понедељак, 15. мај 2017.

Горео сам у возилу: Исповест војника из „тузланске колоне“

Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену.

Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио.

Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен.
– Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао, вероватно нико никада неће сазнати – присећа се Вукмирица.

Од ожиљака много му теже пада то што се о овом злочину у Србији данас не говори. Колико је њему овај дан променио живот може да стане у једну реченицу коју је јуче изговорио: “Данас ми је 25. рођендан!”.

Био је редовни војник у колони која је изненада нападнута при повлачењу и добро памти како је Тузла изгледала тог 15. маја 1992. године.
– По подне је Тузла била пуна људи, шетали су градом и пролазили том истом раскрсницом где смо нападнути. Али око пола седам, када је наша колона кренула, на тој истој раскрсници нису била ни два аутомобила, није било ни двоје људи. Птице се нису чуле – са језом се присећа Вукмирица.

Заробио га је командант цивилне полиције који је видео да је редован војник и казао да га ставе на страну. То је, каже, била срећна околност. Одмах потом притрчали су и станари зграде да му укажу помоћ. Пребачен је у болницу где је људски негован 25 дана, а онда је био у затвору још 35 под, како сам сведочи, тешким условима. Тек након два месеца прешао је у Републику Српску, а потом и у Србију.

Апелациони суд у Београду правоснажно је ослободио припадника полиције БиХ Илију Јуришића оптужби за ратни злочин, јер није било доказа да је наредио напад на колону војника ЈНА у Тузли 1992. године.

Шест метака у тело, један у грло

Миодраг се данас пита зашто су он и други војници морали да страдају као глинени голубови. Погинула су 54 војника, а рањена 44. Неки од њих остали су му пријатељи и данас.
– Има неколико људи из Србије који су то преживели, а о томе се овде више не прича. Један мој пријатељ имао је шест метака у телу и седми у устима. Он има једну тужно-лепу причу. Не бих волео да се то заборави – казао је Вукмирица.

БЛИЦ

"Дан Ветерана Видовдан"

среда, 12. април 2017.

Ако ме иселе спалићу се

Ратни војни инвалид Дарко Ђурић (44) пред деложацијом из стана у Бањалуци. Правду узео у своје руке и самоиницијативно се уселио у зграду намењену ратним инвалидима. Стекао станарско право у насељу Ада.

МОГАО сам да идем у Немачку или било где у иностранство, па да почнем из почетка да се кућим на време. Али не, ја сам остао у свом граду, у Републици Српској за коју сам се борио још као дете сматрајући да ће то да ми се врати једног дана, али сам се преварио! Прети ми се деложацијом и нуди неуслован стан за живот - овако исповест за "Новости" почиње Бањалучанин Дарко Ђурић (44), који ових дана очекује друго дете.

Ђурић је још са 17 година отишао у рат, а већ у 18. је тешко рањен код Брода, након чега му је извршена висока ампутација леве ноге. Од тог дана, као ратни војни инвалид друге категорије чекао је да му власти омогуће кров над главом, конкурисао је за стамбено питање као приоритетна група, али до пре пет година живео је као подстанар.

Када је и сам схватио да би тако могао и до краја живота, одлучио је сам правду узети у своје руке и уселити се самоиницијативно у зграду намењену породицама погинулих бораца и ратних војних инвалида у Лазареву, на адреси Књаза Милоша 29, у стану у власништву Града.

У међувремену, оженио се супругом Божаном, добио сина Стефана (14) и дигао кредит да опреми поменути стан. Накнадно му је јављено да је стекао станарско право над станом од 40 квадрата у насељу Ада, у потпуно неусловном стамбеном објекту, поготово за инвалиде.

- Не пада ми на памет тамо да се селим! У Ади је живот неуслован и за здраву особу, а камоли за човека са инвалидитетом, зграда нема грејање, лифт и ходници су преуски, у тоалету нема места за машину за веш. Морам да легнем у каду да бих потпуно затворио врата. Друго, како мисле дрва да цепам и ложим да бих загрејао просторије - тврди Дарко.

Ђурић појашњава да му је тај стан додељен као самцу, на основу бодова од пре 10 година, те да нико није уважио његове дописе да је у међувремену стекао породицу.

- По правилима, мени самом припада 45 квадрата као РВИ друге категорије плус 12 квадрата додатних за сваког новог члана породице, дакле то је скоро 80 квадрата, а не бедних 40 колико ми нуде само да ме се реше, оглушавајући се на моје захтеве да тражим ново бодовање. Па за кога сам се ја борио? - огорчен је наш саговорник.

Последњи захтев да са породицом напусти тренутно место становања десио се, прича Дарко, 1. фебруара.

