За слободу Србије

Ми, припадници Приштинског корпуса и МУП-а, били смо одабрани за свети задатак одбране отаџбине и свете српске земље Косова и Метохије. Судбина мајке Србије и слобода народа били су у нашим рукама. Нисмо поклекли. Плашили се нисмо. Борили смо се, јуришали, падали и устајали, остајали без очију, ногу, руку, крварили и умирали, али нас победили нису. Осетили су нашу снагу и моћ нашег оружја. 

Њихово је оружје било модерније и смртоносније, али наше срце веће, огромно. То срце је куцало само за нашу Србију, волело је више од властитог живота, од наших синова и кћери, мајки и очева. Ми смо осветлали образ нашим прецима. Ми смо српски Обилићи. Храбро и витешки борили смо се за слободу, част и достојанство отаџбине и нашег народа. Били смо јединствени. 

Борили смо се за Србију и као хероји достојни својих предака ушли у легенду и историју, за разлику од оних који не дођоше на Космет, не узеше пушке, већ се сакрише или побегоше из Србије када је Србији било најтеже. Они су својим кукавичлуком обрукали наше славне претке и издали Србију. Ми ћемо опет, ако нам Србија буде нападнута узети пушке и животима својим заштитити отаџбину и слободу. 

А они би да нам суде што смо земљу и слободу свету бранили. И мисле да ће кукавице и издајници судити храбрима и родољубима. За издају и кукавичлук се суди, а не за чојство и јунаштво, за одбрану отаџбине. Нећемо дати, ми који смо бранили Космет и Србију, да нико понизи наше мртве Обилиће, наше саборце, наше јунаке.

Нема Србије без слободе, нема Србије без Косова и Метохије. Нема Србије без њених синова и кћери који се за њу боре када непријатељ покуша да је пороби. Србија и Срби су се вазда распознавали по слободи, чојству и јунаштву. Тако ће и остати. Нека се сви који Србији не желе добро плаше наше снаге, нашег херојства, наше љубави према отаџбини и наше одлучности да је сачувамо, слободну и поноситу. Ми нећемо дати да нашу Србију понизе, да је заробе, да јој крила слободе сломе. Нама ће се наша деца, унуци и праунуци поносити.

"Други косовски бој"

"Дан Ветерана - Видовдан"

Са трибине: "Пакао на Кошарама" - Мртве не заборавите, живе поштујте

БЕОГРАД - На Правном факултету у Београду синоћ је одржана трибина посвећена 15 годишњици од борби у реону карауле Кошаре на Косову и Метохију, уз границу са Албанијом, током агресије НАТО 1999. године.

Циљ трибине "Агресија НАТО: Они су бранили Србију - битка на Кошарама" коју је организовало удрузење правника "Номоканон" је, како је истакнуто на скупу, да се никада не забораве "пакао на Кошарама" и они који су погинули бранећи државу.


У борбама са припадницима "терористичких формација са КИМ, страних инструктора, НАТО авијације и припадника албанске војске" погинуло је 108 припадника тадашње Војске Југославије и добровољаца, међу којима и оних из Русије.

Напад на реон Кошара почео је 9. априла 1999. са око 6000 људи са подручја суседне Албаније уз подршку НАТО авијације, минобача и ханубица .

На скупу, на коме су говорили учесници борби - командант 125. моторизоване бригаде Драган Живановић и командант одбране Кошара Љубинко Ђурковић истакнуто је да су упркос бројној надмоћности агресора у људству и техници, припадници Војске Југославије одржали положаје.

Мртве не заборавите, живе поштујте...

