четвртак, 22. јун 2017.

Ратни Ветерани најављују своју параду поноса за Видовдан - ДАН ВЕТЕРАНА

Ми смо поносни што смо били на бранику Отаџбине. Ко се поноси са нама нека дође у Чачак за Видовдан, на једину и праву параду поноса... Ратни Ветерани Србије.

Дан Ветерана – Видовдан
Мртве не заборавите, живе поштујте

Ратни ветерани Србије су после дугог низа година донели одлуку да почну са обележавањем дана ратних ветерана, самостално, без политике или било какве друге припадности.

Инсистирамо и наглашавамо једину припадност Отаџбини, и народу, за који смо се у овим последњим ратовима и борили.

У среду 28.06.2017. године, на празник Видовдан, у Чачку, код споменика погинулим борцима ратова 1990.-1999. који се налази у парку код аутобуске станице, обележићемо дан ратних ветерана.

Тада ћемо се сетити свих погинулих наших ратника, као и погинулих руских добровољаца који су дали своје животе за слободу српског народа.

То ће бити права прилика да се скренемо пажњу јавности и друштву, да је потребно неговати сећање на погинуле наше саборце, као и на потребно поштовање живих ратника, односно ратних ветерана. Циљ овог окупљања је, да ми ратни ветерани Србије, упутимо надлежним институцијама и држави захтев да се Дан Ветерана за Видовдан обележава као државни празник.


Програм догађаја: Скуп, ратних ветерана, ратних инвалида, породица погинулих бораца, ветерана Републике Српске, као и осталих званица, представника војске и полиције, представника Општине Чачак, представнике руске амбасаде, ће бити у 12,00 часова, на Градском Тргу у Чачку.

 Одатле ће се парадно проћи, пар стотина метара, улицом и кроз парк код аутобуске станице, до споменика погинулим ратницима ратова деведесетих. Ту ће се положити венци и указати почасни поздрав.

Овом приликом вас обавештавамо о том догађају и позивамо да присуствујете истом.

Братски поздрав!

Ратни ветерани Србије

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 05. јун 2017.

Јунак са Кошара коначно на ВМА

Милошу Јовановићу (38), из Троштице под Голијом, после 17 година следује права лекарска нега. Са тешко болесном мајком Росом (62) и сестром Марином (35) живи у туђој кући.

НОВИ ПАЗАР - Тек 17 година по повратку са ратишта на Космету, где је преживео пакао Кошара и озбиљно се раболео, Милош Јовановић (38) из забитог села Троштица ће коначно добити прилику да га прегледају и лече најбољи лекари у Србији.

Како истиче његова сестра Марина, Милош ће ускоро бити упућен на Војномедицинску академију у Београду, а по потреби и у неку другу еминентну здравствену установу...

- Недавно су нас посетили представници Друге бригаде Копнене војске из Краљева и уверили се у Милошево лоше здеравствено стање, те ужасне услове у којима живимо - каже Марина.

После повратка са Косова и Метохије, Милош се тешко разболео, ноћима не спава, а и када се то догоди - буди се и дозива своје погинуле другове... Дуже од деценије и по има психичке проблеме, тешко дише, а и енормно се угојио, па је од своје стандардне тежине која је износила 80 килограма "догурао" до чак 160 килограма. Нажалост, никада није испитан у некој специјализованој болници, а зато што нема праву дијагнозу није адекватно лечен и никада није имао све потребне лекове.

Са мајком Росом (62) оболелом од карцинома и сестром Марином (35), која не ради, јунак са Кошара који је у лето 1999. кући дошао сав у ранама, чами далеко и од Новог Пазара, у селу Троштице подно Голије, у трошној кући мајчиног рођака - без воде и купатила, те најнеопходнијих услова за пристојан живот и лечење. Због болести, није у могућности да ради и заради...

- Годинама смо се борили да, иако без икаквих прихода, некако преживимо и колико-толико помогнемо Милошу. Било је и веома драматичних тренутака, али је потпуно изостала помоћ општине, војске и државе. Так после неколико текстова у "Новостима" и још неким новинама људи су почели да се интересују за Милоша и наше невоље... Хвала свима - истиче Роса Јовановић, наглашавајући да су добротвори из Србије и дијаспоре сакупили око 3.500 евра, а неки су обећали и граћевински материјал за нови дом.

