понедељак, 08. октобар 2018.

БРАЦО (Незаштићени свједок)

БРАЦО (Незаштићени свједок)

Кад смо се срели први пут, у једној растуреној сарајевској улици, Брацо је имао двадесет година а ја тек коју више. Вјеровали смо да смо на јединој правој страни, да својим тијелима и срцима бранимо хришћанство и да је само питање дана кад ћемо стати раме уз раме са Милошем, Хајдук Вељком, Гаврилом или Војом Танкосићем.
Бесмртни витезови.

Они старији и покваренији су нас соколили причама о ордењу и златним кашикама, а нису знали да ти метали нису предмет нашег интересовања. Важна је пјесма и статус у раји.
Годинама смо се вукли по овој несрећној земљи, тукли се са сличним с друге стране, и све мање вјеровали у своју мисију одбране хришћанства и јунаке из епских пјесама, а све чешће ишли на сахране: Крста, Ноне, Гавран, Комарац, Брзи, Пићнути...и све чешће осјећали бијес на оне с ордењем и са златним есцајгом. Некоме рат, а некоме брат.

Кад је све стало и кад је врховни шеф одсвирао крај, скоро сви од оних са статусом у раји осјећали су се ко монаси ухваћени у курвалуку. Рукама би сакрили стидљива мјеста, али погледи сијеку са свих страна и фали руку. Они старији су збрисали у Београд и Нови Сад или су ко признати привредници отворили приватне фирме у којима се пријављујемо на листу чекања за физичког радника, али под условом да никоме не признамо своју ратну прошлост.

Само ријетки су то успјели, а још рјеђи нису пристајали на те срамне услове.
Данас бити поносан значи-бити гладан.
Брацо је био из ове још рјеђе екипе.

И док сам се ја продао за ситне новце, за безвриједне бенефиције и јефтине похвале, он је ко Гари Купер ишао сам. Добро смо знали чиме се бави и како зарађује за овај усрани живот, али и он је знао да га нико од нас никад неће издати. Он је био наша Правда. И кад смо посљедњи пут разговарали код Гаге, евоцирали успомене из оних година и зезали Милована због некаквих половних треба из Русије и Америке, Брацо нам се пожалио:
-Уморан сам више од оваквог начина живота. Кад би ме неко хтио запослити за плату од триста марака, одмах би пристао. Само да ми дјеца имају хљеба.

Неколико дана касније сви медији у БиХ и околини су објавили вијест о пљачки банке у Олову. Послије благовремене потјере и одличне сарадње МУП-а Федерације и Републике Српске, двојица учесника пљачке су се предала полицији, док се трећи наоружан забарикадирао у једној кући у Нахореву.
-Он им се никад жив неће предати!

Шта се тог поподнева дешавало у Нахореву, знају само припадници кантоналне специјалне полиције. Један од њих, лафо, желећи да остане анониман, федералним медијима је испричао.
" Осумњичени је пружао отпор дуже од два сата, а онда је изашао пред врата, прекрстио се, погледао у небо, клекнуо на кољена, наслонио пиштољ на сљепоочницу, прије него што смо ми стигли-окинуо. То му је био посљедњи метак у пиштољу.

Верзија догађаја је сасвим могућа, али је послије ње ипак остао горак укус у устима.
Неколико дана касније на локалном гробљу у Српском Сарајеву окупили смо се на Брациној сахрани. Само се још у таквим приликама окупљамо. Бивше медицинске сестре из Касиндолске улице, бивши возачи оклопа из Неџарића, бивши тенкисти са Дома здравља, бивши Шалетови гардисти, бивши извиђачи јуришног батаљона, бивши Брнетови четници, бивши специјалци МУП-а, бивши војковћански анђели, бивши, бивши! Сви смо само бивши. Ови садашњи из моралних разлога нису могли доћи.

Лако је бити моралан и продавати поштење под бубреге, и ја бих то умио, кад су ти дјеца сита, кад не бринеш како ћеш се зимус гријати, како ћеш платити рукавице гинекологу да ти породи жену, али волио бих да те видим, царе, да си два дана кокуз и сиротиња. Да немаш за кафу, а око тебе дезертери и шљам водају најљепше дјевојке, возе најбоља аута, пјевају четничке пјесме, дижу високо три прста и окрећу туре. Твој орден и ране и све твоје погинуле другове могу купити за ситне новце. Ко земичке с маком. Ееех.

Свештеника није било. По црквеним законима, свештенству је забрањено да чита опијело самоубицама, а по новинском извјештају, Брацо се сам убио. Због тога од покојника говорима су се опростили његов ујак и наш предсједник општинске борачке организације. Док је овај други подсјећао на Нишићку висораван, Мајевицу, Трново и Горажде, непознатом момку ошишаном на ову модерну јаничарску фризуру, обученом у црну ролку и тренерку, зазвонио је мобилни телефон. До бола дуго, он се премјештао с ноге на ногу и некоме с друге стране жице објашњавао гдје се налази и на чијој је то сахрани.

Стани мирно, маму ти јебем, данас сахрањујемо мог пријатеља и саборца!

Преузето са странице: Жељко Пржуљ

"Дан Ветерана - Видовдан"