субота, 13. април 2019.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Пре две деценије у ратном паклу на Кошарама нестао војник Саша Иванковић
Обукао униформу иако није морао да иде у војску; Због родитеља инвалида, Саша није требало да буде прекомандован на КиМ

Стриц, стрина и браћа крај Сашиног споменика
У ПАКЛУ битке на Кошарама, 16. априла 1999. године, заувек је нестао тада двадесетогодишњак, редовни војник, Саша Иванковић из Вреоца, код Лазаревца. Званичног документа како је настрадао ни данас, после две деценије, нема. На гробљу у Лазаревцу, сахрањен је празан ковчег, а његови родитељи умрли су у нади да ће се њихов јединац, можда, неким чудом, појавити на кућном прагу.

Саша, по прописима, није морао да иде у војску, јер је био старатељ мајци Гордани и оцу Миломиру, који су били инвалиди. Међутим, био је чврсто решен да обуче војничку униформу. У армију је отишао пред крај 1998. године, прво у Ваљево на обуку, потом је прекомандован у гарду, у Београд. Кад је почело бомбардовање, његова јединица премештена је на Косово, на Кошаре.

- Саша није требало да буде прекомандован из Београда, због родитеља инвалида, али су његову јединицу, како нам је рекао, кад смо се једном чули телефоном, изненада пребацили на Косово - каже његов стриц Милосав. - Кад је почело бомбардовање НАТО, упорно смо га звали. Јавио нам се први пут 24. марта, потом три дана касније и од тада више ништа о њему нисмо чули. Последњи пут кад смо разговарали, био је веома узрујан. Данима смо упорно звали касарну, ништа о Саши нису хтели да кажу. Већ смо почели да слутимо најгоре...

Кад је у јуну 1999. године потписан мировни споразум, Сашин стриц Милосав и стрина Митка упутили су се, веле, у Трстеник, где се са Косова повукла његова јединица. Ту су сазнали да се њихов синовац води као нестао...

- Од војске до данас нисмо званично добили никакав податак о његовој судбини, ни тројица војника, са којима је био на положају, ништа нису хтела да кажу - прича стриц. - Један од њих, само је рекао да је Саша те ноћи био веома уплашен, да је говорио како једва чека да поново види родитеље, стрица и стрину, браћу од стрица, али је ујутру погинуо. Тај војник нам је рекао и да су их бесомучно засипале гранате злочиначке ОВК, уз подршку агресорске авијације НАТО.

Одмах после завршене средње грађевинске школе у Београду, Саша је одлучио да оде на одслужење војног рока, а кад скине униформу да се дошколује, запосли, заснује породицу. Хтео је да се што пре осамостали, стекне своје парче хлеба.

- Био је дивно дете, одрастао је са нашим синовима, били су као рођена браћа - каже Сашина стрина Митка. - Чврсто је одлучио да иде у војску, одвраћали смо га, јер је био јединац, родитељи инвалиди, али није се ни тренутка двоумио. Сећам се, једном ми је рекао: "Стрина, идем у војску, хоћу да одужим дуг држави, па макар се не вратио." Тако је, нажалост, и било.

Фото Приватна архива / 
Саша Иванковић
Сем споменика на гробљу, који су подигли стриц и стрина, у родним Вреоцима и Лазаревцу нема ниједног обележја војнику који је једини са подручја те београдске општине настрадао на Кошарама, симболу јунаштва и отпора наше војске пред крволочним налетима надмоћнијег агресора са земље и неба. Додуше, на споменику свим борцима изгинулим у ратовима деведесетих, у Лазаревцу, кад је обележје већ било подигнуто, као последње, накнадно је уклесано Сашино име, јер се њега неко ипак сетио. Сазнајемо, ове године Месна заједница Вреоци достојно ће обележити дан Сашине погибије, а у најави је покретање иницијативе да једна улица у Лазаревцу добије његово име.

