четвртак, 27. март 2014.

Потписан план војне сарадње између Србије и САД

Нови План билатералне војне сарадње за фискалну 2015. годину између Србије и САД потписан је јуче у Београду.

Тај План потписали су заступник начелника Управе Министарства одбране за међународну војну сарадњу, пуковник Милан Коњиковац, и изасланик одбране САД у Београду, пуковник Пол Броцен.

(План билатералне сарадње војске Србије и САД потписали генерал Љубомир Николић и пуковник Пол Броцен. План припремало 40 припадника Министарства одбране, МУП-а и Оружаних снага САД.) - Други извори...

Тежиште сарадње у наредном периоду "усмерене су пре свега на наставак подршке реформи система одбране, као и унапређење оперативних и функционалних способности Војске Србије".

План је потписан на завршетку главне конференција за планирање активности билатералне војне сарадње Србије и САД за фискалну 2015. годину, који подразумева период од 1. октобар ове до 31. септембра следеће године.

Конференцији су присуствовали припадници Министарства одбране, Војске Србије и Оружаних снага САД, из састава Европске команде САД и Националне гарде Охаја.

На скупу су анализирани су досадашњи резултати сарадње, смернице изведене из закључака са радних посета највишег нивоа, проблеми који су се јављали током реализације активности у протеклом периоду и потребе система одбране.

Закључено је да и даље има простора за квалитативно унапређење сарадње, "о чему говори велики број усаглашених активности, усмерених пре свега на заједничке вежбе, обуку, развој базе 'Југ', развој подофицирског кора...".

Министарства одбране Србије је на свом сајту навело и да је заклучено да има простора и за даље унапређење сарадње кроз размену искустава и решења у области безбедности сајбер простора и могућности заједничког ангажовања медицинских тимова.

Тањуг

САРАДЊА?????????














"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 26. март 2014.

Бол за Бојаном и Божином све снажнији

Судбина Марије Тошовић (36), из Мердара, која је у бомбардовању остала без супруга и 11-месечне кћеркице, а она у седмом месецу трудноће рањена: Бомбе су пале у ноћи уочи крвавог Васкрса који ћемо у Мердару сви памтити, прича Марија.

Анђелка са мајком Маријом испод слика Бојане и Божина
НЕМА дана да се не сетим моје мале Бојане, која је имала само једанаест месеци, и супруга Божине (29), као ни ноћи да заспим а да се не присетим оног злокобног Ускрса у којем су ми погинули - овим речима дочекује нас Марија Тошовић (36), из Мердара, која је у бомбардовању 1999. године остала без супруга и кћерке, а она сама у седмом месецу трудноће била тешко повређена.

Каже да јој ни данас није јасно зашто је њихово мало село Мердаре било засуто контејнерима касетних бомби и ракетама. Коме су сметали мештани и њихове сеоске кућице? И даље трага за одговорима на та питања, а бол за најдражима не јењава. Поготову што зна да трагедија није морала да се деси.

- Шта смо ми имали са политиком? Коме смо ми били криви? Коме смо сметали? - ређају се питања док посматра слике најмилијих на зиду.

Као да тиме жели да одложи причу о својој личној трагедији.

- Десило се то у ноћи између 10. и 11. априла. Ноћ уочи Ускрса - с тешком муком почиње причу ова жена. - Те ноћи легли смо нешто раније, око десет сати. Били смо у кревету када су око једанаест сати прве бомбе пале ка Подујеву. Осетили смо потрес и онако уплашени кренули ка подруму. Са Бојаном у наручју сишли смо у подрум, где је Божина узео девојчицу јер је сматрао да је јачи и да ће је лакше држати. Увили смо је у ћебе, спремни да тако дочекамо јутро, али је одмах у темељ куће ударила прва бомба која нас је готово затрпала. Мени су били слободни глава и лева рука, а Божина је готово цео био под рушевинама. Ипак, чула сам га као кроз сан да ме дозива и говори ми да се не плашим.

