четвртак, 28. фебруар 2013.

Стразбур 15. маја о дневницама ратних ветерана

Стразбур 15. маја о дневницама ратних ветерана

Велико веће Суда за људска права у Стразбуру размотриће 15. маја спор државе Србије и ратних војних ветерана око исплате дневница за учешће у рату 1999. године.



Заступник ветерана, адвокат Срђан Алексић је казао да ће након тога Велико веће донети коначну, обавезујућу одлуку за обе стране у спору, у року од три месеца.

"Сигурни смо да ће Велико веће суда у Стразбуру потврдити првостепену пресуду и наложити Влади Србије да у року од шест месеци склопи споразуме са ветеранима о исплати ратних дневница", казао је Алексић. Он је казао да заступа 8.500 ратних војних ветерана, учесника рата у време НАТО бомбардовања 1999. године, из Нишавског округа.

Алексић је казао да би најбоље било да се дневнице исплате у новцу, али да ће ако то не буде могуће због тешке економске ситуације понудити да се исплата обави на рате, преко обвезница, ослобађањем од пореза, пребијањем дуговања, на пример за струју или кроз решавање стамбеног питања, докуп радног стажа или запослење.

Према речима Алексића, резервисти из Топличког округа добили су у просеку по 200.000 динара на име ратних дневница за учешће у рату 1999. године. Уколико 8.500 резервиста из Нишавског округа добије дневнице у истом износу држава ће морати да им исплати 1,7 милијарди динара, односно око 15 милиона евра.

Председник удружења Српски ратни ветерани Миле Милошевић казао је да је у рату 1999. године било 205.000 учесника и да би сви требало да имају право на ратне дневнице.

Суд за људска права у Стразбуру наложио је Србији првостепеном пресудом из јула 2012. године да уреди начин исплате ратних дневница ратним војним ветеранима, после тужбе групе нишких резервиста том суду.

021

Хрватски специјалци секли гркљане Србима

Сисак '92: Хрватски специјалци секли гркљане Србима

Архива: Срна, април 2010.

Ратни злочин над 611 цвивила у Сиску, углавном Срба, током 1991. и 1992. године починиле су две регуларне јединице из састава хрватске специјалне полиције ''Ханџар дивизија" којом је командовао Екрем Мандал и злогласни ''Вукови'' под командом Жарка Пеше, наводи загребачки новинар Домагој Маргетић који је од 2005. године истраживао злочине у случају ''Сисак''. Он је додао да одговорност за злочин сноси и ХДЗ, пошто је човек преко кога је ишла цела оператива данашњи министар унутрашњи послова Хрватске Томислав Карамарко.

"Хијерархија одговорности за ратне злочине у Сиску води и по ХДЗ-овој линији, али и по линији командне одговорности према ратној Влади на челу са Фрањом Грегурићем, кога за ратне злочине сумњичи и Заједница Срба у Хрватској, док је његов ратни шеф кабинета преко којег је ишла сва оператива био Томислав Карамарко, данашњи министар унутрашњих послова", појашњава Маргетић.

Он додаје да је Карамарко против њега поднео кривичну пријаву за шпијунажу против Хрватске и за објаву државне тајне, јер је објавио податке у случају ''Сисак'', па се због тога против Маргетића воде кривични поступци.

Истакавши да се срами Хрватске која заташкава случај „Сисак", Маргетић наглашава да је велика морална обавеза пронаћи гробове жртава у Сиску, где је почињен један од најмасовнијих ратних злочина у Хрватској 90-их година.


Међу жртвама било је Хрвата, али и Бошњака: Домагој Маргетић

''Овде ме оптужују да сам српски шпијун и позивају на моје убиство или хапшење. Прете ми смрћу ако наставим с оваквим радом, писањем и објављивањем. Ипак, обични људи ми честитају и пружају руку подршке, поготово млади. Вјерујем да ћемо једног дана знати истину о жртвама у Сиску и да ћемо тада сви ми с једне и друге стране Саве запалити свећу нашим суграђанима, жртвама злочина и поклонити се тим људима", рекао је Маргетић.

Он је изјавио да су јединице које су починиле злочин биле непосредно надређене ратном начелнику Сисачко-мославачке Полицијске управе Ђури Бродарцу и нагласио да ратни командант Мандал данас живи на подручју Лабина у Истри.

Маргетић је 20. априла предао Тужилаштву за ратне злочине у Београду сву документацију о свом истраживању у случају ''Сисак'' из 1991. и 1992. године, међу којима су строго поверљиви документи Министарства одбране Хрватске и пописи жртава и убица.

''Случај 'Сисак' интензивније истражујем од 2005. године, а прве документе објавио сам у априлу 2007. године, када сам објавио и кривичну пријаву Заједнице Срба у Хрватској о ратним злочинима у Сиску. Тада сам разоткрио и детаље тог ратног злочина у којем је убијено или се воде као нестали чак 611 цивила, грађана Хрватске, од чега 595 Срба, 14 Хрвата и два Бошњака", рекао је Маргетић.

Маргетић каже да је 500 грађана било с ужег подручја града, 107 лица из места Мошћеница, 12 из осталих мјеста у ближој околини Сиска, те у селима Блински Кут, Кињачка Горња, Кињачка Доња, Блинска греда, Бестрма, Трњани, Чакале и Брђани.

''Неке жртве су пронађене пресечених гркљана у реци Сави, неке убијене пред својим кућама или на другим локацијама, али за већину жртава се, нажалост, ни данас не зна где се налазе њихови посмртни остаци", нагласио је Маргетић.

Маргетићу, иначе уреднику портала "нецензурисано" (нецензурирано.цом), у истраживању су помагали радници МУП-а и Безбедносно-обавештајне агенције захваљујући којима је долазио до података и строго поверљивих докумената о случају ''Сисак''.

Убијани пензионери и жене

Од укупног броја убијених и несталих, наводи Маргетић, 129 жртава су били пензионери, 42 су били радници Рафинерије у Сиску, 81 сисачке Железаре, 14 је радило у Пошти, петоро у Пошти у Петрињи, 18 је радило на железници, 25 у болници, 68 у фабрици ''Гавриловић'', осморо у Скупштини општине Сисак и деветоро у Скупштини општине Петриња. Међу убијенима било је 120 жена, од којих 26 пензионерки, 87 радница, док за седам жена нема података о радном статусу.

Операција - КОРИДОР

Операција „Коридор“ започела је 14. јуна 1992. године, када су припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у напад на јужном дијелу дервентског ратишта. Борбе су интензивиране 24. јуна, када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту формације Армије РБиХ навела на погрешан закључак да српске снаге намеравају да заузме Тузлу.



Да би спречили пробој Армија РБиХ је ангажовале 16 бригада: пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске: Прва ЗНГ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Славонског Брода, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице.
Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца - Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те бригаде Армије РБиХ, 207. из Тешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице. У освит зоре 26. јуна 1992. године војници Првог крајишког и Источнобосанског корпуса ВРС, сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, на размеђи Модриче и Шамца спојивши западни и источни део Републике Српске.
Наставком борби у јулу српске снаге ослобађају Дервенту (7. јули 1992), и Оџак (13. јули 1992), а коначни слом одбране снага ХВ, ХВО и Армије РБиХ у Посавини уследио је 6. октобра 1992. године српским ослобађањем Брода.



Операција-КОРИДОР!

Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!"



пише: Миладин Михајловић

26. јуна 1992. године, у освит новог дана борци Првог крајишког и Источнобосанског корпуса, послије дуготрајних и исцрпљујућих борби, сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, на размеђи Модриче и Шамца. Руковање ратника, два корпуса једне те исте војске, најмлађе српске државе, касније назване Република Српска, загрљаји Крајишника и Посаваца, озваничени су славодобитним рафалима у ваздух. Мало ком Србину, с ове или оне стране, да није срце јаче закуцало кад је прострујала вијест да су јединице Војске Српске Републике БиХ, како се тада звала, пробиле саобраћајни коридор према Србији. Како и не би када је то био коридор живота. Била је то прва велику побједу Срба с лијеве стране Дрине. Простор на коме је зауствљен српски крвоток био је раскрчен. Пробијен је коридор живота и отворен пут из Босанске и Книнске Крајине према Семберији и даље према Београду и Србији.



Заједно до велике побједе
Побједа здружених јединица ВСР БиХ над снагама муслиманско-хрватске коалиције окончала је 42 дана дугу копнено-ваздушну блокаду најзападнијих српских земаља. Коридор је био спас за српски народ на огромном простору од Гламоча и Грахова на југу, до Градишке на сјеверу, Новог Града на западу до Добоја на истоку, у западној Славонији, Банији, Лици, Кордуну и Книнској Крајини. На том простору, одсјеченом муслиманско-хрватском агресијом, тада је живјело више од милион и по Срба, који су остали без хране, нафте, оружја, цигарета, а и нада је била на све тањим нитима.



Блокада
На самом почетку рата у БиХ добро наоружане јединице муслиманске Патриотске лиге и територијалне одбране, несебично помогнуте регуларним снагама Хрватске војске, готово мјесец и по дана држале су у тоталном окружењу тадашњу Аутономну Регију Крајина и западне дијелове Републике Српске Крајине. Циљ им је било физичко и свако друго изнуривање Крајишника.



Почетком маја 1992. сви путни правци који су западне дијелове тадашње Српске Републике БиХ спајали са источним дијелом и Србијом били су пресјечени.



Посљедња копнена веза између Крајине и Семберије била је саобраћајница Бањалука - Добој - Тузла - Бијељина, али и та веза је дефинитивно пукла 15. маја 1992. године, када су припадници ТО Тузле и Патриотске лиге извршили масакр над недужним војницима Југословенске народне армије, који су се повлачили из тог града. Тог дана и овај путни правац затворен је за цивилни саобраћај, а Аутономна Регија Крајина и РСК остале у тоталној изолацији. Ко зна докле би потрајала агонија крајина и Крајишника да та кап није налила чашу. Кап која је прелила чашу био је тренутак кад су у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника почеле да умиру бебе, а бубрежни болесници скончавају због мањка отопина за дијализу.
Више није било времена за чекање и милост противника, коме су се злочини осладили.



Да ђеца не умиру
Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!"



Поред Талића, као главног креатора операције "Коридор", акцију су планирали начелник Штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић, командант специјалне јединице МУП-а РСК генерал Боривоје Ђукић и тадашњи начелник Штаба Прве оклопне бригаде генерал Новица Симић.
Била је то за Србе једина варијанта за живот, а војнички - акција која ће остати записана у војним аналима. Изведена је немогућа мисија - пробој из потпуног оперативног окружења.



Акција "Коридор" започела је 14. јуна 1992. године, када су припадници славне Шеснаесте бригаде, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у битку на јужном дијелу дервентског ратишта. Борбе су интензивиране 24. јуна, када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту непријатељске формације навела на погрешан закључак да Војска СР БиХ намјерава да заузме Тузлу. Све што се послије догађало изазвало је праву пометњу у муслиманско-хрватским формацијама, што је знатно олакшало дејства српским снагама на главном правцу акције пробоја Коридора, и изненађење је било потпуно. Маестрална тактика резултирала је пробојем "Коридора живота" два дана прије зацртаног рока.