"ДОЋИ ЋЕ САША"

- ДЕВЕР и јетрва толико су били срећни кад се Саша родио, па кад је растао, стасао у лепог и доброг младића. Његова мајка Гордана је до краја живота веровала да ће се однекле њен јединац ипак појавити - кроз сузе говори Митка. - На самрти, Горданине последње речи, очију пуних суза, биле су: "Доћи ће Саша, молим вас, пазите га и чувајте."

ПРОГЛАШЕН МРТВИМ

- КОЛИКО смо успели да сазнамо, Саша је био тешко рањен, па је војник Златко Ацић покушао да га извуче, али је и он повређен, а кад је кренуо да им помогне иста судбина задесила је и водника Дејана Митића - каже Сашин брат од стрица, полицијски службеник Велисав. - Из разговора са неким његовим саборцима, сутрадан наша војска није нашла никог од њих тројице. Велика је вероватноћа да су их терористи негде однели са тог положаја. Тако се Саши губи сваки траг. Иванковић је, по закону, после 10 година од нестанка званично проглашен умрлим.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 12. април 2019.

РТС I - Ратне приче са Кошара

Кошаре...Симбол одбране земље и државне границе .. једна од најсуровијих и најтежих битки у новијој српској историји....Битка, за коју они који су је преживели кажу да је била пакао на земљи? Како је све почело? И шта се на Кошарама дешавало?

Одговоре на ова питања доноси нови документарно-играни филм Слађане Зарић, који је реализован у продукцији Радио-телевизије Србије и Министарства одбране (Војно филмског центра Застава филм).

Документарни филм Ратне приче са Кошара бави се хронологијом догађаја који почињу 9. априла 1999. године када су снаге УЧК-а напале државну границу Савезне републике Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије.

"Филм је посвећен свима онима који су се борили и дали живот за слободу и одбрану отаџбине. 108 војника Војске Југославије погинуло је на Кошарама и ја сам у филму кроз драматизације догађаја покушала да што верније дочарам те тешке и трагичне тренутке у којима су млади момци, војници на служењу војног рока старости од 18 до 22 године, бранили границу наше земље. Управо храброст, посвећеност и пожртвованост који су ти војници, ти дечаци, тада показали је нашто што је мене мотивисало да снимим овај филм" - каже Слађана Зарић, ауторка филма и уредница документарних филмова у Информативном програму РТС-а.

Смрт већине војника и официра је кроз сећања њихових сабораца драматизована у овом документарно-играном филму. Снимљено је преко 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, како граничара 53 граничног батаљона, припадника 125 моторизоване бригаде, 63 падобранске бригаде, 72 специјалне бригаде тако и добровољаца.

"На Кошарама је смрт сваког тренутка била присутна... Људи не схватају и не знају шта се тамо дешавало... ровоска битка се данима водила на 2000 метара надморске висине, на деловима где је и у мају било и по неколико метара снега... Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби... кажу да је на Кошарама било најтеже када се ништа не дешава, када се чека следећи тренутак, нови напад, ново бомбардовање... Тамо је гинула младост, просечна старост погинулих војника и официра је била 25 година" - прича ауторка Зарић.

Филм је сниман на локацијама које по конфигурацији терена личе на планиске врхове Проклетија, односно Јуничких планина на којима су смештене Кошаре. Снимано је на Копаонику, Старој планини, Власини и на војном полигону Пасуљанске ливаде. Снимано је по снегу, магли и киши, по врло неприступачним теренима. Све у циљу како би се ти трагични дани што више приближили гледаоцу и како би се истакао значај битке на Кошарама.

"На Кошарама Војска Југославије није бранила само државну границу већ је на један индиректан начин одређивала и сам исход ратног сукоба. Да су снаге УЧК које су нападале са територије Албаније успела да пробију одбрану југословенске војске и да су се, што им је био циљ, спојиле са УЧК снагама у Метохији, питање је како би се одвијала даља хронологија рата на Косову 1999. године и која би била судбина наше војске и народа. Даљи продор УЧК снага су на Кошарама зауставили војници ВЈ." - објашњава Слађана.