Марија се освестила када су отац Саво, брат Мирко и мајка Загорка стигли да их избаве.

- Отац је прво узео Бојану, али је одмах додао мами. Нису ми рекли да је већ била мртва, а потом су успели да очисте Божинино лице и склоне са њега делове малтера и другог метеријала, како се не би угушио. Сећам се да је још био жив и да су голим рукама уз тешки напор померили огроман камен испречен између нас, а потом извукли Божину, па мене. Пошто су бомбе и даље падале на све стране, кренули смо до једног пропуста испод асфалта. Пошто Божина није могао да хода, њега су положили на врата која су скинули са куће и тако га носили. Сећам се да ми је рекао да му је хладно. Скинула сам прслук и покрила га њиме, иако сам и сама осећала језу а по читавом телу биле су ми модрице.

Тек пред зору, када су престале бомбе да прште, Марија је по мајчиним сузама схватила да су јој супруг и девојчица мртви.

- Тада нисам могла да плачем. Нисам имала суза. Приметила сам само Бојану згрчену покрај Божининих ногу, кога сам дотакла и схватила да је хладан као лед. Иако сам једва гледала од муке и бола, једва сам препознала и околни рељеф. Свуда около горе куће, шири се дим, асфалт ка Куршумлији био је затрпан. Ништа није било као јуче - прича Марија, чији живот од тога дана није исти.

Екипа првог канала Руске телевизије снимила је пре два дана репортажу о Марији, коју ће емитовати у недељу увече у ударном термину националне телевизије.


ПРВИ ПОКЛОНИ ЗА АНЂЕЛКУ

ИАКО тешко повређена у бомбардовању уочи Ускрса, Марија је успела да на свет донесе здраву и лепу девојчицу.

- Сећам се да је бомбардовање наше земље окончано 12, а ја сам Анђелку родила 15. јуна. Сећам се само да смо прве поклоне у болници, колица, памперс пелене и много тога добиле управо од „Новости“, које су прве писале о нама и прве нас посетиле - прича Марија, која ради као матичар у месној заједници Рударе у куршумлијској општини.

ЗЛОУПОТРЕБА ТРАГЕДИЈЕ

МАРИЈА се присећа да су идући од куће у рушевинама до заклона прошли покрај пута на коме је од бомбе изгорео човек у аутомобилу. - Несрећни човек враћао се аутом из Куршумлије ка Подујеву. Кола су му се покварила у Мердару, ту је остао да преноћи и бомба га је погодила - прича Марија. Каже да јој је и тај призор остао урезан у памћењу, као и да су се за њену судбину интересовали многи медији, али да су неки њену причу и злоупотребили.
- Сећам се да ме је нека телевизија из Новог Пазара представила као Албанку којој су погинули кћерка и супруг. То ми је испричала рођака из Немачке која је гледала снимак и није могла да верује својим очима. Гледа мене, а слуша другу причу.

Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"

уторак, 25. март 2014.

Ратни ветерани изгубили спор око дневница

Суд у Стразбуру данас је пресудио у корист државе Србије у спору који су покренули Српски ратни ветерани због неисплаћених ратних дневница.

Тим поводом данас је у Скупштинској сали општине Оџаци одржана конференција за новинаре на којој су говорили Душан Ивовић, председник удружења Српских ратних ветерана у општини Оџаци и Снежана Модић, председница удружења Српских ратних ветерана у општини Бач.

Душан Ивовић је рекао: Спор смо изгубили али ћемо још водити битке. Нисмо задовољни како нас је заступао адвокат Срђан Алексић из Ниша. Сматрамо да је суду у Стразбуру доставио лоше поднеске и да је радио у корист државе а не у корист ветерана. Ивовић је подсетио да су у 7 општина на југу Србије и околини Куршумлије исплаћене ратне дневнице у виду социјалне помоћи у износу од 3.000 динара по дану проведеном на ратишту. Према речима Душана Ивовића, ветерани су већ отпочели протесте у Нишу и сигурно ће наставити да траже своја права која морају бити иста за све ветеране.

