Где се изгуби крв ових јунака у венама нашим?
Где нестаде срце њихово које је куцало само за Православље, Србију и Слободу?
Где имамо образа дичити се њима и прослављати се њиховом славом, а не бити они ни мало?
Ми се само зовемо Срби, неко нам даде тако име `ал ми то нисмо. Тек ћемо то постати кад њихову славу, јунаштво, погибију и љубав према Србству дигнемо високо изнад нас, тако високо да на само сећање урадимо како и они. Бити Србин не значи само тако се звати, то значи доживети Васкрсење како и они.
И након 100 година они су ту, а ми нестајемо са даном наше смрти.
Нема коментара:
Постави коментар