понедељак, 29. септембар 2014.

НОВИ ПАЗАР - ШЕТЊА ОСЛОБОЂЕЊА

НОВИ ПАЗАР - ШЕТЊА ОСЛОБОЂЕЊА
Четнички покрет позива све поштоваоце родољубиве традиције Српских ослободилачких ратова да својим присуством у Петровој цркви 23. октобра 2014. године на парастосу изгинулим јунацима, одају почас овим храбрим Србима који нису жалили да дају свој живот за ослобођење Србије од Турског ропства. Парастос је заказан за 10.00 часова.
Нови Пазар је ослобођен 23.октобра 1912. године и на тај дан ћемо после парастоса у Петровој цркви мирно и достојанствено прошетати до цркве Светог Николе, где ћемо упалити свеће чувеном генералу и ослободиоцу Новог Пазара Михаилу Живковићу. Потом, у 12.00 часова наставићемо “Шетњу ослобођења” до општине Нови Пазар где ћемо предати нашу иницијативу за постављање споменика генералу Михаилу Живковићу у градском парку. Тиме се свесрпско мало обележавање овог значајног датума завршава.
  Мајица Прошетај  Кроз Нови Пазар
Мајица Прошетај Кроз Нови Пазар

Јављају се разни гласови да обележавање значајних датума ослобођења Србије нису дозвољена, но ми не верујемо у то. Сведоци смо да садашња Влада Србије чини све да се демократија поштује у Србији макар то значило подићи полицију и војску на оне који другачије мисле. Скуп и шетња биће уредно пријављени, но у случају да се деси да због повећаног обима радова на српским путевима буде већих препрека, јер Србија се гради уздуж и попреко, у том случају саветујемо да се сви учесници организују сопственим превозом, редовним аутобуским и железничким линијама, као и пешака шумом, долином, планином… За нас препрека нема!
Четнички покрет такође позива све родољубиве организације које желе да се укључе у обележавање овог значајног датума, као и покретање иницијативе и подношења захтева скупштини општине Нови Пазар за подизање споменика генералу Михаилу Живковићу да се јаве Четничком покрету ради формирања Организационог одбора “Сети се ко су ти били преци”. Ово је општенационална ствар и само слога Србина спасава. Сви ко један браћо и сестре!
Шетњу ће предводити потомци ослободиоца Новог Пазара и приликом шетње коју смо назвали “Шетња ослобођења” сви учесници ће добити мајце са натписом “Сети се ко су ти били преци” чиме симболично показујемо да нисмо заборавили наше јуначке претке који су гинули за Крст часни и слободу златну.
командант Братислав Живковић
Четнички покрет

петак, 26. септембар 2014.

200 година од Хаџи - Проданове буне

Хаџи Проданова буна је била српска побуна из 1814. против турског терора. На челу буне је био Хаџи Продан Глигоријевић. Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог српског устанка и кнез Србије.

Хаџи-Продан, вођа буне
Буна је избила изненада и без претходне припреме у пожешкој нахији као реакција на низ репресивних мера и намета које су Турци појачавали. Непосредан повод био је сукоб код манастира Трнаве између Срба и Турака, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Михаило, брат хаџи Продана, а који се свршио лоше по људе пожешког муселима Латиф-аге. На чело буне стао је хаџи Продан, наставивши да организује чете и шири буну; обухваћене су крагујевачка и јагодинска нахија.

Сем хаџи Продана, у буни није учествовао ниједан војвода из Првог устанка, док је неколико и помагало Турцима. Милош Обреновић је одбио понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба.

Међутим, понудио је везиру Сулејман-паши своју помоћ за гушење буне, уз обећање да ће бити опроштено свакоме учеснику буне који се преда, изузев хаџи Продана и његове браће. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, хаџи Продан је пребегао у Аустрију.

После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије.

„Хаџи-Проданова буна букнула је у недоба, са свим из ненада, без пристанка првих вођа у народу, и без икакве спреме; изложила је целе крајеве зверској освети турској, оквасила је коље мученичком српском крвљу: али је, при свем том, дала непобитних доказа да је народ још жив и крепак, и да десет година својега живота борбе за слободу није прошло без плода за народно васпитање Срба. На први одважан глас, летеле су стотине јунака у нову борбу за слободу отаџбине! Народ је био жив, народ је био крепак да пораз претрпи и да се нада успеху!"

Википедија.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Буна Хаџи—Проданова у Србији
—случивша се 1814е године Септемврија мјесеца—

"...Ћехаја — паша још најприје како у руке добије Пајсија Трнавскога уза се га из Чачка само до Кнића у синџиру поведе, па оданде одмах га у Београд пошаље ка' најљепшу јабуку на дар везиру својему и тамо како је доведен био, ни два дни у тамници непробавивши већ најбрже на колац је и први од свијех Србаља тадашњијех ударен пред Стамбол-капијом варошком, па одмах му је за њим и брата старијега и мирскога чоека по имену Дмитра Ристовића исти Ћехаја — паша у Београд опремио, гди је такођер одмах и он на колац поред свога брата жив доспјео. Осим тијех и другијех у исто вријеме чувши почетак нове у Србији буне и рата, пријеђе, из Њемачке у шабачку нахију и неки хроми Васиљ самтрећи; он је био бећар и прекодрински Србин из села Скочића ниже Зворника, што је и ускочио био амо преко Дрине у државу Карађорђеву, те је до паденија онога војевао, четовао и турско робље доводио из Босне, пак се је одкупљивало и мијењало за њега србско; али га овда по жељи његовој срећа непослужи, да још провојује с Турцима, него у Мачванској Подцерини са дружином ту притисну их на спавању, и повежу, те сву тројицу отале у Шабац најприје, Фочали-ићи-тугли-паши, који но шњима из Шабца упути на пешкеш везиру београдском а овај ти сва три одмах како но је турски обичај и правосудије на коље пред истом Стамбол – капијом, гди је и Пајсије и брат му већ био, и где но су и та тројица два три дни на кољу живећи свакога мимоходившега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турске (Караулџије) и то једва псовкам' и клетвама наљуте, или зар разжале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега тога мученика бола и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати, и развлачити...
Потадер би тамо испод Стамбол – капије покрај лијевога и деснога у Врачар излазећега пута свако јутро по неколика више Срба освитало на кољу жива, окром што би их у исто вријеме по чаршије ћошковима, и по другим капијама сјекли и вјешали, те главама њиховим градски беден и капије китили... Оне пак у синџирима Ћехаја – пашом доведене Србове у тавници држали су преко три мјесеца, докле их чак по Божићу, снаге измождене, и новца измужена, на Савин дан јутром једну половину изведавши на сваку капију градску и варошку по неколико посјеку, и ту им, противно својега тадашњег обичаја, при труповима и растављене од њих главе оставе; па другу полу сутра дан исто тако доврше, и све их оставе псима на част, који но их прије него изједу, свуда им по вароши и граду разнесу и развуку изадрте, одсјечене, или одгрижене комаде, главе, ноге, цријева и дробове...
Још неће бити одвише к заклученију описанија ове несретне србске побуне, што је и паметодостојно, да се овди напомене, и представи ђекоји особни и појединачни случај, у коме је силно и чисто чувство возгоржесвовало, и крепка и животворна вјера будућега живота те побједоносијем терпјенија обезсмртила се, које колико народу србскаму важности, и человјечеству свему свеобште дичности, толико и вјери чести, фале, и крепости овда завазда узрокује и приноси.


