вреца. Можда сам чак и нешто сањао.

наставиће се...

Падос

Споменик Краљу Петру I завршио у свињцу (ВИДЕО)

Споменик Краљу Петру I завршио у свињцу

ПАНЧЕВО - Да се често не односимо добро према нашој културној баштини, говори и прича о споменику Краљу Петру Првом у Панчеву који је преживео окупацију, али не и период после 1946. године, када су делови његовог постамента завршили уграђени у свињац и тамо провели 60 година.

Кошаре 1999: Бункер, е па шта, за падобранца то није ништа

6. део...

Бункер, е па шта,
за падобранца то није ништа

Враћам се из кухиње, лукс ресторана, како назвасмо ту малу просторијицу где нам делише храну. Дођеш са порцијом, наш драги и вољени кувар нам трапне у њу следовање, дода додуше и по нешто што баш и није планирано и ти гледајући у порцију идеш полако напоље. Унутра нисмо могли сви стати, мала је то просторија била. Узмеш кашику мешкаш мало по следовању да видиш има ли меса. Било је и меса, не баш много али довољно.. Чудно али нисмо се жалили на храну, наш кувар је умео од ничега да направи стварно укусно јело, сигурно му је баба била добра стара домаћица и он је добро учио. Ма нећу да га много хвалим, уобразиће се али стварно је знао да кува.

Једном ме је онако узгред питао:

-Има ли бре овде неко ко још зна да кува
-Не знам, зашто питаш,
-Ишао бих некада са вама горе, па и ја сам падобранац
- Море седи ту где си, шта ћемо без тебе после
- Не уби ме још метак или бомба а ти би да после трпим још и гладан,
-Ма седи ту и не мрдај, рекох му тобоже љутито али сам га у души стварно разумео, знао је све што и ми, све обуке је равноправно пролазио и ниучему није заостајао, скако је, зна да се бори и жеља му је била да иде са другарима.

Почесмо припреме за полазак на Раса Кошарес. Падобранци се само мувају тамо на овамо, проверавају опрему, муницију, контролишу оружје. Јес да рекоше да ћемо то брзо завршити и да се много не трпамо са опремом али...
Један мој друг, саборац прокоментариса то ових дана док ово пишем овако:

(- "Момци не носите пуно опреме и храну. Идемо горе у планине данас поподне, преноћићемо и сутра ујутру нападамо и заузимамо коту, а враћамо се назад за ручак."
И све би било у реду да се радило о обичном планинарењу и излету, али ми смо се вратили за тај "ручак" после 5 дана тј. баш за мој рођендан – )

А један други саборац, учесник те акције, описује овако полазак:

( - Улази комадир и каже, дижи све, опремајте се за борбу идемо можда на целу ноћ и дан, понесите по један СДО и муниције колико можете, биће гадно. Укрцасмо се и пођосмо, да дођемо до жар колибе, бар док не падне мрак. – )

Као и обично потрпасмо се у наше лимузине, убацисмо шта нам треба од опреме и кренусмо. Опет ће ми се свака коска померити, мислим се, од ових удобних аутића, Пинцева, 110 –ке и 150-ке. Ма , нема везе то ти је бато војска, тешио сам се.
Гледам около путем којим се крећемо, све је мирно, сунце још греје и топло је. По нека се биволица шета по пољу, покушава да се прехрани, мислим се, јој колико шетајуцег меса, хахаа. Видим и једну, ваљда биволицу , краву, шта ли је већ, изврнуту, погођену нечим убојитим, скупиле се вране и кљуцају већ полураспаднуто месо. Ружан призор, скрећем поглед на другаре, церекају се нешто, нешто им смешно, терају неку зајебанцију. Возач понегде цимне лево, десно, знам заобилази рупе на асфалтном путу које су направиле гранате или авио бомбе, идемо даље. Журимо, ма зашто ми увек морамо журити мислим се, па неће рат престати сутра.