Тањуг, Прессонлине, ТРВ
"Дан Ветерана - Видовдан"

Позив на трибину: Битка на Кошарама - Они су бранили Србију

Позив на трибину у организацији Струковног удружења правника ,,Номоканон"

Поштована браћо и сестре,

Позивамо Вас да посетите трибину у организацији Струковног удружења правника ,,Номоканон", која ће се одржати у среду 09.04.2014. г. у амфитетатру 2 (,,Слободан Јовановић") на Правном факултету у Београду са почетком у 18.ч., а на којој ће говорити непосредни учесници борби које су у време рата вођене са шиптарским терористичким бандама на Косову и Метохији и у чувеној борби српских снага на Кошарама. И то:

- ђенерал г. Драган Живановић, командант одликоване 125. моторизоване бригаде ВЈ;
- пуковник г. Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара;
- пуковник г. Видоје Ковачевић, начелник штаба 63. падобранске бригаде и руководилац дејстава специјалних јединица;
- г. Дејан Ивановић, припадник 125. моторизоване бригаде ВЈ,
- ратни војни инвалид и капетан у резерви г. Радослав Брковић, припадник добровољачких јединица у одбрани Кошара.

Не дозволимо да заборавимо српске јунаке који су се храбро борили, не предајмо наше Косово и Метохију туђинцима, будимо сабрани у Христу и Косовском завету како би се српски барјак у Призрену догодине опет завиорио! Стога Вас позивамо да посетите овај догађај и заједно покажемо да злочин непријатеља нисмо заборавили као и то да ће Косово и Метохија увек бити Србија!

Српска патња и слава у оку фотографа

Прошло је стотину година откада су „ратни сликари“ направили незаборавне кадрове из Првог светског рата.

ПРОШЛО је стотину година од када је почео Велики рат. У то време мучено човечанство није слутило да би сукоб тако гигантских и морбидних размера могао да буде поновљен, па је тек после Другог, Велики рат прекрштен у Први светски.

Српска држава је тада процентуално поднела најтеже жртве од свих народа у Европи, сахранивши око 1,2 милиона становника. Велике силе које креирају данашњицу углавном су, драговољно, намерно или из чистог немара заборавили наш допринос тадашњој борби против угњетавања.

Да ми сами то не бисмо урадили, потрудили су се стручњаци који пажљиво чувају документа тог стравичног сукоба. Само једна од њих је историчар уметности и пензионисани кустос Војног музеја Марина Зековић, која је својевремено написала и уредила каталог „Ратни сликари, фотографи аматери и дописници фотографи у Српској војсци 1914-1918“, када је, својевремено, 2001. године одржана бриљантна изложба у Војном музеју. 

Да ове драгоцене снимке не бисмо заборавили, о годишњици почетка Првог светског рата, вредно је да се сетимо овековечених призора које су забележили ратни фотографи. Зато се враћамо речима објављених у листу „Време“ које је објавио новинар Јован Обичан...

МОМЕНАТ ИСТИНЕ

„Гледали смо их у узбудљивим филмовима, како са камером у руци неустрашиво учествују у јуришима, рововској борби и поморским двобојима. Видели смо их како за љубав сензационалног снимка стављају главу у торбу. У тренутку кад се војник чува да не истури главу иза заклона, ратни сликар хвата живе документе битке. Сваког часа у неизвесности. Сваког минута у опасности да буде погођен од непријатељског куршума. У тешким покретима војске пада у очи погнута фигура ратног репортера. Он се бори на свој начин, са хиљаду разних опасности. Гладује, зебе, кисне, умире и радује се као дете кад на плочи ухвати неки величанствени моменат...“

- После тешког масакра над цивилима у Мачви који су начинили Аустријанци револтирани после битке на Церу, војвода Радомир Путник у септембру 1914. године издаје Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима свих јединица на војишту - објашњава Зековић. 

- Ратни сликари су уједно и фотографи, могу бити академски сликари, увек су надомак борбе, увек собом носе фотографски апарат како би снимили важније догађаје, а нарочито зверства непријатеља. Распоређивање фотографа по штабовима било је у надлежности Обавештајног одсека чији шеф је био потпуковник Драгутин Димитријевић Апис. Формацијско звање „ратни сликар“ уведено је у војску још у време балканских ратова, али овим чином се први пут у рату уведена правила која се односе на информацију, визуелизацију и документацију.

Ратни сликари су били обавезни да снимају војне операције и да их предају команди која врши одабир. Они су били део званичног састава војске. Доносили су материјал са фронта и, неизбежно, били су на првим борбеним линијама.

