,,ПОСЛЕДЊА СТРАЖА" - Добитник признања

НЕНАД МИЛКИЋ, аутор романа ,,ПОСЛЕДЊА СТРАЖА" ДОБИТНИК ПРИЗНАЊА "КОСМЕТСКА ЗВЕЗДА ДРУГОГ СТЕПЕНА"

Друштво полицијских ратника Републике Србије, након окончања конкурса, донело је одлуку да Ненаду Милкићу, аутора књиге ,,Последња стража" додели јавно друштвено признање "Косметска звезда другог степена" из области патриотске књижевности.

Ово престижно признање се додељује за заслуге у развијању патриотских осећања младих према историји, обичајима, вери и култури, са нагласком на очување српских светиња, споменика културе и спомен знамења бораца отаџбинских ратова.

Свечана додела признања награђенима у оквиру акције ,,Чувари косметске легенде" биће одржана 31.05.2015.године у средњевековном граду Сталаћу, одакле је део српске војске предвођене војводом Пријездом, кренуо у Косовски бој.

Након сазнања о добијању признања Ненад је рекао:

"Искрено сам захвалан Друштву полицијских ратника Републике Србије, које ми је указало велику част доделом значајног признања. Ово је само један мали корак на дугом путу, где ћемо, надам се, успети да од заборава отргнемо све хероје отаџбинских ратова.

Ипак, са сузом у оку, ово признање посвећујем херојима, храбрим браниоцима Кошара, који су пали да би ми живели, а о којима и пишем.
Ово је признање и за главног јунака "Последње страже", Владу Радоичића, чији дух и данас брани Кошаре, са својим палим друговима.

СЛАВА МРТВИМ - ХВАЛА ЖИВИМ!"

Ненад Милкић - званична Ф.Б. Страница

 "Дан Ветерана - Видовдан" 

Руска мајка - Да буде ближе гробу сина добровољца

Рускињу живот дубоко везао за Српску: Да буде ближе гробу сина добровољца

Источник: Искра

 Рускиња Нина Петровна Мјазина каже Срни да ју је живот дубоко везао за Републику Српску, гдје је дошла са огромном жељом да научи српски језик и зближи се са људима за чију је слободу у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату живот дао њен 24-годишњи син Олег.

На гробљу у Милићима сахрањен је само један руски добровољац, син Нине Петровне – Олег Станиславович Ктитарјенко. У јулу се навршава 20 година од његове погибије, када ће бити организован помен.

Нина Петровна, професор руског језика у пензији, енергична и јака жена, када почиње причу о свом сину узима минијатурни нотес у којем је он некада записао пјесму посвећену њој – „жени коју неизмјерно воли, најбољем пријатељу, без које би био ништа на овом свијету“…

Када је у Русији одслужио двије године војске, Олег Станиславович Ктитарјенко, чији су и отац и дједа били војни пилоти, са огромном жељом да помогне православном народу запутио се у октобру 1994. године у Србију, одакле је отишао на ратиште у Републику Српску.

Нина Петровна испричала је Срни да није знала да ће њен син отићи у добровољце и да је то сазнала тек када јој се Олег јавио из Новог Сада.

„У Републици Српској стекао је бројне пријатеље, дјевојку и свим срцем живио са српским народом. Његова љубав је била толика да послије рањавања, када се вратио у Русију, није могао издржати дуго и након само мјесец и по поново се вратио у Српску“, каже Нина Петровна.

Два мјесеца након повратка у Српску Олег је погинуо на ратишту.

Међутим, Нина Петровна то није знала. Потврду о његовој смрти добила је тек након 16 година, када је видјела његово име на списку погинулих, који је објављен на интернету и у књизи „Бели вукови – Српски дневник руског добровољца 1993-1999″, коју је написао Олег Ваљецки.

Након тога, кренула је нова агонија – долазак Нине Петровне у Српску, посјета гробљу у Милићима, гдје је на гробном мјесту препознала слику свог сина, али испод ње је писало друго име.

Нина Петровна је послије савјетовања са свештеником одлучила да се изврши ексхумација, након чега је обављена ДНК анализа и утврђено да је ријеч о њеном сину Олегу.

Са жељом да буде ближе мјесту гдје је сахрањен њен син Олег, Нина Петровна дошла је у Бијељину, гдје тренутно борави, и одмах се ангажовала да помогне у учењу полазницима курса руског језика, који организује Српско-руска заједница „Завет“.

Временом се и у Нини Петровној родила велика љубав према Републици Српској, прије свега, према српском народу, за који се везала желећи да настави да преноси огромну, несебичну љубав њеног сина и да тако продужи везу са њим.

„Много, јако много желим да научим српски језик и надам се да ће ми људи овдје у томе помоћи“, каже Нина Петровна.

