Он, Србин

Он, Србин - Бобан Адамовић

Оковану гвожђем нисте савладали
Ни тврду ми веру, ни поглед ми прек
У мрачну тамницу нек сте ме ставили
Бог је сломљенику и нада и лек.

Одакле замах дављенику кад већ је потонуо?
Одакле ваздуха на дну мора дише?
Ја шкрге немам али нисам клонуо
Само уздах штедим и говорим тише.

Окован ланцем мржње и бичеван културом.
Задављен лажима и распет клеветама
Можда сам умро пре ударца првог
И сада такав само језиком клепетам.

Слављем печатирајте тврдњу да сте ме убили
Када сте ми дух, слободу и реч задавили.
Крвожедно срамно умртвљеног бацили
А били сте мртви пре но што сте стих схватили.

Још као рањивом и малом колевку ми отеше
Па су ме љуљале бомбе и металне авети.
Проклетници! Нећу да вас проклињем.
Сами сте себе проклели.

И са дна гледам на зачуђена лица,
Моје беоњаче од земље су прљаве.
Зашто и даље дишем? Чуди се мој убица.
Зашто сам и прљав блистав, а руке му крваве.

А онда су ме подигли и гене ми помутили
Набедивши ме да сам мутант и авет.
Да сам зато жив и да сам само зомби...
Да су ме преци Турци завештали у аманет.

Зачудише се и тада моје убице:
"Гле, и даље је на дну а блистав"
И из руке мог ближњег ми испалише хице
А ја лежим док стојим, мртав а жив
Прљав а блистав!

Разбеснеше се копилад и војску послаше
Овај пут жешће ће ме докусурити
Али лукави им другачије налаже
Да вежу ми руке, не смем се прекрстити!

И даље сам сатрвен, покидан и распасан
Руке ми исчупаше канџама чврстим.
Задовољни, а није им на памети:
Десницу немам, ал' се срцем крстим!

И пред сам крај овог света и боја
Не чудите се када све једно заблистам.
Подсећају ли вас муке мога строја
На муке васкрслог и свемоћног Христа?

Неке очекује вечни шкргут зуба.
Далеко мојим џелатима остаће рајски врт.
Биваће тамо где не допире анђеоска труба
С'тога поручујем: ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ!

 Бобан Адамовић