Снежана Модић је истакла да њени мотиви нису биле ратне дневнице него стицање права лечења инвалида и ветерана у војним здравственим установама као и остваривање права на пензије. Она је са пуно сете говорила о данима када је била у територијалној одбрани и када је њен осмогодишњи син рањен. Управо због тога Модићева жели да се избори за сва права ратних војних инвалида и ратних ветерана.

Како кажу Снежана Модић и Душан Ивовић, један од њихових задатака је реализација идеје за постављање спомен плоче са именима свих оних који су животе оставили на бранику домовине, без обзира на године и националност.

У плану је да се на Видовдан ове године у општини Бач и општини Оџаци поставе спомен плоче, на зеленим површинама које одобри локална власт, како би будуће генерације подсећале на хероје једног времена. На тај начин ће и породице погинулих добити моралну сатисфакцију - сложили су се Модићева и Ивовић.

Интернет радио Д65
"Дан Ветерана - Видовдан"

Ветеран после одбијене жалбе: Сећи ћу по један прст сваке недеље

Веће Европског суда за људска права је одбило је да се исплате дневнице ратним ветеранима у случају "Вучковић и други против Србије". Ово је прва пресуда у низу случајева који се тичу исплате ратних дневница ветеранима.

Ратни ветеран Небојша Миленковић
У образложењу коначне пресуде Великог већа наведено је да подносиоци жалбе нису искористили све правне лекове које им нуди домаће правосуђе.

- Суд не сматра да постоје специјални разлози за изузимање подносиоца жалбе од обавезе да исцрпе домаће правне лекове, у складу са адекватним правилима и процедурама у домаћем правосуђу - каже су у одлуци суда у Стразбуру.

Са 14 гласова за и три против, суд је подржао приговор државе Србије који се тиче тога да подносиоци жалбе нису искористили све правне лекове који се односе на њихову притужбу по основу дискриминације.

- Као последица тога, суд сматра да не може да разматра ову жалбу - закључује се у пресуди Великог већа.Овом пресудом је обухваћено 29 бораца, и то ће бити модел за решавање осталих жалби.

Ратне дневнице требало исплатити за око 16.500 бораца из Ниша и то по 3.500 евра са припадајућом законском затезном каматом што би укупно за све ветеране из Ниша било око 50 милиона евра.

- Тужба је одбијена, настављамо борбу. Учинио сам све што сам могао. Разлог ћемо тек сазнати када пресуда буде објављена на сајту - рекао је Срђан Алексић у телефонском разговору са Удружењем бораца рата 1999. из Ниша.

Борци су тражили да им се исплате ратне дневнице пошто су борци из Топличког краја добили дуговања.

"Сваке недеље ћу сећи по један прст"

Председник Удружења бораца из Власотинца Небојша Миленковић, који је 15. јануара у току штрајка глађу због неисплаћених дневница одсекао себи један прст на руци, најавио је да ће то поново учинити испред владе Србије.

- Сваке недеље ћу сећи по један прст, док не останем сто посто инвалид - рекао је Миленковић данас у Нишу.

Више десетина ветерана борачких удружења, после објављене пресуде, у знак протеста клечали су на градском тргу у Нишу.

Пресуда поражавајућа за државу

Ратни ветерани из Ниша сматрају да је данашња пресуда поражавајућа за државу, а не за борце и најављују да ће наставити протесте и борбу за остваривање својих права.

- Држава је успела да нас победи, али то је срамота за државу, а не за нас - рекао је бивши резервиста током рата 1999. године Родољуб Вуковић из Удружења бораца Ниша, реагујући одмах по сазнању да је суд у Стразбуру поништио првостепену одлуку о исплати ратних дневница.