Сав новац који добија од Републике Српске као породица погинулог борца, Нина Петровна чува да би платила путовања у Српску.

Српска.ру

"Дан Ветерана - Видовдан"

Да помогнеш Немањи упиши 88 и пошаљи СМС на 3030

Немања Ћурић данас има тридесет година. Када је имао осамнаест учествовао је у саобраћајној несрећи чија је последица нагњечење кичмене мождине, што је Немању приковало за инвалидска колица. Пре повреде Немања се бавио спортом, тако да је имао снагу и вољу да ради на томе да се опоравља. У томе је уз много муке успео, а уз помоћ третмана матичним ћелијама има шансу чак и да, после свега, поново стане на своје ноге.

Да помогнеш Немањи упиши 88 и пошаљи СМС на 3030.

Цена поруке: 100 дин (ПДВ се не наплаћује) 

Могуће је послати поруку и из Швајцарске: Упиши human88 и пошаљи СМС на 455

Цена поруке: 10 франака

Немањи такође можеш помоћи и уплатом на његов посебан динарски или девизни рачун.

Уплати на рачуне: 

Динарски: 160-421762-58

Девизни: 00-540-0001090.4

ИБАН: РС35160005400001090474 

Линк хуманитарне организације "Буди хуман" - http://www.budihuman.rs/bhuser/detail/88.html

Вожња за Немању: 

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0.489.html:545179-Nova-humanitarna-misija-bicikliste-iz-Sivca-Voznja-za-Nemanju

Репортаже о Немањи са телевизије "Прва"

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ратна репортажа: Минер

Три да­на смо Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс и ја ми­ни­ра­ли ње­го­ву ку­ћу у пред­гра­ђу ис­точ­ног Го­спи­ћа. Зна­ло се да се ис­точ­ни Го­спић не мо­же бра­ни­ти и сви су се већ би­ли по­ву­кли. Остао је са­мо Ду­шан са ко­зом.

Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на.

Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи.

Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта.
Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу.

Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју.
Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка.
Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу.
Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа.
На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли.

Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта.
Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме.
Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер.

„Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан.

Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео.

Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа.
Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну.
Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром.

О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма:

„Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.”

Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да.

„Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.”

Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је.
За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу.
Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље.
Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња.
Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо.
Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак.
Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга.
У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу.

Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо.
Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао.
И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу.
Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све.
Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што.

По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа.
Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи.
То му је спа­сло жи­вот.
Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца.

Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та.

По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си.

Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља.

Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао.
Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра.
А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни.

Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је.

Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла.

Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га.

„Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао!

„Је­сам”, ре­као је, „је­сам.”

„Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.”

„Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке.

Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”.

А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше.

Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.

Правда

"Дан Ветерана - Видовдан"

Гаврило Принцип (1894-1918)

Гаврило Принцип, рођен је у јуну 1894. године у месту Обљај код Босанског Грахова.  Од детињства боловао је од туберкулозе.У његовој породици било је деветоро деце.

То ретко презиме – Принцип добили су на чудан начин. Наиме, према тврдњи заснованој на свеобухватном истраживању професора Божидара Томића, један од њихових предака по имену Тодор, иначе веома крупан и наочит човек, који је носио богато украшену народну ношњу тога краја, често је послом одлазио у далматинске градове, који су тада припадалиМлетачкој републици. Гледајући га у тој сликовитој ношњи са „сребрним грудњаком, капом са пауновим перјем, кратком пушком и великим ножем“, Млечани су Тодора сматрали за „поглавара племена“ и дали му италијански надимак Принцип (од латинског принципал). Временом, потомци поменутог Тодора узели су презиме Принцип.

Похађао је сарајевску Трговачку школу и гимназију. Због своје блискости са ученичком организацијом Млада Босна која је ширила анти-аустријске и ослободилачке ставове избачен је из шестог разреда.

Драгутин Димитријевић – Апис

Нако тога, у мају 1912. године, прешао је у Србију, Београд, како би наставио са школовањем.Настанио се у близини Зеленог венца. Најпре је становао у улици Царице Милице бр. 12, па у Ломиној 47, да би се најзад уселио у једну приземљушу у Босанској улици (након Другог светског рата ова је улица због некадашњег станара добила име Гаврила Принципа). Убрзо се уписао у пети разред Прве мушке гимназије, која се тада налазила у Дому Светог Саве у Душановој улици. У Београду је постао члан организације Црна Рука. У време Првог балканског рата, Гаврило Принцип се као добровољац пријавио за учешће у овом рати, али због његовог здравственог стања био је одбијен.
После објаве да ће  надвојвода Франц Фердинанд   посетити Сарајево на Видовдан 1914. године, један од организатора  Црне Руке, , који је био шеф обавештајне службе у српској војци, одлучио је да изврши атентат на престолонаследника. Ову посету Срби у Босни и Херцеговини схватили са као провокацију, јер је Франц фердинанд био на челу војске која је вршила маневре на граници са Србијом и још посета Сарајеву на Видовдан требало је да представља озбиљну претњу Аусто-Угарске Србији и Србима код којих се развила национална идеја за ослобођење и политички заокрет према према Француској и Русији. За овај задатак изабрана су три члана организације – Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Недељка Чабриновића.