Кафа у Модричи
Мада је Талић, како се тада причало, планирао попити кафу у Модричи за Видовдан, десило се то два дана раније. Српску војску нико није могао зауставити, а у том јуришу хероја тешко је било издвојити борце који нису били на висини задатка. Један међу многима који су властитим херојством показали како се бори за српство био је и командант батаљона МУП-а РСК Миливој Рашула. Он је у својој официрској торби понио српску тробојку одлучан да је први постави на силос у Оџаку. Стао је на чело јуришног дијела батаљона. У једној паузи између двије борбе са везистом и куриром кренуо је испред осталих. Међутим, извиђање се завршило кобно. Сви су покошени непријатељским рафалима.



Мајор Вељко Леко је хеликоптерима пребацио преко 600 рањеника за Београд. Предуга листа херојства...

Командант елитне јединице "Вукови са Вучијака" Вељко Миланковић је у једном тренутку, нашавши се у полуокружењу, повео борце у величанствен јуриш.

Пробијањем "Коридора живота" српске крајине су опет продисале пуним плућима. Из Србије су кренули конвоји са лијековима, храном, нафтом и цигаретама...



Само овај пут
Министар унутрашњих послова, а касније предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић је са својим момцима поштено одрадио свој дио посла. Прича се да је често задиркивао генерала Талића, који је, наводно, уочи битке над биткама себи у браду прозборио: "Помози Боже само овај пут, више те никада молити нећу." Послије успјешне акције, чини се да га је Бог послушао.

На првој годишњици обиљежавања операције "Коридор", 28. јуна 1993. године, у Добоју је Мартић подсјетио да је операција "Коридор" "прво јединство и слога народа западно од Дрине".

"Брат брата је прсима штитио и није било војника који није извршио задатак", рекао је тада Мартић.

Тако је говорио Мартић, а од народа бурно поздрављен генерал Талић је народу кратко рапортирао: "Остварили смо оно што смо народу обећали." Још је поручио да Срби с ове земље не иду, а свима који мисле да их нападну да прије тога добро размисле.

"Коридор живота" поплочан је крвљу српских јунака. Тачно 293 српска ратника су у борбама за коридор дала живот, а 1.129 припадника тадашње Војске Српске Републике БиХ и специјалца МУП-а Републике Српске Крајине теже је или лакше рањено. Била су то херојска времена. Јунаци су гинули са погледима упртим ка матици Србији и слободи.

Из ратног дневника Бошка Гргића - Побједа без славља"
...Пред нама ни два километра до **** живота. Кренусмо у пробој са много жеља и жара, нестрпљиви и одважни. А онда прве жртве, на посљедњој етапи до циља. Падоше јуначки на прузи градачачкој, на пространој равници посавској Душко Бауковић Бане, Ивица Модрич, Жељко Дојчиновић и Мирослав Ђурђевић. Бане је само двије седмице раније спасио живот свом саборцу и са свега пола метра рафалом срезао да ли Арапина или некаквог црног мелеза. Није се могло разазнати. Није о томе хтио ни ријечи, крио се и од новинара. А у крви, пут добојске болнице прашњавим и неравним макадамом кренуше Младен Лолић и Раденко Мирковић. Али, готово у трку, већ у смирај дана, пало је и задње усташко упориште на фарми у Филомени, негђе између Модриче, Градачца и Пелагићева. Пут је слободан, трасиран крвљу и животима храбрих српских бораца. Остало је још два дана до Видовдана, великог и магичног дана, али и ноћ најдужа и најтужнија, ноћ у којој су преживјели оплакивали своје несрећне саборце. Умјесто славља и тријумфа само стисак руке у знак побједе и нијеми погледи мјештана и Крајишника, као да се знају већ деценијама. Затим, прва возила, помоћ из матице Србије недужној ђечици и испаћеним болесницима широм Крајине. Да је тад земља имала образ и душу, била би црвена од стида сва галаксија. Да је неразуман имао имало разума, повио би главу дубоко у пијесак."

Омча око српског врата
Да би спријечили пробој коридора и везали омчу око врата Србима с лијеве стране Дрине, муслиманско-хрватске формације су ангажовале 16 бригада - пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске: Прва ЗНГ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Нове Градишке, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице.

Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца - Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те муслиманска 207. из Тешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице.

У битке поред Саве повремено су убациване јединице хрватске специјалне полиције из Загреба, те дијелови бригада из Вараждина, Ријеке и Бјеловара.


Операција Коридор 92 – војничка победа без мрље...


Без „Коридора 92″ не би било ни Српске

Бањалука – Операција “Коридор 92” најбољи је пример војничког ратовања, јер током ње није учињен ниједан злочин и то је једна од најефектнијих и најчистијих операција. Ту бриљантну војничку победу пажљиво су планирали врхунски професионалци и зато јој се не може приговорити баш ништа.

Изјавио је то у интервјуу “Гласу Српске” председник Одбора ратних војних инвалида Борачке организације Републике Српске и командант бивше Крњинске лаке пешадијске бригаде Војске РС Мико Шкорић.

* Како гледате на пробој коридора 20 година после?

Свих ових 20 година имали смо мистичност о ангажовању неких снага на простору Посавине, а и БиХ. Иако није имала ниједног војника у БиХ, Србија је стално оптуживана да је агресор. На другој страни, Хрватска војска, која је у пуном капацитету била на простору Посавине, нигде није спомињана као агресор. То је била вешта манипулација. Обележавајући годишњицу операције “Коридор живота” ми демистификујемо фактор учешћа оружаних снага Хрватске на простору БиХ односно Републике Српске. И у овој, 20. јубиларној години после пробоја коридора ми морамо скретати пажњу на то шта се заиста догађало на том простору и како смо се нашли у окружењу. Хрватска војска имала је стратешке интересе кад је прешла на територију РС и БиХ и блокирала живот корпусу од 800.000 становника РС.

* Како оцењујете ту операцију са војног аспекта?

Она је пример војничког ратовања, јер током ње није учињен ниједан злочин. То је једна од најефектнијих и најчистијих операција. Мора се имати у виду и да је Први крајишки корпус са око 125.000 војника био најмногољуднији корпус Војске РС и да је имао најквалитетнији професионални састав. Операцију “Коридор” пажљиво су планирали врхунски професионалци који су завршили највише војне школе признате код нас и у свету. То је била бриљантна војничка победа којој се не може приговорити баш ништа. Концентрација снага Првог крајишког корпуса била је постављена тако да војска Хрватске и њени трабанти нису имали шансе да се супротставе и спријече пробој коридора.

* Ви сте у то време били командант Крњинске лаке пешадијске бригаде ВРС. Шта вам је остало најупечатљивије из тих дана?

Командант, генерал Славко Лисица ме из Друге оклопне бригаде распоредио на то место. Та бригада је од добојске општине до ријеке Саве, и уласком у Брод, дала велики допринос тим борбама. Пале су многе жртве, а нама је у односу на остали простор било теже, јер је на два места регуларна војска Хрватске убацивала свеже снаге. Због тога смо имали најжешћи отпор у тој операцији и то су разлози што смо тек 6. октобра ушли у Брод.

* И поред покушаја монтирања оптужби за злочине, нико од учесника операције “Коридор” није завршио у Хашком трибуналу?

Ситуација око коридора почела је злочинима Хрватске војске у Сијековцу код Брода. Стална конструкција о злочинима српске војске очигледно није успјела да прође. Нико није процесуиран за злочине у том делу рата, јер их није ни било, то је била чиста војничка операција, у којој се супротставила војска војсци. Са друге стране зна се какве су злочине на том простору чиниле Армија РБиХ и Хрватска војска.

Оружане снаге БиХ

* Како видите функционисање данашњих Оружаних снага БиХ, у које се утопила и Војска РС?

Најсрећније решење било би да се постепено иде у демилитаризацију. Оружане снаге БиХ са 10.000 припадника, међу којима је много више чиновника него ефективне војске, немају смисао и представљају и велико оптерећење за буџете оба ентитета. Требало би анимирати међународне факторе да малу земљу каква је БиХ поштеде обавеза у мисијама НАТО-а, јер оне пре свега захтијевају много новца. Треба имати снаге да све оно што нам се издешавало превазиђемо на другачији начин, а не да правимо вештачке оружане снаге.



На вратима провалије (Земља гладних и богатих)

Марија Игњатовић из Раткова код Оџака одраста са својих седморо браће и сестара у породици која живи од 80 евра дечјег додатка. Девојчица сања дан када ће моћи да обује праве патике. Милица Драмићанин би волела да има где да се окупа. Као и њених петоро браће и сестара који живе са мајком инвалидом и незапосленим оцем у брвнари на обронцима Голије одакле у будућност гледају као на време у коме ће имати - купатило! И кревет.



Од рођења непокретна Јелена Кићановић из села Бачевци код Ваљева жељна је свега. Али са 140 евра туђе неге и дечјег додатка месечно, од чега живе и њени родитељи и два брата, и најскромнија Јеленина жеља тешко је остварива.

Њена вршњакиња Милица Милошевић из села Крушце код Ниша заједно са своја три брата једе само једном дневно. Често одлазе у кревет гладни па им тешко долази сан на очи. Отац Срђан, који је после 25 година стажа остао без посла, подиже их сам, и то са 170 евра помоћи коју остварује његов син Мирослав.

У трошној бајти на путу између Келебије и Суботице брачни пар Вукотић подиже четворо деце са месечним приходом од 30 евра. Са једва нешто више пара од њих, Ђусићи из села Кукљин код Крушевца прехрањују троје деце која спавају у једном кревету и уче уз једну свећу. Живе од социјалне помоћи и скромне мајчине наднице. Отац је без посла и тешко болестан.

Сви ови мали и велики људи из разних делова Србије, њих 39 (чијим судбинама се бави Блиц фондација у акцији Срце за децу) месечно на располагању имају укупно око 500 евра, односно мање од 13 евра по особи.

Рачуница показује да свако од ове деце и њихових родитеља нема за живот чак ни пола евра по једном дану.

Са колико евра дневно располаже прва госпођа српског правосуђа? Када је у јесен 2010. Ната Месаровић повећала себи плату за 30 одсто и са другим додацима месечно из буџета, дакле од нас, узимала, како су израчунали у ТВ Б92, близу 4.000 евра, прва суткиња Србије могла је дневно да троши 133 евра - десет пута више него 39 сиромашних дечака и девојчица и њихових родитеља заједно.

Српска богиња правде у једном дану могла је да се за своју "дневницу" окупа, намаже, намирише, обује, обуче, наједе, напије, провоза... У исто време, у том једном, за њих предугачком дану, сваки од 39 малишана и њихових мама и тата могли су да за мање од припадајућих пола евра по особи купе или четврт сапуна, или кришку маслаца, или пола векне хлеба, или једну чарапу...

Ако би имали још пола евра (да су ближе Београду могли би да зараде тако што би, на пример, чистили Нати ципеле, прали шофершајбну њеног аута, довукли јој кромпир са пијаце...) сваки од ових 39 невољника могао би да купи себи барем још једну поморанџу, или једну банану, или кесицу јефтинијих бомбона, или чашу јогурта.

Ната, која је у међувремену постала мерна јединица за чистоћу образа, једном је рекла како може свима да погледа у очи.