Председник Удружења бораца Републике Србије од 1990-1999. Душан Николић рекао је да борци неће одустати од својих права и да је оваква одлука суда у Стразбуру поражавајућа за државу, а не за борце "који су морали да тразе правду од оних истих који су их бомбардовали".
Ратни ветерани из Ниша ће, како је рекао, тражити изједначавање својих права са правима ветеранима из Топлице, којима су ратне дневнице исплаћена као такозвана социјална помоћ.

Блиц
"Дан Ветерана - Видовдан"

субота, 22. март 2014.

Споменик српских бораца 1991-2000

Између хотела Романија и Општине Соколац изграђен је споменик изгинулим ратницима у отаџбинском рату 1991-2000.године. Основне карактеристике споменика су: симболизује суштину српског бића и српско тројство у коме доминира вјера и вјечно оплакивање погинулих и изградња тврђаве као заштите тог бића. Крст је симбол вјере. Пролазак кроз крст из доњег дијела означава у стварности прочишћавање – катарзу теста стварности и излазак у горњи дио, у живот, у нови живот и ново вријеме. Изнад су нарикаче које оплакују жртве. Издиже се тврђавски дио у облику тројства, тврђаву духовно као симбол сталног вјековног српског отпора и живота.

Симболика плоче је у облику крста цијели зид, зид крстова између сваке четири плоче.

Исписана имена на ливеним плочама смјештена су на крилима споменика. На плочама су угравирана презимена, почетно име оца, име, вријеме рођења и смрти. На споменику је уписано 1170 бораца.

Плоче су сложене по општинама и азбучном реду изгинулих бораца. Аутор и идејно ријешење споменика дао је академски вајар мр. Момчило (Илијин) Крковић из Београда. Извођач радова је „Термаг“ Аранђеловац, а донатор Гавро Лазаревић из Ајдановића.

Каменорезачке радове извео је Сава Димитријевски из Аранђеловца. Надзорни орган Владимик Радаковић. Руководилац извођења радова је Велемир Беатовић из Читлука.

spomenik srpskih boraca13032014

Израду пројектне документације радила је дипл.инж.арх. Душанка Белић из Београда. Дизајнер је академски сликар мр. Илија (Момчилов) Крковић.

О изградњи споменика одлучио је организациони одбор и руководство општине Соколац.

Споменик је откривен 2. августа 2001. године на славу општине у присуству многобројних личности, званица и грађана. Вијенац на споменик положио је и увеличао славље тадашњи предсједник Републике Српске Мирко Шаровић.

(www.opstinasokolac.net)

- Ово је прави споменик борцима - ратницима, а не она срамота у Београду код железничке станице. Две плоче, метална и стаклена, без државног грба и заставе, а камоли неког имена. По мени НАЈВЕЋА СРАМОТА СРБИЈЕ!!

Погледајте шта неколико пролазника мисли о томе...


"Дан Ветерана - Видовдан"

петак, 21. март 2014.

Добој: Биста хероју Споменку Гостићу

Република Српска се напокон мало одужила храбром дечаку хероју који је са непуних 15 година погинуо у близини своје куће на Озрену, у одбрани отаџбине.

ДОБОЈ - На дан погибије 1993. године (20. март), у четвртак је у Добоју откривена спомен-биста храбром дечаку хероју Споменку Гостићу, који је са непуних 15 година погинуо у близини своје куће на Озрену у одбрани отаџбине.

Спомен-бисту су открили
премијер Жељка Цвијановић и министар Петар Ђокић
Спомен-бисту, уз присуство великог броја његових сабораца и поклоника дела и жртве малог хероја, открили су премијер РС Жељка Цвијановић и министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар Ђокић. Поред делегације Владе РС, венце су поред знамења дечаку положили и изасланик председника РС, те представници Града Добоја, организација које окупљају бивше учеснике рата ВРС, удружења и других борачких организација.

- Захваљујемо се Епархији зворничко-тузланској на благослову да у простору испред Саборне цркве, посвећене изгинулим у свим отаџбинским ратовима, поставимо спомен-бисту - рекао је између осталог министар Ђокић, подсећајући на дечаков кратак животни пут.

