четвртак, 16. август 2018.

УЛИЦА ХЕРОЈУ ГРУБИЋУ: Погинуо је спасавајући туђи живот

УЛИЦА ХЕРОЈУ ГРУБИЋУ: Погинуо је спасавајући туђи живот

Грубић је био припадник елитног 53. граничног батаљона на Кошарама и оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине `98-`99"

ГРУПА Врбашана прикупила је 1.500 потписа за петицију да једна улица у њиховом граду понесе име Драгана Грубића, борца који је бранио Србију на караули Кошаре 1998. и 1999. године. Драганов лик је ових дана освануо у Нишу, на муралу посвећеном четворици хероја са Кошара.

Грубић је био припадник елитног 53. граничног батаљона на Кошарама и оснивач и председник хуманитарне организације "Браниоци отаџбине `98-`99". Погинуо је 24. марта 2004. у 26. години у удесу при повратку из Крушевца, где је присуствовао обележавању годишњице НАТО агресије. Док је претрчавао ауто-пут да би помогао возачу чији је аутомобил ударио у банкину, на њега је налетело друго возило.

Према речима Југослава Зорића, Драгановог друга и саборца, Грубић је обукао униформу у јуну 1998, а од августа те године до 16. јуна 1999. био је тамо где је било најтеже, на самој граници са Албанијом. Био је у јединици званој "Громови", а његово кодно име било је "Гром 1".

ПРОЧИТАЈТЕ И: НЕКА ЗНАЈУ ЂАЦИ ГДЕ СУ ГИНУЛИ ЈУНАЦИ: Мурал у част четворице српских хероја са Кошара

Саборци истичу да је наставио борбу и по завршетку рата, прикупљајући помоћ за рањене другове и породице погинулих војника. Чак је подигао кредит у фабрици "Карнекс", у којој је радио, да би остварио своје циљеве. На челу "Бранилаца отаџбине 98-99" организовао је митинге подршке генералима против којих су подигнуте хашке оптужнице.

О жељи Драганових суграђана "да се сачува сећање на храброг и поштеног момка, искреног патриоту", изјасниће се Комисија за одређивање назива улица, тргова, квартова и делова места у општини Врбас. Према сазнањима иницијатора петиције, Комисија је већ предложила улицу која би требало да се назове његовим именом.


УЛИЦЕ И ПОГИНУЛИМ ПОЛИЦАЈЦИМА

КОМИСИЈА за именовање тргова и улица у Врбасу разматрала је и предлог да уличне табле добију и полицајци из ове општине, Милорад Рађеновић, Гојко Војновић и Александар Пантовић, који су изгубили животе у ратним дејствима на Косову и Метохији.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 10. август 2018.

Од споменика српским ратницима остала само – патика!

СТИДА НЕМАЈУ! Од споменика српским ратницима остала само – патика!

Прошло је готово три месеца од како смо писали о срушеном споменику српским војницима у току Првог светског рата, али надлежни тај споменик још нису обновили.

Наиме, како у тексту под насловом „И-грех-и-срамота-у-сред-мачве-срушен-споменик-српским-ратницима“ пише да је још у септембру прошле године, услед саобраћајне несреће, срушен споменик српским борцима из Првог светског рата који се налазио у центру мачванског села Ноћај.

Све до маја ове године остаци споменика лежали су срушени у трави, и тек након нашег чланка, ти остаци су покупљени и однешени, мада се ни до данас не зна где су завршили.

Ових дана поново смо обишли ово мачванско село и на постаменту видели само патику коју је неко оставио. Шта би требало патика да симболизује – само може да се нагађа!

Оно што је посебно срамотно је чињеница да у Ноћају живи махом православно српско становништво, управо потомци ратника који су изгинули и чија су се имена налазила на споменику. И док широм Хрватске, Босне и окупиране територије Косова и Метохије руше српске споменике и све оно што подсећа да су ту живели Срби, нејасан је овакав однос мештана Ноћаја који своју данашњу слободу дугују управо људима чија су имена била наведена на споменику.

Директор локалног Завода за заштиту споменика културе Љубиша Шолаја одговарајући на питање новинара зашто споменик још није обновљен, рекао је да је новац пребачен Месној заједници Ноћаја, односно дат на располагање Радославу Панићу, помоћнику митровачког градоначелника, који је пореклом управо из овог села. Нажалост, нисмо успели да ступимо у контакт са Панићем, а како нам је речено у локалном СПС-у чији је он кадар, вероватно је разлог сезона пољопривредних радова.

