недеља, 28. април 2013.

И Бог се сагне да убере цвет

Мајка хероја Горана Остојића: И Бог се сагне да убере цвет

Мајка хероја Горана Остојића, сину подиже споменик од стихова. Три књиге песама Јованке Јањић Остојић за убијеног сина, начелника штаба 63. падобранске бригаде

Док је мој Горан био жив, а ко се надао да неће живети, нисам написала ни стих. Сада, сами, капљу из пера.

Тако лечи ране за прерано изгубљеним сином Јованка Јањић Остојић (79), мајка потпуковника Горана Остојића, јунака са Кошара, начелника штаба 63. падобранске бригаде.

Изванредан официр и човек, страдао је у борби са шиптарским терористима, на граници Србије и Албаније 28. јула 1998. Имао је 36 година, блиставу војничку каријеру, врлине које и данас истичу колеге и пријатељи.

- Свакој је мајци њено дете најбоље – каже Јованка. – А мој син… заиста је, по свему, био узор. Својој породици, колегама. Својој отаџбини и војсци. Такву посвећеност и пожртвованост ја за свог живота нисам видела. Зашто, молим вас, такви морају да умру?

Рековац, у самом срцу Левча. Није што је ово малено место, у коме се сви добро познају, већ што је за Јованкину тугу претесно, па удара као какво црквено звоно.

- Јованка… знамо је, како да је не знамо. Горанова мајка… Главна улица, зграда број 69, последњи спрат – љубазни су људи на улазу у Рековац.

Дочекала нас је сама, као икона. У црнини, окружена фотографијама сина. Горан, као пилот. Горан – падобранац. У свечаној униформи. У радној соби. У шетњи са сином. Са мајком, братом, супругом… Док предаје рапорт команданту… И – комеморација на нишком аеродрому.

- Време смрти његове и моје – шапуће Јованка Остојић.

На столу, испред, њене књиге песама. Зида стихове – споменике. Трећу књигу је управо завршила.

- Нисам дуго размишљала о наслову – каже. – И то је дошло одједном. “И Бог се сагне да убере цвет”, тако сам је насловила. Мој син је био цвет. Жубор божура.

Јованка враћа сећање. У мајци – два времена. Оно када је Горан био дете, и ово у коме јој је стално у сну. У стиху. Она помера време. Час је у његовом детињству, час с њим на академији. Час на нишком аеродрому.

- Кад је пошао на те проклете Кошаре, рекао ми је: “Мајче, чувај ми се. Мораш да се чуваш, нећу да те, кад се вратим, водим лекарима”. Ето, док говорим, његове су ми речи, као да је жив. А кад су ми јавили да је мртав, у мени је све умрло. Стали импулси живота. Срце се скаменило. Сузе, ниједне. Заледила се, негде, на извору. Ишла сам нема… И, тако две године. Тако, ни мртва, ни жива. Онда ме је на двогодишњицу Горанове смрти позвао директор школе у Јагодини, која је понела име мога сина, да напишем његову биографију. Онако, из угла мајке. Из мене су потекли стихови. Пропевале ране, Горане. Пре трагедије, никада нисам ништа написала у форми песме. А тада, из мене је крикнуло: Зашто? Осам година је, од почетка распада Југославије, стално био на којекаквим браницима. Од Словеније, Хрватске, Босне… до Кошара. Увек први. Увек грудобран. Штитоноша, витез. И ко таквог да га преболи.

Стих по стих, песма за песмом… настала је прва књига песама Јованке Јањић Остојић. На наслов, попут какве мермерне плоче, лик младог човека под војничком беретком. И само једном речју потписана насловница: Горан. Потом друга – допуњена новим стиховима: “У мртвом царству тишине/ без сна који не долази/ расплићем плетиво твоје судбине/ упокојени сине”.

- Док живим раздираће ме сумња: зашто је баш он морао да буде мета – говори Јованка. – Зашто је упућен у беспуће из кога се није вратио. Трагала сам, слагала коцкице и једна је била доминантна. Кад су биле оне велике демонстрације у Београду, у зиму 1996. и 1997. године, он је из Ниша у Београд упутио писмо и потписао га. Написао је: “Уколико злоупотребите војску и изведете је на улице, 63. падобранска бригада ће се дићи против вас”. Верујем да му то нису заборавили. Јесу ли га због тога послали међу звери. Прса у прса са шест стотина пута бројнијим терористима. Да, са толико њих се борио на Кошарама. Опет се у мени преплиће: “Ма, и да га нису послали, пошао би. Да други не гину.”

- Тешили су ме његови саборци и другови: “Смрт је наступила у трену”. Каква, црна, утеха? За мене утехе нема и никада је неће бити. Имам ове стихове, зидам му споменик. Као опомену да рата не буде. Да црних марама не буде, и црних срца мајчинских.

На растанку, уместо поздрава, говори стих: “Да рата није било/ шта би било?/ Друго би се коло вило/ Чедо, чедно. И много, много би нас више било”.

Браво државо!

У лето осам година после Горанове погибије, Јованки Јањић Остојић упућено је решење о “престанку права на допунску породичну инвалиднину”. Ни крварине за сина.

Она је одговорила жалбом: “Браво, државо! Кад си ми сина узела и бацила га на границу, у ватру пакла, знала си да је то његова патриотска дужност. Кад си ми га у сандуку вратила, заборавила си да преузмеш његове обавезе”. Још је написала: “Мајчице незахвална/ Сопствену децу испоручујеш окупатору/ Да им се суди, што су били надљуди.”


Новости

Касетне бомбе над Нишом - карактеристике и последице

Касетне бомбе - карактеристике, механизми дејства, врсте и последице бомбардовања цивилног становништва Ниша

УВОД

У агресији на СРЈ НАТО је константно користио недозвољена војна средства, као што су касетне бомбе и бомбе са осиромашеним уранијурном.У питању су оружја која су нарочито штетна и опасна по живот и здравље људи и тиме су последице неупоредиво нехуманије и опасније у односу на класично оружје. На територију СРЈ бачено је преко шездесет контејнера са касетним бомбама од којих свака садржи у просеку око 240 касетних бомби, што значи да је бачено око 15000 бомби.