Ево прилике - нека оде код Игњатовића, Драмићанина, Кићановића, Милошевића, Вукотића, Ђусића. Могу јој се придружити и сви они посланици који ових дана из све снаге бране лик, дело, функције и приходе председнице Врховног касационог суда којој следи разрешење по закону јер сама није имала довољно морала да поднесе оставку.

"Две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем: звездано небо изнад мене и морални закон у мени", написао је давно Имануел Кант.
Ната не гледа ни у небо, ни у себе. Не раде то ни послодавци људи поменутих у овом тексту који су родитељима деце жељне свега поделили отказе.

И ми и наше газде незадрживо срљамо у провалију.

Неко лимузином, а неко пешице!

Пише: Милка ЉУБИЧИЋ

ХАРАЧ: Узимаће нам плату због ТВ претплате!

Као дахије пре нешто више од 200 година. Све до појаве ВОЖДА.

Бар да има нешто да се види на том РТС



БЕОГРАД - Отимачина.
Држава планира да свима који не плаћају претплату за Радио-телевизију Србије скида новац с рачуна. Претплата би требало да постане пореска обавеза, и то за све који плаћају порез на имовину, на куће и станове.
Ове новине је гостујући на Јавном сервису саопштио Раде Вељановски, члан Радне групе за измену Закона о радио-дифузији, истичући да коначно решење није донето. Основ за плаћање сада је ТВ пријемник, а требало би да буде власништво над некретнинама.
Он је навео да би тако проценат наплате могао да се повећа на око 70 одсто.
- Ономе ко не плати скинуће се с рачуна од плате, пензије... Држава својим механизмима креће у принудну наплату - додао је Вељановски.
Иначе, чланови Радне групе још нису разматрали како ће се третирати заостала дуговања грађана према РТС. Горан Караџић, члан Савета Републичке радиодифузне агенције (РРА) и Радне групе, сматра да је неизводљиво скидање с рачуна.
- Министарство финансија уводи накнаду за јавни радиодифузни сервис, чиме ће претплата добити виши степен обавезности - истиче он.
Зоран Николић, потпредседник Националне организације потрошача Србије, каже да нам је Јавни сервис потребан, али под условом да заиста буде јаван.
- Морамо да знамо шта добијамо за наш новац, колике су им плате, цене преноса, серија. То се крије и грађани су неповерљиви - истиче Николић.
Војин Биљић, адвокат и потпредседник Асоцијације за европске интеграције, сматра да је везивање прет­­плате за власништво над имовином дискриминација грађана према имовном стању.
- Платиће исто онај ко има 400 квадрата и онај ко има 15! Сиромашније категорије ће проћи најгоре, мораће да плате, а неко ко има новац и живи у хотелу неће платити ништа - истиче он и додаје да би овакав закон могао да буде оборен на суду.
Александар Тијанић, директор РТС, јуче није био доступан за коментар.

КУРИР

понедељак, 25. фебруар 2013.

Чачанима од Чачанина

Драги моји Чачани...

Пробудите се, немој да сте успавани, поставите циљ пред собом.
Јер када вас мотивише неки велики циљ, неки изванредан пројекат, ваше мисли кидају стеге које вас спутавају, ваш ум превазилази границе, ваша свест се шири у свим правцима и ви сте у новом, великом и лепшем свету. Успаване снаге, способност и ваши таленти долазе до изражаја, тек тада ћете открити да сте веће особе него што сте сањали да ћете бити. Пробудите се из сна и узмите судбину у своје руке, а не да неколицина олоша и багри одлучује о вама...

Ја сам рођен у овом граду и врло добро знам и пивара где је била.
Комунисти нису ништа за ове багре и олоше. Ја не могу да их назовем другачије кад су ти исти Илићи, које смо ми довели на власт, и Кола, и Дркелу и остале халапљиве свиње, СВЕ УПРОПАСТИЛИ и уништили. После свега тога и даље им велика већина титра јајца, што мени није јасно. Изгледа да је тој великој већини Чачана довољан дан и комад, да их понижавају са мизерним платама. Чачани, ви и даље трпите. СРАМОТА!!! Немате своје ја. Верујте ми, деца ће вас се стидети сутра а унуци ће вас заборавити.

Читам јуче у Чачанским новинама за наше врле и сналажљиве Илиће.
Вељо пријавио 3 куће, понеки станчић и понеки локалчић, а његов брат, иначе наставник у пензији, једну кућу, неки станчић. Кажу наследство од оца. Супер, отац им радио у ФРА, радник, досељеници из неке тамо чуке, живели у брвнари.
Кажу они што их знају да су приткама поткочивали брвнару да се не сруши. Е драги суграђани, ово је успех! У ствари ја то називам, УСПЕШНО ПРИЛАГОЂЕНИ ЉУДИ!
Ако нисте знали, то вам је оличење НАЈГОРЕГ човека.
Па лепо их је тата поделио, види се да их воли подједнако обадвојицу.
Драги моји суграђани ,одлично вам раде фабрике, претпостављам да сте сити, верујем да сте срећни ви и ваша деца и само наставите тако, а мени ти успешно прилагођени могу да се напуше К...А.

Хондо



недеља, 24. фебруар 2013.

Он, Србин

Он, Србин - Бобан Адамовић

Оковану гвожђем нисте савладали
Ни тврду ми веру, ни поглед ми прек
У мрачну тамницу нек сте ме ставили
Бог је сломљенику и нада и лек.

Одакле замах дављенику кад већ је потонуо?
Одакле ваздуха на дну мора дише?
Ја шкрге немам али нисам клонуо
Само уздах штедим и говорим тише.

Окован ланцем мржње и бичеван културом.
Задављен лажима и распет клеветама
Можда сам умро пре ударца првог
И сада такав само језиком клепетам.

Слављем печатирајте тврдњу да сте ме убили
Када сте ми дух, слободу и реч задавили.
Крвожедно срамно умртвљеног бацили
А били сте мртви пре но што сте стих схватили.

Још као рањивом и малом колевку ми отеше
Па су ме љуљале бомбе и металне авети.
Проклетници! Нећу да вас проклињем.
Сами сте себе проклели.

И са дна гледам на зачуђена лица,
Моје беоњаче од земље су прљаве.
Зашто и даље дишем? Чуди се мој убица.
Зашто сам и прљав блистав, а руке му крваве.

А онда су ме подигли и гене ми помутили
Набедивши ме да сам мутант и авет.
Да сам зато жив и да сам само зомби...
Да су ме преци Турци завештали у аманет.

Зачудише се и тада моје убице:
"Гле, и даље је на дну а блистав"
И из руке мог ближњег ми испалише хице
А ја лежим док стојим, мртав а жив
Прљав а блистав!

Разбеснеше се копилад и војску послаше
Овај пут жешће ће ме докусурити
Али лукави им другачије налаже
Да вежу ми руке, не смем се прекрстити!

И даље сам сатрвен, покидан и распасан
Руке ми исчупаше канџама чврстим.
Задовољни, а није им на памети:
Десницу немам, ал' се срцем крстим!

И пред сам крај овог света и боја
Не чудите се када све једно заблистам.
Подсећају ли вас муке мога строја
На муке васкрслог и свемоћног Христа?

Неке очекује вечни шкргут зуба.
Далеко мојим џелатима остаће рајски врт.
Биваће тамо где не допире анђеоска труба
С'тога поручујем: ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ!

 Бобан Адамовић




четвртак, 21. фебруар 2013.

Дневник ратног хирурга

Сарајевске ране – Дневник ратног хирурга  (ВИДЕО)

Негдје у сјенци догађаја са прве линије фронта, неоправдано остају људи у бијелим мантилима. Сва тежина једног рата једнака је тежини њихове борбе, а њихова борба је борба за живот.



Дуго сам био у недоумици како да започнем овај текст. Збиља је незахвално говорити о херојима. Свака ријеч је мизерна а свака закићена реченица практично безначајна у поређењу са величином њихових дјела.

Тешко је издржати поглед беспомоћних и поврх свега дати им нову наду. Још је теже одољети крику умирућих а у исто вријеме не одустати од даље борбе за њихов живот. У таквој борби не смије постојати нескромност и лажна величина. То су битке у којима побјеђују једино људи.

А он је и више од тога. Он је људина, докторчина, добротвор. Хирург добровољац из Ниша. Спасавао је људе и под бременом страдања писао о свему што се догађало у болници „Жица“ у Блажују. Његови записи оживљавају мучне слике и свједоче о паклу ратног времена у Сарајеву.

Читајући „Дневник“ застао сам на првом, другом и трећем децембру '92. године:

„... У шоку имам две цурице од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој готово одсекла ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба је била код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спасава ме једна сестра из интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: „Мама, мама!" Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу...“

Остао је са Сарајлијама до Дејтона. Тада је гледао како људи ископавају своје мртве, гасе своја огњишта и одлазе тамо, некуд. Отишао је заједно са њима.

Ратови увијек дају своје најбоље хроничаре. То су људи који су осјетили патњу. О петроградској глади под фашистичком окупацијом писала је дјевојчица Татјана Николаевна Савичева. О сарајевским ранама писао је доктор Миодраг Лазић.

Ниједан орден званичне Бања Луке ког након двадесет година није добио, не може бити значајнији од ријечи које се у Српском Сарајеву чују при помену његовог имена – Хвала Ти докторе Лазићу, јуначе!

 Вукашин Беатовић


Дневник ратног хирурга, Книн 1991 - Српско Сарајево 1995. Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица" у Блажују за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

Филм је снимљен по мотивима књиге "Дневник ратног хирурга" др Миодрага Лазића
Сценарио и режија - Синиша Грабеж
Сниматељи: Драшко Будиша и Синиша Стојичић
Производња Радио Телевизија Републике Српске (РТРС)


уторак, 19. фебруар 2013.

СТРОЈ КАПЛАРА МИЛУНКЕ САВИЋ

Строј каплара Милунке Савић

Ја сам Милунка Савић, каплар српске војске, хоћу свој ратни распоред, обратила се војводи Путнику. Добро, буди болничарка, штета је да погинеш, казао је војвода, на шта је Милунка одбрусила: хоћу пушку! Први пут у животу осетила је неки страх када су је борци предложили за одликовање - Карађорђеву звезду с мачевима.

С ПОЧЕТКОМ Првог светског рата, Наталија Бјелајац је поново у борбеном строју. На Дрини, Церу, Колубари... У тим тешким борбама стекла је велико ратно искуство, али и преживела неизмерну жалост: стриц Мартин, капетан српске војске, храбро је погинуо у Церској бици. Ожалила га је са дубоким болом, али је још жешће наставила борбу.
У једном окршају приметила је да је митраљесцу Луки, који је свом жестином косио непријатеља, погинуо помоћник, што је могло да поремети одбрану.
Хитро је допузала до Луке и постала његов нови митраљески помоћник. Борба је успешно завршена, окупатор је одбачен преко Дрине. Наталији Бјелајац је командант на блузу окачио нову златну медаљу Милоша Обилића.