Прошла је још једна годишњица погибије малог хероја, који није крив што се као сироче морао привити уз војску, након што је почетком рата остао без мајке и што му је у септембру те 1992. године граната убила баку са којом је живео. Дечак је маштао да по завршетку рата заврши школу, али је судбина хтела да остане на вечној стражи, а са њим је остало све његово: мајка, бака и срушена кућа у којој је до погибије живео.

Оно што је жалосно је да ни даље у родном Добоју и Републици Српској нема улице или јавне установе која носи његово име. Ни његов гроб у засеоку Јовићи у близини Бочиње, једног од упоришта муџахедина у општини Маглај (ФБиХ), није још премештен на територију РС.

Новости
"Дан Ветерана - Видовдан"

четвртак, 20. март 2014.

Прича о два дечака

Момчило и Споменко су припадали једном народу и једном веку. И једној истој епској вертикали. Одрастали су у различитим срединама и различитим епохама, али са много тога заједничког.

Момчило се родио 1906. у Трбушници код Лознице. Није честито ни закорачио у свет игре, маште и дечије чаролије, када је 1914. загрмео рат какав свет није видео. Аустроугарске снаге прешле су Дрину и потиснули српску војску, привремено заузимајући Мачву. Чувши за покоље у суседним селима и предосетивши зло, отац је послао Момчила код стрица са поруком да припреми запрегу и нејач за збег. При повратку у село, дечак је затекао стравичан призор. Његове родитеље, седморо браће и сестара, зверски су на кућном прагу погубили људи који су носили непријатељске униформе, а говорили разумљивим језиком. Од пуне куће остало је пусто згариште. Престрављени, избезумљени дечак трчао је по помрчини планинским стазама Гучева. Налетео је на страже Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Командант пука, мајор Туцовић, пред собом је имао дечака, свог поцепаног и изгребаног од пробијања кроз растиње. Момчило му је кроз сузе у неколико речи предочио шта се десило –„чико, све су ми побили“. Мајор је затражио добровољце који ће светити побијене сељаке. Цела јединица иступила је корак напред. Мајор је Момчилу дао војника Милоша, Златиборца, да заједно пођу према непријатељским положајима. За њима су пошли и остали. Већ исте ноћи наступила је тешка борба и пораз војске црно-жуте монархије у дечаковом селу. Момчило и Милош заједно су бацали бомбе и светили Гавриће. Осмогодишњи Момчило постаде најмлађи војник Дринске дивизије. Један кројач сашио му је од старих шињела малу шајкачу и униформу. Сироти дечак прозван је „сином Дринске дивизије“. Ишао је свугде са српском артиљеријом.

Споменко се родио у Добоју 14. августа 1978. О његовом се детињству мало зна. Оно што је од њега проживео, било је тегобно. Живео је у сиромашној породици у селу Јовићи на Озрену. Уочи рата умире му мајка Милена. Остао је само са баком, у селу у окружењу, онамо где је етничка карта подсећала на кожу леопарда. Септембра 1992, када су његови вршњаци кретали у школу, Споменков живот се из корена изменио.

Кобног дана, по Јовићима је падала киша граната испаљених са бошњачких положаја. Међу жртвама је била и Споменкова бака. Остао је сам, без игде иког свог. Остала му је само војска, као нада и заштитница. Јавио се у јединицу и постао курир. Затим је, са запрегом и два коња, достављао храну војницима на првим линијама фронта. Постао је најмлађи војник војске Републике Српске.