Циљ је да се прикажу најчешће коришћена касетна убојна средства, њихове карактеристике и погубне ефекте на цивилно становништво града Ниша приликом бомбардовања од стране НАТО у више наврата.
Први део односи се на касетна убојна средства, тј. на појам, историјат, карактеристике, механизам дејства врсте касетних убојних средстава и конкретне примере.
У другом делу, кроз примере, описани су ефекти дејства касетних бомби на људе, односно, типичне повреде и последице.

ПОЈАМ И ИСТОРИЈАТ

Под појмом "касетна бомба" (cluster bomb), који се врло често користи у јавности и медијима, у ширем смислу подразумева се, сходно војно-стручној терминологији, касетна бојна глава са невођеним потпројектилима, односно пројектилима слободног расејавања. Касетне бојне главе са невођеним пројектилима развијене су за потребе ваздухопловства, као и копнене војске. Ваздухопловни оружни системи тог типа развијани су у два правца: (а) у виду слободно-падајућих расејавајућих авио-бомби и (б) специјалних контејнера из којих се потпројектили директно расејавају. Прва решења касетних бомби примениле су САД у Другом светском рату. Каснији ратови у Камбоџи, Вијетнаму, Лаосу, Ираку и Југославији, одликовали су се масовном применом ових убојних средстава. Током седамдесетих и осамдесетих година развијен је широк дијапазон оружних система те врсте, који се, пре свега, разликују по концепцији и примени. У свету се и данас много ради на усавршавању овог оружја.

Расејавање бомби КБ-44
из спремника МW-1 ловца Томадо
Развој концепције оружних система са касетном бојевом главом и невођеним пројектилима представља оптимизацију следећих параметара: (1) броја потпројектила који се могу сместити у једну бојеву главу (пројектил или контејнер), (2) површини расејавања потпројектила (облик, величина, распоред падних тачака), и (3) појединачној ефткасности пројектила.



Пројектил "Hunting Engineering" БЛ-755
Број потпројектила директно је условљен величином појединачних циљева и површином на којој су распоређени. Површина расејавања условљена је површином распоређених појединачних циљева и подешава се техником расподеле потпројектила у контејнеру, њиховим расејавањем, као и висином на којој се врши расејавање отварањем контејнера. Ефикасност појединог потпројектила управо је сразмерна његовој маси и димензијама.



КАРАКТЕРИСТИКЕ

У зависности од категорије циља (категорија се односи пре свега на ниво отпорности и заштите циља), касетни потпројектили могу имати три основна типа дејства: (1) парчадно, (2) кумулативно, и (3) запаљиво дејство. Потпројектили кумулативног дејства намењени су, пре свега, нападу на оклопна борбена средства. Парчадно дејство карактеристично је за потпројектиле у нападу на слабо оклопљене и незаштићене циљеве. Потпројектили са запаљивим дејством најчешће су убојна средства са неким од претходна два дејства уз присуство додатног запаљивог материјала, намењени уништавању материјалних средстава или других циљева. У Заливском рату и рату у Југославији принцип касетних бојних глава и невођених потпројектила примењен је за средства са потенцијално четвртим типом дејства - проводним, намењена онеспособљавању електро-енергетских и постројења за трансмисију електричне енергије.

Код циљева са оклопном заштитом као и фиксних објеката, користе се пројектили и контејнери са потпројектилима са навођењем. Навођење се може категорисати у две групе: (а) сензорско, и (б) самонавођење. Код сензорског навођења, у завршној фази лета пројектил сензорима скенира терен у потрази за циљевима. Сензорски систем најчешће представља скуп сензора ИЦ зрачења, активних радара (таласне дужине реда милиметра), пасивних радиометара, магнетометара и термовизијских (Imagin, Infrared Sensor - IIS) сензора. Са циљем да се повећа поузданост детекције циља у свим условима околине (ометања, дим, ватра), у последње време све чешће се користе системи са скупом разнородних сензора. Употребом ових система остварује се фузија информација и одлучивање, чиме се директно утиче на ефикасност и поузданост уништавања циљева. Са оваквом концепцијом, сензорски навођени системи се приближавају циљној варијанти, а то је самонаводећи систем са високом аутономношћу у детекцији циља. Важно је навести и спољашње изворе информација који користе системи са навођењем. То су информације добијене од: (а) гео-стационарних сателита (Global Positioning System - GPS) које се односе на тродимензионалне координате; (б) радарских система на, извиђачким авионима, (ц) беспилотних летилица (подаци о координатама), (д) метеоролошких сонди (брзина ветра, влажност, температура, притисак). Све наведене информације учествују у сложеном алгоритму корекције путање навођења.

Савремени системи оклопне заштите могу ефикасно неутралисати дејство артиљеријске и ракетне касетне муниције кумулативног дејства, која је, у већини случајева, калибра 40 мм и пробојне моћи од око 80 мм панцирног челика. Имајући у виду чињеницу да је у условима бојишта често потребно повећати ефикасност над разуђеним циљевима, све чешће се модерне армије одлучују за искључиву употребу потпројектила са парчадним дејством.

Када се ради о дејству на циљеве осетљиве на парчадно дејство, најчешће се примењују ненавођени пројектили, односно контејнери са расејавајућим потпројектилима. За парчадно дејство појединачног потпројектила, од највећег значаја су три основна параметра: (1) кинетичка енергија комада насталих услед експлозије, (2) растојање циља од места пада, и (3) физичка структура (материјал) објекта циља. Кинетичка енергијаје управо сразмерна квадрату брзине комада и његовој маси. Услед деловања других сила а првенствено силе Земљине теже, брзина комада опада растојањем. За ефекат дејства од значаја је и структура самог објекта. Типична почетна брзина комада при експлозији креће се између 1500 и 2000 м/с. Маса комада зависи од укупне масе потпројектила и предвиђене структуре материјала. У зависности од природе циља (оклопно средство, објекти, жива сила) односно структуре материјала, дејство је слабије или јаче. За нас овде, од интереса је, пре свега, дејство расејавајућим касетним потпројектилима са парчадним дејством на људе.