Када је постало јасно да ова акција, која се у албанским и НАТО изворима назива Стрела 1 није успела и када су схватили да у реону Кошара не могу да пробију линију одбране југословенске војске, УЧК војници су са НАТО планерима започели другу копнену офанзиву на Паштрику, планини која се налази у близини Призрена. Ни ту снаге УЧК нису успеле да дубље уђу у територију Косова и Метохије. И Стрела 2 је "поломљена".

Документарни филм "Ратне приче са Кошара" је емитован на годишњицу почетка битке на Кошарама 9. априла на Првом програму РТС у 21 час. Реприза је 12. априла на Првом програму РТС у 21:55 часова.

Прича о Паштрику је други део овог ратног серијала који РТС продуцира заједно са Застава филмом. Документарни филм "Ратне приче са Паштрика", који говори о сјајној и у јавности веома мало познатој војној операцији - биће емитован 26. маја када се обележава почетак борбе на Паштрику.

Аутор филма је Слађана Зарић.
Директори фотографије Жарко Пекез и Петар Вујанић, монтажер Бојан Перишић, продуценти Снежана Родић Синђелић и Горан Иконић, новинар Весна Илић и композитор Владимир Тошић.

РТС

Филм се може погледати овде: Ратне приче са Кошара

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 10. април 2019.

Ратни ветеран се полио бензином и запалио, преминуо од опекотина

Ратни ветеран се полио бензином и запалио, преминуо од опекотина

Од последица тешких опекотина на 90 одсто тела, Војислав Бошковић (46) из села Дивци код Ваљева, који се протеклог викенда полио бензином и запалио у свом домаћинству, преминуо је у Београду, пише „Блиц“.

Бошковић, који је био ратни ветеран, највероватније у стању психичког растројства најпре је запалио шупу и нову кућу у свом дворишту, а онда се, док су ватрогасци гасили пожар, у старој кући у којој је проводио највише времена, полио бензином и запалио.

Из ваљевске болнице, где му је указана прва помоћ, одмах је пребачен на даље лечење у Београд, али је изгубио живот због опекотина трећег и четвртког степена које су захватиле више од 90 одсто његовог тела.

Несрећни човек је био члан Удружења бораца ратова од 1990. из Ваљева, а како потврђује председник тог Удружења Љубомир Брадић, лечио се од последица ПТСП – пострауматског стреса.

„Здравље му се драстично погоршало у последњих годину дана када је у року од свега неколико месеци остао без мајке и брата с којима је живео у породичној кући. Док су му мајка и брат били живи, помагали су му колико су могли, посебно око набавке лекова али, како је био без посла, није имао довољно новца да купи све лекове који су му прописани“, каже Брадић, додајући да се са Бошковићем чуо последњи пут седам дана пре трагедије, када је ратни ветеран поднео молбу за преглед код психијатра, с обзиром да је нередовно узимао терапију.

Пошто је Бошковић живео сам и био без прихода, трошкове допремања његовог тела из Београда, као и сахране, преузео је ваљевски Центар за социјални рад, чији је био корисник.

Блиц

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 30. март 2019.

РАТНЕ ПРИЧЕ СА КОШАРА: Смрт је вребала у сваком тренутку

Нови документарно-играни филм Слађане Зарић о Кошарама. Све је почело када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније.

КАКО је изгледала једна од најсуровијих и најтежих битака у новијој српској историји - сазнаћемо у новом документарно-играном филму "Ратне приче са Кошара". Остварење Слађане Зарић, рађено у продукцији РТС и Министарства одбране биће емитовано на 20-годишњицу почетка битке на Кошарама 9. априла на РТС 1 у 21 час.

Фото: Игор Салингер
Све је почело када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Битка је трајала 67 дана и завршена је 14. јуна када се Војска Југославије након потписаног Кумановског споразума повукла са простора Косова и Метохије. Филм је посвећен свима који су дали живот за слободу и одбрану отаџбине, открива ауторка и уредница документарних филмова у Информативном програму РТС.