Карађорђеву звезду са мачевима заслужила је у окршајима за освајање Кајмакчалана, где је у једној ували заробила 30 бугарских војника. У самом пробоју Солунског фронта, лавовски се борећи, задобила је тешку рану у груди, која је одвојила од ратишта.
У Нишу су јој рану зацелили, али је олово у нози остало као вечна успомена.
При крају рата, као наредник српске војске стигла је у Београд. Из града је с дозволом кренула у свој родни Марибор и тамо затекла своје живе и здраве. После девет година родитељи су једва препознали своју матуранткињу Антонију: пред њима је сада стајала прекаљена ратница Наталија Бјелајац са дванаест различитих одликовања. Вратила се у Београд и скромно живела од свог запослења не тражећи ништа од народа и државе за коју је дала своје најбоље дане.

Бесмртна Хероина Милунка Савић
О храброј Милунки Савић до сада је много пута писано, али њено велико ратно дело, чини се, није потпуно осветљено.
Пошла је из своје трошне куће у Копривници, код Јошаничке Бање, у ратну неизвесност. Оставила мајку Даницу и оца Раденка да тугују, а она, одсечене косе, у мушком оделу, као Милутин, у војној команди затражила је пушку. Добила је, па је у балканским ратовима завредила капларски чин и медаљу за храброст.
Ратне 1914. и резервни каплар Милунка Савић чекала је позив и ратни распоред. Није га добила, па је једног дана отишла право у Крагујевац, у штаб начелника Врховне команде војводе Радомира Путника.
- Ја сам Милунка Савић, каплар српске војске, хоћу свој ратни распоред, господине војводо - рекла је одлучно, у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу али одлучну девојку, благо рече:
- Добро, буди болничарка. Штета је да погинеш тако млада.
- Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
- Онда дођи сутра, па ћемо видети! - рекао је војвода, рачунајући да ће се девојка предомислити и отићи кући.
- Остаћу овде и чекаћу вашу одлуку! - казала је непомирљиво.
На ратном саветовању тога поподнева, одлучено је да Милунку Савић прими мајор Воја Танкосић.Сутрадан је опет била код војводе.
- Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. И тако се Милунка Савић, у мушком оделу, с пушком о рамену, реденицима на грудима и бомбама о појасу, нашла у борбеном строју.
Касније, када је непријатељ отеран преко Дрине, командант пука Димитрије Митић пред стројем питао је војнике: - Војници, чије груди заслужују Карађорђеву звезду са мачевима?
Пук у једном гласу грмну:
- Каплар Милунка Савић!
Тада је први пут у животу осетила неки страх.
Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник, после Горничанске битке 1916. године.
У борби са Бугарима заробила је двадесет тројицу...Тек по завршетку рата видела је родитеље.

 
У току лета 1915.године, отпочеле су припреме за трећи по реду напад на Србију. Аустроугарска се није мирила са тим да малу Србију остави некажњену за поразе које јој је нанела у 1914. години. Планирала је нов напад, али тако снажан, да Србија буде уништена. За ту идеју придобијена је моћна Немачка, којој је било стало да успостави директну територијалну везу са Турском. Да би се заједнички циљ лакше остварио, Немачка је за тај план врбовала и Бугарску, као трећег савезника, која је желела да оствари територијалне амбиције на рачун Србије и освети се за пораз на Брегалници 1913. године. Петог октобра, као увод у крваву драму, отпочело је жестоко бомбардовање српских положаја дуж десних обала Саве и Дунава. На готово читавом фронту, од Обреновца до Голупца, и поглавито на одсецима где је планиран прелаз преко река, жестоко је тукло хиљаду топова највећих калибара. На Дунавском кеју, једном од одабраних прелаза, немачка артиљерија је убитачно сипала ватру по положајима бранилаца Београда. Српски и савезнички топови готово да су замукли. Борили су се само добровољци и заостали српски војници. У том паклу бори се и Софија Јовановић, млада српска добровољка. Матурирала је у београдској женској гимназији, баш пред сам рат. Знала је шта он носи са собом, па је желела да буде у одбрамбеном строју. У првим данима пакла успела је да на аустријској караули у Земуну истакне српску тробојку, а онда је као Софроније Јовановић свом снагом бранила Београд од аустроугарског окупатора.

ПРАВИ ЈУНАК

 - ШТИТИТЕ ме, момци, ја ћу донети муниције! - узвикује Софија Јовановић, претрчава улицу и довлачи сандук муниције, који је заостао после повлачења војске.
 Погнуте главе поново претрчава улицу.
 Убрзо се враћа носећи рањеног дечака од петнаестак година.
 - Издржи још мало! - каже матерински Софија.
- Док наиђу болничари.
 Уместо носила, двојица добровољаца доносе одваљена врата да положе рањеника.
 - Помозите да га однесемо одавде.
Тукао се као прави јунак! - каже Софија Јовановић.

 Новица Пешић

ЛЕКЦИЈА ИЗ РОДОЉУБЉА

Лекција из родољубља

Врховној команди се из Венеције 1914. године јавља сликарка Надежда Петровић и тражи ратни распоред. Обилазећи ваљевску болницу војвода Мишић скида са својих груди медаљу за храброст и качи је о Надеждину блузу. Надежда је оболела од пегавог тифуса који је похарао српску војску, колико и непријатељ.


Хероина Надежда Петровић

ПРАВИ родољуб, сликарка Надежда Петровић се, 1914. године, из Венеције јавља Врховној команди и тражи ратни распоред. Не чекајући на одговор, долази и прикључује се пољској болници Дунавске дивизије првог позива, с којом учествује у борбама на Мачковом камену.
О својим и патњама рањеника писала је у писму 11. септембра 1914, упућеном са фронта породици у Крагујевцу:

"... Ми смо овде имали за првих шест дана натчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде четири дана такав надолазак рањеника (око 4.000) да ми се крв у мозгу поче усиривати. Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а очајни отпор Аустријанаца доводио је наше до беснила... Ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам донели двадесет официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце, па падох поред једног од њих на колена са чашом чаја у тежњи да га напојим..."


Болничарка Надежда Петровић                      У ваљевској болници

Наредне 1915. године Надежда је оболела од пегавог тифуса који је похађао српску војску, колико и непријатељ. Надежда је преболела, али јој је остало болесно лево плућно крило. Слаба, исцрпљена, одмара се код породице у Скопљу. Сви је моле да се не враћа на фронт. Она је непоколебљива. Потребна је рањеницима и ту нема приговора!
По сопственој жељи поново је у пољској болници код Ваљева, враћа се ближе фронту, у "велику кужницу у којој се једва зна ко је жив а ко мртав". Од јутра до сутра је у покрету, око рањеника, над коритима са врелим цеђем у којима покушава да се избори са вашима. Руке су јој израњављене, тело сломљено, али не и дух.
То су већ последњи дани живота Надежде Петровић, и о њима пише Добрица Ћосић у свом роману "Време смрти":

"А знаш ли ти, дете моје, да сам ја на бојишту, на Мачковом камену, у раскиданом грудном кошу, гледала живо срце. Како се трза и стреса крв са себе... Гледам, не могу очи да одвојим од његовог дрхтања, и слушам како јечи... Лепо чујем - срце јечи. Била је тишина на дно потока - зажмури. - И сада га чујем. То је сељаково срце. Тај храстов чвор.

Ту грудву смонице. Црни облутак... Патња и неуништивост. Не бих га сликала црвеном - отвара очи и показује јој руком: Погледај на ђилиму ту врану у зеленом... Тим би га бојама сликала..."
Трећег априла 1915. године Надежда је заувек затворила очи.

А нешто пре тога, обилазећи ваљевску болницу, војвода Живојин Мишић скида са својих груди медаљу за храброст и качи је о Надеждину блузу.
Дарја Александровна, Рускиња, била је добровољна болничарка у Петом пешадијском пуку другог позива, који је 1914. године био на Кодиној глави у дивизијској резерви.
Другог октобра исте године Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике у Други батаљон, код мајора Милоја Јелисијевића који се налазио на Еминовим водама. Стигла је тамо у време када мајор није био на предвиђеном месту већ се налазио на коти 708.

Из земунице је хтела да се јави мајору и затражи одобрење да и она дође на поменуту коту, где је било много рањеника. Чекајући у земуници код ађутанта Шестог прекобројног пешадијског пука да дође на ред да говори преко телефона, једна непријатељска граната ударила је у земуницу и убила ађутанта капетана Милутина Милојковића и Дарју Александровну. Дарја и Милитин сахрањени су заједно.

Словенка Антонија Јаворник оставила је све своје у Марибору и у Србију стигла у жаркој жељи да се бори против аустроугарског окупатора за слободу свег словенског народа. Следила је пример свог стрица Мартина Јаворника, аустроугарског обвезника, који је једне ноћи пребегао на страну своје словенске браће. Стигла је на почетку Првог балканског рата и као болничарка учествовала у операцијама за ослобођење српске земље.
У 11. пешадијском пуку "Карађорђе" је њен стриц Мартин, она у пуковској болници као
Наталија Бјелајац. Антонију Ђурићу, који је записао њено казивање, објаснила је да је име променила да би, уколико буде заробљена, спасла своје у Словенији од прогона и малтретирања. Са српском војском ослободила је Косово Поље, а затим преко Призрена, северне Албаније стигла до Скадра, путем којим ће три године касније, са српском војском преживети албанску голготу.
Наталија се, међутим, није задовољила улогом болничарке, она је хтела у прве борбене редове.
Зато је на почетку Другог балканског рата отишла директно у штаб пуковника Божидара Терзића и затражила пушку и место у борбеном строју.
Позвала се на своје већ стечено искуство и стрица сада капетана Мартина Јаворника. Разумели су је и она се убрзо обрела на фронту према Бугарима.
Рат је кратко трајао, али Наталија је на бојишту заробила бугарску батерију и за то одликована златном медаљом Милоша Обилића.


НЕУМОРНА ЈЕЛЕНА

ЈЕЛЕНА Лозанић, ћерка познатог професора Београдског универзитета Симе Лозанића, на почетку ратне 1914. године постала је добровољна болничарка, а почетком 1915. године је српски Црвени крст упутио у САД да помогне у прикупљању помоћи за Србију. Од тада па све до 1920. боравила је у Америци, Канади, Енглеској, Француској и активно пропагирала и прикупљала помоћ за Србију. Неуморно је крстарила у организацији српско-америчких друштава, држала предавања о страдању српског народа уз пројекцију одговарајућих слика и докумената и упознавала светску јавност са праведном борбом Срба за слободу.

Новица Пешић

"Убијали смо српске цивиле, јер су били непријатељи"

"Убијали смо српске цивиле, јер су били непријатељи"

Ратни министар унутрашњих послова Хрватске Иван Векић признао је у Осијеку на суђењу Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку, оптуженим за убиства и прогон српских цивила у Сиску, да су власти ликвидирале цивиле и да су зато имале добре разлоге(?!). Како је "појаснио", рат се не може добити а да се не усмрти непријатељ.


Власти су ликвидирале цивиле и за то су имале добре разлоге. Рат се не може добити а да се не усмрти непријатељ: Ратни министар унутрашњих послова Хрватске Иван Векић

Иван Векић је истакао да су ратне власти Хрватске "имале велики проблем, а то је да препознају ко су тзв. цивили међу непријатељима".

