среда, 04. октобар 2017.

Одликован на предлог непријатеља

Необична прича о храбром српском ратнику: Одликован на предлог непријатеља.

Ратник Богољуб Васиљевић, из села Барича код Обреновца, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима на предлог заробљеног непријатељског официра, али му признање никада није уручено.

Петнаестог новембра 1914. године, Богољуб Васиљевић је са својим командиром и још неколико војника био у патроли на левој обали Колубаре, у Великом Пољу. Ту је, у сукобу са непријатељем који је надирао ка Колубари, тешко рањен његов командир. Војници су хтели да га изнесу из окршаја, али нису успели. Непријатељ је тукао све жешћом ватром и могли су сви да изгину…

Тако су командира вукли неколико метара, па су га оставили у једном лугу и вратили се на десну обалу Колубаре.

Кад је за ово сазнао командант сектора, пуковник Милојко Лешјанин, позвао је поднаредника Васиљевића и наредио му да се одмах врати и види шта се догодило са рањеним командиром.

Васиљевић је одмах извршио наређење. Узео је пешкир, везао га на пушку и прешао преко Колубаре међу Аустријанце. Рекао је да је “парламентарац”. Кад је дошао до места где су оставили рањеног командира, сазнао је да је заробљен и да су га Аустријанци пренели у Стублине, у пољску болницу.

Богољуб Васиљевић је потом наишао на Аустријанце. Као “парламентарцу” везали су му очи и одвели у Стублине вишем аустријском официру, који је командовао тим сектором…

Преко тумача Васиљевић је објаснио да је дошао да тражи краћи прекид ватре, како би се са обе стране покупили тешки рањеници и сахранили изгинули војници.

“Нема потребе да се за то бринете!”, рекао је грубим гласом надмени аустријски официр. “Спасавајте, ви који сте још живи, своје главе, јер ћемо у року од пет дана бити у Нишу, тамо где је сада ваша влада.”

Богољуб Васиљевић, пркосан, храбар ратник, одмерио је аустријског команданта од главе до пете и рекао:

“Бићете у Нишу свакако, али као – заробљеник!”

Аустријски официр је прогутао ову увреду и разговор се на томе завршио.
Везаних очију, праћен стражом, Васиљевић се вратио на десну обалу Колубаре. Обавестио је команданта каква је судбина задесила њиховог командира. Прећутао је шта је рекао аустријском команданту…

Није прошло ни месец дана, а у великом окршају на Космају Поћорекова војска је била страховито потучена. Међу заробљеницима који су пали у руке српских ратника нашао се и онај виши официр са Колубаре. Одведен је у Ниш, у заробљенички логор…

Кад је сазнао где се налази, јавио се на рапорт и нашим официрима испричао сусрет са поднаредником “парламентарцем”. Рекао је да је био запањен његовим држањем и то у време кад је изгледало да је Србија изгубила рат. Изразио је своје мишљење да овај војник заслужује да буде одликован.

Убрзо су проверени наводи аустријског вишег официра. Сазнало се да је реч о Богољубу Васиљевићу. Одмах је одликован Карађорђевом звездом са мачевима.

Цела прича убрзо је стигла и до тадашњег регента Александра Карађорђевића. Пошто је тада витештво још било на гласу, Александар је заиста доделио највиши орден Богољубу Васиљевићу. А, аустријски официр је, у знак војничког поштовања, пуштен на слободу

Али, судбина се поиграла са овим високим одликовањем, као што ће се поиграти и са животом Богољуба Васиљевића. Требало је да му ово одликовање буде уручено на свечан начин у Београду. Међутим, то никако није одговарало Богољубовом непосредном старешини, па га је овај послао кући на одсуство.

Тако је свечаност прошла без Васиљевића, а дани који су следили нису обећавали ништа лепо, па се заборавило на свечаности. Дошла је и 1915. година и повлачење преко Албаније. Васиљевић никад није сазнао да је одликован.

На Солунском фронту Васиљевић се одликовао храброшћу. Одликован је Златном Обилићевом медаљом за храброст.

После рата живео је скромно у свом родном селу Баричу. Умро је 1923.

Осам година касније, учитељ Радослав Ђорђевић рекао је свом ђаку Андрији Аци Васиљевићу да каже мајци Макрени да дође у општину и узме неко одликовање.