Момчилу су после Колубарске битке пришили капларске ознаке на рамена. Беше то најмлађи каплар војске Антанте. Следеће године уследила је велика непријатељска офанзива и он се са српском војском нашао у повлачењу преко Албаније. И даље се никада нису растајао од свог ратног поочима Милоша. Њихов пут до мора, све преживљене патње, речи после једног века не могу дочарати. Остала је као изрека међу ветеранима: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке“. Мали Момчило је на Солунском фронту постао прекаљени ратник. У затишју битака научио је да чита и пише. Једног дана, посетио га је непознати човек, који је чуо о подвизима једног дечака. Поклонио му је сат и ножић, за вечиту успомену. Доцније је дознао да је то био Арчибалд Рајс, племенити странац српске душе, који је упозоравао међународну јавност о злочинима које једна „племенита европска монархија“ чини над српским сељацима. Момчило је учествовао и у последњим јуришима на непријатеља при пробоју Солунског фронта. Лично војвода Мишић наредио је да га унапреде у чин поднаредника. Затим је наставио пешице до крајњих граница нове велике отаџбине. Био је сведок велике историјске прекретнице, када се граница померала са Дунава на Караванке. По повратку из рата отишао је на школовање у Енглеску. Тамошњи добротвори стипендирали су српске сирочиће. Али, када се вратио у земљу, Момчило није даље напредовао. То га није обесхрабрило. Радио је свакојаке послове. Оженио се. Надао се бољем. Стигао је други светски рат. Момчило је прогањан и хапшен, али се тешио тиме што је памтио и много тежа времена.

Споменков једини сачувани интервју, дат једној телевизији из Србије, показивао је да се ради о прерано сазрелом и одраслом дечаку, којем је сурови рат отргнуо безбрижно детињство. Није скидао униформу војске Републике Српске. Са запрегом којом је управљао стизао је свуда. Више није само разносио храну са положаја, већ и извлачио рањенике са најопаснијих места. И сам је два пута био рањаван, али се није повлачио. У истој јединици саборац му је био и његов наставник Лазо. Озренци говоре да је то био њихов Обилић. „Извлачио је мртве и рањене борце са прве борбене линије по киши граната и метака. На Улишњаку, гдје нико није смио ићи да спасава рањенике, тај дјечак је са коњском запрегом извлачио и спасавао животе српских бораца“, сећа се његов саборац Стјепан. После емитовања емисије о Споменку на телевизији, многи људи су се интересовали о њему. Добио је и понуду једног Србина из Париза да пређе код њега и напусти бојиште. Споменко није имао дилеме. Није хтео да напусти завичај и Маглај, све док његова земља не доживи слободу. Тако је размишљао један четрнаестогодишњак. Уздао се у скори завршетак рата и надао се да ће од запреге коју је возио касније развозити ствари и издржавати породицу.



Момчило је са буром у срцу дочекао совјетске тенкове. Радовао слободи, немачком слому и поразу. Није дочекао да проживи у миру. Комунисти су га ухапсили, под оптужбом да је сарађивао са окупатором. Њега, најмлађег каплара војски Антанте, који је крвавио у рату са Швабама, осведоченог антифашисту и родољуба. Извођен је пред стрељачки строј, психички ломљен. Онда је 1947. допао и затвора, јер није пристао да да новчани прилог за „братски народ Албаније“. Тамо је претрпео само њему знану тортуту. Када је изашао из тамнице, дуго није ништа причао. Када је и проговорио, муке са робије задржао је у себи.

Споменка је у марту 1993. на Озрену затекла офанзива Армије БиХ. По српским положајима падале су гранате и умножовале жртве. Детонације су потресале брда. Ни тада се Споменко није устрашио. Изненада је, само, пао. Двадесетог марта. Задобио је тешке ране.

Момчило Гаврић је живео тихо и отишао тихо. Умро је 1993. Сахрањен је у Београду, ван очију јавности. Ни престоница ни завичај немају ниједну улицу која је понела његово име. Траг о његовом постојању, поред вечитог остајања у сећањима људи који су ценили његово дело, су свега две ратне фотографије у сталној поставци музеја у Лозници.