- На Кошарама је погинуло 108 војника Војске Југославије. Кроз драматизацију догађаја, покушала сам да што верније дочарам тешке и трагичне тренутке у којима су млади момци, војници на служењу војног рока, старости од 18 до 22 године, бранили границу наше земље. Управо храброст, посвећеност и пожртвованост које су ти војници, ти дечаци, тада показали је нешто што је мене мотивисало да снимим овај филм - каже ауторка.

Смрт већине војника и официра је, кроз сећања њихових сабораца, драматизована. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици.

- На Кошарама је смрт сваког тренутка била присутна. Људи не знају шта се тамо дешавало. Рововска битка се данима водила на 2.000 метара надморске висине, на деловима где је и у мају било и по неколико метара снега. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби. Кажу да је на Кошарама било најтеже када се ништа не дешава, када се чека следећи тренутак, нови напад, ново бомбардовање. Тамо је гинула младост, просечна старост погинулих војника и официра је била 25 година - прича Зарићева.

Ауторка на снимању
Фото: Игор Салингер
Филм је сниман на локацијама, које по конфигурацији терена личе на планинске врхове Проклетија, односно Јуничких планина на којима су смештене Кошаре. Снимано је по снегу, магли, киши на Копаонику, Старој планини, Власини и на војном полигону Пасуљанске ливаде.

- На Кошарама Војска Југославије није бранила само државну границу, већ је одређивала и сам исход ратног сукоба. Да су снаге УЧК које су нападале са територије Албаније, успеле да пробију одбрану југословенске војске и да су се, што им је био циљ, спојиле са УЧК снагама у Метохији, питање је како би се одвијала даља хронологија рата на Косову 1999. године и која би била судбина наше војске и народа - објашњава Слађана.


ПАШТРИК У МАЈУ

КАДА су схватили да у рејону Кошара не могу да пробију линију одбране југословенске војске, УЧК војници су са НАТО планерима започели другу копнену офанзиву на Паштрику, објашњава Зарићева. Шта се тамо дешавало, гледаћемо у документарном филму "Ратне приче са Паштрика" који ће бити емитован 26. маја када се обележава почетак борбе на планини у близини Призрена.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 27. март 2019.

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Јосип Сич – Суботичанин који је оставио живот на Кошарама

Почетак НАТО агресије на нашу земљу Јосип Сич није могао мирно да гледа са прозора свог дома на Прозивци. Као припадник противваздушне одбране Сич је добровољно отишао да брани своју земљу за коју је и погинуо 16. априла и то на самом попришту борбе, караули Кошаре на граници Југославије и Албаније.

Јосип је иза себе оставио супругу Маргиту и двоје деце – тада тек пунолетног Златка и неколико година старију Љиљу.

- Није могао да гледа како бесомучно туку по нашој земљи и добровољно је отишао и пријавио се. Није ми ништа рекао, само је дошао код мене на посао и показао ми позив да се јави 30. марта а горе је великим ћирилиним словима писало „добровољно“. То ми је показао, рекао да мора да иде и да му припремим ствари јер ујутру у пет иде возом за Бубањ поток – прича супруга Маргита, која се и после две деценије живо сећа сваког тренутка кобног пролећа 1999. године. – Заједно смо пешке дошли до Јадрана, ту смо се растали, он отишао на воз а ја на посао. Поздравии смо се, али се није окренуо. То ме је толико потресло, као да сам знала да се неће вратити.

На самом одласку, како се сећа син Златко, био је јако срећан јер иде у војску.

- Пробудио ме је, дао ми златан ланчић са врата и рекао ми да га чувам. Питао сам га зашто иде а он ми је само рекао да иде да би мени било боље. Тада нисам разумео тежину његових речи – додаје Златко. – После неког времена се јавио, рекао ми да чувам маму, да не бринемо. Само нам је рекао да је на самом југу Србије и да не може ништа да нам прича.