"Је ли цивил онај ко се тако облачи, а има скривене намере и непријатељски је настројен" - рекао је Векић, не објашњавајући на основу чега се могло препознати да неки српски цивил има "непријатељске намере".

"Ако је било потребно - такви људи су ликвидирани. То смо морали да урадимо. Био је рат, а што се тиче тога шта је у рату дозвољено или није, то је друга прича", истакао је Иван Векић на Жупанијском суду у Осијеку, понављајући причу о "петоколонашима" и "агресији".

Миланковић и Бошњак: Не осећамо се кривима
Владо Миланковић /50/ и Драго Бошњак /54/, који су окривљени за ратни злочин над цивилима и ратним заробљеницима српске националности на подручју Сиска и Бановине током 1991. и 1992. године, при чему су 24 особе убијене, а бројне друге противправно привођене, затваране, мучене и злостављане, изјавили су да се не осећају кривим.

Најхрабрији сведок - Вјера Солар

Ретки сведоци који су се одважили да јавно проговоре о околностима под којима су одвођени сисачки Срби, описивали су униформисане особе са маскама на лицу, које су одводиле њихове ближње са радних места, пресретали их на улици или упадали у њихове куће ноћу, током полицијског часа и одводили их у непознато.

Најхрабрија међу њима Вјера Солар је у много наврата јавно сведочила о убиству своје деветнаестогодишње кћери Љубице Солар, коју је непознати снајперист 17. септембра 1991. убио кроз прозор њеног стана у центру Сиска.

Сведочила је и о јаловим покушајима да полицију и суд подстакне на то да се темељитије позабаве тим и другим случајевима ликвидација сисачких цивила. Говорила је и о поражавајућој пресуди којом јој је у децембру 2009. наложено да плати око 11.000 евра парничних трошкова, након што је суд пресудио да "нема основе да јој се досуди материјална одштета за губитак кћери".

"Где да тражим мужа и синове? У мртвачници!"

Стојанка Тривкановић из Сиска је још у новембру 2001. године недељнику "Глобус" испричала потресну причу о потрази за супругом и двојицом синова које су 25. августа 1991. године, у време ручка, пред породичном кућом у сисачком насељу Зелени Брег, у бели комби угурали наоружани мушкарци у војним униформама без ознака.

Кад је избезумљена од страха у згради сисачке полиције упитала тадашњег начелника Ђуру Бродарца где да тражи синове и мужа, одговорио јој је: "Тражи их у мртвачници".

Неколико дана касније, из мртвачнице сисачке болнице телефонирали су јој да дође и преузме супругово тело, које је пронађено на обали Саве код места Гушће. Тела синова Зорана /22/ и Берислава /17/ до данас није пронашла.

Поштедели га јер је Хрват

Ивица Бишћан /41/ једини је преживео покољ породице Вила у Сиску 25. августа 1991. године, када су убијени Марко и Евица Вила и њихови синови Жељко, Душан и Млађо. Убице су Бишћану, који је становао код породице Вила, поштеделе живот након што је утврђено да је - хрватске националности.

Срна

понедељак, 18. фебруар 2013.

ОДВАЖНЕ КЋЕРИ СРБИЈЕ

Биле су храбри борци, поверљиви јатаци, поуздани курири, самоуке болничарке и храниоци устаника. У поробљеној земљи очувале су кућни праг и породицу, сачувале иметак за наставак живота кад се домаћини врате са бојишта; биле су и остале темељ сваког домаћинства. Храбрим комитама, како су их тада називали, у многим акцијама придруживале су се и жене.

О ХРАБРОСТИ и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је извештавао светску јавност о Првом светском рату на балканским просторима, и са српском војском прошао албанску голготу:

“... Ја сам их гледао и на ратишту, са пушком и бомбом у руци; и у болницама, у којима су на материнским и сестринским грудима привијале рањенике, јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа, из заседе, и у којима се масовно умирало од глади и зиме...
“Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт.
“Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом изазвале поштовање света...”

Одважне српске жене достојно су показале своје родољубље у ратовима вођеним у другој половини у 19. и првим деценијама 20. века: јуришале су у многобројним биткама, лечиле и неговале рањене и болесне у позадини, и пркосиле непријатељу где год су то могле.
Мајке и кћерке - молиле су се Богу за спас Србије и својих најближих; очувале су кућни праг и породицу; сачувале иметак за наставак живота када се ратници врате са бојишта; биле су и остале темељ сваког домаћинства.

Какво је јуначко срце куцало у тим нежним женским грудима показале су српске “орлеанке”: Милунка Савић, Софија Јовановић, Јелена Шаулић, Наталија Бјелајац, Марица Савић, Милосава Перуновић, Ленка Рабасовић, Драгица Пурић, Љубица Кујунџић, Љубица Чакаревић, Мара Кучкова, Јелена Лозанић...


Женски комита Софија Јовановић у рату 1912

За спас српског народа несебично су се бориле и жене из савезничких армија: Француске, Енглеске, Шкотске, Грчке, Канаде...
Остаће заувек запамћена имена жена лекара и медицинских сестара Елси Инглис, Евелин Хаверфилд, Флоре Сендз, Елиноре Сато... Све су оне жртвовале своју младост да би помогле напаћеном српском народу да избори право на слободу и мир у својој земљи.
Одлукама Берлинског конгреса, који је одржан 1878. године, поништен је мировни уговор између Русије и Турске, склопљен исте године у Сан Стефану, по коме је бугарској кнежевини припала Македонија. Српски народ који је у Старој Србији и Македонији одвајкада живео, одушевљено је прихватио одлуке Берлинског конгреса, јер се није слагао са окупацијом.

У годинама после настала је замршена ситуција: Турска је желела да на све могуће начине очува свој утицај на Балкану, а Бугари су радили на томе да српски живаљ униште или раселе, како би доказали да и у тим крајевима живе аутохтони Бугари. Нису марили ни за то што је и Бугаре и Србе уједињавала заједничка борба против турске владавине. Свакодневно су вршили нечувена зверства, нарочито после пропасти Илинденског устанка 1903. године.

Пљачком понижени и осрамоћени сељаци из Старе Србије и Македоније одлазили су у шуме да се боре за слободу коју у својим селима нису имали.
Склањали су се пред турским жандармима и бугарским комитским четама које су пљачкале народ, убијале нејач, а српске жене и девојке обешчашћивале или одводиле далеко од родног прага где су их продавали за турске хареме.
Власти у Београду нису ништа организовано предузимале на том простору, иако је српски народ систематски уништаван.

Логично би било, да држава Србија предузме дипломатске или војне мере којом би побољшала живот својој браћи у ропству. То је српском руководству било јасно, али, одлучити се на нове сукобе ширих размера, било би у сваком погледу неразумно и врло ризично за земљу, првенствено, због потпуне исцрпљености у претходним ратовима и непостојања поузданог савезника.

Србија је, најпосле, била и потписник важећих међународних конвенција и уговора који су забрањивали самовољне борбене операције на територијама других земаља, без обзира на хумане и друге мотиве, којима би се такви потези оправдавали.
Преостајала је само дипломатска акција која, углавном, није доносила никакву корист.
Становништво се, међутим, успротивило зверствима арнаутских качака, бугарских комита и турских жандарма. Крајем августа 1903. године одржан је митинг у Београду, на којем су говорили истакнути грађани Београда, а међу њима и државни саветник Живан Живановић, зет пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. После тога слични митинзи одржани су и у Крагујевцу и Лесковцу. Убрзо је формирана и “Српска револуционарна организација”, а потом “Централни револуционарни одбор”, на чијем челу је био др Милорад Гођевац, главни организатор српских чета, које су пребациване преко границе, да штите и бране српски народ у Македонији.

САБОРЦИ КОМИТА

ДА се боре за слободу српског народа у тада још неослобођеним крајевима Старе Србије и Македоније добровољно су се јављали млади људи, међу којима је било официра ”у оставци” студената, трговаца, предузетника...
Најпознатији су били Војин Поповић - војвода Вук, Војислав Танкосић, Василије Трбић, Коста Миловановаћ Пећанац и други. Храбрим комитама, како су их тада називали, у многим акцијама придруживале су се и жене.
Оне су биле храбри борци, поверљиви јатаци, курири за пренос разних важних саопштења, самоуке болничарке, видари ратних рана, храниоци устаника...

Новица Пешић

недеља, 17. фебруар 2013.