У даљем тексту биће дат преглед система са касетним бојним главама који се данас користе, уз познате техничке карактеристике.

КОНКРЕТНИ ПРИМЕРИ

"Hunting Engineering" BL-755
"Hunting Engineering" BL-755 - британски пројектил дужине 2,45 м, пречника 419 мм и масе 277 кг, развијен 1972, са дводелним контејнером и седам комора са по 21 касетном бомбом ХБ-876 масе по 2,7 кг.

ХБ-876 бомбе су опремљене сензорским или временским упаљачем и кумулативним пуњењем. Основно пуњење у контејнеру се активира након одређеног времена од избацивања.

Контејнер се отвара услед притиска гасова и бомбе се просипају из свих седам комора. Кумулативно пуњење пробија оклоп дебљине до 250 мм а парчадно дејство испољава се кроз 2000 комада за уништавање циљева осетљивих на парчадно дејство.

JP-233


JP-233 ("сејач") је спремник дужине 5,68 м, и масе 1150 кг, који садржи 30 бомби типа СГ-357 масе по 26 кг и 215 бомби типа ХБ-876. Бомбе СГ-357 продиру дубоко у тло и накнадно експлодирају.








BLG 88 belouga
BLG 88 belouga ("белугин") пројектил/контејнер француске производње, дужине 3,33 м, пречника 360 мм и масе 305 кг, има 19 комора са по 8 потпројектила који се спуштају на земљу падобраном и покривају површину од 5000-10000 м.

Америчка војска користи контејнере фамилије CBU(84,87,87Б, СЕМ) или MK 20 Rockeye 20.  МК 20 је контејнер старије производње, дужине 2,3 м, пречника 335 мм и масе 220 кг. Састоји се из три дела: временског упаљача у носу бомбе, тела МК 7 мод. 6 и 247 мањих бомби типа МК 118. Контејнер се распрскава на тајмерски програмираној висини од 90 до 900 м. Бомбе МК 118 су кумулативног (пробијају оклоп до 25 мм) и парчадног дејства (препреке до 790 мм дебљине). Активирање самих бомби МК 118 је на принципу пиезо-електричног упаљача (сензора) или перкусионог упаљача. Свака садржи по 180 грама експлозива. Са садржајем једног контејнера покрива се површина до величине једног фудбалског игралишта.

CBU 24B/B
CBU 24B/B - Контејнер масе 365 кг, дужине 2,32 м, ширине 400 мм, без навођења, аутопилота или другог управљања, са МК-339 и БЛУ-26Б бомбама. МК 339 јесте назив временског упаљача са механичким тајмером за отварање контејнера.

CBU-84 садржи 147 касетних потпројектила типа BLU-97B.

CBU-87/B јесте контејнер дужине 2,33 м, пречника 370 мм и масе 874 кг. Садржи 202 индивидуалне касетне бомбе БЛУ-97Б, дужине 200 мм, пречника 64 мм, тежине 1,5 кг, и пуњења од 280 грама, које се активирају временским упаљачем и делују на површини од 100-150 м ширине и око 500 м дужине.

Дијаметар дејства индивидуалне бомбе је 150 м, шрапнели могу пробити металну површину дебљине 6,4 мм на растојању од 11 м од места пада.


CBU-87/B
Дејство је кумулативно и парчадно, а присутно је и запаљиво дејство у облику ватрене кугле пречника 16 м које потиче од додатих материјала цирконијума и циклотона.

Секундарно дејство могуће је због високог процента од 20% - 30% заосталих неексплодираних бомби. Део је наоружања британских и немачких Торнадо, и америчких Ф-76 ловаца-бомбардера.


MW-1 је контејнер немачке производње, дужине 5,53 м, масе 1200/4700 кг (празан/пун). Садржи 4704 бомбице различите намене (противоклопне, распрскавајуће, мине за запречавање и разарање аеродромских писти и др.)

ЕФЕКТИ ДЕЈСТВА КАСЕТНИХ БОМБИ

Приликом експлозије касетне бомбе, притисак разбија омотач дајући велико убрзање насталим фрагментима. Фрагменти (парчад, пројектили) су неправилног облика и знатно се разликују по величини, облику и брзини.

У непосредној близини експлозије, ова парчад имају велику почетну брзину, која може достићи и до 2000 метара у секунди. Међутим врло брзо губе своју енергију, а тиме и брзину кретања. Фрагменти касетних бомби неправилног су облика и изазивају екстензивне повреде ткива. Неправилни обилик фрагмената даје рани посебне морфолошке карактеристике.

Повреда меких и коштаних структура десне ноге после рањавања
Карактерише их велики дефект коже и поткожног ткива неправилног облика, раскидани мишици и неправилни дубоки џепови у свим правцима који садрже секундарне пројектиле. Чешће него у рана нанесене зрном, ове ране су устрелног типа са повредама великих крвних судова и живаца и чине посебно погодну средину за развитак инфекције у првом реду анаеробне.



У тренутку пролаза кроз ткива, пројектил предаје део кинетичке енергије на околна ткива. Ударни талас који се том приликом развија, одбацује ткива напред, бочно и назад. Настаје шупљина која је, у случају пројектила велике брзине, приблизно 30-40 пута већа од величине пројектила. У овој шупљини ствара се притисак који мозе достићи и до 100 атмосфера. Ова привремена шупљина траје неколико милисекунди, њене пулсације постепено престају, остављајући резидуални стрелни канал. За време пулсација шупљине, долази до наизменичне промене позитивног и негативног притиска, што доводи до усисавања ваздуха и страних материјала у рану, чиме се и објашњава примарна контаминација ткива. Величина привремене шупљине зависи од количине енергије коју пројектил предаје ткивима. У случају устрелне ране сва количина енергије коју поседује пројектил утроши се на стварање привремене шупљине. У случају прострелне ране, количина енергије која се предаје ткивима равна је разлици енергије коју пројектил има при улазу и излазу из ткива.

Отпорност ткива према удару пројектила зависи од количине течности у ткивима, односно њихове специфичне тежине. Ткива са већом специфичном тежином више подлежу деструкцији. Најтеже страдају коштано и мишићно ткиво и паренхиматозни органи.