(БАКОН АВАКУМ)

У реченога игумана трнавскога био је однекуда у манастиру један повелики ђак, момак управо који је био младић око двадесете године узраста својега, диван и дичан како Аполон, којега Турци за то само, што је Паисијев ђак и слуга, или како су му Турци волели пришити кривицу и назвање, потварајући га, да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Пајсија смрти поведу и њега на губилиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили сви редом и грозама и обећањ'ма свакојакима склањајућига, да се потурчи, и да тако млад и лијеп непогине узалуд, кад може ш њима да живи и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би он их упиткивао: "А умиру ли кадгод и Турци?" Па смијешећи се ни одговора им нешчекавши запјевао би јуначки србским гласом овако:

"Нејма вјере боље од ришћанске!
Срб је Ристов; радује се смрти,
Божји страшни суд и Турке чека,
Па ви чин'те, што је вама драго
Скоро ћете Турци долијати,
Бог вам јемац и божија правда."

Бака некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га нека се потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али он и њојзи на совјету томе и сажаљењу как својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:

"Мајко моја, на млеку ти фала!
Брзо ћеш се обрадоват' сину,
Док пред лице Бога изађемо
Смрт и'збавља од свакијех бједа,
Цват прољећа по зими се јавља,
Благо сваком ко раније умре,
О мање је муке и гријеха,
Та што дадне Спас и вјера коме,
А још има браће на свијету."

Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушију, и чудно тврдој вјери, те му се смилују, да му прије ножем (јатаганом) срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто у крај пута к Теразији пошавши иза Стамбол - капије варошке.


(ЈОШ О ЂАКОНУ АВАКУМУ И КАЛУЂЕРУ ЂЕНАДИЈУ)

У истом трнавском манастиру живио је са Паисијом још један калуђер по имену Ђенадије. Он је најприје био мирски свештеник, и родом је из Босне из села Грбаваца именом Ђорђије Шувак близу Бање — Луке, гди оставши удов покалуђери се у тамошњи манастир Моштаницу; имао је само једнога сина именом Стојана, неголемо момче, којега је такођер к себи узео за ђака у манастир. Ту неколике године пожививши како прави калуђер, к себи је у помоћ прибавио и једнога ђакона, именом Авакума, који је такођер јединац и сиротан био, нејмавши никога до старице мајке, која се и сама ту привије уза сина; старац и духовни отац пазио је тога младога калуђерка како својега сина, па и баку мајку његову. Али немогавши безпрестана чрезмјерија и зулуме турске трпјети до вијека, принужден буде промијенити вилајет, и оставити тај манастар пуст, и са својим сином и ђаконом Авакумом (за којим пристане и мајка бабски, пјешице и назорке) подигне се без обзира и по намјери кудагод друкуда у свијет, те тако и Дрину пријеђе, у Србију дође, и неколика туда манастира обишавши настани се у Трнавском при Паисију, који је ту сам био, и једва га дочекао. Ђенадије ту како је пришелац и новљак био, тако је и слушао Паисија у свему; тако је и оне Латифове момке повезати помогао Паисији, Михаилу и Јосифу Алтобабићу барјактару Хаџи — Проданову. Него, то тако учинивши они, и хабер о томе послу и Хаџији одмах пославши да међу њих дође, и предузме руководити посо, тадер пошљу и реченога Ђенадија у јагодинску нахију, да и он тамо почетак буне објави и учини, да се народ на оружје диже, и он тако и за то у манастир Јошаницу отиде; па кад овамо Хаџи — Продан ништа немогне од предузетога посла учинити, него побјегне у Немачку, и Турци Трнаву похарају, а и Паисија пронађу и уфате, и у Београд одведу... Онда потраже Турци и Ђенадију, и разумјевши куда је отишао, пошаљу за њим и уфате га, па ш њим у синџир те кроз Јагодину куд и остале у Београд, гди нађе и види Пајсија и млоге друге на па кољу. Овда и Ђенадије нашав се у чему се никада није желио наћи, сам себе при јединцу сину заборави, гледајући њега и друга му Авакума у турскоме робству и сужањству, а радо би себе за њих, или барем за сина жертвовао, кад би шћели варвари на то пристати. У млогоме јадовању, брижењу и богомолби внуши му се, да приме оно, чиме свакога и обично Турци нуде и понуђају, те и њих, а то је да се потурче, док живот избаве, па да ако Бог да с временом, те се како искупе и умакну некуда из Пексијанске вјере и државнога и нравственог робства. Он то суобшти својему сину најприје, којега једва преговори и обрати, да своју лијепу и свету вјеру презре и одбаци, а ону да прими; и то само на тај начин син му пристане потурчит' се, да се оба закуну један другом, и вјеру зададу, да првом згодном приликом побјегну, а само да се неумре без покајанија и повратка у своју стару вјеру, која но им се и чини и види бољом и најбољом бити. Пошто ови то међу се закључе и утврде, јаве то и Авакуму, и на то њега пригласе, али он нехтедне никојако у то пристати, ни вјеру промјенити, него за то и у синџиру остане, кад се они на његове очи спасу; ш њиме дакле буде што и с осталима таквима турској правди подсуднима и по свој прилици он ће бити био исти онај горепоменути момчић, што је колац свој носећи пјевао. Духовник пак Ђенадије како согласи у своје намјерење сина својега, објави своју жељу Турцима, да се хоће са сином заједно потурчити; и Турци то пријаве Ђехаја-паши, који но их одмах ослободи робства и тавнице тај час, тако и су тим и свега страха и грозе смрти, у свој конак их узме, за себе их оба удржи, и оба наскоро и торжествено потурчи; Ђенадија назову Мула — Салија, а сина му Реџеп. Но једва наступи часни пост, а мало се поумекша вријеме, прегне, и дигне се нови и прикуждени Мула — Салија узме својега сина Реџепа, искраде се једно вече на Дунав у готов иподкупљен каик те у Борчу и у Земун. А кад се на прољеће, још мало времена по томе случају, побуне опега пред Васкрс сви сложно Срби, Ђенадије врати се отале управо митрополиту Стратимировићу у Карловце сремске, и ту он и син му опета се покрсте, и наново митрополит га миропомаже и допусти му све послове свештеничке, окром једне лутургије. Послије тога отиде Ђенадије са сином до у Градишко њемачко да се ту с родом види, и ту остане у напред и живјети поближе њих, где и пробави читаве три године попујући по истоме Градишком, па умре и он и син му за њим наскоро.