- Када су 1915. године дошли на Крф, Петеар Бојовић је, као врхунски интелектуалац, тачно прописао шта је то што је сликари требало да раде. Биле су прописане теме у фотографисању, детаљи који су били потребни и због документације, али и због увиђања кретања и положаја непријатеља. Они су постали „војно око“ српске војске и њене команде.

Зековић каже да је у војсци постојало формацијско звање „ратни сликар“, као што је, на пример, постојао и „војни свештеник“. Они су регрутовани из редова малобројних који су завршили академију, као и студената, затим су у ову групу регрутовани фотографи који су имали своје радње, и најзад, било је и официра-аматера који су имали приватне фото-апарате. Статус аматера посебним актом је регулисао генерал Бојовић, јер је и њихов допринос био немерљив. Уосталом, тако мисли и наша саговорница.

- Мој фокус је био управо на аматерима, јер су они дали посебан печат - каже Зековићева. - Уосталом, на Крфу су ударени темељи нашој модерној кинематографији и фотографији. Све је то било обухваћено прецизном правном регулативом једне врло озбиљне војске.

БОЖАНСКА СУПСТАНЦА

У тако тешком тренутку као што је било измештање војске и државног руководства на Крф, Србија је успела да се реорганизује и уз мудро руковођење, обрати пажњу на овако деликатан посао као што су биле ратне фотографије.

Одлука Врховне команде да се организује рад ратних сликара и фотографа далеко је превазишао тренутну потребу. Донели су је официри високог интелектуалног промишљања, који су већ тада схватили важност брзе и правовремене информације о истини на фронту, злочину над народом под окупацијом.

- Постоје екстремни услови у које људи западну, не својом вољом нити кривицом - објашњава Зековићева. - То су ратне прилике, војна заробљеништва, логори... Па ипак, ни такве околности не могу да зауставе таленат, ону божанску супстанцу коју човек у себи носи. Тај таленат апсолутно тражи да изађе напоље. Он једноставно покуља, и када су се ти људи налазили са апаратом у рукама, док су око њих сукљале експлозије, постојао је само он - фотограф, апарат и уметнички таленат који просто мора да се оваплоти.

ДОПИСНИЦИ

РАТ су пратили и професионални дописници, па је тако Риста Маријановић био допсиник „Њујорк хералда“ и париског „Илустрасиона“. Био је један од сниматеља који је овековечио и полетање браће Рајт 1903. године. Током рата је приређивао и изложбе у Паризу, Лондону и САД како би предочио тамошњој јавности трагедију која се одвијала на Балкану.

Међу првима је дозволу за извештавање добио и Самсон Чернов, руски фотограф „Илустрасиона“, али и руског „Новое времја“.

РАТНИ СЛИКАРИ

ПРИ штабовима и јединицама снимали су ратни сликари: Драгољуб Павловић, Малиша Глишић, Љубиша Валић, Васа Ешкићевић, Драгомир Глишић, Владимир Бецић, Бранко Јевтовић.

Једна од најзнаменитијих личности био је Драгиша М. Стојадиновић, капетан друге класе, изванредан уметник фотографије, храбар човек и добар организатор. Наредбом Врховне команде постављен је за шефа Фотографске секције 1916. године.

ФОТОГРАФИ АМАТЕРИ

ЗА улогу фотографа аматера пријавило се стотину лица и сви су имали великог удела у стварању слика из живота наше војске током рата. Зековићева издваја само нека од многобројних имена: Милоје Игрутиновић, Живан Петровић, Јован Ст. Ловчевић, Живојин Савић, Андра Поповић, Станиша Коруновић, војни свештеник Ристо Шуковић...

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Потписан план војне сарадње између Србије и САД

Нови План билатералне војне сарадње за фискалну 2015. годину између Србије и САД потписан је јуче у Београду.

Тај План потписали су заступник начелника Управе Министарства одбране за међународну војну сарадњу, пуковник Милан Коњиковац, и изасланик одбране САД у Београду, пуковник Пол Броцен.

(План билатералне сарадње војске Србије и САД потписали генерал Љубомир Николић и пуковник Пол Броцен. План припремало 40 припадника Министарства одбране, МУП-а и Оружаних снага САД.) - Други извори...