Шума је, стигли смо. Возачи су нас хтели возити још, могли су али командири нису дали, кажу морамо бити тихи, прићи што ближе и у тишини и остати ту целе ноћи. Како је то доживео и видео један наш другар:

(-Пришли смо пешке још пар километара и тад нас распоредише у малу црногоричну шуму која је више личила на жбуње јер је била млада. Рекоше да мирујемо, ослушкујемо и одморимо јер раном зором ударамо. Тада сазнах да смо пар стотина метара од тог фамозног места 505. То вече сам први пут осетио страх у животу. Мало иза поноћи чуо се прасак на небу као ватромет, осветли се брдо и небо као у сред белог дана , заглушила ме детонација која је у ствари била скуп мањих детонација. Претрнуо сам. Опет тишина, опет прасак на небу , овај пут мало ближе али још увек далеко да би ми нешто наудило, ранило можда или убило. Лежим и чекам, нико се не мрда нико не проговара, тишина. Отпужим се према мом командиру , и њему очи к’о у сове. Питам га шта је бре ово? Он рече, јебем ли га можда су то те касетне али у сваком случају срећан сам што нисам тамо. Почиње да свиће . –)

А ја, поучен искуством јер се увек негде смрзнем, са собом понео и шаторско крило. По мраку сам тражио погодно место да се сместим негде, где ћу ноћ провести. Рекоше нам да ћутимо, да не причамо, близу су шиптари, те се ми распоредисмо на по неколико метара један од другог. Док је бледи месец још мало светлости давао видео сам колеге поред себе али и тај месец се угаси брзо. Нестао је, и боље помислио сам. Мркли мрак, више никога нити видим нити чујем. Шта ћу, још нисам нашао погодно место, само шта ли сам па тражио, шта сам могао наћи у тој шумици. Поред нас је била једна мала стазица, сад је баш и нисам добро видео али знам да је ту негде. Реших да се мало померим у страну, да не будем баш на њој и да ту останем. Да ту заноћим у том хотелу у природи пуном зеленила и свезег ваздуха!!! Спустим се на земљу, пипам рукама, мокро је, мало десно, мало лево, исто. Уф, шта могу, ширим шаторско крило и седам. Ослушкујем, покушавам да нешто видим у мраку. Како се загледам у нешто све ми се чини да има неког, знам да се то десава кад гледаш у једну тачку дуго. Скренем поглед, па опет. Размилшјам, ма јесте дешава се али шта ако је заиста неко а ја мислим да се дешава. Хм, неугодан осецај. Време пролази, почиње да бива хладно. Ближи се поноћ, успевам некако да видим на сату. Хе имам флуоресцентне сказаљке, ма опремљен сам по пропису за ту јебену шуму. Запалио бих цигару али не смем, видеће се у мраку. Испред нас је неки поточић у јарузи, близу је, неких двадесетину метара само, одмах преко њега је та, како рекоше, неосвојива кота. Учини ми се да чујем нешто, начуљих уши, потпуно сам се умирио. Да, стварно чујем гласове, тихе, некако из даљине, чудне. Убрзо схватих, чујем шиптаре, разговарају међу собом. Ооо, зар су толико близу, ма не иду ли они према мени. Дограбих пушку и легох на земљу. Слушам и не мрдам, чекам. Гласови су се чули неко време И онда престадоше, све се опет умирило. Већ је постало прилично хладно, осећам да почињем да се тресем, хладно ми на рукама, ушима, свуда. Полако се спуштам на земљу и са пола шаторског крила се покривам а на пола лежим. Не могу цео стати па су ми ноге напољу. Јб-га што не измислише веће шаторско. Мени стварно нико не може удовољити. Грчим се колико могу. Покрио сам се преко главе. Најзад сам запалио цигарету, ваљда се не види кроз шаторско. Бррррр, хладно је. Пушим и чини ми се да ми је мало топлије, можда и јесте. Ћутим и чекам, да спавам не пада ми на памет. Биће ово дуга, мучна и хладна ноћ. Доћи ће и та зора, само да кренемо у напад.

Боооом, страховит прасак, шта би, следенио сам се. Мрдам ли, почех да мрдам ногама и рукама, свашта па није на мене пала. Мада да је пала не бих ја сад ово писао. Измигољих главу напоље, да видим ако могу где је пала, гледам према нашим људима. Опет прасак, ноћ се претворила у дан, видех за тренутак падобранца 3-4м. од мене лево. Залепио се за земљу и не мрда а и где бих ишао. Заклона ионако нема нигде. Ма где то пада мислим се, видим да није по нама, Можда су нас шиптари видели по оној светлости. Очекивао сам њихов напад који није дошао те ноћи.