Нажалост, ова убога породица нема свој плац, тренутно су у беспућу, па се надају да ће општинари и војска испунити обећање и насути трасу до Троштице.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 28. мај 2017.

“Хвала вам, бесмртни јунаци!“

ДА ЛИ СМО ИХ ЗАБОРАВИЛИ? Нека свако од нас макар каже: “Хвала вам, бесмртни јунаци!“

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник.

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун?

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини?

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

(Србски ФБР, Магацин)

"Дан Ватерана - Видовдан"

четвртак, 25. мај 2017.

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан

"Нека њихова борба не буде заборављена, а жртва узалудна, већ нека за нова поколења послужи као пример родољубља."

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан, 28.06.2017. у 12.00 часова, под називом "Дан Ветерана" - Мртве не заборавите, живе поштујте!

Учесници рата из Чачка и Србије ове године ће на Видовдан, 28.06.2017. обележити Дан ветерана. Једино Србија нема национални дан посвећен учесницима рата, када би се ратни ветерани окупили и на неки начин им била указана част.

– У Србији не постоји дан који је посвећен учесницима рата. Свуда у свету постоји Дан ветерана, у САД, Европи, Русији, и нашој околини…Само код нас не постоји. Не постоји тај дан када би се мртвих сећали и указали поштoвање живима. Без икакве политике, без острашћености, људски и братски… Идеја је да се Дан ветерана организује на Видовдан. Један од главних захтева биће да тај буде државни празник, званично ДАН ВЕТЕРАНА. На тај дан наша Црква даје помен погинулим ратницима од Косовског боја до данас.

То је прилика да се сви учесници рата на тај дан окупе, да направимо праву параду поноса. Ветерани ће бити бескопромисни по том питању. Скупићемо се овде у Чачку на тргу, и код споменика у малом парку код главне аутобуске станице. Позваћемо званичнике града, војске и полиције да присуствују, позваћемо породице палих бораца, ратне војне инвалиде, ратне ветеране из Републике Српске, представнике Руске амбасаде…

Збор ратних ветерана ће бити на градском Тргу у 12.00 часова, одакле ће се парадно проћи до споменика, без икаквог митинговања, где ће се у ставу мирно одати пошта погинулој братији ратова деведесетих...
Мртве не заборавите, живе поштујте!

Ово је прилика за све оне који имају поштовања према својим ратницима да то и покажу. Поделите објаву и обавестите пријатеље кликом на линк догађаја: Дан Ветерана у Чачку на Видовдан

"Дан Ветерана - Видовдан"

Ветеран са Кошара о родољубљу, борби за Отаџбину, части и непристајању на заборав (видео)

Емисија ОШТРИЦА на ТВ Телемарк 13.априла била је веома значајна за све оне који су своје родољубље, част и достојанство ставили у службу државе и народа, који их је, видно маргинализовао, а чини се неке и потпуно потиснуо и заборавио. Тема емисије била је „НАТО агресија на СРЈ 1999.године“, која је трајала читавих 78 дана.
„Свако на свој начин памти те дане, а свакако је најтеже онима који су изгубили своје најмилије.. Тешко је било и онима који су били у првим борбеним редовима. Било им је тешко тада, а ништа им није лакше ни данас… када су, чини се, заборављени од државе и друштва“ – рекао је новинар, водитељ емисије, Небојша Јовановић.

„О ратним данима на Кошарама, рањавању и животу после тога“ Јовановић је разговарао са Ненадом Станићем који је као војник био учесник још једног рата, у Босни и Херцеговини 1992. године.
„24.март је, тај сам напад на Отаџбину, угрожавање слободе, живота, спремности да се Отаџбина и брани, што смо касније и урадили“ – одговорио је на питање на шта га асоцира тај датум, Ненад Станић.