- Замислите, дошли су на врата да нас упозоре да морамо напустити стан у време када су најгори минуси били, а моја супруга у другом стању. Померили су рок за напуштање стана за четири до пет месеци. Не пада ми на памет да изађем. Ако ме натерају, запалићу се. Ипак верујем да ће надлежни уважити моје захтеве за поништење решења за Аду и омогућити ми ново бодовање, те омогућити да останем у овом или ми доделе други стан сличне квадратуре и услова - упозорава Дарко.

Зграда у којој тренутно живи у потпуности је прилагођена инвалидима, од улазних врата, преко лифта, до близине центара за рехабилитацију које посећује готово сваког дана.

ЛЕГАЛНО ПО "СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ"

ЂУРИЋ је свестан да његов улазак у тренутни стан и није можда био најбоље решење, али наглашава да није имао пуно избора, те се позива на "Службени гласник".

- Знао сам да је овај стан у власништву Града и да је празан, а имам право на њега, јер у "Службеном гласнику" пише да се у напуштен стан може уселити инвалид и породица погинулог борца - каже Ђурић. - У згради има још празних станова, Град ни не зна шта има у власништву. Сви комунални рачуни овде уредно стижу на моје име.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 06. април 2017.

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ВОЈНИКА ПОГИНУЛОГ НА КОШАРАМА: Платили 17.500 евра за тело јунака!

ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ВОЈНИКА ПОГИНУЛОГ НА КОШАРАМА: Платили 17.500 евра за тело јунака!

Душица Коматовић открива да је породица дала велики новац разним мешетарима како би после три године напокон дошла до посмртних остатака њеног брата Саше Коматовића.

Војник резервиста Саша Коматовић дао је живот за отаџбину током битке на Кошарама 6. маја 1999. године са својим другом Владаном Станојевићем. Породица је његове посмртне остатке сахранила три године касније.

Сестра Душица открива за Курир да је породица била жртва многих превара.
- Ни данас не знамо како је Саша погинуо. Постоје две верзије. Према једној је рањен, погођен снајпером. Друга је да су Саша и Владан налетели на минско поље и са собом у смрт одвели 28 припадника терористичке ОВК. Породица нема званичну информацију како је погинуо. Све то се десило на Ђурђевдан пре 18 година. Саша и Владан су кренули да извуку свог колегу Мандића, који је био рањен. Том приликом креће стравична офанзива терориста и њима се губи сваки траг - прича Душица Коматовић.

Случајно сазнали

Породица је случајно сазнала са Сашин нестанак и погибију тако што је његов отац срео његове саборце у Крагујевцу. Тада почиње потрага.
- Прво су нам рекли да је Саша рањен у главу, а Станојевић у руку и да не знају где су. До нас долазе информације да су примљени у болницу у Ђаковици, али да је она бомбардована. У Београду смо претраживали болнице и мртвачнице. Обилазили сваки конвој.

Са друговима са Кошара...
Саша стоји трећи здесна
Разни мешетари покушали су да се овајде о несрећу породице Коматовић.
- Почињу да нас зову неки људи и траже нам откуп за Сашу. Говоре нам да је жив и да се налази у заробљеништву у Македонији. Укупно смо дали око 35.000 марака (17.500 евра). Један адвокат из Крагујевца, презива се Жигић, који је напустио земљу, преварио је много породица на исти злокобан начин. За једно писмо тражили су нам 5.000 марака, а за телефонски позив 10.000 марака. Пристали смо, а разговори су били снимани. Једну касету је узела Државна безбедност, док је другу задржао адвокат. Хтели смо да се чујемо са Сашом, али нам је адвокат рекао да су они одустали и да је Саша рекао да му спакујемо беле старке, фармерке и мајицу, да му пошаљемо, те да ће се примопредаја извршити у Мађарској. И обавезно да понесемо 35.000 марака.

Уцена

На крају, породица је пристала на уцену.
- Оставили смо 17.000 марака на уговореном месту, у том хотелу у Мађарској, нашли смо и писмо. Стриц је чекао два дана и на крају се вратио, свестан да је у питању велика превара - каже Душица.

Тужна судбина: УБИЛИ ГА ЗБОГ ОРГАНА

Сестра Душица верује да се брату догодило оно што се десило многим Србима тих година - да је убијен због трговине органима.
- Трагедија се десила на граници с Албанијом. Претпостављам да су му узели органе. Био је здрав момак, спортиста... Сви знамо шта се тамо налазило. Мислим на „жуту кућу“ - сматра Душица.

Курир

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 31. март 2017.