Ране на потколеници после рањавања
Дејством пројектила на ткива образује се резидуални стрелни канал, који је увек различит по локализацији, дужини, ширини и правцу. Улазни и излазни отвор ране не дају праву слику о тежини и обиму разарања, нарочито када су у питању пројектили велике почетне брзине. Пројектил велике брзине прави улазни отвор промера око 1-2 цм, а излазни је знатно већи. Резидуални канал је неправилног облика, а околна ткива су оштећена на више сантиметара у страну од резидуалног канала. Пробијајући се кроз ткива пројектил директним дејством изазива гњечење и раздвајање ткива, стварајући зону директне трауматске некрозе". Ова зона представља детритус размрсканог ткива и страних тела у стрелном каналу и по његовим зидовима. Бочни ударни талас индиректним дејством пројектила оштећује ткива непосредно око стрелног канала у виду масивног потреса "зона масивног потреса" и у виду молекуларног потреса - "зона молекуларног потреса". У зони масивног потреса настају иреверзибилни циркулаторни поремећаји у ткивима због анатомских промена на крвним судовима, било услед прекида континуитета или услед тромбозе крвних судова. Некроза у зони масивног потреса испољава се постепено у току неколико часова, за разлику од некрозе у зони директног дејства, која се јавља одмах по проласку пројектила кроз ткива. У зони молекуларног потреса која лежи периферније испољавају се углавном циркулаторни поремећаји - у почетку спазам, а затим дилатација крвних судова, потом повећана пропустљивост капилара, стварање трауматског едема и успорена ткивна циркулација. Граница измеду обе зоне није јасно дефинисана.

Дефект ткива и кости
након одступања девитализованих ткива
услед рањавања гелером касетне бомбе
Део енергије приликом експлозије бомбе ствара ударни талас бласта. Талас бласта креће се од места експлозије у облику сфере компримованог гаса који се брзо шири. Брзина ударног таласа бласта у ваздуху је 3000м/сец, али она опада при удаљавању од места експлозије. Максимални притисак таласа бласта непосредно на месту експлозије је веома висок. Кретање масе ваздуха може изазвати повреде различите тежине, а у непосредној близини експлозије потпуну дезинтеграцију тела.

Док се талас бласта креће кроз тело, он ствара специфично оштећење нарочито на местима додира тела и ваздуха. До овог оштећења долази у зиду плућних алвеола, изазивајући видно крварење удружено са едемом.

Крајњи резултат може бити посттрауматска пулмонална инсуфицијенција. Карактеристично је да до овога долази након 12 или више сати и болесник може имати само благу хемоптизију или цијанозу, или само чудно понашање. Када се талас бласта под притиском креће кроз трбух он изазива оштећења у зидовима органа који садрже ваздух, и ако је притисак довољно висок изазваће прскање захваћених органа.

БОМБАРДОВАЊЕ НИША КАСЕТНИМ БОМБАМА

Град Ниш и околина су у више наврата бомбардовани недозвољеним касетним бомбама од стране НАТО авијације. Приликом напада авиона НАТО авијације 7. маја 1999. године у интервалу од 11 и 30 и 11 и 40 сати бачена су два контејнера са касетним бомбама на Ниш.

Том приликом више касетних бомби погодило је Институт за патологију клиничког центра у Нишу, паркинг поред Института и ред кућа у улици Љубе Ненадовића. Зграда Института за патологију била је видно обележена знаком Црвеног крста, у складу са међународним конвенцијама, који као да је непријатељу служио као мета пошто је једна од бомби пала директно у центар заставе. Кров Института за патологију пробијен је гелерима касетних бомби на 23, а зидови на 10 места уз безброј оштећења ситним гелерима. По броју и месту оштећења узрокованих експлодирањем касетних бомби, евидентно је да је сам Институт за патологију представљао непосредни циљ напада.

Као последица касетних бомби бацених на паркинг Клиничког центра дошло је до пожара аутомобила. У том пожару потпуно је изгорело 16 и 21 аутомобил је био оштећен.

У бомбардовању Клиничког центра у Нишу укупно је повређено шест радника Клиничког центра. На паркингу и травнатим површинама око њега остало је 8 неексплодираних касетних бомби.




Из другог контејнера бачено је измеду 100 и 150 касетних бомби на центар Ниша. Гранатирање је захватило амбуланту Дома здравља "12 фебруар", централну градску пијацу поред Нишке тврђаве и зграду Ректората Универзитета у Нишу, као и суседне стамбене објекте. Дејство ових касетних бомби по цивилном становништву било је ужасавајуће.

Гелери касетних бомби пробијали су плућа, трбух и главу грађана који су куповали хлеба, поврће и воће на пијаци или шетали градом. Једном касетном бомбом тешко је рањена и медицинска сестра здравствене станице "12 фебруар" испред зграде здравствене станице.

Она је задобила експлозивну повреду десне потколенице и натколенице са великом дефектом меких ткива, коштаног ткива и дефектом а. феморалис и н. ишијадикуса, као и коминутивни прелом леве бутне кости. Лечење десне ноге завршило се високом натколеном ампутацијом, док је лева нога збринута спољним фиксатором.

У Шуматовачкој улици у центру Ниша, касетна бомба разнела је цивилу старом 41 година десно стопало и потколеницу.

У пределу леве потколенице и стопала задобио мултипла рањавања гелерима касетне бомбе. Због тежине повреде у даљем току лечења урадена је потколена ампутација десне ноге.











Од експлозија касетних бомби 7. маја 1999. године у Нишу погинуло је 15 цивила, 18 је задобило тешке повреде, а 11 лакше телесне повреде. Сви повређени збринути су у Клиничком центру у Нишу. Оштећено је 120 стамбених објеката, уништено је 47, а оштећено 15 путничких аутомобила.

Ниш је поново бомбардован касетним бомбама од стране НАТО авијације 12. маја 1999. године. Бомбардовани су најгушће насељени делови града, и то: центар Ниша и насеље "Дуваниште"

Приказ обдукције смртних повреда узрокованим НАТО бомбардовањем Ниша касетним бомбама


Дана 8. 5. 1999 год. у Заводу за судску медицину у Нишу је обдуковано 13 лешева убијених на месту експлозије бомби. Сви лешеви су цивили, различитог пола и животне доби.