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

Лаза Лазаревић

Све ће то народ позлатити

И сумрак се почео хватати, а лађе још нема. Свет који ју је чекао почео се разилазити. Оде и дечко с тврдим земичкама и капетаница с бајатим лицем. Одоше и оба практиканта с Марком столаром, свадивши се најпре с гостионичаром, што им је точио још прошле среде отворено пиво. Пођоше и кочијаши нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружења ногу”, оде пешице, заметнувши прут на раме а палац од леве руке за шпаг од пршњака. Ни жена Маринка магазаџије не хтеде сести у кола, већ пође са својим рналеним друштвом пешице, окрећући час по леђа онима с којима је говорила; и то не из непристојности, већ просто због тепелука, који тако безазлено блисташе као да је Зајечар процватио, а кроз Књажевац протекла река од млека.
Сунце се беше расплинуло у далекој прекосавској равници, и само још поврх места где га је нестало пружаху се у небо дугачке, светле, беличасте зраке, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима — управо онако како то праве добри и рђави молери. Сава, која је била тако опала да се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачака поврх ње.
Замало још, и свет се сасвим разиђе. Сем слугу и чиновника паробродских на обали стајаху још само два човека — један у фесу и чакширима, други у мундиру и мамузама. Онај у фесу — Благоје казанџија — цео дан нестрпљиво ходаше: сваки сат запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби па не зна одакле да се почне чешати; улажаше у станичну гостионицу, и чисто као да ће одоцнити, усплахирено истрчаваше поново напоље упирући поглед далеко преко мирне Саве. Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке у ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаху с једног предмета на други. Чибук је непрестано држао у зубима палећи лулу истресеним кокицама. Сваки час је запиткивао и момке и агенте што нема лађе, да ли има каква депеша, је ли вода тако мала, вуче ли какву теретницу итд. — на што му и момци и агенти, с урођеним владањем страних држављана, врло укратко и осорно одговараху.
Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудијаху око тога места, као оно сасвим издубена главчина око оједене осовине. На његову лицу не беше онога хероичнога изгледа који се кадшто виђа и на пенсионованим потпуковницима, па ипак оно те опомиње на омарину иза које се диже олуј, одлећу ћерамиде с кућа и капе с глава. Пуначки, малени с обе стране пострижени бркови, мален али подебео нос, осредње смеђе очи, рехаве обрве, округао обријан подбрадак и чисти, масножути, али не мршави образи, мала уста, с поверљивим контурама, велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља — све то издаваше човека господина и геака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би изненадило кад би он, окренуо дами леђа, обрисао нос салветом, или чак забо виљушку у локумиће.
Он, дакле, стајаше, а казанџија се непрестано вртијаше. Напослетку, кад мрак стиже и не могадијаше се више видети ни златан перваз на агентовој капи, и њих се двојица покуњени вратише у механу.
— Нема је, па нема! — рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта.
— Нема је — рече и официр, али мирно као периодичан чиновник који зна да после пет година мора доћи класа.
— Што ли, боже? — рече опет казанџија. — Ваљда ... та да... овде и нема Турака... А лађа се, ваљда, и не може бобандирати?
Капетан ћути.
— А кога ви чекате? — упита опет Благоје.
— Жену!
— А ја сина! Рањен је.
Он се мало стресе, брзо стаде истресати скоро пуну лулу и поновно је напунивши и палећи настави преко чибука:
— Али лако, сасвим лако! Писао ми је његов друг Јоле. Овде и овде! — он руком показа сасвим неодређено: најпре преко леве плећке, па онда дуж целе десне ноге.
— Само га окрзнуло! Отпуштен је кући из болнице да се поправи, па после, у име бога, опет!... И треба ... Треба гонити пексијана!... Само нека нам је бог у помоћи!
— А шта вам је син? — рече капетан почињући учествовати у историји казанџијиној.
— Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде дебља него у мене нога овде. Ја сам због ових оскудних времена продао све што сам имао, шта ће ми, само сам алат оставио. Али док је његових руку и алата, биће нама двојици хлеба, па баш да нас је десеторо.
— Знам, знам, — рече капетан — али шта је он у војсци?
— У војсци? Пешак! Јест, пешак! Ја увек кажем: ти, брате, ти би требало да си тобџија. Ти би лепо могао повући топ. После, оно кад груне — милина човеку чути! Али он хоће у пешаке. Каже: ово вреди — ако хоћеш на пушкомет, ако ћеш за гушу! Страх те погледати кад се наљути. Тај где удари, ту трава не ниче!
— А где је рањен?
— Богами, не знам. Не знам, бадава! Писао ми је, истина, његов друг Јоле, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма! У две борбе, у две...
Он извади сасвим масно и изгужвано писмо из ћурчета и предаде га капетану, који га понесе у руци да га прочита спрам свеће у механи.
Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „срећна нова година” и тако даље и, испод тога „Илија! Сремчевић 14 гро: од = раки”. На среди таванице обешена лампа чкиљила је једва пробадајући зраке кроз већ сасвим црно стакло. Насред среде стајаше једна дрвене столица са сламним седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише.
Капетан седе на дугачку клупу крај прозора и поче читати врло замрљано писмо. Благоје склони најпре ону столицу псујући „што ће ово чудо овде”, седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа по столу хтевши се налактити. Али се ођедном трже видећи по столу грдну, црвенкасту, масну мрљу.
— Еј, ти, море! Е, ово је баш преко јего! Гледај ти, молим те, мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, ходи овамо. Обриши ово!
Однекуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење.
— А шта је ово овако масно? Је ли, магарче?
— Па механа је, газда-Благоје, — рече прљаво створење с толико непобитног разлога да се Благоје сасвим разгоропади:
— Е, гле ти њега! Међер си ти неки мудрац! Па, ваљда, не седе свиње у механи?
Читалац ће се врло огрешити ако помисли да је Благоје какав чангризало — боже сахрани! Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљења, па тражи само себи занимања. Пристао би он сада и да се бије, и да га бију, само да му прође време. Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово управо нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разагна чаму. Због тога он опет јуриша на капетана:
— Јесте ли видели онога с ногом?
— Кога с ногом?
— Та онога без ноге!
— Кога без ноге?
— Та онога са штаком!
— Кога са штаком?
— Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу!
— А што су му одсекли?
— Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге ... Зар ви не знате оног с ногом?
— Не знам, — рече капетан — нисам га видео.
— Па све проси пред црквом!
— Хм!
— Ух, боже! — Благоје се стресе. — Овакав бадрљак само! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа — жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди!
— Па дабогме!
— Само то ми се не допада што проси.
— Па мора да једе!
— Знам! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати! Лепо да му кажу: „На ти, брате! Хвала теби који си за нас пролевао крв, и такве ствари” ... човек је, у неку руку, то се види, како да кажем, изгубио ногу, иде на штаци! Сад њему треба да једе, да пије. Хоће, богме, и лулу дувана ... Човек је ...
Капетан се осети позван да објасни казанџији положај инвалида:
— То је лепо што је он за своју земљу осакатио себе. Али зато он не може тражити сада да буде саветник. Видите, сваки онај који је пролио крв за своју земљу, треба да се рачуна у срећне јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа...
— Е, знам и ја те ваше философије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши!” Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто ... како да кажем? ... то је страшно погледати! Довде одсечено — а човек хоће хлеба! Па сад зар да проси? Мора! Не може да оре, не може да копа! Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси. Бре, да је мени власт, ја бих знао шта бих радио! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха. — „А, ти једеш пите?” — „Једем!” — „А је ли крв јевтинија од пите? А камо ономе онда с ногом?” — „А шта ме се он тиче?” — „Ха, не тиче те се, је ли? Дај овамо докторе! Један, два, пет — колико их треба! Деде, сеци. Сеците му ногу овде! Јок, јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако. Сад види како је ономе онде! Ха, синко!”
Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у вишим регионима. Он се спусти ниже:
— Тако је, тако је! Али ће они и добити сви пристојно издржавање из државне касе кад се сврши рат. Немајте ви бриге!
— То, то, мој господине! Само ако је то зацело и онолико колико треба, да не стоје опет пред црквом и да не просјаче по вашарима. Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па је... А овамо држава... Слушајте!... Звижди!
— Не звижди! — рече капетан.
— Та звижди, бог с вама!
Благоје истрча наврат-нанос напоље. Мало после врати се покуњен:
— Мора бити да је неко вабио вашке. А има и угурсуза па дувају и у кључ. Ту пре, кад је оно Срета ишао у Београд, а онај обешењак Мићин сакрио се за дирек па пишти у кључ. Сви поскакаше, и сам начелник скочи! После се само вратише — и начелник се врати. Псују онога ко је свирао — и начелник псује, а не зна ко је!... Ја... О, брате, ја не знам што се то тако задоцнила! Да ли је још кадгод било? Је ли, ти? Еј, момче! Ходи овамо!
Оно прљаво створење помоли се опет.
— Је ли се лађа још кад овако здраво задоцнила?
— Не знам — рече створење.
— Не знаш? Сметењаче! Па шта ти онда знаш? Шта имаш за пиће?
— Свашта! — рече створење глупо се смешећи.
— Пијете ли ви ракију? — рече Благоје окренув се капетану.
— Не!
— И ја слабо ... Ама шта да се ради сад? Чекајде!... Је ли то звижди?
Ућута и слуша.
— Аја... Донеси ракије! Не може више ни да се пуши. Већ ми срце поцрне од дувана!
Пошто истресе полић, као да му очи мало оживеше, и цео доби изглед мирне одсутности.
— Ала ми је и то лађа! Санћим она иде брже од кола! Да је човек сео на какву му драго мрцину — где би био до сада! Пиха! Шта велите, на добром коњу?
Сви коњички официри воле да говоре о коњима, па ма то било и с калуђерицама. И нашем капетану чисто севнуше очи. Он је извесно мислио на каквог араплију кад рече:
— За осам сахата!
— За осам, богами — рече Благоје, коме је ова пристраност ишла у рачун. — А ово је већ која доба! Да сам ја само знао!... Него, не бих га, опет, смео товарити на кола, истина, његов друг Јоле каже: лако је рањен, сасвим лако; али знате, рана је, а ја бих њега на кола! Ех, каква је била у мог мајстора кобила!... Еј, ти, слепи мишу! Донеси још ракије... Кобила као срна! Па само овако савије главу.
Он изви руку тако здраво како би отприлике, изгледао коњ са сломљеним вратом.
— Ама зар ти немаш боље ракије? Еј, ти, пупавче! Кажи газда-Давиду да ја иштем ракије. „Добре!” кажи; кажи: „газда-Благоје” ... Овако савије главу! Ама ту требају руке! Да пукну вукући! Она кад трчи, па све овако, — он тури главу међ' ноге — а ја држи, држи! Па напослетку, кад ништа не помаже, а ја у стог, или у тарабу у зид, где стигнем! Ништа она под нагим богом не види, само кад једанпут ухвати хук! А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим оде до ђавола и она и ја, и кола, и све! А она ништа! Па после још иде мирно као буба! А нико други није умео с њом као ја. Калфа-Видак ишао једанпут по бакар на Саву, а она само овако — он опет тури главу међу ноге и испружи браду, као да му је ђем у устима. — Видак испусти узде па легне у кола, а она све по јендецима, па трчи, па трчи, па трчи... Звони! Јел' те да звони? Да платим!
Он опет истрча напоље, али кад се врати, на његову лицу беше нестало нестрпљења, и глупа веселост леваше из очију, на које, по изразу мојих земљака, већ почињаше цурити ракија.
— Какав је то коњ, управо кобила! Мајстор метнуо једанпут један сандук — овако оволики — не знам што је хтио! А она: ђем на зуб, па овако! Па како је летела, онако у авлију! А кола закаче, па стражњи точкови остану пред капијом, а мајстор у капији, а сандук њега по глави, а предњи точкови код орв кобила пред кућу, а ми да умремо од... од... Ама шта су ти одвугле ове жигице? ... Дај једну жишку.
Капетан га више не слушаше. Његове мисли беху далеко: чак у Књажевцу. Тамо му је била жена код матере чекајући да се ослободи бремена. Али тада су тамо били и Черкези. Ужасне комбинације севаху капетану кроз главу. Сва варварства која су починили ови љубимци Европе сликаху се живим бојама у његовим мислима. А поврх свега стајаше десператна неизвесност; јер откако је пошао у рат, само је два писма од жене добио. У оба му писаше да ће доћи чим се породи и дигне, али од посљедњег писма беше прошло пет недеља, а Турци дошли на Тресибабу, а Черкези руше његову кућу и пале му постељу, на којој му, можда, жена лежи. Па ипак је он ишчекиваше. Има у човека једна жица, лажљива као случај, па ипак је зову „предосећањем”. Ко год игра на лутрији, тај при сваком вучењу има предосећање да ће добити, и никад се не чуди по свршеном вучењу како га је преварило то предосећање. А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће добити, јер му се све баш тако чинило и никако друкчије. И капетан Танасије већ трећи пут узаманце долази чак с позиције на лађу, с тешком муком измољавајући допуштење од команданта, јер му се све чињаше да га данас неће преварити слутња. Али, ево, баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи. Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просеје из њих оно што је црно. Оде у Књажевац где се родио; уђе у своју кућу, седе под орах који је посађен онда кад се капетан родио, а који сад на својој периферији носи сухе гране. Ту сахрани оца и мајку, ту преко пута замилова девојку, ту уз кућу однесе куму лимун и позив на прстен. О, како му беше драго све; и стари орахов ормар, и зарфови отети од неког турског паше још у првом нашем устанку, и скрхани ногари за кацом у подруму, и икона светога Николе с двокрилним увијеним носом, налик на два пужа, и фистан у сарачани, у којем се његова мајка венчала, и, опет, опет, и поврх свега: весело, благо и пуначко лице његове жене, и стидљива нада да ће бити отац ... и... не, не може бити! Та ако су и Турци, нису зверови!
Он се протрља по челу хтевши разгнати ове мисли.
— Мајстор је, и богзна како, рад био да се ождреби — настављаше Благоје гледајући непрестано у место на коме је капетан још при почетку седео. — Дабогме! Јер то је хала, није коњ! Е, али тако...
Капетан га тако мирно слушаше као ону шеталицу на сахату. Ни она, ни Благоје нимало му не сметаху да даље настави своје мисли.
Опет је на старом месту. Опет пламте куће и по улицама леже нагрђене лешине...
Тек око поноћи он се извали на клупу крај прозора, бацивши најпре још један поглед на лампу која све слабије свјетљаше и све грђе смрдијаше, и на Благоја који хркаше туривши главу међ' ноге и пруживши обе ноге на ред као да држи уздице.
Залуд се капетан мучио да сведе очи — сан његов беху окупили Черкези! Тек у саму зору као да мало придрема, али тад се зачу кроз мртву ноћ равномерно лупање точкова и узвикивање оних што мере воду с предњег краја лађе; па онда пиштаљка стаде будити успавану послугу на станичној лађи. Капетан скочи; сабља му се отиште и са звекетом лупи о земљу. И Благоје се трже:
— Нећеш, бре! — рече он, и као да поново повуче уздице и поново заспа.
Капетан истрча напоље у свеже јутро. Једва је дисао. Неисказан страх владаше њиме. Он у трк дотрча до станичне лађе. Докопа бачен алат с лађе која долазаше и стаде вући себи. И таман да заметне уже на казук, а у гомили света опази једну жену која издиже више главе дете у повоју. Капетан баци уже момцима, који се чуђаху његову послу, занесе се и мало што не паде у воду. И кад му жена у оној тишини и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца.
И жена је плакала — то се већ зна! И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзади детенце ототањи.
Они брзо пређоше преко моста и склонише се у страну правећи места другим путницима који се гураху заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача.
Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му се одреши језик:
— Међер, ти си жива!
Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити.
— И овај мали! Ти, ти, војниче? А што ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже!
Он обриса лице рукавом, и држећи дете, настави:
— Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана?
Тек у тај пар он угледа стару жену и потрча јој руци:
— Хвала богу, само кад сте ви сви живи и здрави! Кад је све добро!
Стара жена бризну у плач:
— Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта.
Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце; али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке.
— Ћути! — рече капетан с ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени, па притрча богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на мосту.
— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син? ...
— Јесам, господине капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде, и он се придржа за једну госпу с кучетом и зембилом која врисну и одскочи у страну.
— Ту ти је отац! Чекај да му кажем!
Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени.
Капетан отрча напред у механу да пробуди Благоја. Све се расклони у два реда пуштајући инвалида: једрог момка, с мушким лицем и жалостивим осмехом око усана. Све беше у њега: и снага, и здравље, и лепота; и, опет — ничега не беше! Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу.
Он пође полако напред. За њим пристаде капетаница с мајком и дететом, па онда остали свет, сви ћутећи као у неком свечаном спроводу.
У тај пар гологлав Благоје истрча из механе.
Капетан поскочи и дохвати га за руку:
— Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко!
— Како тешко? Ко то каже? ... Ево, ево писма!... Његов друг Јоле...
Зверајући на све стране он потрча поред инвалида и заустави се на крају публике:
— Па гђе је?
— Тата! — викну војник милостиво окрећући се на једној нози и подупирајући се штаком. — Тата! Та ево ме!
Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу.
Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некакве капљице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да се бојао да ће му побећи!
Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била.
— Хвала богу, само кад си жив! Све ће опет добро бити. Ово — он руком напипа штаку — ово ће народ позлатити. Је ли тако, браћо?
Сви прискочише одобравајући.
— Ево, ја, — рече капетан — ја први дајем... — он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара — ја, ево, дајем сахат и ланац. На!
— Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата! Ја немам друге руке.
— Ево, и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката — рече Стево практикант.
— Хвала, браћо! Држи, тата!
— Ево ти да купиш дувана! — рече Маринко магазаџија и пружи му неколико дуката.
Војник, с муком придржавајући штаку, скиде капу и подметну је магазаџији да тури у њу новце.
— Хвала, браћо! Држи, тата!
Благоје узе капу у обе руке, метну у њу сахат, лулу и дукате.
Народ поче редом спуштати у капу. Међу путницима беше браће Руса, са оном, како они веле, „широком натуром”. Они немилице даваху.
Војник се захваљиваше непрестано са „хвала, браћо!”, „хвала, браћо!”, али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добивати одсутан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети, са свом снагом непоколебљивог уверења, да је богаљ и просјак. И најзад просуше се тихе, крупне сузе, као мајска киша.
— Гле, гле ти њега! — рече Благоје. — Због такве ситнице па плаче! Па шта ми је то! Једна нога! Еј, хеј! Све ће то опет... — он умало не рече „нарасти”, али се устави: — Све ће то опет... Ама је ли ти ја кажем да ће то све народ позлатити?
Па онда, уједаред, и сам бризну у плач.
— А шта ће ми све ово?
Он баци преда се на земљу капу с поклонима и као луд погледа у небо као да одозго чека одговора.
— Хајдемоте одавде! — рече капетаница. — Овде је несрећа, а ми... — онда погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета... — ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни!
Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све на свету огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.
Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу. Покрио ју је, истина као што се то каже, хартијом, али му је жена весела и синчић здрав, и чупа га већ за бркове.
Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из инвалидског фонда и — проси!