По доласку у Сарајево, њиме су се придружили и Данило Илић, Васа и Вељко Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Цветко Поповић и Мишко Јовановић.

Тромо се време вуче
 И ничег новог нема,
 Данас све ко јуче
 Сутра се исто спрема.

 И место да смо у рату
 Док бојне трубе јече,
 Ево нас у казамату,
 На нама ланци звече.

 Сваки дан исти живот
 Погажен, згњечен и стрт.
 Ја нијесам идиот –
 Па то је за мене смрт.

 Ал' право је рекао пре
 Жерајић соко сиви:
 "Ко хоће да живи нек мре,
 Ко хоће да мре нек живи!"

*Гаврило Принцип
 Сарајево, 1914

На Видовдан 28. јуна 1914. године, Франц Фердинанд је стигао у Сарајево са својом пратњом. Њих је на железничкој станици дочекао гувернер амнестиране Босне и Херцеговине генерал Оскар Поћорек.  Колона је у неколико возила пошла према Градској кући. Кровови аутомобила били су спуштени како би народ имао бољи поглед на престолонаследника Фердинанда и осталу свиту која је посетила окупирану провинцију. На том путу чекали су их припадници Младе Босне и Црне Руке. Свако од њих имао је задатак да покуша атентат када угледа колону. Међутим први на кога је колона наишла, Младобосанац Мухамед Мехмедбашић није реаоговао већ је пропустио колону, како је после изјавио на суђењу није пуцао јер је поред њега био полицајац и бојао се да ће на само потезање пиштоља бити осујећен од стране полиције и да неће успети да убије Франца Фердинанда. Колона је око 10:15 ч, дошла до  Недељка Чабриновића, који је без размишљања бацио бомбу у правцу аутомобила Франца Фердинанда, мећутим бомба је екплодирала испод наредног аутомобила у колони. Тада су рањене две особе из пратње престолонаследника. Недељко Чабриновић након тога је ухапшен од стране полиције, док остали атентатори због пометње након експолозије нису добили прилику.

Игром случаја, након посете градској кући у Сарајеву, надвојвода Фердинанд је са својом поворком кренуо према болници, и услед грешке возача који је ишао погрешним смером, на углу тадашње сарајевске улице Фрање Јосипа, возач је зауставио ауто да би кренуо уназад унапред договореном рутом. У том тренутку на том углу нашао се Гаврило Принцип, који је искористио тренутак када је колона била успорена, извукао револвер и испалио неколико хитаца. Један метак погодио је Франца Фердинанда у врат, а други метак, један од намењених генералу Поћореку погодио је надвојвоткињу Софију у абдомен. Рањени престолонаследник Фердинанд и његова супруга Софија, подлегли су ранама нешто касније.

Млада Босна на суђењу поводом атентата на Франца Фердинанда

Гаврило Принцип је ухапшен и заједно са осталим завереницима осуђен за убиство и издају. Како су били млађи од 21 године, а по тадшњем закону такве особе нису могле да буду осуђене на смрт, сви су осуђени на 20 година затвора.

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип на зиду записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу

лутати по двору

плашећи господу”

Капела Видовданских хероја у Сарајеву

Гаврило Принцип је умро 28. априла 1918 године од туберкулозе у затвору тврђави Терезин у Чешкој. Касније  1921. године, његово тело је пребачено у Сарајево да почива у заједночкој гробници „Видовданских хероја“ у Сарајеву.

Адолф Хитлер прима рођендански поклон, спомен плочу која је обележавала место на коме је Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда

На месту атентата постављена је спомен плоча која је са доласком НДХ и немачке окупације, скинута и однешена Адолфу Хитлеру као рођендански поклон.

Након Другог светског рата, постављена је нова плоча која је почетком 90-тих година прошлог века, након што је Сарајево постало главни град муслиманског дела босанске федерације, поново уклоњена.

Велики рат

"Дан Ветерана - Видовдан"

"Од ратног хероја постао бескућник" - АДМИРАЛЕ,БРАТЕ СРБИНЕ ЗА КОГА СИ СЕ БОРИО!

АДМИРАЛЕ,БРАТЕ СРБИНЕ ЗА КОГА СИ СЕ БОРИО!