(Историја Србије од 1813—1815 године. Стр. 92—105).
Узето из «Књига о Ђакону Авакуму» Милисава Д. Протића, Београд, 1968.

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 24. септембар 2014.

Споменик Војводи Недељку Видаковићу краси центар Требиња

Команданту Бобанске чете Војске Републике Српске, Војводи Недељку Видаковићу, који је погинуо 27. септембра 1994. године на Борачком језеру код Коњица, данас је постављена статуа у Српској улици у центру Требиња.

Према речима Бобанаца, који су и иницијатори изградње спомен - обележја Војводи Видаковићу, споменик, за 10 одсто увећан у односу на природну величину Видаковића, урадила је београдска ливница "Браћа Јеремић", за шта је издвојено око 20. 000 КМ.

Куриозитет целог пројекта је тај што је постамент - камен на којој стоји статуа и на којој је постављена плоча са Војводиним именом, донет из Рапти, родног села бобанског команданта. Све се радило у циљу да се легендарном команданту, Бобанцима и Бобанима одужи на начин како то и заслужују.

Изградњу споменика помогли су многобројни Бобанци, ратни саборци покојног Војводе, предузећа и установе, као и град Требиње.

У оквиру комплекса у потпуности ће бити урађен простор од Каменог моста до "Слатке куће".

Биста висока око 2. метра биће свечано откривена у суботу, на двадесетогодишњицу од погибије Војводе.

У 10. 15 часова предвиђен је парастос у Саборном храму, а у 11. 00 сати свечано откривање споменика.

Бобанска чета, чији је командант био Недељко Видаковић, формирана је у селу Шћеница на Тројичиндан 1992. године, као интервентна јединица Требињске бригаде.

Једна је од најзаслужнијих јединица у одбрани Требиња од хрватске агресије у одбрамбено - отаџбинском рату деведесетих година, а бројила је 120. бораца. Крај рата нису дочекала 23. храбра припадника ове чете.

Важно је напоменути да је славна Бобанска чета одиграла значајну улогу и у одбрани стратешких важних висова, који су, касније су писали хрватски генерали, били прекретница за освајање Требиња.





















Требиње.ливе

"Дан Ветерана - Видовдан"

уторак, 23. септембар 2014.

ШТА ТРЕБА ДА САДРЖИ НОВИ ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О РАТНИМ ВЕТЕРАНИМА?!

1. Назвати Закон у складу са Уставом ( “Закон о правима ратних ветерана и чланова њихових породица”);
2. Термин “ратни ветеран” треба бити заједнички за све учеснике оружаних сукоба;
3. Ратни ветеран је и страни држављанин;
4. Рат дефинисати као оружани сукоб;
5. Обухватити комплетан период оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ и СРЈ од 1990.-1999. године, у складу са уставима државних субјеката, чиме се избегава досадашња формулација "учесника оружаних акција предузетих за време мира";
6. Обухватити добровољце, као и одликована лица;
7. Обухватити и цивилне жртве рата;
8. Обухватити права ратних ветерана заједничка за све ( не само за ратне војне инвалиде, мирнодопске инвалиде, породице погинулих и несталих лица - популација ратних ветерана мања од 10%) и то:
а) право на здравствену заштиту,
б) права из пензијског осигурања:
- право на старосну пензију и превремену старосну пензију,
- право на инвалидску пензију,
- права на основу преостале радне способности,
- право на породичну пензију,
- право на најнижу пензију,
- право на стаж осигурања или посебни стаж,
в) право на додатак за децу,
г) право на запошљавање,
д) право на стамбено збрињавање,
е) право на акције, односно уделе у привредним друштвима без наплате,
ж) борачки додатак,
з) остала права:
- предност при упису у образовне установе,
- право на стипендију,
- предност при смештају у ђачке, односно студентске домове,
- право на бесплатне уџбенике,
- предност при закупу пословног простора,
- корекција прилаза до зграде,
- царинске и пореске олакшице,
- ослобођење од плаћања накнаде за пренамену пољопривредног земљишта,
- ослобађање од плаћања судских, управних и административних такси,
- право на обнову.
9. Обуватити посебна права за ратне ветеране по основу оштећења организма, као и права породица погинулих, несталих и заробљених лица;
10. Дати већи степен појединих права за добровољце и лица која су провела дужи временски период у ратним дејствима;
11. Дефинисати зону боребених дејстава;
12. Ограничити поједина права временом проведеним искључиво у зонама борбених дејстава;
13. Увести да нема застаревања по основу болести проузрокованих ратним дејствима
( ПТСП, радиоактивношћу, употребом хемијско-биолошких средстава и сл.);
14. Увести категорију два квалификована сведока за доказивање права;
15. Дефинисати рок од 90 дана за превођење права и израду правилника;
16. Дефинисати рок за примену од 3 године за остваривање појединих права;
17. Решити проблем избеглих и расељених лица, која иначе не могу остварити права ни у једној бившој реублици СФРЈ – на тај начин избећи дискриминацију по иоснову права загарантованих Уставом Србије;
18. Дати законску могућност провере државним органима досадашњих издатих решења;
19. Спречити да се стечена права по досадашњим законима не укидају, већ преводе уз јасно дефинисану процедуру;
20. Обим права потпуно ускладити са правима учесника оружаних сукоба која имају ратни ветерани у земљама у региону и чији се закони проводе по 10 и више година;
21. Дефинисати рок у коме се мора формирати јединствена база података (матични регистар).