~ КРАЈ ~


Ратни инвалиди протестују испред двора, 1920.

„Све тече... све се мења...”
Ништа се не мења!

Како онда тако и дан данас, протестује се и проси.






петак, 15. фебруар 2013.

МИЛАН РАКИЋ У ЧЕТНИЧКОЈ УНИФОРМИ

На конзулском месту у Приштини, тада најистуренијој тачки српске дипломатије били су Војислав Илић, Бранислав Нушућ и Милан Ракић:
Тајни извештаји и стихови на конзулском столу.

Дипломата, тајни агент своје владе, песник, национални радник, добровољац у четничким јединицама, Милан Ракић конзул, патриота и аутор наших најдубљих родољубивих стихова, из Париза уронио је у приштинске мракове и блата, смислом и задатком свог живота сматраће онај кад је, у последњим редовима војничког строја, он, тада начелник у Министарству иностраних послова, са малим чином водника, реденика прекрштених преко груди, слушао како војницима, пред напад на Приштину официри рецитују његове стихове. "То је Ракићев Газиместан!", рекао је официр показујући Муратово турбе, а војници су се сагли да пољубе земљу. Водник Ракић, добровољац у четничком одреду војводе Вука, први је ушао у ослобођену Приштину!


Милан Ракић као конзул у Приштини, 1907. године

Не, о догађајима у Приштини, о свом конзуловању доле, не могу вам ништа рећи, још је прерано говорити. Какви догађаји, какви људи! То је било херојско доба, велико доба" - тако је године 1928, на питање Бранимира Ћосића о његовој служ-би на Косову, одговорио Милан Ракић.

Био је то одговор дипломате који се држи реда и зна за такт. Ракић је, по свему, био "човек у себе окренуте амбиције" (Исидора Секулић): таквим људима ништа није толико страно као говор о сопственоме јавном раду и националним заслугама. Бранимиру Ћосићу и свем ондашњем српскоме свету, па и шире, у европским политичким круговима, ова особина Ракићева била је навелико позната и он се о приштинским данима песниковим даље није распитивао. Ракићеви конзулски дани: "Сав интегралан, као затворена линија"

Међутим, о Ракићевом службовању у Турском царству знало се до тог доба можда и више него што је он сам претпостављао да се зна. Није се, свакако, знало све, па су се испредале приче. И писало се о његовим конзулским данима на Косову. Писали су историчари, есејисти, новинари. Могле су се читати приповетке у којима се Ракић, по имену и презимену, појављује као уметнички лик.

Да је пред собом имао особу чије звање није постављало "границе... око његове личности" и чији се погледи на свет морала и политике толико много, елементарно не разликују од "очекиваних", да је то био стваралац уобичајеног народноснога и психичког склопа а не човек "сав... интегралан, сав затворена линија", што значи личност у којој нема ничег "наполовичног, условног, конвенционалног" (Јован Дучић) - какву би повест млади књижевник чуо од славнога саговорника?

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Има цвећа које плаче, има студенаца који извиру испод ћивота, има траве на којој народ види крв". Тако је Војислав Илић описивао, пред своју смрт, Браниславу Нушићу,Косово, жалећи што ће умрети а никад неће завршити свој спев о Косову. Тешко болестан, месец дана по Илићевој смрти Нушић пише у дневник: "Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу још само толико живота да довршим Косово!". Тек трећи конзул, Милан Ракић, успео је да косовски еп искаже циклусом од шест песама.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га у Паризу 1901. Године 1904. постављен је за писара у Министарству иностраних послова. Од маја 1905. је у конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци доцније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Српски конзулат у Приштини, и ту ради до средине идуће године. Од јула 1907. Ракић је дипломатски представник Србије у Солуну. На Космет по трећи пут одлази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф конзулата.

Једна дипломатска каријера: Писар друге класе у Приштини

Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и из Приштине премештен је у Министарство иностраних дела у Београду.

Али није то прича која би Бранимира Ћосића задовољила. До ње је он, уосталом, лако могао доћи у неком од Дипломатско-конзуларних годишњака и у бројним новинским написима који су о Ракићу постојали.

Тему Косова увела је у женевски разговор двојице писаца заправо Ракићева супруга Милица, реагујући на мужевљеве речи да у његовом животу "од 1905. године нема догађаја. Каријера, премештаји, конзулство у Приштини, Скопљу, Солуну, затим поново у Београд". Госпођа Милица Ракић само је убацила:

"Али пре Приштине женидба, а у Приштини је написао свој Косовски циклус".

Године 1905, на путу од Београда према Приштини, где је требало да преузме место писара у конзулату о чему је могао размишљати песник Милан Ракић, правник по образовању, за кога је неприкосновени Скерлић у Српском књижевном гласнику написао да је већ првом збирком песама "успео да својим снажним талентом одскочио од... бедне гомиле расплаканих стихотвораца"? Да ли га је "тресла" Скерлићева брига на шта ће "млађи песници... утрошити своје лепе таленте које младост греје, и свој живот, који је тако кратак"? Да ли му је, тада, мисли опседало критичарево упозорење да "накићена, хладна поезија, антисоцијална, туђа и непријатељска према животу", није и не сме да буде последнја реч младих књижевних стваралаца?

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
"Нигде животне прилике нису тако бедне, а живот без дражи као овде", писао је млади конзул Ракић из Приштине. "Па ипак нисам видео да је души негде тако слатко као овде"
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Војислав Илић, Бранислав Нушић и Милан Ракић: "Страдални југ српски"

Или је по сећањима пребирао суморне стихове Војислава Илића, свога претходника у истом звању и у истом граду од пре деценију и нешто више, из чијих се болних груди, тамо, онамо моћно извила песма о јуначким прецима што су самрт примили часно?

"Жао ми је што ћу умрети а нећу стићи да израдим Косово", поверио је Илић пред своју смрт Браниславу Нушићу, вицеконзулу у Приштини, своме претпостављеном.

"Има цвећа које плаче; има студенаца светих који извиру испод ћивота; има траве на којој народ види крв..."

Да ли је Ракић знао за ове речи насмрт болеснога песника?