Повреде по свом карактеру, по тежини, по броју и локализацији на свим деловима тела очигледно мењају досадашњу патологију ратних рана и недвосмислено указују на примењено средство борбе које поништава све што је морално и етичко.








Приказане су обдукције лешева убијених на месту експлозије касетних бомби приликом НАТО бомбардовања Ниша (болнички круг Клиничког центра) и околина Велике пијаце.


Обдукције показују да унесрећени недужни цивили на месту експлозије умиру због повреда експлозивног таласа, оштећења унутрашњих грудних и трбушних органа и искрвављења.



ЗАКЉУЧАК

Данас се у свету много ради на развоју оружја за масовно уништавање и онеспособљавање борбених средстава, али пре свега људског потенцијала непријатеља. Код примене средстава за масовно дејство, посебно су угрожени цивили. Касетне бомбе, кутије смрти, направили су и отворили Американци, најпре у Другом светском рату, а после тога су темељно усавршавали у Камбоџи, Вијетнаму, Лаосу, Ираку и сада у СРЈ. Оне представљају нехумано оружје које, при дејству на људе изазива "мултипла" рањавање и тешка оштећења организма. Лечење рањених представља посебан проблем обзиром да се ради о витално угроженим болесницима код којих је гелерима касетних бомби захваћен већи број система. И поред тимског рада, у који су укључени општи хирург, ортопед и пластичар, остају трајне последице које могу бити од функционалне неспособности до губитка екстремитета. Употреба касетних бомби по цивилним циљевима, као што је био случај у Нишу а и у другим градовима СРЈ, представља крајње нехуман и антицивилизацијски чин.

Научници су измислили средства са неслућеном разорном моћи, а моћници поремећеног ума та средства примењују за уништавање недужног народа упркос бројним конвенцијама које изричито забрањују употребу касетних бомби. У насталој ситуацији не зна се ко је од њих већи убица - проналазачи касетних бомби или реализатори злочина путем бомбардовања недужних цивила.

Део из ратног броја часописа ACTA MEDICA FACULTATIS NAISSENSIS Ниш, 1999.


субота, 27. април 2013.

Годишњица смрти Војводе Степе

У Чачку се данас обележава 84. годишњица од смрти славног српског војсковође Степе Степановића.

Организатор комеморативне свечаности је Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије у сарадњи са Министарством одбране, Моравичким управним округом и Градом Чачком.

На гроб прослављеног војсковође биће положени ловорови венци и одате државне и војне почасти.

Ловорове венце положиће представници Министарства одбране и Војске Србије, начелник Моравичког управног округа, градоначелник и високи званичници Града Чачка, као и представници невладинихорганизација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.




СТЕПА СТЕПАНОВИЋ (1856-1929), истакнути војсковођа, војвода српске војске. Суделовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. У војној хијерархији војвода Степановић је брзо напредовао, од артиљеријског питомца војне академије до генерала 1907. и министра војске 1908. 

Уочи балканских ратова 1912. генерал Степановић је наименован за команданта Друге српске армије, на чијем челу је остао до краја Првог светског рата 1918. 

У балканском рату постигао је велике успехе у борбама против Турака, посебно код тракијског града Једрена, који је заузео у корист Бугарске. 

У Првом светском рату, заступајући одсутног начелника штаба Врховне команде војводу Путника, организовао је мобилизацију и концентрацију целокупне српске војске, заједно са генералом Живојином Мишићем. 

Затим је у првом ратном сукобу Србије у Првом светском рату извојевао величанствену победу на планини Цер, када је у потпуности уништио аустроугарску војску. 

За ову сјајну победу генерал Степа Степановић, други по реду добио је чин војводе. 
Друга армија војводе Степановића, потом је одиграла значајну улогу у бици на Дрини, колубарској бици, као и у одбрани Србије 1915. и у одступању преко Црне Горе и Албаније. 

На солунском фронту, после победе у добропољској бици 15 септембра 1918. за само неколико дана, трупе војводе Степановића избиле су на бугарску границу и приморале Бугарску да потпише капитулацију. 

Затим је преко Скопља, Косова и Црне Горе, Друга армија одмарширала према Сарајеву где је војвода Степановић дочекан као коначни ослободилац Босне и Херцеговине од вековне туђинске власти. Од 1919. војвода Степановић је ван активне службе. 

Био је носилац великог броја високих српских и страних одликовања.

Војвода Степа Степановић умро је у Чачку 27. априла 1929. године.


Његове последње речи су биле: "Полазите напред!" - упућене војницима најславније српске Друге армије, чији је био командант.

уторак, 23. април 2013.

ДИСКРИМИНАЦИЈА Ратних војних инвалида - архива

Право на једну чарапу

Шта је све показао протест ратних војних инвалида испред Владе Србије? Милан Попић (54): Раније сам свака три месеца од инвалидске комисије добијао три чарапе за мој патрљак од леве ноге. Сада су то свели на једну чарапу која, иначе, кошта 800 динара. Душан Вукојевић (52): Смањењем инвалиднина држава је напала најтужнију, најјаднију категорију људи

БЕЖЕ људи од ратних војних инвалида. У широком луку заобилазе колица и штаке, постало је незгодно суочавање са истином која нема ноге или руке или очи. Удовице опомињу црним марамама. Деци без очева су последње године изгрицкале понос.

Држава одлучила да "стабилизује" буџет тако што ће ратним војним инвалидима, оним настрадалим од 1991. до 1999. године, породицама палих и умрлих бораца смањити давања 23 одсто. У новцу мање око три милијарде динара. Априлском уредбом су скресана права, посебно породицама инвалида. Укинута је и накнада инвалидима који нису имали право на пензију, а нису, нити могу бити запослени. Стари закон је суспендован, неповољнији још није изгласан, па је смишљена брзоплета уредба.

Милан Попић (54), ратни војни инвалид, сада има право на само једну чарапу у три месеца. Њу ставља на патрљак леве ноге, испод колена, да га протеза не би превише жуљала. Јер, лежиште протезе није силиконско, већ обично, грубо (и јефтино). Раније је од комисије добијао три чарапе свака три месеца. Чарапа кошта 800 динара.