"Дан Ветерана - Видовдан"


Нови добровољци се прикључили француско-српској јединици!

НОВОРУСИЈА- Француско-српска јединица која је формирана овог месеца са мотивом очувања срспко-француског пријатељства у периоду два светска рата добила је нова појачања. Како кажу на званичној страници француске организације Уните Континентал нови добровољци из Србије и Француске су одмах по доласку примили наоружање и униформе. Како Правда сазнаје обука нових добровољаца се врши убразаним темпом. 
Francusko srpska jedinica 650x487 НОВОРУСИЈА: Нови добровољци се прикључили француско српској јединици!
Нови српски и француски добровољци у Новорусији
Новоформирана  француско-српска јединица добила је ново појачање. Ради се о првом таласу нових добровољаца који су се одазвали позиву за заједничку борбу Срба и Француза. Организације Уните Континентал објавила је прве нфотографије новопридошлих бораца, и како кажу ово је тек почетак јер очекују нове долазке.
Francusko srpska jedinica 1  650x353 НОВОРУСИЈА: Нови добровољци се прикључили француско српској јединици!
Нови добровољци пролазе обуку убрзаним темпом, међу добровољцима је и Радомич Почуча први са десне стране.
Нови добровољци из француско-српске бригаде су интегрисани под команду батаљона Призрак којим командује Алексеј Мозговој. У обуцу поред чалнова и оснивача јединице бивших војника у Авганистану Николе Перовића и Виктора Ленте учествују и новоруски инструктори. Како кажу у Уните Континентал обука се врши убрзаним темпом, а добровољци правазилазе све баријере са изузетном мотивацијом.  Између осталих у овој групи добровољаца се налази и познати српски новинар и ТВ водитељ Радомир Бата Почуча.
Правда.рс
"Дан Ветерана - Видовдан"

Српски родољуби спасли 520 савезничких пилота

Седамдесет година од евакуације америчких ваздухопловаца са аеродрома у Прањанима крај Чачка. По кућама у Прањанима боравило и до 5-6 авијатичара, које су сакривали, чували и хранили српски сељаци подно Сувобора.



Ова наредба генерала Драгољуба Драже Михаиловића стигла је у јануару 1944. године у штаб Првог равногорског корпуса, који је био под командом поручника Звонка Вучковића. Само неколико дана касније спасена је прва група од 20 авијатичара који су из запаљеног авиона искочили на Златибору. Они су одмах евакуисани на простор таковског среза.
Тада још нико није слутио да ће ова акција равногораца и мештана села под Сувобором и околини бити увод у највећу савезничку акцију спасавања у Другом светском рату, јер, захваљујући великодушној помоћи локалног становништва, који су жртвовали сопствене животе како би сакрили савезничке авијатичаре, том приликом спасено је 520 пилота и чланова посаде.

- Спасени авијатичари су смештани у куће код сељака у Прањанима у непосредној близини Равне горе. На североисточној страни села налазила се зараван Галовића брдо. На том месту, око 800 метара дужине и 300 метара ширине, одлучено је да се подигне аеродром. Више стотина људи, око 200 воловских кола, радили су пуних месеца дана на припремању терена за аеродром - испричао нам је историчар Историјског архива у Чачку Горан Давидовић. - То није био нимало лак посао, будући да су у близини од 30 до 40 километара биле немачке војне посаде и постојала је стална опасност од њиховог упада. Био је довољан само један шпијун па да се све открије, али српски народ је свим срцем био уз западне савезнике. Радови на аеродрому завршени су крајем априла.

АМЕРИКА НИЈЕ ЗАБОРАВИЛА

ПРОСТОР на Галовића брду, које је послужило авијатичарима као писта, касније је назван - Аеродром слободе и ратног савезништва САД и трупа генерала Драже Михаиловића.
Данас је овај аеродром обична пољана, која се од других једино разликује по табли коју су овде пре неколико година у знак захвалности подигли преживели амерички авијатичари. Ипак, Американци нису заборавили на великодушност Прањанаца, па је тако америчка амбасада у Београду недавно донирала велику новчану помоћ за реконструкцију овдашње сеоске школе.
Током 1944. године у Прањане су, бежећи од немачког окупатора, стизали савезнички авијатичари из готово свих крајева некадашње Југославије, али и из Румуније, Бугарске, Мађарске... Прањанци су у својим кућама сакривали по пет-шест пилота, ту их хранили, облачили... Појединци су остали и више од шест месеци у овом селу подно Сувобора. - Буквално су се сродили са нама. А онда су Прањанци на Галовића брду почели изградњу аеродрома. Довлачили су воловским колима камење и калдрму, како би направили стазу. Трајало је то дуго, месецима, од јутра до мрака. Када је све било спремно дошли су авиони. Памтим да су на растанку сви плакали - причао нам је своја сећања Велисав Јанковић, сведок дешавања из 1944. године у Прањанима.