Нушић је, по свему, речи Илићеве примио као завет и својски је прионуо на посао. Војислав Илић жалио је што неће стићи да напише спев о Косову, а он је радио на књизи друге, њему много својственије врсте.

Но и Нушић се убрзо разболео. Ни месец дана по Илићевој смрти, на Три Јерарха 1894, он пише из постеље:

"Ако пођем Војислављевим трагом, пожелећу само да довршим дело Косово и да видим моје дете".


Српски конзулат у Приштини: Под српском заставом, међу Турцима и Арнаутима, био је једина, каква-таква, заштиа Срба од прогона, потурчавања, угњетавања

Књигу за каквом је, као за својим неоствареним делом, жалио његов грудоболни пријатељ, Нушић је ипак написао. Да ли је Ракић, путујући спором железницом на "страдални југ српски", убрзавао време Нушићевим Косовом (1902) - геокултурном повешћу о свету који тек има да упозна, о свету који, вековима већ, остварује велику историјску мисију? Да ли су се баш над тим зналачки израђеним списом о народним обичајима, легендама, песмама, манастирима и другим светињама српским на Косову и и Метохији зачеле неке од доцнијих Ракићевих животних и књижевних одлука? Или су му се кроз главу преметала само конзулска писма и извештаји о шиптарским и турским насиљима над незаштићеном српском рајом, документа што их је недуго пред полазак изучавао у архиви Министарства иностраних дела, ук-ључујући ту и обимну Преписку о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899?

Парнасовац у друштву турских власти и понеког комите

"Је ли потребно потцртавати чудни контраст што се намеће мислима свакога који зна Ракића, а познаје Приштину" - узвикнуће Милан Ћурчин док буде покушавао да прво именује и разложи, а онда и разјасни мотиве који су Ракића навели да се прими службе на неослобођеном Косову.

"Млади дипломат и песник, тек што се вратио са студија из Париза, и оженио девојком из најбоље београдске куће, тек што је почео радити у министарству, и објављивати песме, по узору на француске парнасовце а ипак оригиналне и по мисли и по изради одлази у Приштину, и остаје онде  као једини страни представник, на најистакнутијем и најопаснијем месту за нашу пропаганду у Турској  (толико) година у друштву само своје жене, турских 'власти', и наших комита, или понеког нашег прерушеног официра".


Мобилизација српске војске, у Београду, 1912. године

Један други књижевник, Григорије Божовић, који је прилике у Старој Србији познавао са самога њиховог извора, и као староседелац осећао их много дубље и болније, кратко бележи:

"Српском народу у царству се смркавало. Била је на помолу блиска самртна ноћ... Тако је стање затекао на Косову Милан Ракић."

Али, зар је Ракић као службеник српскога Ми-нистрарства иностраних дела ступио на Косово као у непознату земљу?

Ћурчинове речи не треба, дакле, узети као чуђење; оне пре исказују одушевљење и занос:

"Колико интензивни и снажни мора да су били патриотско чувство и вера у идеју којој се служи, који су човека као што је Ракић, обдарена ретким способностима осећања и могућности да их искаже, високе културе, правог господина већег него што је иједан у овој земљи а који је, уза све то, још и деликатна здравља, могли држати привезана за ону суморну, пет векова опевану али пет векова необрађивану груду косовске земље, кроз толики низ лепих, младих, никад неповративих година, у онаким приликама!"

О приликама у којима је у Приштини живео и радио, оставио је Милан Ракић и лично сведочанство.

Господин високе културе: Самртна ноћ над Косовом

"Нигде ваљда нису животне прилике тако бедне а живот без дражи као овде", признао је у писму пријатељу Јовану М. Јовановићу. И одмах додао: "Па ипак, нигде нисам видео да је душа тако слатка као овде."

Писали су му, међу осталима, Скерлић и Богдан Поповић. Тражили су нове песме за Српски књижевни гласник.

"И не пишите само кад вам падне на памет, ради забаве, него радите као најамник... И тако човек", тешио га је Поповић, "испуни време најбоље и најкорисније, кад живи у Приштини или Београду, што је једно исто".


Војвода Вук: Иако начелник у министарству, Ракић се, као добровољац пријавио у четнички одред војводе Вука

Ракић се није оглушивао о савете пријатеља, али је, као човек "светог и свесног поимања дужности, и у приватном и у јавном животу", знао шта је његов прави задатак: да брани "клето Косово" и да ради на његовом ослобођењу. Стога је највише времена проводио с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, сусретао се с комитама и комитским војводама, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич. Пун националне вере и спремности да на сваку невољу снажно одговори ("у једној класичној храбрости и у неимоверној српској топлини", како ће записати Григорије Божовић), ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.

У приче су ушле његове дневне шетње до ушћа Лаба у Ситницу и ноћне по Гази-Местану.

Национални рад Милана Ракића на Косову и Метохији одвијао се у две равни. Једну је испуњавао његов дипломатски, државно-политички ангажман.

Друга раван косовских година Ракићевих нашла је исходиште у његовој поезији. О томе ће најпре бити речи.

Косовски циклус песама: "Арнаутин ти је избио очи"

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је псеник иако с повременим кратким прекидима провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године.

Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем Божура и Наслеђа (које су први пут објављене у збирци Нове песме, Београд 1912), и Јефимије (која је, заједно са песмом Кондир, штампана у Српско-хрватском алманаху) све друге песме објављене су у Српском књижевном гласнику.

Групишући, међутим, песме у циклус с насловом "На Косову" Ракић се није држао хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво место дошла је песма Божур; иза ње уследиле су: Симонида, На Гази-Местану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и, у епилошкој функцији, Минаре.

Није, према томе, тешко васпоставити опште духовно значење и социјалноисторијски смисао Ракићевих родољубивих стихова. Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол турске власти. Тмурно расположење што га је, тако, захватило при ступању на косовско тле, продужује се у три потоње песме. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном "које обухвата тама, док светлости нема на видику целом". Запевање и плач Старе Црне Горе преноси се, онда, на страну икону у напуштеној цркви, на којој, "очајан и страшан, Христос руке шири, Вечно чекајући паству, које нема".

"Умираху ћутке на хладном кољу"

У песми Наслеће, последнјој по настанку, догађа се, међутим, преокрет - мит и предање постају активан чинилац историје и песникове садашњости: чин идентификације лирског субјекта остварује се у димензији која временске појавности доживљаја свенародне страдалничке повести (релација: некад сад, у преименованој атрибуцији: сјај тама, мит-култура) брише као неотолошки израз бића, што значи да етничка одређеност прераста у генеричку предодређеност, замрла колективна свест у пробуђену националну самосвест, и у спремност да се изазов прошлости прихвати као одговорност за будућност. Најбоље се то види у завршним строфама Наслеђа:

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.
Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу.
Свесна, разумна љубав према свом народу.


Јован Дучић и Милан Ракић: "Национални Милан Ракић био је онакав какав је и у песмама", написао је Григорије Божовић

С Ракићевим косовским песмама живело је и њима се напајало све Српство, не само Стара Србија - мада она највише. Скерлић их је назвао дубокима, нагласивши притом да "свесну, разумну љубав према своме народу нико није боље изразио но Ракић, у песми На Гази-Местану".

Уопште, нема међу Ракићевим родољубивим песмама остварење које се по своме друштвеном значењу и непосредном утицају може упоредити са газиместанским стиховима. Исидора Секулић означује их као сигнале и печате:

"Када се наведе: Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем, онда сви видимо камен међаш на прелому историјских времена пијемонтске Србије."

Лозинка покољења, песма порука, На Гази-Местану могла је, опет, деловати тако освешћујуће не зато што је то песма која паразитски живи од косовског мита, већ стога што је она тај мит оживљавала и преображавала (Никола Кољевић) уздижући га истовремено, посредством једне сугестивне и сликовите, само Ракићу својствене песничке реторичности, на висине пророчанства које, самим тим што се јавља као израз јединства Ракићевог друштвенога и духовнога бића, подразумева крајње доследно поступање у животу, безуслован избор лично прегнуће, индивидуални чин.

У Ракићевом примеру обистинила се и ова друга, национално-патриотска страна човекове личности. На два начина.

Најпре у његовим публицистичким текстовима. У косовске теме Ракићеве ваља наиме, поред песама, убројити и три његова чланка о Арнаутској побуни 1910. године, у којима је аутор, указавши најпре на узроке, подробно размотрио могућан "одраз" побуне на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини

Чланци су објављени 1910. године у Београдском Словенском југу, сви под псеудонимом "З", истим оним псеудонимом под којим је Ракић 1902. штампао прве своје песме.

Српска дипломатија не само што је поменуте чланке запазила, она их је и свестрано "употребљавала". О томе постоје бројна сведочанства. Навешћу само једно: тадашњи српски посланик у Паризу Миленко Веснић истицао је у својим извештајима и преписци да су одлични и да их је он, на положају на ком је, искористио до максимума.

Из министарства у четникче: Под командом Војина Поповића Војводе Вука

Ракићево ангажовање има, међутим, и свој непосредан вид. Ту се он појављује као ратник, добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије, као бивши конзул који сада како ће забележити Милан Грол "са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину".

Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића војводе Вука.

Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Прича је заносна. Састоји се од две епизоде, на које се може гледати као на чинове једнога истог драмског збивања.

Прву епозиду сачувао је у својим успоменама Младен Ст. Ђуричић и она се тиче, доживљаја о којем ће сам Ракић младом пријатељу поверити:

"То ми је био највећи дан у животу".

Младен Ст. Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:

"Око мена војници попадали љубе земљу!": Суза водника Ракића

"Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе... Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

- Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

- Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!... То је Газиместан, на ком је Обилић...

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио - откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

На Гази-Местану, од Милана Ракића!


После Војислава Илића, Нушић је био српски вицеконзул у Приштини, пред полазак на дужност у Приштину, Ракић је проучавао Нушићева конзлска писма с Косова: Да ли би и данас песници и књижевници боље бранили Косово од полицајаца?

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава... Исказа ме целог планина!... Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:

- Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама... Ево га позади, с бомбама... у одреду Војводе Вука!

И одмах одјекну командантов глас:

- Добровољац Ракић, напред!

Чуо сам све, али нисма могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе... први и последнји пут тада."

Православна звона поново у Приштини: четник Ракић на челу колоне

Други део приче завештао је потомству Милан Ћурчин. По уласку у Приштину, Ракић се с ослободиоцима упутио право у конзулат и потражио велико црквено звоно што га је 1908. сакрио од Турака у подруму. Изнео га је с војницима и окачио о грану у порти православне цркве. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже читав тај дан звонило је опет звоно на Косову оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.

Ћурчиново казивање деловало би непотпуно без једног фрагмента из Ракићевог писма упућеног жени, из Приштине, 10. октобра 1912. године:

"Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено."

Године 1939, у тексту који је имао да васпостави лик тек умрлога песника (1938), стари друг и профињени тумач његових стихова подсетиће управо на косовске године Ракићеве:

"Такав је то био човек, увек и у свему исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме На Гази-Местану одлазак у добровољце."

Не знам за тачнију оцену Ракићеве личности и његовог карактера од овог сажетога и дубоког исказа Богдана Поповића.

АРХИВА:
Јован Пејчић