63. ТРЕНУТАК ВЕЧНОСТИ: Велика промоција књиге о битки на Кошарама и у Русији

Књига српског књижевника Момчића Минића "63. тренутак вечности" преведена је на руски језик и биће промовисана у тој земљи.

Момчило Минић је ветеран и припадник легендарне 63. падобранске јединице војске, који је прошао сва ратишта у бившој Југославији. Промоција књиге која говори о рату на Кошарама заказана је за 25. мај у граду Вороњежу, у организацији Међународног клуба Руско-српског дијалога.

Поред аутора промоцији књиге присуствоваће и још неколико ветерана 63. падобранске бригаде, а руски падобранци, припадници чувене ВДВ бригаде, који ће бити домаћини организоваће заједнички скок са колегама из Србије, назван "Скок пријатељства".

Позван је и амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић. Руски падобранци дан после промоције за пријатеље из Србије спремили су посебан програм са обиласком знаменитости града и околине.

Курир

"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 08. март 2017.

Борац са Кошара од свих заборављен

Милош Јовановић из Троштица код Новог Пазара, без услова за живот. Од доживљеног стреса на Косову, тешко се разболео, често је и гладан. За хуманитарца Хида Муратовића Јовановићи један од најтежих случајева.


Милош Јовановић (десно) са мајком и сестром и новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем

ТУЖНА судбина војника и ратника који се на Косову храбро борио за своју отаџбину...

У засеоку Троштице, удаљеном два километра од Белих Вода и магистралног пута Нови Пазар - Сјеница, у изнајмљеном и дотрајалом кућерку, склепаном од летава и блата, у беспућу и беди, живи породица Милоша Јовановића (38), војника и храброг борца на Кошарама, сада тешког болесника и невољника, кога су сви заборавили.

Уз Милоша су његова мајка Роса (62), тешко оболела од карцинома дојке. Сестра Марина (35), једина здрава, тешком муком у немаштини брине о болесном брату и још болеснијој мајци. Од имовине поседују само краву и неколико кокошака. Ако се изузме Росина социјала од 13.000 динара, других примања немају.

Борио се Милош храбро на Косову, на албанској граници свакодневно је био под НАТО бомбама и ударима терориста из Албаније који су кидисали на Србију, издржао је у рову све до наредбе о повлачењу и жив се вратио кући, али и одмах потом тешко разболео.

- Свега је тамо било, од преживљеног стреса све се у мени пореметило, био сам изгубљен и једва сам стајао на ногама, а потом сам, од психичких, хормоналних и метаболичких поремећаја почео нагло да се гојим. Нисам имао услова да се адекватно лечим, до неких лекова и данас тешко долазим - каже Милош.

Наглашава да је, док се на Косову борио за Србију, имао 80, а сада је тежак чак 160 килограма.

- Тешко дишем и ни тренутак не смем да се одвојим од пумпице која ми олакшава дисање... Лоше се и хранимо, јер немамо могућности да набавимо мени потребну специјалну храну. У оближњој продавници хлеб узимамо "на рецку", дугујемо за три месеца и струја нам је искључивана јер нисмо могли да је платимо - жали се Милош.

Сав терет борбе за преживљавање породице Јовановић на својим леђима носи Милошева сестра Марина, која се због бриге о болесном брату и мајци још није удала.

- У кући немамо воду, ни купатило. Све перем у металном кориту рукама и воду доносим са удаљеног бунара, купамо се у подруму. Кроз оронулу кућу често нам шетају пацови, деси се да некада упадне и змија... Милош не сме и не може ништа да ради, мајка је тежак инвалид, немоћна сам да било шта променим - прича Марина.

Породицу Јовановић посетили смо са новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем. Свашта је, каже, видео током деценија бављења хуманитарним радом, а Јовановићи су један од најтежих случајева.

- Све им је потребно, од хране до лекова. Кућа прокишњава и хладна је, немају каучеве, за Милоша је потребан посебан лежај, добро би им дошли телевизор и фрижидер, сањају и о веш-машини. Добили су нешто намирница за прву помоћ, платили смо им и дуг у продавници (50 евра), понећемо им и нешто од одеће и обуће, међутим, њима је потребна већа помоћ како добрих људи тако и државе, поготову што кућа у којој живе није њихова и што сваког тренутка може да се сруши - истиче Муратовић, носилац "Златне плакете" нашег листа у акцији "Најплеменитији подвиг".

ПОМОЋ ЗА СОЦИЈАЛУ

Уз помоћ Хида Муратовића, Милош Јовановић је недавно, после дуго времена, "сишао" у Нови Пазар где је почео да припрема документацију за социјалну помоћ која би му, како наглашава, пуно значила у борби за опстанак у забитом селу на падинама Голије. Нада се да надлежни неће много закерати и да ће му и држава за коју се храбро борио бар на тај начин помоћи.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"



недеља, 19. фебруар 2017.