Прва група евакуисана је 29. маја, око 40 америчких и британских авијатичара. У наредна два дана, 30. и 31. маја, евакуисана је целокупна британска војна мисија која је била код Врховне команде ЈВуО. Број спасених америчких авијатичара у јулу 1944. године износио је више од 200. Неколико дана пре највеће акције спасавања (10. и 11. август), када је на Галовића Брдо слетелео чак 16 транспортних авиона и одвезло 252 америчка авијатичара, генерал Дража Михаиловић се обратио пилотима:

- Веза с вашом командом у Фођи уродила је плодом, и ви ћете за који дан бити далеко од нас. Даљина, ипак, неће ослабити наше симпатије, јер нас за вечита времена вежу тешки дани и заједничка страдања, исти идеали и иста вера у победу добра над злом.... Од свих савезничких војски у свету, ми смо једина која се бори не само на једном, чак ни на два, већ, нажалост, на три фронта. Први је фронт против окупатора, силног, свирепог и до зуба наоружаног, који за сваку своју главу тражи наших-српских-стотину; други је против усташа, који су по злочинима прешли своје господаре, стављајући под нож све што је српско: жене, децу, старце, све без разлике...; а трећи фронт, најжалоснији и сада већ најтежи, то је фронт који су слуге Црвене интернационале отвориле против националне Југославије, слабећи њене снаге и претварајући национални рат у грађански и истребљења. Док ми подносимо троструке ударце, Савезници нас напуштају, а последњима још и помажу...

Приликом спасавања авијатичара неретко су избијале и борбе са Немцима, што је за овај народ било веома ризично будући да је на снази и даље била сурова немачка наредба да ће се за једног убијеног немачког војника стрељати 100 Срба. Ипак, равногорцима су савезнички авијатичари у том тренутку ипак били приоритет па су се упуштали и у борбе са окупаторима. Једном приликом крајем маја 1944. године, када је оборен један амерички авион у Овчарско-кабларској клисури, дошло је до борбе равногораца и Немаца. Тада је погинуло десет равногораца из Драгачева.

ОДЛИКОВАЊЕ ЗА ДРАЖУ

ГЕНЕРАЛ Дража Михаиловић посмртно је одликован Легијом за заслуге од стране америчког председника Трумана, 29. марта 1948. године. Труман је у образложењу за одликовање истакао и следеће:
„Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снадбевање, водио је борбу под екстремним тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи.“
Орден је уручен Михаиловићевој ћерки Гордани скоро 60 година касније. Вашингтон, међутим, никада није дао дозволу да се овом српског генералу подигне споменик у главном граду САД.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 22. септембар 2014.

У Новорусију стигло појачање из Србије

Порука свештеника Олега Трофимова:

Бог није у сили, него у истини!


10698421_10203132325129016_2710932128029095617_n
Стигло појачање нашим снагама!!!
Посебно сам био изненађен и дубоко дирнут, све до суза, као појачање у рату против фашизма стигли су – момци из Србије! Они улазе у сваки храм који им је на путу и ​​узимају благослов за свети рат!!!
Ја их питам, зашто су дошли, шта њима значи овај рат?
- Ми, Срби увек ћемо бити захвалан Русима и никада нећемо заборавити да су нас они ослободили од Турака, то је дубоко генетски у нама усађено. Ми смо увек били и јесмо пријатељи Русима, нећемо вас издати, нисмо подлегли бесној пропаганди антихриста помоћу смрдљивих медија. Када смо видели тај прави фашизам – убиства цивила у Русији, срце нас је заболело, нико од нас није могао да остане равнодушан. Ваша бол – то је наша бол“
Зар се не бојите да ћете бити убијени? Да ћете бити сахрањени у туђој земљи?
- Света Русија је и наша земља, а Руси су наши рођени! Сада се пролива мученичка крв, и ми Словени, истог рода, ми православци, боље је да заједно умремо него да седимо у рупи и умиремо у комфору. А у чему би онда био смисао нашег живота? У издаји?
Приметио да је један од Срба на штакама, да је сломио ногу. Питам га: Како ћеш се борити, са сломљеном ногом? (На његовом лицу се уочавала бол при сваком покрету). На моје питање, он је одмахнуо руком, у стилу – ништа срашно, и рекао:
- На фронту ће да зарасте. Што је важно, могу да седим. Ја добро нишаним, могу бити од користи.
На то су ми, невољно, кренуле сузе, јер је требало доћи из Србије са сломљеном ногом, сетити се речи Тараса Буљбе о пријатељству, и притом – нису то нека лица са екрана, већ заиста живи људи, као некада козаци, о којима је писао Н. В. Гогољ.
Заједно смо отпевали песму „Тамо далеко је моја Србија…“. И мени је, по милости Божијој, припала част да их благословим, да их додирнем… и помажем светим уљем.
Нека вам је Бог на помоћ у ратном боју, витези православни, који се борите за Свету Русију!
 Извор: Snr24.com 21.9.2014.
Превод: Мирјана Радосављевић, СРБски ФБРепортер

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 21. септембар 2014.

Србачки борци из Друге крајишке бригаде одали почаст погинулим друговима

Преживјели борци Друге крајишке бригаде са подручја србачке општине данас су посјетили гробна мјеста четворице погинулих Српчана и положили цвијеће и запалили свијеће на централном спомен обиљежју и спомен костурници у Српцу. Тиме су обиљежили 23. годишњицу од уласка одреда србачких бораца у састав ове бригаде.

Поред демобилисаних бораца из Српца, учешће је узела и делегација Друге крајишке бригаде из Бањалуке на челу са Владимиром Шевариком, бившим замјеником команданта и официром безбједности у овој ратној јединици.

„Бригада је бројала око 3.600 бораца и борила се на преко 20 ратишта широм Републике Српске. У борби је погинуло 226 бораца, рањено је преко 1.500, а још увијек се трага за осам несталих бораца. Ова ратна јединица специфична је по томе што су након рата преживјели борци изградили меморијални центар на Раковачким барама код Бањалуке на површини од 2,5 хектара“, рекао је Шеварика.