Пре неколико дана преузео сам и на мом профилу објавио тешку животну причу,боље рећи драму адмирала у пензији Рајчевић Слободана.Доказани патриота овај скромни Крајишник годинама води борбу са НАТО-вцима у МО и ГШ ВС.

Чланак из данашњег штампаног издања Новости.
Таквог издања у дигиталном облику нема.

За 27.април суд је заказао избацивање адмирала из стана који је некада добио као " службени " до коначног решења његовог стамбеног питања.И ево годинама МО се бори да поврати стан у који се на основу решења уселио адмирал Рајчевић.Првостепени суд је пресудио у његову корист.Али,не лези враже.Ту је Апелациони суд који као другостепени орган доноси директно решење о исељењу.И оно што је посебно жалосно,исељење ће обавити за рачун ВС суд уз асистенцију МУП-а.Та иста ВС и МО већ десет година не могу да реше питање дуплих станова за један број пуковника и генерала из "Цвећаре"код Војне Академије.

Наиме један број генерала је на тој локацији добио станове који су и за 50-150 квадрата већи од станова који су им следовали по Правилнику.После откривања те криминалне афере од истих је тражено да вишак квадрата плате по тржишним ценама(што је у реду).Међутим ти вајни генерали су то одбили јер наводно немају новца да то плате.Али су због нерешене ситуације задржали и старе станове који су код појединаца већи од 90квм.И тако већ 10 година.

Но да се вратимо адмиралу.Још 92-ге је одликован за храброст.Борио се за своју државу не мислећи на станове,материјалну корист па често ни на своју породицу.Сада га та држава избацује на улицу и то болесног,са болесном супругом и непокретним братом.Врхунац бесчашћа десио се данас.Патрола МУП-а Србије је дошла на врата стана адмирала Рајчевића да га разоружа.Образложење:У понедељак вас исељавамо из стана па из мера безбедности морате да нам предате оружје које поседујете.

Е мој адмирале,мој ратни друже,мој пријатељу,мој Србине.Усташе те никада нису могле разоружати-али браћа Срби успеше из првог покушаја.А нису знали јадници да адмирал никада не би потегао оружје на недужног човека,па макар он био и полицајац који је ето дошао да асистира службеницима суда.

Покушавао је адмирал да спречи ову бруку државе и војске,да пронађе неко решење и оде из тог чувеног социјално-службеног стана.И дао би им тај стан да било где у Србији има макар шупу или бараку.

Пишем ово са надом да ће моји пријатељи ово поставити на своје профиле,поделити својим пријатељима и направити притисак на мафијашку власт да остави адмирала да на миру проживи оно што му је остало од живота.

Исељење заказано за 11.00 часова 27.04.2015.године.Адреса:Ул.Браће Јерковић 171.Зграда солидарности.Ја ћу свакако бити тамо да помогнем мом другу и пријатељу.

Генерал, Божидар Делић.

"Дан Ветерана - Видовдан"

Руски „Ноћни вукови” кренули на Берлин!

Припадници руског православног патриотског свесловенског удружења мотоциклиста Ноћни вукови пошли су данас ка Берлину, у знак сећања на офанзиву совјетске Црвене армије против нацистичке Немачке у Другом светском рату, упркос саопштењу Пољске да њихов конвој неће пустити преко своје територије.

Ноћни вукови су кренули из Москве са намером да пређу преко Пољске и стигну у Берлин 9. маја, на Дан победе.

Мотоциклисти су планирали да групно пређу границу Пољске код града Брест у Белорусији. Након саопштења из Варшаве, вођа Ноћних вукова Александер Залдостанов је рекао да ће мотоциклисти можда покушати да заобиђу забрану тако што ће ући у Пољску на неколико граничних прелаза.



Пољска „Ноћним вуковима” званично забранила улазак у земљу

Министарство спољних послова Пољске је амбасади Русије упутило ноту са обевештењем да се бајкерима из руског мото-клуба „Ноћни вукови” не дозвољава улазак у земљу, саопштило је министарство спољних послова Пољске у петак, 24. априла.

Како саопштава пољски спољнополитички ресор, амбасада Русије у Пољској је примила ноту „са информацијом да се организованој групи мотоциклиста, у којој се налазе представници клуба ’Ноћни вукови’, ускраћује дозвола за улазак у земљу”, преноси агенција ТАСС.

„Разлог за ову одлуку је непостојање неопходних, прецизних информација о плану боравка групе у Пољској, прецизних маршрута куда ће група проћи и списка места где ће преноћити. Ови подаци су били неопходни како би се учесницима вожње могла гарантовати безбедност”, наводи се у саопштењу пољског министарства.

У саопштењу се такође наводи да је „Министарство спољних послова сувише касно од руске стране добило званично обавештење о вожњи, мање од недељу дана пре почетка саме акције”.

Србин.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"