Јосип је био део 125. моторизоване бригаде која је дејствовала на караули Кошаре. У јеку борбе, када их је са неба тукла НАТО авијација, а са земље војска УЧК, 16. априла Јосип је погинуо.

- Тек 1. маја су ми јавили да је погинуо, али да не могу да нађу тело. Све до новембра, када смо добили позив да индентификујемо тело надали смо се да је грешка. Живели смо у нади да ће се вратити. Узалуд, погинуо је на сам дан нашег венчања – покушавајући да задржи сузе прича даље Маргита.

До породице су долазиле разне информације о његовој смрти. Све док недавно Златка није посетио очев капетан Милош (Деда) Ралевић.

- Звали су га „Мађар“ и сви су га волели и поштовали. Један млади војник је стално излећао из групе, није послушао Деду, и следећи пут када је излетео је погинуо. Неколико минута после тога пала је граната поред тате и однела га – наставља Златко. – Недавно сам видео снимак са неког албанског сајта како се види како мој отац лежи мртав. То ме је јако потресло.

Породици су све ове године без оца пролазиле тешко, са пуно борбе за живот. Фалио им је и за добро, и за тескобне ситуације.

- Само четири дана пре но што је отишао испред зграде је засадио багрем. Тада је то била тек стасала садница а сада је право дрво које сваког дана гледам са терасе, као да гледам део њега. Некад му се изјадам, некад тражим помоћ, некад му се похвалим – искрено ће Маргита.

Јосип Сич је постхумно одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности 1. реда. Знамење, као и друге његове личне ствари породица данас брижљиво чува у шанку, који је он направио свом сину.

- Он је то направио мени, а сада је то његов кутак. Био је врстан бициклиста Спартака, добровољни давалац крви и све његове медаље и захвалнице су ту – поносно ће Златко. – Боли ме што су он, и други његови саборци неправедно заборављени. Они су дали животе да овој земљи буде боље, а она их је сада заборавила. Дуго смо се борили да његово и имена још три момка која су страдала 1999. године буду уписана на споменик Њиховој верности поред Јадрана. Волео бих када би нека улица у граду носила његово име, јер је својом жртвом то заиста заслужио.

Суботица.цом

"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 14. март 2019.

"Северни Зејтинлик"


Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Замислите да на послу копате камен.

Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, "Северном Зејтинлику" нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње - Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само... Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.

Сваког дана у три поподне почињале су сахране. Ово је једна од сцена из мртвачнице у Јиндриховицама

Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су - преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и - рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. - умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917...

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш "Северни Зејтинлик". За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно - да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Сећање на њих настављамо да чувамо на Гвоздени пук

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 24. новембар 2018.

Чиче су браниле Чачак.

Три пута су Немци отели град од њих, али су га чиче сваки пут повратиле. Тек онда када их је четири петине било онеспособљено за борбу, могли су Немци коначно задржати Чачак.

Са пушкама свих могућих калибара, и сувише стари за праве војнике, искључени из три позива, чиче из Чачка сукобиле су се са војском, какву је само Немачка била у стању да отправи, потпуно опремљеном, сјајно снабдевеном и која је све јасније увиђала да се пред њом ломи цела једна држава.

Али чича зна не само како да се цео дан одржи на сувом хлебу од пола фунте, него зна и како да се заклони за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, он је желео само једно - да и он умре с њом.

Ја држим да су чиче протужиле за својом отаџбином више но ма ко други. Већина од њих провела је свој живот у слободи њеној. Они не могу, попут школованих Срба, да виде сјајну звезду Србије иза црног облака, који се надвио над њом...

Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи...

И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!

- Фортијер Џонс

Фортијер Џонс (1893 - 1940) је амерички новинар који 1915. године извештавао из Србије и са српском војском је прешао преко Албаније. О својим ратним данима у Србији објавио је у Њујорку 1916. године, књигу "Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом". Књигу је посветио "српским чичама"...

"Дан Ветерана - Видовдан"