Тежиште сарадње у наредном периоду "усмерене су пре свега на наставак подршке реформи система одбране, као и унапређење оперативних и функционалних способности Војске Србије".

План је потписан на завршетку главне конференција за планирање активности билатералне војне сарадње Србије и САД за фискалну 2015. годину, који подразумева период од 1. октобар ове до 31. септембра следеће године.

Конференцији су присуствовали припадници Министарства одбране, Војске Србије и Оружаних снага САД, из састава Европске команде САД и Националне гарде Охаја.

На скупу су анализирани су досадашњи резултати сарадње, смернице изведене из закључака са радних посета највишег нивоа, проблеми који су се јављали током реализације активности у протеклом периоду и потребе система одбране.

Закључено је да и даље има простора за квалитативно унапређење сарадње, "о чему говори велики број усаглашених активности, усмерених пре свега на заједничке вежбе, обуку, развој базе 'Југ', развој подофицирског кора...".

Министарства одбране Србије је на свом сајту навело и да је заклучено да има простора и за даље унапређење сарадње кроз размену искустава и решења у области безбедности сајбер простора и могућности заједничког ангажовања медицинских тимова.

Тањуг

САРАДЊА?????????

"Дан Ветерана - Видовдан"

Бол за Бојаном и Божином све снажнији

Судбина Марије Тошовић (36), из Мердара, која је у бомбардовању остала без супруга и 11-месечне кћеркице, а она у седмом месецу трудноће рањена: Бомбе су пале у ноћи уочи крвавог Васкрса који ћемо у Мердару сви памтити, прича Марија.

Анђелка са мајком Маријом испод слика Бојане и Божина

НЕМА дана да се не сетим моје мале Бојане, која је имала само једанаест месеци, и супруга Божине (29), као ни ноћи да заспим а да се не присетим оног злокобног Ускрса у којем су ми погинули - овим речима дочекује нас Марија Тошовић (36), из Мердара, која је у бомбардовању 1999. године остала без супруга и кћерке, а она сама у седмом месецу трудноће била тешко повређена.

Каже да јој ни данас није јасно зашто је њихово мало село Мердаре било засуто контејнерима касетних бомби и ракетама. Коме су сметали мештани и њихове сеоске кућице? И даље трага за одговорима на та питања, а бол за најдражима не јењава. Поготову што зна да трагедија није морала да се деси.

- Шта смо ми имали са политиком? Коме смо ми били криви? Коме смо сметали? - ређају се питања док посматра слике најмилијих на зиду.

Као да тиме жели да одложи причу о својој личној трагедији.

- Десило се то у ноћи између 10. и 11. априла. Ноћ уочи Ускрса - с тешком муком почиње причу ова жена. - Те ноћи легли смо нешто раније, око десет сати. Били смо у кревету када су око једанаест сати прве бомбе пале ка Подујеву. Осетили смо потрес и онако уплашени кренули ка подруму. Са Бојаном у наручју сишли смо у подрум, где је Божина узео девојчицу јер је сматрао да је јачи и да ће је лакше држати. Увили смо је у ћебе, спремни да тако дочекамо јутро, али је одмах у темељ куће ударила прва бомба која нас је готово затрпала. Мени су били слободни глава и лева рука, а Божина је готово цео био под рушевинама. Ипак, чула сам га као кроз сан да ме дозива и говори ми да се не плашим.

Марија се освестила када су отац Саво, брат Мирко и мајка Загорка стигли да их избаве.

- Отац је прво узео Бојану, али је одмах додао мами. Нису ми рекли да је већ била мртва, а потом су успели да очисте Божинино лице и склоне са њега делове малтера и другог метеријала, како се не би угушио. Сећам се да је још био жив и да су голим рукама уз тешки напор померили огроман камен испречен између нас, а потом извукли Божину, па мене. Пошто су бомбе и даље падале на све стране, кренули смо до једног пропуста испод асфалта. Пошто Божина није могао да хода, њега су положили на врата која су скинули са куће и тако га носили. Сећам се да ми је рекао да му је хладно. Скинула сам прслук и покрила га њиме, иако сам и сама осећала језу а по читавом телу биле су ми модрице.