- Спавај док ти се чарапа суши - рекли су ми на инвалидској комисији - каже Попић, коме су одузели електрична инвалидска колица, када се сам похвалио - вежбама је оспособио леву руку. Од десне ноге није остало ништа, цела је ампутирана на почетку рата 1991. године. Десна протеза има зглоб. И Попић - хода.

Прстима вади вештачко, десно око. Око на длану. На лево - половично види. Попић враћа око у дупљу и оно се креће, ствара илузију да је живо.

- Не кријем своје ране - говори Попић. - Нисам бежао, бранио сам своје. Е, некада је било: срећне вам ране, јунаци! Сада се многи стиде и рана наших, још живих. Од нас су и остале само те ране. За рад сам неспособан сто одсто, а за живот 95. Док је могла, жена ме је неговала, никакву надокнаду за то није примала, а због мене није могла да ради. Умрла је пре три године. Ја нисам смео да умрем, двоје деце и сад зависи од моје инвалиднине. Нико неће да их запосли.

Душан Вукојевић Марс (52) три пута рањаван, а остао без обе ноге и десне руке, ослепео на једно око приликом демонтирања мине, пред сам крај рата, 1995. године.

- Отаџбина је звала - напомиње Вукојевић. - С друге стране посматрано, војници никада нису одговорни за рат. Нисам бежао, а неки нису имали где бежати. Бранио сам своје и сутра бих бранио и овако сакат. Видим, дезертери су рехабилитовани, а много добро су се снашли ратни и антиратни профитери.

- Политичари и генерали су волели да се сликају са нама, рањеницима - горко ће Ранко Дулић, остао без ногу на ратишту. - Сада би сви да се одрекну и нас и удовица и деце погинулих ратника. Најрађе би нас под неки велики, црни тепих.

- Да мој син није погинуо, зарадио би он нама, не бих морала да чекам ону цркавицу од које живим - жали се Божана Јованов из Омољице код Панчева, чији је син погинуо као војник ЈНА на славонском ратишту. - Мог сина су мобилисали, да није отишао добио би отказ, а овако је погинуо.

- Мој муж Никола Ђукић остао је потпуно непокретан, таквог су га, после мука по избегличким камповима, донели у стан на трећем спрату - казује Љубица Ђукић. - У три године није изашао ни на балкон. Изнели су га непокретног и мртвог у пролеће 2004. године. Сада не могу да откупим стан, син је прекинуо школовање. Нисам могла да радим, а, ето, изненада се остарило.

И, догађа се ситуација прошлог четвртка кад инвалиди "марширају". Три кордона полицајаца у пуној спреми, са оним, дугачким пендрецима, са спуштеним визирима на шлемовима, од инвалида, деце и удовица бране зграду Владе Србије, односно актуелне министре.

- Ово је нечасно - говори Душан Вукојевић, на кога грубо насрће специјалац. - Влада је напала најтужнију, најјаднију категорију људи. Каква је то држава која преко леђа инвалида и деце погинулих бораца за отаџбину, хоће да стабилизује буџет.

Хеј, човече! И ови људи са штакама, како истичу, су некада носили униформу. Борили се часно, а све је мање оних који то желе да чују. Колико кордона полиције би било потребно да нису инвалиди? Ко плаћа полицију да насрће на обогаљени део народа? Од кога се то политичари бране? Ако су инвалиди највећа опасност по стабилност буџета и државе, ако због њих не можемо у ону Европу, дајте да их све - укинемо.

Слушамо таква размишљања и гледамо транспаренте: "Лабусе, леп ти је потпис", "Били смо синови Србије, а чији смо сад?", "Зар су наши пали саборци жртве транзиције?", "Држава зове кад се ратује, а шта сад?", "Србијо, врати ми сина, не треба ми милостиња!", "Ми смо Срби, а не Швајцарци"...

За најтеже инвалиде је министар за рад Слободан Лаловић рекао да имају "огромна примања". Инвалиди су и последњих неколико година закинути за 5,5 инвалиднина.

- Угледају се на неки швајцарски модел, а та земља никада није ратовала - љут је Ранко Дулић.

Најтежих инвалида има 450, оних из друге групе је 1.041, из треће 691, из четврте 1.731. Стамбено је, иначе, обезбеђен свега један проценат инвалида!

Укупна сума за инвалиде ће се смањивати, брзо, због умирања. Биће мања издвајања за туђу негу и помоћ. Деца инвалида и палих бораца ће прерасти године за школу, избрисаће се са списка примаоца помоћи. Чему онда нестрпљење? Инвалиди су извели сурову рачуницу да ће се због смрти у наредних од три до пет година за половину смањити овај вид "оптерећења" републичког буџета.

- У нацрту новог закона смо оштећени, а ова власт мора имати у виду да ће се одредбе односити и на будуће припаднике војске и полиције - истиче Милан Попић. - Наше војнике и официре већ шаљу у мировне мисије, а многи су "виђени" за чишћење минских поља у Авганистану и Ираку. Шта ће њихове породице добити ако се врате у сандуцима или без делова тела?

- Ако се у туђим земљама буду борили за нашу отаџбину, можда ће имати већа права - изусти Душан Вукојевић.

ГУБИТНИЦИ

ИНВАЛИДСКЕ и друге бенефиције добијали су и припадници Вермахта и Петенових јединица у Француској и Мусолинијевих војника у Италији - гневно наводи Вукојевић. - Они су били фашисти, али су сматрани за обичне војнике.
- У Словенији и Хрватској, које Европа признаје, ратни инвалиди су добили и по чин више, а примања су и њима и члановима породица повећана - говори Милан Попић. - У Хрватској се примењује закон истоветан оном из бивше СФРЈ. Неко ће рећи да су они победници. Нису они толико победили колико смо ми изгубили.