Иначе, споменик је постављен 1922. године од стране тадашњег Месног одбора да се њиме сачува успомена на све Ноћајце који су изгинули у ратовима за ослобођење Србије од 1912. до 1918. године.

Иако се пролетос каменорезац из Лаћарка Зоран Рибић сам понудио да бесплатно врати споменик у првобитно стање, његов предлог још није узет у разматрање иако је већ готово годину дана прошло од рушења.

(Милан Миливојевић)

Митровица.инфо

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 08. август 2018.

Кукавичја јаја

Ветерани не треба да штрајкују глађу, доста су били гладни. Такође не треба да повређују сами себе, доста су били повређени. Не треба да моле и просе. Треба да ЗАХТЕВАЈУ!

 Целу причу треба окренути у супротном смеру, за толико се има људског поноса и ратничке части... И на крају, нема ко други...

Све остало је губљење времена и енергије, све друго је лаж и превара. Много је екстремних и самозваних потурених "кукавичјих јаја", као и политичких мутаната који нам соле памет. Свему томе мора доћи крај, а ми смо једини који можемо и требамо да им станемо за врат. Треба нам одвојити жито од кукоља, ионако су нам скоро све опоганили. Остало нам је таман толико колико и јесте највредније, а то се не даје и не продаје... Никада!!!

Живи били, братски поздрав...

"Дан Ветерана - Видовдан"

понедељак, 06. август 2018.

Прст у око, песницу у зубе

Како сам сматран за будалу са ратишта, инако ћу рећи следеће...


 Ако мислимо нешто учинити како треба, морамо почети и са раскринкавањем појединих ликова који сматрају да могу да вуку за нос ратне ветеране. Односно, морамо се оградити од таквих, а много их има...

Нама ратницима нису потребне ни екстремне левице, ни екстремне деснице. Такође нам не требају ни комунисти, ни демократе, ни радикали, као ни напредњаци.

Квази монархисти, квази верници, квази хуманисти, квази политичари, квази генерали, квази ратници, квази синдикати, квази уметници, квази удружења и квази вође..., такође треба да се држе подаље од нас.

Да не би било некакве забуне, за себе могу рећи да нисам никакав светац, ни паметњаковић, ни стручњак, па да могу некоме нешто сугерисати. Једноставно ми не дозвољава моја "ратничка част" да ћутим и да трпим да "неко", не знам ни ко, ради "нешто" за мене, а истина је само да ми штету наноси.

До сада је тако било, и биће све док им не гурнемо прст у око, ако треба и песницу у зубе. Са нама и нашим стрпљењем не би требао нико да се игра... Сви знамо због чега, а много ћутимо и трпимо. Нека сви размисле подобро како ће и шта ће чинити. Најпре ми ветерани требамо ставити прст на чело. Имамо наше потребе, имамо наше захтеве. Препуштени смо сами себи па нам зато и нико од "ових" наведених и не треба. Довољна нам је братска слога, а хвала Богу међу нама је велики број честите и способне браће.

"Радије ми је изгубити главу него образ"

Без икаквог скривања и фолирања стоји иза свега,
главом и брадом, ратничком чашћу, Ненад Станић...

Братски поздрав, живи били...



"Дан Ветерана - Видовдан"

Јунак Возуће - Евгениј Василев

Евгениј Василев - добровољац ВРС у 4. озренској лпбр
Заслужује ли овај пали јунак макар назив улице у Српској?

Евгениј Љубенов Василев је рођен 06.01.1973. године у Софији, у Бугарској. Био је запослен у полицији. Учествовао је у мисији УН-а у Камбоџи. Напустио је свој посао, сигуран и слободан живот у Софији и као добровољац дошао је у Републику Српску и ставио се на располагање ВРС и српском народу у борби за слободу.

Ратна дешавања из тадашње БиХ гледао је на бугарској телевизији, и на CNN-u пошто је знао енглески. Након извештаја о рату у тадашњој БиХ знао је својима да каже: "CNN лаже о дешавањима у Босни и о Србима, то је пропаганда западних сила. Ту пропаганду сам доживео и видео у Камбоџи против Црвених кмера..." Родитељима није рекао истину о својој одлуци, већ им је рекао да иде на одмор у Србију. Приликом поласка из Софије рекао је брату Александру следеће: “Идем да помогнем Србима, они су наша браћа. Не брини брате, вратићу се за твоју свадбу.“

По доласку у Републику Српску и јављању у ВРС, добио је распоред у 9. оперативну групу (ОГ) Добој, а из 9. ОГ Добој, распоредили су га у ТГ „Озрен“, односно 4. Озренску лпбр ВРС. Био је храбар борац, спашавао је и превијао рањене саборце.