Тек пред зору, када су престале бомбе да прште, Марија је по мајчиним сузама схватила да су јој супруг и девојчица мртви.

- Тада нисам могла да плачем. Нисам имала суза. Приметила сам само Бојану згрчену покрај Божининих ногу, кога сам дотакла и схватила да је хладан као лед. Иако сам једва гледала од муке и бола, једва сам препознала и околни рељеф. Свуда около горе куће, шири се дим, асфалт ка Куршумлији био је затрпан. Ништа није било као јуче - прича Марија, чији живот од тога дана није исти.

Екипа првог канала Руске телевизије снимила је пре два дана репортажу о Марији, коју ће емитовати у недељу увече у ударном термину националне телевизије.


ПРВИ ПОКЛОНИ ЗА АНЂЕЛКУ

ИАКО тешко повређена у бомбардовању уочи Ускрса, Марија је успела да на свет донесе здраву и лепу девојчицу.

- Сећам се да је бомбардовање наше земље окончано 12, а ја сам Анђелку родила 15. јуна. Сећам се само да смо прве поклоне у болници, колица, памперс пелене и много тога добиле управо од „Новости“, које су прве писале о нама и прве нас посетиле - прича Марија, која ради као матичар у месној заједници Рударе у куршумлијској општини.

ЗЛОУПОТРЕБА ТРАГЕДИЈЕ

МАРИЈА се присећа да су идући од куће у рушевинама до заклона прошли покрај пута на коме је од бомбе изгорео човек у аутомобилу. - Несрећни човек враћао се аутом из Куршумлије ка Подујеву. Кола су му се покварила у Мердару, ту је остао да преноћи и бомба га је погодила - прича Марија. Каже да јој је и тај призор остао урезан у памћењу, као и да су се за њену судбину интересовали многи медији, али да су неки њену причу и злоупотребили.
- Сећам се да ме је нека телевизија из Новог Пазара представила као Албанку којој су погинули кћерка и супруг. То ми је испричала рођака из Немачке која је гледала снимак и није могла да верује својим очима. Гледа мене, а слуша другу причу.

Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратни ветерани изгубили спор око дневница

Суд у Стразбуру данас је пресудио у корист државе Србије у спору који су покренули Српски ратни ветерани због неисплаћених ратних дневница.

Тим поводом данас је у Скупштинској сали општине Оџаци одржана конференција за новинаре на којој су говорили Душан Ивовић, председник удружења Српских ратних ветерана у општини Оџаци и Снежана Модић, председница удружења Српских ратних ветерана у општини Бач.

Душан Ивовић је рекао: Спор смо изгубили али ћемо још водити битке. Нисмо задовољни како нас је заступао адвокат Срђан Алексић из Ниша. Сматрамо да је суду у Стразбуру доставио лоше поднеске и да је радио у корист државе а не у корист ветерана. Ивовић је подсетио да су у 7 општина на југу Србије и околини Куршумлије исплаћене ратне дневнице у виду социјалне помоћи у износу од 3.000 динара по дану проведеном на ратишту. Према речима Душана Ивовића, ветерани су већ отпочели протесте у Нишу и сигурно ће наставити да траже своја права која морају бити иста за све ветеране.

Снежана Модић је истакла да њени мотиви нису биле ратне дневнице него стицање права лечења инвалида и ветерана у војним здравственим установама као и остваривање права на пензије. Она је са пуно сете говорила о данима када је била у територијалној одбрани и када је њен осмогодишњи син рањен. Управо због тога Модићева жели да се избори за сва права ратних војних инвалида и ратних ветерана.

Како кажу Снежана Модић и Душан Ивовић, један од њихових задатака је реализација идеје за постављање спомен плоче са именима свих оних који су животе оставили на бранику домовине, без обзира на године и националност.

У плану је да се на Видовдан ове године у општини Бач и општини Оџаци поставе спомен плоче, на зеленим површинама које одобри локална власт, како би будуће генерације подсећале на хероје једног времена. На тај начин ће и породице погинулих добити моралну сатисфакцију - сложили су се Модићева и Ивовић.

Интернет радио Д65

"Дан Ветерана - Видовдан"