УКИНУТА УРЕДБА

ПРОТЕСТ инвалида уродио је укидањем уредбе, а други захтев, смена министра Лаловића није прошао, ни захтев да се оснује посебно министарство за питање инвалида. Инвалиди ће се и даље борити за одредбе старог закона, донетог 1998. године.
- Чему неоправдано и исхитрено смањивање наших примања? - пита се Душан Вукојевић. - Па, већина нас је у поодмаклим годинама, свакодневно умиремо или се сами убијамо, ране у мозгу се не виде. Сада нас понижавају.

КОМИСИЈЕ

ПРЕМА речима инвалида, чланови комисија се понашају бахато, нехумано, безобразно, по правилу доносе одлуку на штету хендикепираних.
- Шта хоћеш, имаш већу инвалиднину него што ја примам плату! - тако се издрао на мене један члан комисије - наводи Попић. - Понудио сам му: Ено ти шине, стави ногу на њих, нека ти трамвај здроби зглоб, па ћу ти ја давати сав свој новац.

ДИСКРИМИНАЦИЈА И УВРЕДЕ

- ТАКСИСТИ најчешће одбијају да прихвате вожњу када напоменем да сам инвалид са колицима - тврди Милан Попић. - Одбијају и вожњу на краћим релацијама, мада им ја кажем да ћу платити више. А догађа се...
Попићу се догодило, не једном, да колицима не може да иде тротоаром због паркираних кола, а никада не може да уђе у продавницу.
- Док сам чекао на киши, једне вечери испред паркираних кола, још један ауто се поставио иза мене, тако да сам буквално био блокиран - наставља Попић. - Рекао сам човеку да се помери, а он ме је опсовао. Мајку ти твоју злочиначку, не можемо да живимо због вас! Тако је рекао тај тип. А ја сам три сата киснуо, сам, људи су ме заобилазили, неки клинци су се смејали. Једна жена је мислила да просим.

БРОЈ 66.069

ТРЕНУТНО је 66.069 корисника инвалидских додатака свих 10 група, настрадалих у ратовима од 1991. до бомбардовања 1999. године и њихових породица, као и жена и деце, палих и умрлих бораца. Према старом закону, ове године би укупно требало да приме 13,5 милијарди динара, али је законом о буџету одобрено 10,6 милијарди.
Нов закон о борачкој и инвалидској заштити није усвојен, а у предлогу се предвиђа редуковање издвајања на 11,1 милијарди. Кресање давања инвалидима покушано је напрасном уредбом Владе.

Новости: архива 2006 године.

четвртак, 18. април 2013.

Из Немца проговорило српско срце

Кад је пожелео да исприча истиниту причу и напише књигу Веселин Џелетовић, аутор романа "Српско срце Јоханово", ни слутио није да ће се роман преводити на више језика, а од њега многи пожелети да направе филм. То је истинита прича о Немцу Јохану Вагнеру кога је Џелетовић упознао 2004, на развалинама српског гробља у једном косовском селу, и тако сазнао за невероватну животну истину.

Крваве приче о шиптарским злочинима,
које је нечињењем и ћутањем потпомагао Запад,
полако излазе на видело...
- Носио сам књиге на Косово, и отишао на сахрану. Од целе породице остао је само дечак, коме су Албанци киднаповали оца и повадили органе. Око пет година касније, дечаку су убили и бабу и деду и бацили их у канал поред пута. У њихово двориште, опкољено бодљикавом жицом, петорица Шиптара упала је у кућу и прво су испред куће преклали пса, а онда силовали дечакову мајку. Она се обесила, јер није могла да поднесе срамоту - каже Џелетовић за "Вести", и додаје:


- Било је нас десетак на сахрани те жене, и на гробљу које су Шиптари готово уништили, међу поломљеним споменицима и разбацаним крстачама приметио сам човека који стоји са стране. Његова појава и држање говорили су да понашањем и одевањем не одговара том времену и простору. Био је у скупом, отменом оделу, и питао сам се шта тражи на сахрани. Био је у пратњи једног наредника Кфора. Према његовом казивању, цела прича постала му је још чуднија када је на гробљу, том човеку пришао дечак који је изгубио мајку и загрлио га.

- Питао сам мештане, ко је тај човек? Они су одговорили: "Нећеш веровати, тај човек тврди да у грудима носи срце нашег Јована. Имућан је и хоће да помогне породици."
Углавном, нешто је Јохана "терало" да истражи о чему се ради. Успео је, објашњава Џелетовић, чак да пронађе кућу у Албанији у којој је Јован "оперисан", односно - вађени су му органи, док се није стигло и до срца.

Веселин Џелетовић и његов роман
"Српско срце Јоханово"
добитник је специјалног признања
Академије "Иво Андрић"
- Доскора ни ја нисам знао да се ради о оној Жутој кући која је помињана у медијима јер ју је Јохан звао само "кућа". Пажњу му је привикло ђубриште поред зграде које је кришом снимио, а ту се налазили шприцеви и амбалаже лекова који се користе при пресађивању органа. Податке је 2003. Јохан дао немачкој обавештајној служби, преко наредника кога сам поменуо, као и координате у близини места Бурела. Дао им је и прецизну скицу куће, а једну је и мени нацртао када смо разговарали те 2004. године.

А све се завршило, објашњава Џелетовић, тиме што је Миланов ујак пристао да Јохан усвоји дечака, али тек пошто му је овај обећао да ће прећи у православље, да се дечаково име и презиме неће мењати и како ће последњи потомак ове породице остати у контакту са својима. Џелетовић истиче да је нека имена у роману променио највише због тога да Јованов син не би даље био "увучен" у причу, јер је већ доста пропатио. Новинар и актуелни председник скупштинског Одбора за Косово Милован Дрецун каже да је и сам више пута био сведок трагичних судбина нашег народа на Косову, да су многе приче неиспричане, а свака је на свој начин трагична. Џелетовићев роман је истина која заслужује пажњу.

- Оно што је забележено морамо да чувамо, и да пишемо. Историју морамо ми да пишемо, а не да нам пишу други. Зато треба што више, писати, снимати. Трговина органима је део трагичне судбине Срба током борбе за опстанак на Косову. Међународне снаге ће покренути истрагу, а овај роман такође може да помогне - сматра Дрецун.