1992.године, са осамнаест и по година, Ненад Станић је служио редовни војни рок у Тузли. Тада се причало да неће бити рата у БиХ, али се догодило супротно. Станић је са групом војника отишао дан раније од оне колоне војске из касарне и аеродрома Дубраве, где је страдало више од осамдесет војника…

Пре самог почетка бомбардовања, група чачанских, старијих, бораца са искуством, направила је списак људи који би се, у случају рата држави ставили на располагање, да је бране, што су и учинили. Тај списак је предат војном одсеку и 24.марта сви су били „добровољно мобилисани“, задужили униформе и послати на „бојно поље“. Војска их је упутила на Кошаре. Били су спремни да, као и њихови преци, одбране род и државу.
Кренули су у реон карауле, јер је тих дана, тачније 9.априла 1999.године на Велики Петак караула била заузета. Били су у Јунику већ у ноћ између 10. и 11.априла, одатле су прешли у Батушу, и правцем Маје Главе и граничног камена Ц4. Били су појачање млађим војницима граничарима који су претрпели први удар и напад 9.априла који је константно трајао све време. И остали су ту до самог краја.

„Људи не знају да се доле водио рат прса у прса“ – каже Станић, припадник 125.моторизоване бригаде.

Непријатељ је ушао на територију Србије, пробио линију одбране, група је у самом доласку већ осетила борбу, јер је од Батуше до карауле била под минобацачком, па под снајперском ватром, али није било губитака. У том периоду војска са Кошара је успела да врати терористе до границе и да се формира линија одбране, која није пала до самог краја, односно до повлачења. 14.априла су имали блиску борбу испод саме Маја главе, где је погинуло неколико наших бораца, и сталним напредовањем у борби су 16.априла вратили терористе на њихову полазну тачку, на саму границу.

У тој блиској борби са непријатељске стране деловала је терористичка пешадија – Шиптари из тзв.УЧК, на тој линији и касније на Горожупу и Паштрику, било је и специјалних САС јединица, норвешких јединица, плаћеника, муџахедина, Француза, Енглези су радили на артиљерији, Италијана који су били на минобацачима. Ненад Станић је рањен из италијанског минобацача.

НАТО авијација је стално надлетала, прво извиђачка, а касније, кад се линија одбране развила и српска војска укопала бомбардовали су положаје касетним бомбама.
Код тог сталног померања борбене линије били су скоро очи у очи са непријатељима, па тада авијација није дејствовала због њихове војске.

Непријатељи су имали план да направе продор дубље у територију и да са око 14-16.000 НАТО војника који су чекали у Албанији уђу даље, спусте се ка Ђаковици, ка Метохији, Пећи… Међутим, српска војска их је зауставила.

„Нажалост, дошло је неко чудно наређење да се војска повуче, поражавајуће… “ – сведочи Станић о том времену.

„Нас је било, у том реону где сам ја био, око триста, а њих око три хиљаде, и стално се тај број повећавао… Са нама су били Руси, добровољци, који су се борили раме уз раме са нама, била је и једна добровољачка јединица Грка која је раније била и у Босни“ – каже Станић.

„Што се тиче ветерана, још није све речено, а тек ни учињено… Борба тек почиње…
Мртве не заборавите, живе поштујте!“ – поручује Ненад Станић.

ПОГЛЕДАЈТЕ целу емисију:


Извор:Телевизија Телемарк,
пренео: ФБ репортер - Биљана Диковић

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 15. мај 2017.

Горео сам у возилу: Исповест војника из „тузланске колоне“

Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену.

Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио.

Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен.
– Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао, вероватно нико никада неће сазнати – присећа се Вукмирица.

Од ожиљака много му теже пада то што се о овом злочину у Србији данас не говори. Колико је њему овај дан променио живот може да стане у једну реченицу коју је јуче изговорио: “Данас ми је 25. рођендан!”.

Био је редовни војник у колони која је изненада нападнута при повлачењу и добро памти како је Тузла изгледала тог 15. маја 1992. године.
– По подне је Тузла била пуна људи, шетали су градом и пролазили том истом раскрсницом где смо нападнути. Али око пола седам, када је наша колона кренула, на тој истој раскрсници нису била ни два аутомобила, није било ни двоје људи. Птице се нису чуле – са језом се присећа Вукмирица.

Заробио га је командант цивилне полиције који је видео да је редован војник и казао да га ставе на страну. То је, каже, била срећна околност. Одмах потом притрчали су и станари зграде да му укажу помоћ. Пребачен је у болницу где је људски негован 25 дана, а онда је био у затвору још 35 под, како сам сведочи, тешким условима. Тек након два месеца прешао је у Републику Српску, а потом и у Србију.

Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио припадника полиције БиХ Илију Јуришића оптужби за ратни злочин, јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА у Тузли 1992. године.

