Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?
Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?
Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“.
По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.
Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.
Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.
- Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.
Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:
- Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је ођедном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.
У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.
- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.
После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.
Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.
Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру.
Понуда из Париза
Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.
- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.
Извор: Вечерње новости
Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?
Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“.
По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.
Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.
Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.
- Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.
Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:
- Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је ођедном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.
У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.
- Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедије – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.
После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.
Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.
Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру.
Понуда из Париза
Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.
- Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.
Извор: Вечерње новости
......шта рећи,коментар је сувишан.Сем да би нас требала бити срамота...целог народа.
ОдговориИзбришиnazalost nije ovo jedini slucaj sramota nase srpske vlasti koji se bore za stolice i licne interese
ОдговориИзбришиTo nisu srpske vlasti to su samo vlastodrsci obicni placenici u sluzbi zpadnih okupatora , kada dodje oslobodjenje i prava srpska vlast vratice se i secanje na naseg malog Obilica tako sto ce svaki grad u svim srpskim zemljama nositi bar jednu ulicu sa njegovim imenom . Slava ti junace nikda necemo zaboraviti tvoju hrabrost i rodoljublje sa samo 15 godina zemaljskog zivota ! Srbi za junacima se ne place vec se ide njihovim primerom jer i mi takodje danas zivimo u okupaciji i takodje treba da polazemo svoje zivote po ugledu na ovkve heroje za odbranu otadzbine od zapadno-fasistickog okupatora !!
ИзбришиNe mogu da verujem ovaj decko je ginuo i stradao za planinu i mesta za koja me vezu pokoljenja predaka i ovaj mladi zivot koji je na srbskom OZRENU izgubljen treba da bude osvecen,a njemu neka je vecna slava i hvala i pred Gospodom milost.
ОдговориИзбришиТуга, јадно дете
ОдговориИзбришиНећемо га заборавити, а ове данашње властодршце ћемо кад тад склонити...
stidi se rs krajino kad junaku ni ulicu niste dali
ОдговориИзбришиMiodraze,
ИзбришиKakve veze ima Krajina sa Dobojem i Ozrenom? Proucite malo geografiju.
Истина треба напокон да изађе на видело. По имену треба сваког КОКОШАРА прозвати именом што је се излежавао у Србији, док су његови другари и родбина гинули у Крајини и Босни.
Избришиhahaha dobar si ti meni moj anonimni, pa bolan 90% tih "kokošara" se vratilo u RS i oni šefuju direktoruju vedre i oblače u firmama koje su 'odkupili' u poštenoj privatizaciji, ljudi došli s parama, oni trgovli a mi u zemlji spavali, oni radili za pare mi se rokali za cigare. 'vek,' bilo onih nekih bonova za koje opet kupiš vek ako ima, ako nema onda 'jugoslavija' sa bijelim filterom, ili ono zlo 'MT', litar onog otrova 'spas-subotica'. ma što ja ovo pišem...
Избришиlaka mu zemlja +++ a u doboj su ostali svi lopovi nemoze se ocekivati osd nih nista nazalost oni nepostuje sami sebe kamo li takve heroja
ОдговориИзбриши"Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу"
ОдговориИзбришиОво је понос!
Uzivajte u ratu,o braco moja i vojnici,jer mir ce biti gori !!!
ОдговориИзбришиЈуначки погинуо за своје огњиште. Данашња омладина, којој и ја припадам, би требала да се угледа на овакве хероје. НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА !!!
ОдговориИзбришиУ нашем народу постоји једна изрека: "Оног кога нема, нико се ни не сећа!"
ОдговориИзбришиОчигледно је један дечак и његов млади изгубљен живот мали поклон онима који су сав тај рат и започели. Битно су они све своје сачували и заштитили своју децу.
Али оваквим писањем Споменко увек добије ново сећање и дан за понос онима чији је потомак, иако га више нема.
Нек му је вечна слава и мир душе његове!
koj da se seti ovih iz Doboja nema sanse to su naj lopovih ljudi nekazem svi ali vecina koj znam do juce nisu ni imali cipele da nose danas su glavni u dobij izdajnici Vozuca sada su naj jaci u Doboj
ОдговориИзбришиnesto me steze u prsima,posle procitanog teksta.HVALA i vjecna ti slava
ОдговориИзбришиbitno da su svoje guzice obezbedili, a ovakvih junaka se ne secaju....
ОдговориИзбришиtosica neka mu je laka crna zemlja i da pociva u miru
ОдговориИзбришиja sam iz man.ostrog,slava mu i milost.molim i kumim sve ljude dobre duse i srca.prenesite spomenkove kosti u r.srpsku i sahranite uz prisustvo svestenika da mu se grob osvesta da na miru njegova dusa odmara medju svoj narod u svoju zemlju ne ostavljajte ga u tudjini medj krvopije balijske.ima li medju vama srbima iko spreman da to uradi? i da se da naziv ulica skola u r.srpskoj daju po ovom hrabrom hristovom vojniku koji se borio za svoju srpsku vjeru,krst casni i slobodu zlatnu,svoj narod,svoju otadzbinu,za boga za srpske svetitelje....unapred zahvalan cuvar civota svetog oca vasilija.....
ОдговориИзбришиza koga da gines za lopardiju da primaju platu nad platama.... ne ginem ja za nikog, vi napred a ja za vama.. ahahahah mater jebem R.s.
ОдговориИзбришиneka mu je večna slava!!!
ОдговориИзбришиDok je ovakve srpske Omladine ima NADE za srpstvo.
ОдговориИзбришиSLAVA MU.