Он је додао да је међу првим високим официрима Војске Републике Српске погинуо мајор Драган Граховац, припадник ове бригаде из Српца.

Један од припадника Друге крајишке бригаде који је данас евоцирао успомене на ратне другове било је Љубомир Савић.

„Ова бригада формирана је 18. септембра 1991. године а само дан касније у њен састав ушао је одред србачких бораца са око 200 младих људи. Ми који смо преживјели заклели смо се 1997. године да ћемо се састајати сваког 19. септембра и положити цвијеће и запалити свијеће на гробове погинулих другова Драгана Граховца, Гојка Ждрње, Жељке Милановића и Младена Угрена“, истакао је Савић.









Србац-рс

"Дан Ветерана - Видовдан"

Сахрањен амерички пилот, један од "500 заборављених" које су спасили Срби

У среду, 10. септембра ове године преминуо је ваздухопловни наредник Кертис "Бад" Дајлс (Sgt. Curtis "Bud" Diles). Наредник Дајлс је био један од "500 заборављених" учесника "Мисије Халијард", Американац који је Србију и Србе волео највише на свету.

Оборен је 8. септембра 1944. у близини Београда при повратку са мисије изнад Плоештија у Румунији. Наравно, спашен је од стране снага ЈВуО и већ 17. септембра исте године, евакуисан у Италију са аеродрома у Прањанима. Провео је у Србији само 9 дана али је тих 9 дана заувек обележило његов живот јер је тада Србе упознао онакве какви заиста и јесу, брижни, отворени, пријатељски расположени, одани, верни, храбри и гостољубиви.
Тих 9 дана проведених у Србији су на њега толико позитивно и снажно утицали да је он пуних 70 година, хвалио и бранио Србе у свакој могућој и немогућој прилици и на свим могућим и немогућим местима. Увек је говорио да су он и његових 26 деце и унучади живи захваљујући Србима.



Никада није тражио ништа за себе, живео је да би пренео добар глас о Србима и Србији. Много пре његове смрти његова кћерка је говорила да ће њен отац и у смрт отићи бранећи Србе на сав глас. Тако је и било. На дан одласка у болницу, са собом је понео своју "књигу", регистратор са стотинама фотографија, сопствених записа и чланака о четницима, Србији, његовом спашавању, Михаиловићевом срамотном "суђењу", продаји Србије комунистима и свим догађајима до данашњих дана. Тих пар дана је у болници је са лекарима и особљем разговарао једино о Србији. Рекао је: "Ево, сад још неколико Американаца зна истину о Србији!" Није питао ни за породицу ни за пријатеље, већ само за Србију. Већ следећи дан је почео полако да се гаси али је реаговао само ако му неко помене Србе или Србију, па је његова кћерка на зид његове собе поставила његову слику из ратних дана и натпис "Питајте ме зашто волим Србију", за случај да лекари желе да провере да ли још увек може да комуницира.

Када је одлазио у болницу, потпуно свестан, рекао је "Tell people to google my name..." ("Реците људима да гуглају моје име"), што му је уједно била и последња жеља. И заиста, ко жели да сазна бар нешто о борби наредника Дајлса за Србе и Србију довољно је да упише његово име у претраживач и прича ће се покренути сама...

Наша држава, се никада није сетила да нареднику Дајлсу ода било какво признање.
Једном приликом, када је упитан да ли постоји нешто што би желео да му се пошаље из Србије он је одговорио да би му највише значио само грумен српске земље. Гоподин Саша Јованови је са Галовића поља код Прањана, где се налазио "аеродром" са ког је наредник Дајлс евакуисан из Србије, ископао грумен земље и послао му. Његова срећа, када га је добио, се није могла описати речима. Његова супруга Инез је изразила жељу да наредника Дајлса сахрани са тим груменом српске земље и тако га заувек веже са земљом за коју је његово срце било толико везано читавих 70 година.

Наредник Дајлс ће бити сахрањен у кошуљи са натписом "Србија" и "САД" коју је поносно носио при свим светковинама и одласцима у цркву. На сахрани ће се, по његовој жељи, вијорити српска и америчка застава заједно.

Нека је вечна слава и хвала овом великом човеку!

Саша Јовановић

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Сахрањен амерички пилот којег су спасили Срби

Сахрањен амерички пилот којег су спасили Срби16.09.2014 21:48 | nezavisne.com
Портсмут - Обрад Кесић, шеф Представништва РС у Вашингтону, присуствовао је у понедјељак сахрани америчког пилота Куртиса Бада Дајелса у америчком граду Портсмуту, којег су Срби спасили током Другог свјетског рата.
У пригодном говору Кесић је истакао да је Дајелс био искрен пријатељ српског народа и да је за многе био инспирација својом храброшћу и досљедношћу у покушају да изнесе истину о страдању српског народа.
"Као припадник најбоље генерације Американаца, он је прави пример херојства и пријатељства, који служи као мост између српског и америчког народа", рекао је Кесић, који је сахрани присуствовао и као специјални представник Милорада Додика, предсједника РС.
Дајелсова породица је на сахрани истакла да се Дајелс трудио да објасни како су Срби послије Другог свјетског рата и током ратова деведесетих били приказани погрешно, те да су њихова страдања игнорисана од стране америчке владе и медија. Дајелсова кћерка је обећала да ће наставити с очевим животним дјелом на афирмацији српског народа.
Кесић је напоменуо да српска заједница у Америци неће заборавити Дајелса.
Подсјетио је да је прије неколико мјесеци, на његов 89. рођендан, више од 300 Срба из цијелог свијета послало рођенданске честитке. Дајелс је те честитике, како је рекао, увезао у књигу, коју је показивао породици и пријатељима.
Дајелс је оборен изнад Београда 8. септембра 1944. године у свом бомбардеру Б-24, а спасила га је јединица Драже Михаиловића током операције "Халијард".
Глас Српске

"Дан Ветеран - Видовдан"

Генерал Живковић Аустријанцима 1914: Идите у п… материну!