Шест метака у тело, један у грло

Миодраг се данас пита зашто су он и други војници морали да страдају као глинени голубови. Погинула су 54 војника, а рањена 44. Неки од њих остали су му пријатељи и данас.
– Има неколико људи из Србије који су то преживели, а о томе се овде више не прича. Један мој пријатељ имао је шест метака у телу и седми у устима. Он има једну тужно-лепу причу. Не бих волео да се то заборави – казао је Вукмирица.

БЛИЦ

"Дан Ветерана Видовдан"

среда, 12. април 2017.

Ако ме иселе спалићу се

Ратни војни инвалид Дарко Ђурић (44) пред деложацијом из стана у Бањалуци. Правду узео у своје руке и самоиницијативно се уселио у зграду намењену ратним инвалидима. Стекао станарско право у насељу Ада.

МОГАО сам да идем у Немачку или било где у иностранство, па да почнем из почетка да се кућим на време. Али не, ја сам остао у свом граду, у Републици Српској за коју сам се борио још као дете сматрајући да ће то да ми се врати једног дана, али сам се преварио! Прети ми се деложацијом и нуди неуслован стан за живот - овако исповест за "Новости" почиње Бањалучанин Дарко Ђурић (44), који ових дана очекује друго дете.

Ђурић је још са 17 година отишао у рат, а већ у 18. је тешко рањен код Брода, након чега му је извршена висока ампутација леве ноге. Од тог дана, као ратни војни инвалид друге категорије чекао је да му власти омогуће кров над главом, конкурисао је за стамбено питање као приоритетна група, али до пре пет година живео је као подстанар.

Када је и сам схватио да би тако могао и до краја живота, одлучио је сам правду узети у своје руке и уселити се самоиницијативно у зграду намењену породицама погинулих бораца и ратних војних инвалида у Лазареву, на адреси Књаза Милоша 29, у стану у власништву Града.

У међувремену, оженио се супругом Божаном, добио сина Стефана (14) и дигао кредит да опреми поменути стан. Накнадно му је јављено да је стекао станарско право над станом од 40 квадрата у насељу Ада, у потпуно неусловном стамбеном објекту, поготово за инвалиде.

- Не пада ми на памет тамо да се селим! У Ади је живот неуслован и за здраву особу, а камоли за човека са инвалидитетом, зграда нема грејање, лифт и ходници су преуски, у тоалету нема места за машину за веш. Морам да легнем у каду да бих потпуно затворио врата. Друго, како мисле дрва да цепам и ложим да бих загрејао просторије - тврди Дарко.

Ђурић појашњава да му је тај стан додељен као самцу, на основу бодова од пре 10 година, те да нико није уважио његове дописе да је у међувремену стекао породицу.

- По правилима, мени самом припада 45 квадрата као РВИ друге категорије плус 12 квадрата додатних за сваког новог члана породице, дакле то је скоро 80 квадрата, а не бедних 40 колико ми нуде само да ме се реше, оглушавајући се на моје захтеве да тражим ново бодовање. Па за кога сам се ја борио? - огорчен је наш саговорник.

Последњи захтев да са породицом напусти тренутно место становања десио се, прича Дарко, 1. фебруара.

- Замислите, дошли су на врата да нас упозоре да морамо напустити стан у време када су најгори минуси били, а моја супруга у другом стању. Померили су рок за напуштање стана за четири до пет месеци. Не пада ми на памет да изађем. Ако ме натерају, запалићу се. Ипак верујем да ће надлежни уважити моје захтеве за поништење решења за Аду и омогућити ми ново бодовање, те омогућити да останем у овом или ми доделе други стан сличне квадратуре и услова - упозорава Дарко.

Зграда у којој тренутно живи у потпуности је прилагођена инвалидима, од улазних врата, преко лифта, до близине центара за рехабилитацију које посећује готово сваког дана.

ЛЕГАЛНО ПО "СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ"

ЂУРИЋ је свестан да његов улазак у тренутни стан и није можда био најбоље решење, али наглашава да није имао пуно избора, те се позива на "Службени гласник".

- Знао сам да је овај стан у власништву Града и да је празан, а имам право на њега, јер у "Службеном гласнику" пише да се у напуштен стан може уселити инвалид и породица погинулог борца - каже Ђурић. - У згради има још празних станова, Град ни не зна шта има у власништву. Сви комунални рачуни овде уредно стижу на моје име.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"