“Сећам се тога као да је јуче било”, прича нам Богољубов син Аца. “Био сам у четвртом разреду основне школе. Ишао сам са мајком и у општини су нам уручили Карађорђеву звезду са мачевима. Касније, кад сам одрастао, сазнао сам каква је до тада била њена судбина и зашто је мој отац није понео на грудима.”

Одликовање је, међутим, пало у руке Немцима у последњем рату. Бежећи од бомбардовања, 1941. године, породица Богољуба Васиљевића је напустила кућу. Кад се после неколико дана вратила, део куће је био срушен. Ствари су биле испретуране, многе су Немци однели. Међу њима и Карађорђеву звезду. Остала је само повеља о њој која се и данас чува.

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 31. јул 2017.

Ако је пропала држава, нисмо пропали ми!

Ветерани, шта се чека више?
За наша људска права нико се неће борити уместо нас...

Време је да удружења, односно њихови представници, почну озбиљно да раде свој посао, или да се склоне за сва времена. Предуго смо чекали, треба истерати причу до краја. Морају људи да смире страсти и да почну да раде. Хоће сви да воде главну реч. Не може тако. Главну реч ће водити наше потребе и наши захтеви, који најпре треба да буду општи и у свачијем интересу.

Наши захтеви ће нас окупити и коначно зауставити поделе и раздор. Главни циљ је праведан закон за целу борачку популацију, која апсолутно не треба више да буде у подређеном положају у односу на државу. Сви борци, ветерани, ратни војни инвалиди, породице погинуле наше братије, цивилни инвалиди рата, треба да учествују у изради тог коначног и правог закона.

Поновити неуспешну јавну расправу о закону, али овога пута у целој Србији, по свим општинама, а не у 4. општине како је било прошли пут. И на крају од закона није било ништа. Време пролази, а ми и даље чекамо. Заиста, ствара се прилика да ратници покажу и у миру своју борбеност и одлучност, братску слогу и вољност.

Треба добро размислити, али не дуго, одбацити све оно што нас дели и разједињује, превазићи све међусобне проблеме и оставити их по страни, па наставити борбу која је у нашем најбољем интересу...

У суштуни наши захтеви су веома једноставни. Потреба је да се тражи и захтева, све оно што свуда у свету и нашој околини има. Нема ту ништа ново да се измисли, већ да се прилагоди нашим потребама. Е то је наше људско право. Да без икаквог компромиса тражимо све оно што нам одавно и припада. Ка се скрати прича, а више да се ради.



Неколико предлога захтева борачке популације, које апсолутно и без компромиса треба тражити у наредном периоду...

Главни захтеви:

1. Обележавање дана ветерана сваког Видовдана. (Државни празник)
2. Апсолутно признање права на ПТСП. (Без временског ограничења)
3. Националне пензије за ветеране, РВИ и ППБ. (Без дезертера)
4. Борачки закон праведан за све. (Поновити расправу у целој Србији)
5. Борачко министарство. (Ветеран министар)

Општи захтеви који улазе у борачки закон:

1. Признање статуса ратног ветерана на основу учешћа у рату. (војни и полицијски ветерани)
2. Бесплатна здравствена заштита за ветеране, РВИ, цивилне инвалиде рата и ППБ.
3. Подизање споменика погинулим борцима са пуним натписом имена и презимена у свим местима и градовима.
4. Бесплатно школовање за децу ветерана, РВИ и ППБ.
5. У случају смрти ратног ветерана, приликом сахране обавезно присуство почасног вода војске.

Преформулисати захтеве, додати нове, одредити приоритетне, односно главне и опште.

Братски, Ненад Станић

"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 01. јул 2017.

У Чачку први пут обележен Дан ветерана

У Чачку на Видовдан по први пут обележен Дан ветерана. Око стотину учесника ратова из деведестих година, упутило је захтев Влади Србије да се Дан ветерана прогласи националним празником и обележава у целој Србији баш на Видовдан. Подршку ратним ветеранима пружио је градоначелник Чачка.