Италијанска веза

Када је успостављен канал шверца са Италијом, почела је и трговина људским органима. У Италији је отворено много привремених, мобилних хируршких болница које су се стално премештале. Било их је и на бродовима. Косово је постало главна магистрала за трговину људским органима, а главна деоница Призрен, Клина и Исток, наводи Џелетовић.

Црквена звона у Јохановом сну

Након пресађивања срца, Јохан је почео да сања, а у сан га је увек уводило црквено звоно. Тај звук довео га је до једног дворишта, где је видео зграде и два пса како лају, али још није видео људе. Након неколико дана, у сну је видео и старију жену како храни живину, човека под орахом, младу жену како га заљубљено гледа и дечака који трчи. Ти снови су му неко време давали позитивну енергију, а онда су, после месец-два, постали - ноћне море. Сањао је како га воде везаног у колони, са још четворицом Срба и једним Албанцем, Аземом који није био присталица Републике Косово. Са свима је разговарао у сну и разумео српски језик.

Црне бројке из Жуте куће

Прве податке о трговини људским органима на Косову у јавност је изнела бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи. Она је објавила да је 1999. око 300 Срба отето и транспортовано у Албанију где су им вађени органи, који су послати у Италију, одакле су дистрибуирани у клинике широм Европе. Према извештају Дика Мартија Савету Европе од 12. децембра 2010. организатор отимања људи и трговине људским органима био је Хашим Тачи и Дреничка група.


Кустурица снима филм

Редитељ Емир Кустурица потврдио је недавно за "Блиц" да ће снимити филм о трговини органима.
- Тренутно пишем сценарио за тај филм. Ово остварење ће отворити једну болну, истиниту тему о страдању српског народа о којој историја, литература и кинематографија свесно ћуте са циљем да се Срби прикажу као геноцидан народ, никако као жртве. Филм ће снимати у Русији, где имам пуно пријатеља који ће ми помоћи да изгурам тај подухват. Од државе Србије не очекује новчану помоћ, нити ће је тражити - каже Кустурица.

Вести

среда, 17. април 2013.

У Србији гладује 200.000 деце

У Србији има око 200.000 гладне деце, а према подацима владиног тима за смањење сиромаштва, број гладних малишана већи је из године у годину. Испод апсолутне линије сиромаштва у Србији живи готово 10 одсто становништва. Редови бар за један сигуран оброк у народним кухињама све су дужи. Ове године број гладне деце већи је у односу на прошлу годину чак за хиљаду.

- Број сиромашне деце стално се повећава. Ми од 2010. године пратимо један тренд повећања тог броја људи којима недостају основне намирнице као што су млеко, месо, јаја, воће и поврће, који немају средстава за нову гардеробу, за школске књиге и којима школа није доступна – каже Мирјана Максимовић из Тима Владе Србије за смањење сиромаштва.


Статистика каже да су најсиромашнија деца млађа од 13 година и из породица чији родитељи немају завршену основну школу. Криза се, нажалост, проширила и на друге категорије становништва.
- То су углавном деца из породица чији су родитељи остали без посла и који нису били у могућности да обезбеде минимум средстава за функционисање своје породице – истиче Весна Миленовић из Црвеног крста Србије.

Према њеним речима, подаци показују да су јужна Србија, југоисточна Србија са највећим проблемима сиромаштва, а да је за ефикаснију подршку неопходна реформа социјалног система. Забрињава податак да од 30.000 корисника народних кухиња свако треће је дете.
- Највећа незапосленост у Европи је управо у Србији, људи су осиромашили до крајних граница издрживљости. Срамота је што у нашој земљи има толико гладне деце. Апсурдно је да се ми декларативно промовишемо као пољопривредна земља, а у ствари то нисмо. Имамо све услове да аграр ради како треба и да не бринемо, али ништа не радимо по том питању – каже економиста др Владана Хамовић.

У народним кухињама у 73 средине, ван Београда, храни се 10.795 малолетника. У појединим градовима, посебно јужније од Ниша, чак половина корисника су деца.

У Београду се укупан број корисника ових кухиња из године у годину повећава, и сада је достигао 12.000 - 12.500. То је највише у последње три године.

У главном граду, на 51 пункту, има максимално 2.000 деце.

Расте број болесних

- Због сиромаштва, неадекватне исхране, али и бомбардовање расте број болесних у земљи, све више је карцогених обољења. На жалост не видим да ће у скорије време бити неког побољшања – каже др Владана Хамовић.

Стручњаци подсећају да пут до бољих животних услова води преко бољег образовања и зато није утешно што готово 80 хиљада деце школског узраста не иде у школу.

Вести


Испоручена помоћ ратном војном инвалиду Душку Пејаку и малој Каролини са Космета

Испоручена помоћ ратном војном инвалиду Душку Пејаку и малој Каролини са Космета
среда, 17 април 2013 11:07

У суботу, 13.4, активисти Српског друштва Задужбина боравили су у Србији са циљем испоруке помоћи ратном војном инвалиду Душку Пејаку, родом Мостарцу, са пребивалиштем у Краљеву, и малој Каролини, девојчици из села Беревце крај Штрпца, која је погрешним дијагнозама доктора остала без слуха.

Две тешке приче, приче људи који су прошли кроз многе патње и које се нажалост не завршавају ни дан данас, али које дају наду и веру у боље сутра, јер људи које смо обишли су стварно нешто посебно и у дружењу са њима научили смо у пракси "како се на муци познају јунаци".



Искористићемо ову прилику да апелујемо на људе који воде нашу Србију да не дозволе себи да забораве оне који су нам дали слободу, као ни нашу децу, јер је то наша будућност!





Захваљујемо се нашим приложницима, без којих ова скромна акција не би успела, посебно једној фирми из Београда, пријатељима нашег друштва као и нашој браћи из Салцбурга. Нашем ратном војном инвалиду смо испоручили новчану помоћ у висини 310 €, а родитељима мале Каролине новчану помоћ у висини 190 €.



Српско друштво ЗАДУЖБИНА http://www.sd-zaduzbina.com/izveshta-i/isporuchena-pomo-ratnom-vo-nom-invalidu-i-devo-chitsi-sa-kosmeta.html