Свануло је, по жбуњу около се ухватило иње, мраз стегао. Најзад устајем, за сваки случај се не исправих у пуној висини већ остадох мало погрбљен, шта знам. Сав сам од хладноће укочен, покушавам да се разгибам. Стиже наредба за полазак, нападамо најзад. Ајмо браћо и то да обавимо и да се враћамо код нашег кувара по подне, помислих се. Корак по корак силазим у поток, мали је може се прескочити, нон-стоп гледам около, чекам кад ће нас засути паљбом, сви то очекујемо али... Идемо даље, нема стајања. Прескочих поточић, пођох полако уз стрму страну, пар метара само, извирујем главом да видим шта је испред мене. Видим мали пропланчић, шири се лево и десно од нас. Нема чекања мора се горе, на ту чистину. Стегао сам се видим остале полако и опрезно крећу. Излазимо на чистину, још се ништа не дешава, налазимо место где су им били монобацачи, не задржавамо се настављамо једном малом стазом уз брдо. Сваког тренутка очекујем паљбу са њихове стране. Раширили смо се за фронтални напад, корак по корак се приближавамо коти. Није свеједно, чујем једног од мојих тихо зе зајебава, “ Има ли бре овде неко или су чули да долазе падобранци”. Насмејах се. Ех, шта су ти наши људи и кад је најчупавије зезају се. Гледам колегу поред себе како иде, мало је испредњачио, ођедном се баци на земљу, сигнализира да легнемо. Наравно у секунди није било више ни једног падобранца на ногама. Чекамо, стигло је наређење да станемо. Допузим до колеге што је први залегао, питам шта је било. Каже, БУНКЕРИ.

Обзиром да смо фронтално били распоређени и кроз ту шуму напредовали на горе, ка тој фамозној коти, колега исприча шта се на другој страни дешавало:

(-Командује се полако покрет. Крећемо се пинц стазом, тако су звали тај малени и уски путић. Са десне стране видесмо шта је пуцало синоћ. Млада шума, исчупана из корена а земља преорана, упада се у њу до колена. Помислих мила мајко ако нас овим поклопе нико жив не оста. Ођедном стадоше моји челни борци и дођоше до мене. БУНКЕРИ кажу . Позовем командира и нас двојица пођосмо да видимо каква је ситуација. 505 чистина на врху брдашца , да бункери али испред једног се кроз сумаглицу јасно види мруд на пар метара од нас. Повукосмо се мало. Нисмо видели никог у бункерима, изледало је као да нема никога, да су напуштени али ..... Добих наређење да размонтирам како знам ове мрудове који су према нама и док ја то радим остали ће да опколе бункере. Речено учињено, као неко ко је то радио много пута држећи обуку. Искључих мозак за све друго , једно око у бункер друго у мину и полако лакат по лакат приђох почупах каблове, тишина. Видим мало лево други , лакат по лакат приђох почупах каблове, опет ништа и опет тисина, можда одмарају, спавају, помислих још је било рано. Бацам поглед падобранци су већ опколили бункере, чекају да се вратим. Кренули су на бункере пузећи, ја сам био са стране са размонтираним мрудовима. –)


После неког времена стиже наређење да кренемо према бункерима, пузали смо. Сетих се наједаред Мирка и Славка. Боже шта све човеку неће пасти на памет у таквим ситуацијама кад не зна да ли ће остати жив. Приближавали смо се лагано и опрезно. Видим и нису то они бункери каквим сам их ја замилшљао, округли бетонски, ваљда сам пуно гледао партизанске филмове. Већ су то биле велике рупе ископане у земљи, навучени дебели балвани као грудобрани и све ти покривено гранама и лишћем у дебелом слоју. Било како али били су добро урађени и врло јаки. То је требало освојити. Полако смо напредовали, почео сам да се мислим, зашто чекају, били смо већ близу, могли су нас погодити да су запуцали.
Да ли ће прво у мене пуцати, можда мене првог примете...? Ипак наставио сам даље, сад нетремице гледајући у бункер испред себе......


наставиће се.....

Падос