Долази и тај црни и несрећни за Возућу 10.09.1995. године. Након огорчених борби са вишеструко јачим непријатељем, браниоци Возуће и долине Криваје морали су да почну са повлачењем. Кренули су у пробој према слободној територији Озрена. Евгениј је погинуо у рејону Лозне у борби са непријатељем приликом пробоја 10.09.1995. године, као и многи борци ВРС који су се задесили на том ратишту.

Ексхумиран је без лобање и идентификован маја 1997. године. Након идентификације његови посмртни остаци су уз војне почасти испраћени из Бања Луке у родну Софију, у којој је сахрањен 21.05. 1997. године. Погинуо је за српски народ и Републику Српску.
Указом председника Републике Српске посмртно је одликован „Медаљом заслуга за народ“.

(Информације дао Евгенијев брат Александар, добровољац Војске Југославије на Косову и Метохији за време НАТО агресије и бомбардовања СРЈ, рањаван и одликован.)


Дана 10.09.2017. године у склопу обележавања годишњице "Страдања Срба Возуће, насеља у долини Криваје и јужног Озрена" у цркви "Светог Великомученика Георгија" у селу Стог откривена је и освештана Спомен плоча бугарском добровољцу Евгенију.

Спомен плоча је постављена уз финансијску помоћ општине Петрово и Завичајног удружења Завидовићана из Добоја, а на иницијативу команданта 4. Озренске лпбр ВРС пук. Новослава Николића и Евгенијевих сабораца.
























"Дан Ветерана - Видовдан" 

петак, 13. јул 2018.

Издала их снага, али не и нада

Ретке су животне приче каква је 45-годишњих близанаца Предрага и Ненада Марића. Да видите само те дивове од људи, тај њихов понос у очима што су бранили српство. Рођени у једном дану, заједно су ратовали, заједно премлаћивани у Хрватској, заједно рањавани, заједно се лечили од гелера, а данас су обојица тешко оболели и с јасном дијагнозом да нису способни ни за какав посао.

Грађевински материјал, поклон добрих људи
(Фото: В. Секулић)
Ту су избегли из Ливна. Тамо се одавно Срби бројем прстима једне руке, а овде су купили кров над главом онда кад су запињали као волови, кад нису бирали посао, а радни дан им почињао пре сунца и завршавао се тек касно у ноћ.

- Никада нисмо бирали посао и никада од посла нисмо бежали. Радили смо као конобари, на грађевини, и за надницу земљу, чак једно време и као погребници. Никада се нисмо стидели поштеног посла и тако нам се и враћало. Од зарађеног смо купили ову кућу, Предраг је направио велику свадбу, прославили како треба и рођење његове кћеркице. Било је свега и за све. Онда нас је те 2015. ваљда све саставило - причају ова браћа.

Оболела од мултипле склерозе: Мајка Доста Марић
(Фото: В. Секулић)
Најпре је сустигло Ненада. Попустили и нерви и кичма, а ни операција није помогла да не шепа. Доктори су тада открили да је тежак дијабетичар. Убрзо је и Предрагу почела да отказује снага.

Најпре нерви, па срце.

- Установљено је да болујемо од хроничне сензомоторне полунеурологопатије. То је, како су нам рекли, изумирање нерава у ногама што прате јаки болови и отказивање мишића. Обилазећи лекаре и надајући се помоћи, браћа су тако открила још једну заједничку бољку, за коју су мислили да је нешто што се догађа свима који су били у рату - ПТСП.

- Ни раније од кошмара нисмо могли да спавамо, а онда, како нас ове болести саставило и ти кошмари кренули, још јаче. Узмемо по шаку лекова, али не вреди. Пробудимо се, гола вода, а око нас све неке утваре, неке приказе из рата. Кад смо испричали то лекарима, они се насмејали. Кажу, то је сасвим нормално јер болујете од посттрауматског стреса. Рекосмо: Добро онда. Шта друго да кажемо? Нагутамо се лекова и надамо да ћемо барем неколико сати бити мирни - причају браћа.

И не саставило их. Последња су генерација младића на редовном одслужењу војног рока ЈНА.

Обукли су униформу 1991, са 17,5 година и одмах - Хрватска!

- Рат још званично није почео, ЈНА је и даље на папиру била једина легална оружана сила у земљи, а на нас у униформи ЈНА пуцају и у Рогатици и у Загребу. Онда нас пребаце у Костајницу, да преотмемо војни магацин који су заузеле зенге. Изгледа нас је командир издао јер је цела чета, нас 15 упало у заседу. Пребацили су нас у затвор у Стару Градишту и ту смо шест месеци пролазили пакао. Мокрили су по нама, пијани нас тукли док се не онесвестимо, мучили нас на начине да ме је срамота да причам о томе - присећа се Ненад.