Ово је био одговор генерала Живковића на Аустријски ултиматум да се преда: Идите у п… материну!

Како је генерал Михајло Живковић, после понуде непријaтељске војске да преда Београд, поручио аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Генерал Михајло Живковић
Двадесет други септембар (1914) – Монитори и батерије са Бежаније избацују ватру и митраљирају. Штете које проузрокују су огромне у свим квартовима…

У поподневним сатима, један монитор на коме је истакнута бела преговарачка застава приближава се српским положајима код Београда.

Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља (Gustav Goglia) у пет сати после подне, шаље једног преговарача-курира са следећим писмом-ултиматумом:

Главном команданту у Београду,

Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града.

Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Густав Гоља, генерал-мајор

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.

Генерал Михајло Живковић, један „тврдокожац“, није се много мучио да да дугачак одговор:

„Иди у п… материну“, избацио је бесним тоном.

Што се мене тиче, нећу се трудити да преводим на француски реч по реч тај одговор, колико кратак, толико енергичан, којим је он саветовао аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Затим, када је непријатељски преговарач, страшно забезекнут овим одговором, стигао до мађарске обале, генерал Живковић, који је наставио да сипа друге псовке – српски језик је њима обилно опскрбљен – наредио је артиљерији да одмах отвори страховиту ватру, записао је Барби.

Михајло Живковић Гвоздени рођен је 1856. године у Београду. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Завршио је највише војне школе у Србији, а усавршавао се у Русији. Био је министар војни Краљевине Србије 1908. и 1909. године.

Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операцијама 1913. године био је командант трупа на Албанском фронту.

У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације остаје све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године.

Јуна 1916, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана Прва дивизија, преузео је послове на формирању Друге дивизије.

По избијању револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео и морао да остане у Паризу. Пензионисан је 1. јуна 1918. године. Преминуо је 28. априла 1930. године.

Приређено према књизи Анрија Барбија Са српском војском, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986. године.

Правда.рс/РТС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Подигнут спомен-Крст за 6500 сарајевских Срба

На Златишту подигнут спомен-крст

На Златишту изнад Сарајева јутрос је освануо спомен-крст као знак сјећања на више од 6.500 убијених сарајевских Срба, изјавио је предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић.

Дукић је рекао да је Савез логораша Републике Српске испунио раније дато обећање о подизању спомен-крста на Златишту, чиме су на најбољи начин демантоване све могуће спекулације о одустајању од његовог подизања.


"Подигли смо спомен-крст да га гледа Бог и да га гледају и чувају Срби", поручио је Дукић.

Предсједник Савеза логораша поновио је да нико нема право да забрани сјећање на 6.500 људи страдалих у Сарајеву, као што нико нема право да пориче да је у том граду било 126 логора, гђе 5.000 страдалника никада није дочекало слободу.

ртвИС

"Дан Ветерана - Видовдан"

Вредна донација ратног војног инвалида

Вредна донација ратног војног инвалида

Годишњу инвалиднину дао школи за паркет

Да би ученици у Средњој стручној школи „28. јуни“ у Лукавици имали барем минималне услове, није се побринуло министарство већ ратни војни инвалид Срђан Јеремић.

Наиме, ратни војни инвалид , паркетар Јеремић је сазнавши за катастрофалне услове у којима деца обављају физичко васпитање решио да личном донацијом обезбеди средњошколцима што квалитетније одржавање најомиљенијих часова које имају током школовања. Донација се огледа у виду постављања новог паркета у једној учионици од 80 квадратних метара у којој су ученици обављали часове физичког васпитања. О вредности донације не жели да говори, али како сазнајемо, ради се о његовој годишњој инвалиднини која се креће око 5 000 КМ.

- О овоме нисам хтео уопште да се пише и спомиње, то је моја донација нашој деци, јер кад већ не можемо да изградимо нову зграду за школовање деце, онда да им барем омогућим да не запињу за стари под који је био руиниран до те мере да је био претња да се ученици на часу физичког повреде. Примарна идеја ми је да подстакнем отале суграђане који заиста могу да допринесу како би наша деца имала што боље услове у свом школовању. Надам се да се на овоме неће завршити и да ће се појавити они који могу много више да помогну, ту пре свега мислим на политичаре и привреднике из овог града – каже Јеремић и додаје да његова борба за Републику Српску још није престала, и да он то показује на овај начин.


Директор Средње стручне школе „28. јуни“ Младенка Пандуревић захваљује се суграђанину Јеремићу на донацији, а пре свега на пажњи за децу и школу, јер није занемарљиво да се у данашње време човек одриче својих примања и улаже у опште добро.  - Коста Петрушић-





(Поготово ако је тај „ЧОВЕК“ Ратни Војни Инвалид)





















"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 20. септембар 2014.

Краљевачким резервистима досуђене ратне дневнице

По тужби петорице резервиста из Краљева суд је донео пресуду којом се држава Србија обавезује да им исплати заостале ратне дневнице за учешће у рату на КиМ ’99.

Сретен Лазовић, председник Удружења учесника у рату од 1991. до 1999. године из Краљева, рекао је на конференцији за новинаре да ова пресуда није победа, али је свакако морална сатисфакција, доказ да су њихови захтеви оправдани и да је правда спора, али достижна.

- Упркос вештачењу из 2008. године којим је доказано да су резервисти који су тужили државу оштећени за дневнице прописане законом, све до ове пресуде ратни ветерани из Рашког округа били су практично дискриминисани – каже Лазовић.

Краљевачки резервисти очекују да ће се Министарство одбране жалити на ову пресуду, али и наглашавају да никада нису захтевали новац од државе за то што су испунили своју патриотску дужност и бранили своју отаџбину, већ да су само тражили да за све борце важе иста правила.

Са територије Краљева, у рату на Косову 1999. године учествовало је више од 4.000 резервиста. Исплату дневница од државе потражује око 47.000 резервиста тадашње Треће армије, којој су припадали и Краљевчани.

Шумадија-прес

"Дан Ветерана  - Видовдан"

петак, 19. септембар 2014.