БРАТ ДО БРАТА: Мали Зејтинлик – Помен на српске хероје

Снијег на Романији ни ове године, на Васкршње задушнице, није спријечио чланове породица, пријатеље и саборце да одају пошту на војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик у Сокоцу. Тамо је смирај нашло скоро хиљаду јунака Одбрамбено-отаџбинског рата.

Брат до брата, отац уз сина, рођаци, пријатељи, саборци – на мјесту вјечне страже хиљаду српских бораца сарајевско-романијске регије и данас достојанство, част, бол.

Брат погинулог борца Радојица Трифковић каже да му је овдје сахрањен брат, као и посмртни остаци 29 убијених мјештана Чемерна. Он подсјећа да су муслиманске снаге 10. јуна 1992. године напале село Чемерно и извршиле покољ 29 мјештана, а да за тај злочин још нико није одговарао.

Милена Кртолина, мајка погинулог борца, у рату је изгубила двоје дјеце, а остала је и без супруга.

Међу друговима који су дали живот за отаџбину и Божидар Марковић из Вогошће. Један од најмлађих. Његова сестра Драгана каже да је имао само 16 и по година, али да није био он једини.

„Било је још његових другова, вршњака, који су се 1992. године придружили и хтјели су да помогну свом народу колико су могли“,са тугом и поносом каже сестра Божидара Марковића.

Ни снијег, ни хладноћа, нису спријечили ратним вихором расељене сарајевске Србе да из свих крајева Српске – Бијељине, Зворника, Братунца, дођу на зимске Задушнице на гробове најмилијих, које уз постдејтонски егзодус нису жељели да оставе ван граница Српске.

Брат погинулог борца Мило Трифковић каже да су тада са собом понијели и кости својих најмилијих и да их нису хтјели оставити.

Радосна Трифковић, супруга погинулог борца, каже да на Мали Зејтинлик долазе на Задушнице, Марковдан, као и када су остале годишњице. Тешко им је, али како додаје, наставиће да посјећују гробове својих најдражих.

Прислужене су данас свијеће и на гробу Јеле Ђуричић, мајке хероине, која је преминула прије 15 мјесеци, а која је годинама свакодневно оплакивала гробове два сина и мужа и, како их је звала, све српске дјеце на Малом Зејтинлику. Светом и поносном мјесту које свједочи о српском херојству у минулом рату.

РТРС

"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 17. фебруар 2017.

Прича о дечаку јунаку: Данас у Москви пројекција филма о Споменку Гостићу

У Амбасади Србије у Москви данас ће премијерно бити приказан документарни филм „Споменко на вјечној стражи“, који је посвећен Споменку Гостићу, најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске.

Аутор филма Миле Савић рекао је Срни да ће ово бити прво приказивање филма о Споменку у Русији, а поводом Дана бораца Војске Републике Српске.

„Срећан сам што ће филм бити приказан у Москви, јер херојство нашег Споменка, његова љубав према српском народу и жеља за слободом, као универзалним правом свих народа, не смију бити заборављени. Веома је важно да се за Споменково херојство чује и ван граница Републике Српске, а поготово у братској Русији“, истакао је Савић.

Он је подсјетио да је прије Русије филм приказан у Србији и Аустрији, те напоменуо да би, након Москве, филм о Споменку требало да буде приказан и у граду Вороњеж 20. фебруара.

Савић је навео да је пројекција филма организована уз свесрдну подршку Амбасаде Србије у Русији и Представништва Републике Српске у Москви.

Пројекцији филма требало би да присуствују представници Амбасаде Србије у Русији, Представништва Српске у Москви, Института руске академије наука, Фонда светитеља Василија Великог, Московског патријархата, Московског државног универзитета „Ломоносов“, Московског дома народа, Савеза „Насљедници побједе“, Српске патријаршије у Москви, те званице из јавног, културног и друштвеног живота.

Филм је снимљен у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске, а претпремијерно је приказан 20. марта у добојском Центру за културу, поводом обиљежавања 23 године од Споменкове погибије.

Петнаестогодишњи Споменко Гостић, који је одбио понуду да се склони од ратних страхота, већ је с комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен.

Споменко Гостић сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. Предсједник Републике Српске одликовао га је Орденом заслуга за народ.

Почетак данашње пројекције у Москви заказан је за 19.00 часова.

Искра
, СРНА, РТРС


"Дан Ветерана- Видовдан"