Пуштени су тек након ТВ прилога на тадашњем Јутелу у коме су хвалили третман у том затвору.

- Шта смо могли друго? Држе ти откочену пушку у леђа и снимају - потврђују браћа Марић.

Кад су пуштени на одсуство, одлазе кући и ту схватају да је у Ливну рат већ увелико почео, али да обичан народ то нико није обавестио.

Због провокација хрватских комшија, 1992. беже у Гламоч, а недуго затим поново облаче униформе, овог пута Војске Републике Српске. Нису их скидали све до 1996. када су званично демобилисани.

- Све смо у Босни прошли што је могло: од Горажда, Игмана до Бихаћа... Последњих година смо били код Легенде у "вуковима са Дрине" - истиче Ненад.

Управо захваљујући ратним командантима и друговима, ова браћа последњих неколико година и преживљавају.

- Легенди свака част, човек нам се за прво нашао и и даље помаже. Да није тих добрих људи, не знам како бисмо. Месечно, на име социјалне помоћи, инвалиднине мајке и нас двојица примамо укупно 18.000 динара, а само за лекове нам треба 30.000 динара. Углавном преживљавамо тако што узимамо лекове или храну "на црту". Кад имамо - вратимо, кад немамо нико нас не пита, јер знају да никада никоме нисмо остали дужни. Образ је важнији од свега - искрено ће Марићи.

Захваљујући прилогу на РТС, пре две године из Америке је стигла донација с којом су уградили ПВЦ врата и прозоре. Унутрашњост куће је и даље иста - уџерица какву су и платили 2003.

- Не вреди, не да нам мука нимало да предахнемо. Ево, пре пар дана нам се излила септичка јама да више ништа није могло сем да се затрпа и направи друга. Захваљујући људима добре воље једни су ископали рупу, други почели да зидају. Нико ништа не тражи, али и за то основно смо већ у дугу, а треба купити и цеви, треба све спојити са купатилом. Само да нас не састави овако до зиме. Не знамо како ћемо онда - веле ова браћа.

Ненадова ћерка Марија
(Фото: В. Секулић)
Марија једина радост

Ненад се једини од браће женио. Из те љубави се родила и кћерка Марија. Овог 2. јула је напунила седам година. Ратни другови му платили да оде у Рогатицу и обиђе дете и види је после чак годину дана. Ако је за утеху, Марија је ипак, свакодневно са њим, на зиду дневне собе. Смеје се, радосна што је са татом.

Упознали генерала Младића

Предраг каже да им је највећа част била када су, 1993. у "Зони сумрака", у месту Грабеж, на шест-седам километара од Бихаћа лично упознали команданта Главног штаба ВРС, генерала Ратка Младића.
- Пришао је, поздравио се с нама, питао како смо. Онда је наредио покрет, а он је кренуо први. Заиста је био велики војсковођа и патриота. Волели би да га видимо или барем његовог сина Дарка. Ту фотографију бисмо урамили и држали на зиду до краја живота - причају.

За отаџбину дали све: Ненад и Предраг Марић
(Фото: В. Секулић)
Добровољци на Косову

На крају су 1999. као добровољци завршили на Косову, у редовима надалеко познате Јединице за специјалне операције.
- Тражили су попуну резервног састава и људе који знају да се боре. На Тари смо имали десетак дана припрема где су отпадали сви они који немају довољно искуства. Тамо нас је и затекао почетак агресије, па смо одмах кренули на Косово и борили се углавном у Метохији, у оним најопаснијим деловима.

Пензија само сан

Браћа Марић тренутно живе од људи добре воље, који знају шта је неимање и желе да помогну. Решење би можда било да добију пензију, али ту постоји практичан, готово нерешив проблем:
- Фактички имамо само војни стаж, а ни дана радног. Док смо били у пуној снази, нити нам је ко нудио, нити смо уопште јурили сталан посао. Овај, на црно, увек се боље плаћао. Како смо могли да знамо шта ће нам се догодити.
Уколико неко од наших хуманих читалаца жели да помогне Марићима, може ступити са њима у контакт путем телефона на број: 00381 64 226 24 58 и договорити се око начина слања и доставе помоћи.
Њихова адреса је: Немањина 128, село Рибари, 15310 Шабац. Наравно, на услузи је као и увек Редакција "Вести".