Како је пробијен Солунски фронт


  „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба.


 „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”.
Овако је, пре тачно 90 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, Аустро-Угарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.
За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...

Српска војска на путу из Крфа за Солун

Продор који је одлучио исход рата

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.
 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.
Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију...
Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

-----------------------------------------------------------

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента: „После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

текст: Јован Гајић
15.09.2014. - 16:00
ВОЖД

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 8. септембар 2014.

У СПОМЕН НА ВЕЛИКИ РАТ – ВЕК ОД БИТКЕ НА ГУЧЕВУ

 | 

Пре једног века, 8. септембра 1914. отпочела је битка на Гучеву (битка на Дрини), која је вођена у оквиру друге аустроугарске офанзиве на Краљевину Србију у Првом светском рату.
   
stogodisnjica
О овој офанзиви и овој бици, која је однела велики број српских војника, који су се и поред велике оскудице у ратном материјалу, практично без и једне артиљеријске гранате, јуначки борили и успели да зауставе продор Аустроугара, се врло мало знало у нашој јавности, пре свега из идеолоших разлога, а након Другог светског рата.
Иначе, ово је прва рововска битка вођена у Великом рату.
 Veliki rat KS 2
На Јутјуб каналу Удружења послушајте песму „Црни врху крају од Србије“, једну од најпотреснијих песама из Великог рата, посвећену јунацима са Гучева: https://www.youtube.com/watch?v=ZmgQ_w39nik&feature=youtu.be
    
Кратак историјски преглед:
Друга аустроугарска офанзива на Србију или Дринска битка представља низ борби које су водиле снагеКраљевине Србије, са циљем да зауставе други покушај Аустроугарске да продре у Србију, током 1914. године. После тешких и крвавих рововских борби, српска војска је била приморана на повлачење, услед мањка хране, ратног материјала, а поготово артиљеријске муниције. Повлачење српске војске, повукло је са собом и егзодус локалног становништва, које се бојало нових масакра од стране аустроугарске војске.
После Церске битке, Друга аустријска армија пребачена је са српског на руски фронт, оставивши само једну дивизију на Сави под командом генерала Крауса. Пета армија се улогорила на левој обали Дрине, на фронтуБијељина - Батар, а Шеста армија, која је оставила једну брдску бригаду на горњој Дрини, пребачена је ближе Петој армији, на простор: Зворник – Сребреница - Власеница, где је доведена и стратегијска резерва – једна дивизија – из Сарајева.
rep-gucevo-u-tekst
Савезници Србије, а нарочито Русија, захтевали су да српска војска продужи офанзиву и онемогући аустријској војсци одлазак на руски фронт. Да би изашла у сусрет својим савезницима, иако веома оскудна у ратном материјалу, који је умногоме био угрожен још у Балканском рату 1912 и 1913. године, Српска Врховна Команда ствара овакав план:
-  Прва армија, са две пешадијске и једном коњичком дивизијом прелази Саву према Купинову и наступа уСрем. Ову операцију потпомаже Друга армија са једном пешадијском дивизијом демостративним дејством код Митровице.
-  Ужичка војска прелази горњу Дрину код Вишеграда и наступа у Босну.
-  Друга армија брани пределе око доњег, а Трећа армија, средњег тока реке Дрину са по три своје пешадијске дивизије.
-  Деташмани код Београда и Пожаревца, сведени већином на трупе из трећег позива – трећепозивци, остају на својим местима.
Офанзива је отпочела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и три топа, који су из Тимочке дивизије првог позива Друге српске армије у циљу демонстрације, пребачени на леву обалу Саве источно од Сремске Митровице, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему. Убрзо затим, командант аустријске Балканске војске Поћорек, у циљу парирања офанзиве српске војске у Срему, предузима 8. септембра снажну офанзиву на Дрини и то: са Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије.
Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију првог и Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу на угрожено лево крило Треће армије, а Коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, и ако је она успела да Пету аустријску армију заустави на обалама Дрине. Офанзива аустријске Балканске војске је заустављена, не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, већ и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство са Црногорцима, ка Власеници и Сарајеву у позадину Шесте аустријске армије.
Gucevska bitka7
Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек захтева хитну помоћ од Врховне Команде Целокупне аустријске војске. После позива Поћорека, аустријским снагама стиже појачање из унутрашњости Монархије, и организована је, не само заштита бока Шесте армије, већ је српска Ужичка војска потиснута натраг ка Вишеграду. Аустријанци су, од трупа у Срему, после одступања Прве српске армије, формирали Комбиновани Корпус, под командом генерала Крауса и пребацили га преко Саве северно од Шапца, да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве Српске армије одиграла се ( око 20. септембра 1914. године ) једна од најкрвавијих битака у Првом светском рату- Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац – Митровица – Лешница – Лозница – Крупањ –Љубовија - Бајина Башта - Вишеград, које су прешле у једну дуготрајну позициону рововску битку. За време борбе, код српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала.
Видећи да ће под оваквим околностима изгубити битку, Српска Врховна Команда наређује постепено повлачење Прве, Друге и Треће армије за одбрану Ваљева, надајући се, да ће у том времену попунити редове новим људством и да ће стићи очекивана муниција из Солуна. Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8. новембра, али под врло тешким околностима, јер се са војском кретало и све становништво, које није смело чекати по други пут аустријску инвазију. До 14. новембра, све три српске армије биле су прикупљене за одбрану Ваљева и делимично попуњене регрутима, али како очекивана муниција и остала војна опрема још није стигла, Српска Врховна команда наређује повлачење своје три армије и то на десну обалу Колубаре, њену притоку реку Љиг и на планину Сувобор. Тако отпочиње много познатија – Колубарска битка.
На Гучеву је 1929. подигнута костурница у којој је сакупљен и сахрањен део костију жртава Дринске битке.
О бици на Гучеву можете прочитати и веома занимљив чланак који су објавиле „Вечерње новости“ поводом 99. годишњице, на линку:http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452873-Gucevo—prva-bitka-Broza-i-Draze
Краљевина Србија
"Дан Ветерана - Видовдан"