Србија је једна од ретких земаља која нема национални дан посвећен учесницима рата, када би се борци окупили и на неки начин им била указана почаст. Тако је било до данас. На иницијативу ратника са Кошара, Ненада Станића, у Чачку је на Видовдан, тачно у подне, обележен Дан ветерана.

– Чекајући толике године на државу, на некога ко је требало да се бави са нама, донели смо одлуку да идеју о обележавању Дана ветерана остваримо на Видовдан.

То ће бити наш званични захтев од данас да уђе у календар државних празника. Тражимо он што свуда у свету постоји али и у околним државама. Једном речју да се мртви не забраве а да се живи поштују, рекао је организатор Ненад Станић, ратни ветеран са Кошара.

Обележавању Дана ветерана присуствовало је око стотину учесника ратова из целе Србије, али и Републике Српске. Сви они упутили су апел држави да се Дан ветерана уврсти као државни празник и да организацију у свим градовима и општинама преузме држава.

-Ово је прва иницијатива јавно и званично, да смо се ми сами ветерани скупили, препуштени сами себи. Трудимо се да се организујемо. Данас је велики празник, Видовдан, и доста људи је отишло да обележи тај дан, и на Газиместан и у Крушевац, због чега имамо нешто мањи број људи. Надамо се да ће ова идеја заживети и да ће се проширити. Ми ћемо у тој намери бити истрајни да се Дан ветерана уврсти као државни празник, рекао је Станић.

Након окупљања на Градском тргу, ветерани су се упутили до малог парка где су положили венце на споменик који је подигнут настрадалим Чачанима за време НАТО агресије 1999. године.


"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 22. јун 2017.

Ратни Ветерани најављују своју параду поноса за Видовдан - ДАН ВЕТЕРАНА

Ми смо поносни што смо били на бранику Отаџбине. Ко се поноси са нама нека дође у Чачак за Видовдан, на једину и праву параду поноса... Ратни Ветерани Србије.

Дан Ветерана – Видовдан
Мртве не заборавите, живе поштујте

Ратни ветерани Србије су после дугог низа година донели одлуку да почну са обележавањем дана ратних ветерана, самостално, без политике или било какве друге припадности.

Инсистирамо и наглашавамо једину припадност Отаџбини, и народу, за који смо се у овим последњим ратовима и борили.

У среду 28.06.2017. године, на празник Видовдан, у Чачку, код споменика погинулим борцима ратова 1990.-1999. који се налази у парку код аутобуске станице, обележићемо дан ратних ветерана.

Тада ћемо се сетити свих погинулих наших ратника, као и погинулих руских добровољаца који су дали своје животе за слободу српског народа.

То ће бити права прилика да се скренемо пажњу јавности и друштву, да је потребно неговати сећање на погинуле наше саборце, као и на потребно поштовање живих ратника, односно ратних ветерана. Циљ овог окупљања је, да ми ратни ветерани Србије, упутимо надлежним институцијама и држави захтев да се Дан Ветерана за Видовдан обележава као државни празник.


Програм догађаја: Скуп, ратних ветерана, ратних инвалида, породица погинулих бораца, ветерана Републике Српске, као и осталих званица, представника војске и полиције, представника Општине Чачак, представнике руске амбасаде, ће бити у 12,00 часова, на Градском Тргу у Чачку.

 Одатле ће се парадно проћи, пар стотина метара, улицом и кроз парк код аутобуске станице, до споменика погинулим ратницима ратова деведесетих. Ту ће се положити венци и указати почасни поздрав.

Овом приликом вас обавештавамо о том догађају и позивамо да присуствујете истом.

Братски поздрав!

Ратни ветерани Србије

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 05. јун 2017.

Јунак са Кошара коначно на ВМА

Милошу Јовановићу (38), из Троштице под Голијом, после 17 година следује права лекарска нега. Са тешко болесном мајком Росом (62) и сестром Марином (35) живи у туђој кући.

НОВИ ПАЗАР - Тек 17 година по повратку са ратишта на Космету, где је преживео пакао Кошара и озбиљно се раболео, Милош Јовановић (38) из забитог села Троштица ће коначно добити прилику да га прегледају и лече најбољи лекари у Србији.

Како истиче његова сестра Марина, Милош ће ускоро бити упућен на Војномедицинску академију у Београду, а по потреби и у неку другу еминентну здравствену установу...