ПОЗИВ ДОНАТОРИМА

Ако желите да се укључите у неку од акција Хуманитарног моста, јавите се на мејл адресу: hmost@frvesti.com Добићете адресу и број телефона породице којој желите да помогнете и договорити се са њима о начину доставе донације. Информације можете да добијете и од новинара Хуманитарног моста на: +381 11 31 93 771 и +381 11 31 90 924.

Вести-онлајн

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 22. јун 2018.

Држава за коју је крварио, окренула му леђа

Бачко Градиште варош је у општини Бечеј. Наша прича почиње на обалама Тисе, али су његова трагедија, уједно и јуначко дело, почели у Бару. Живко Попов је тог пролећа 1999. године из Бара, као војник на одслужењу војног рока, по хитном поступку пребачен на границу с Албанијом, на караулу Кошаре. С неколико стотина српских војника, месецима је у том делу Србије водио битку против албанских терориста, које су активно подржавали Војска Албаније и НАТО авијација. Циљ напада с албанске стране, била је копнена инвазија на Савезну Републику Југославију и пресецање комуникација јединица Војске Југославије између Ђаковице и Призрена. Један од оних који је спречио копнену инвазију на нашу територију, био је и Живко Попов.

– Били су то страшни дани, али поносан сам кад говорим о томе. То је била највећа битка у том рату. Било нас је много мање од непријатеља. Да смо тад поклекнули, душмани би до Ниша стигли.

У тој бици јуначки је погинуло 108 припадника Војске Југославије. Ја сам преживео, али тешко сам рањен четрдесет пети дан битке. Задобио сам тешке повреде главе и руке. И у таквом стању, положај нисам напуштао док није стигло појачање с наше стране. Неколико дана провео сам у болници у Пећи. Нисам се ни опоравио, а својевољно сам се вратио на Кошаре, каже за „Слободу“ Живко Попов.

Након рата, лечио се од стресова које је доживео на ратишту. Ране на души нису се зацелиле, али је Живко отац четворо малолетне деце, што му је све ове године давало снагу да с надом гледа у будућност.

– Радио сам најтеже физичке послове да их прехраним, да им обезбедим све што им је потребно и да покушам да их изведем на прави пут. Све је некако било добро до 28. марта ове године, када сам доживио инфаркт миокарда. Сада ми срце ради у капацитету од 70 одсто. Следећа операција заказана је за 24. јул.

Док сам био у болничкој постељи, сазнао сам да сам остао без посла. Због болести, уручен ми је отказ. Нису желели да плаћају моје лекове, ни прегледе, па сам био препуштен сам себи. Сада чекајући нову операцију, пијем девет врста таблета. На лекове месечно трошим око 100 евра.

Тешко живимо, супруга надничи кад има где, а од државе немам никакву помоћ. Купимо основно, хлеб и млеко, али немамо за све оброке. Прво гледамо да деца једу, па за супругу и мене ако нешто претекне. Бринем се, ко зна шта ће бити! Него, опет нисам сам. Моји другови, ветерани Приштинског корпуса 125. моторизоване бригаде покренули су акцију да се мојој породици и мени помогне. Хвала им на томе, испричао нам је Живко.

А кућа у којој живи породица Попов у лошем је стању и прети да се сруши. Живкови пријатељи кажу да ће се до зиме, под теретом снега, кућа урушити.

– Као таква кућа је небезбедна, поготово за децу. Кућа мора да се реновира и тој деци се мора обезбедити кров над главом прие него што стигне зима. Живкова супруга повремено надничи на њивама, а те дневнице им никако нису довољне. Он, разумиљиво, не може да ради, подршку од државе нема, а пред њим је тешка операција. Приходи од ретких надница његове супруге, једини су у њиховој породици. Доскоро су имали једну козу, чијим млеком су хранили децу. Међутим, недавно им је та коза украдена, па сад немају ни то, кажу Живкови другови.

Они кажу да би идеално било да се Живковој породици обезбеде услови да се баве пољопривредом.

–Да им се набаве домаће животиње од којих би могли да живе, да се скупи новац да прегурају месеце у којима Живко неће моћи да ради, да урадимо све да њихову кућу реновирамо и његовој деци омогућимо нормалан живот. Зато, браћо, и вас у Црној Гори позивамо да помогнете колико можете, поручују ветерани Приштинског корпуса.


Апел за помоћ
Уколико имате могућности, породици Попов можете помоћи уплатама новца на жиро-рачун: 220-2230000050450-67
Живко Попов Pro Credit Bank

Или поштом на име и адресу:

Живко Попов
Улица Партизанска 71
21217 Бачко Градиште

Слобода

"Дан Ветерана - Видовдан"