- Недавно су нас посетили представници Друге бригаде Копнене војске из Краљева и уверили се у Милошево лоше здеравствено стање, те ужасне услове у којима живимо - каже Марина.

После повратка са Косова и Метохије, Милош се тешко разболео, ноћима не спава, а и када се то догоди - буди се и дозива своје погинуле другове... Дуже од деценије и по има психичке проблеме, тешко дише, а и енормно се угојио, па је од своје стандардне тежине која је износила 80 килограма "догурао" до чак 160 килограма. Нажалост, никада није испитан у некој специјализованој болници, а зато што нема праву дијагнозу није адекватно лечен и никада није имао све потребне лекове.

Са мајком Росом (62) оболелом од карцинома и сестром Марином (35), која не ради, јунак са Кошара који је у лето 1999. кући дошао сав у ранама, чами далеко и од Новог Пазара, у селу Троштице подно Голије, у трошној кући мајчиног рођака - без воде и купатила, те најнеопходнијих услова за пристојан живот и лечење. Због болести, није у могућности да ради и заради...

- Годинама смо се борили да, иако без икаквих прихода, некако преживимо и колико-толико помогнемо Милошу. Било је и веома драматичних тренутака, али је потпуно изостала помоћ општине, војске и државе. Так после неколико текстова у "Новостима" и још неким новинама људи су почели да се интересују за Милоша и наше невоље... Хвала свима - истиче Роса Јовановић, наглашавајући да су добротвори из Србије и дијаспоре сакупили око 3.500 евра, а неки су обећали и граћевински материјал за нови дом.

Нажалост, ова убога породица нема свој плац, тренутно су у беспућу, па се надају да ће општинари и војска испунити обећање и насути трасу до Троштице.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

недеља, 28. мај 2017.

“Хвала вам, бесмртни јунаци!“

ДА ЛИ СМО ИХ ЗАБОРАВИЛИ? Нека свако од нас макар каже: “Хвала вам, бесмртни јунаци!“

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник.

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун?

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини?

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

(Србски ФБР, Магацин)

"Дан Ватерана - Видовдан"

четвртак, 25. мај 2017.

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан

"Нека њихова борба не буде заборављена, а жртва узалудна, већ нека за нова поколења послужи као пример родољубља."

ЗБОР ратних ветерана у Чачку на градском тргу за Видовдан, 28.06.2017. у 12.00 часова, под називом "Дан Ветерана" - Мртве не заборавите, живе поштујте!

Учесници рата из Чачка и Србије ове године ће на Видовдан, 28.06.2017. обележити Дан ветерана. Једино Србија нема национални дан посвећен учесницима рата, када би се ратни ветерани окупили и на неки начин им била указана част.

– У Србији не постоји дан који је посвећен учесницима рата. Свуда у свету постоји Дан ветерана, у САД, Европи, Русији, и нашој околини…Само код нас не постоји. Не постоји тај дан када би се мртвих сећали и указали поштoвање живима. Без икакве политике, без острашћености, људски и братски… Идеја је да се Дан ветерана организује на Видовдан. Један од главних захтева биће да тај буде државни празник, званично ДАН ВЕТЕРАНА. На тај дан наша Црква даје помен погинулим ратницима од Косовског боја до данас.

То је прилика да се сви учесници рата на тај дан окупе, да направимо праву параду поноса. Ветерани ће бити бескопромисни по том питању. Скупићемо се овде у Чачку на тргу, и код споменика у малом парку код главне аутобуске станице. Позваћемо званичнике града, војске и полиције да присуствују, позваћемо породице палих бораца, ратне војне инвалиде, ратне ветеране из Републике Српске, представнике Руске амбасаде…

Збор ратних ветерана ће бити на градском Тргу у 12.00 часова, одакле ће се парадно проћи до споменика, без икаквог митинговања, где ће се у ставу мирно одати пошта погинулој братији ратова деведесетих...
Мртве не заборавите, живе поштујте!

Ово је прилика за све оне који имају поштовања према својим ратницима да то и покажу. Поделите објаву и обавестите пријатеље кликом на линк догађаја: Дан Ветерана у Чачку на Видовдан

"Дан Ветерана - Видовдан"