Споменко Гостић је преминуо истог дана од задобијених рана на ратишту на Озрену. Сахрањен је у родним Јовићима, да их никада не напусти. Постхумно је одликован. Јовићи су припали муслиманско-хрватској федерацији. Спомен Споменку у Републици Српској никада није изграђен.

Нека им, место свеће воштанице, буде посвећен и овај текст.

Српски академски круг
"Дан Ветерана - Видовдан"

Заволео Србију током агресије НАТО-а

Арно Гујон је као ђак 1999. године тврдио да РТС није војни циљ, због чега га је наставник избацио са часа – пар година касније професор је признао своју грешку. – Покренуо је организацију „Солидарност за Косово”

Арно Гујон (28), Француз рођен у Греноблу, који данас живи у Београду одакле води организацију „Солидарност за Косово”, први пут је чуо за Србију од деде који му је причао о пријатељству два народа, заједничкој борби на солунском фронту, српској сирочади коју су примали Французи. Ове приче остале су му урезане у сећање, а приврженост према једном народу продубљена је у време НАТО агресије на СР Југославију. У пролеће 1999, када је Арно имао само 13 година, у породици Гујон говорило се пуно о нашој земљи и о неправди која јој је нанета.

– Мој отац је магистрирао историју и трудио се да сазна што више о ономе што се дешавало у Србији. Прочитао је све о Рамбујеу, а у време бомбардовања трудио се да се информише из мање пристрасних медија, јер су вести са телевизије и из новина биле крајње једностране. Увидели смо велику неправду према српском народу и осећали смо се као да се она дешава нама – прича за „Политику” овај младић.

Ипак, били су у мањини, њихови сународници веровали су медијима и њиховом црно-белом представљању догађаја. Арно се сећа како се на часу историје сукобио са професором који је организовао дебату неколико дана после бомбардовања РТС-а. Професор је тврдио да је наша телевизија била војни циљ, а не медијска кућа, јер је пропагирала идеје тадашњег режима.

– Јавио сам се за реч и објаснио да је медијска кућа, шта год објављивала, и даље медијска кућа и да убиство новинара не може да буде војни циљ. Рекао сам и да смо ми у Француској жртве дезинформација, јер Србију су бомбардовали осиромашеним уранијумом и убијали цивиле а не војна лица. Професор се наљутио и избацио ме је са часа. Касније је НАТО признао да је користио осиромашени уранијум приликом бомбардовања, невладине организације су показале да је погром вршен и над Србима, да су и они били жртве... После неколико година срео сам професора у књижари и тада ми је рекао да сам ја ипак био у праву – прича Гујон.

Први пут је дошао у Србију крајем 2004. и то у Косовску Митровицу. Арно, његов две године старији брат Бертран и двојица пријатеља довезли су на Косово камион са хуманитарном помоћи прикупљеном у Француској. Повод за одлуку да конкретно помогне народу о којем је годинама читао из књига и слушао у својој породици био је погром Срба на Косову 17. марта 2004.

– Био сам на другој години студија и отишао сам у Париз на изложбу фотографија свог пријатеља који је дошао са Косова. Видео сам слике кућа и цркава у пламену и осећао сам се ужасно, болело ме је као да је неко упалио цркву у мом селу. Сматрао сам да је тада срушен и уништен један део европске цивилизације. Видео сам децу у чијим очима се могао препознати страх, био сам револтиран и шокиран. И тада сам одлучио да нешто урадим. Имао сам 18 година и основао сам хуманитарну организацију. Са братом и пријатељима почео сам да прикупљам помоћ – објашњава Гујон.

Сународници су их гледали са симпатијама, али било им је тешко да поверују да неко на почетку 21. века нема храну, одећу... Младићи су продавали колаче, ишли од врата до врата и причали Французима о Србима и Косову. До краја 2004. успели су да скупе паре како би изнајмили камион којим су превезли играчке и одећу у Косовску Митровицу.

– Када смо стигли на Косово људи су нас гледали у неверици: четворица младића прешла су толико километара до њихових забачених села како би им донели помоћ и питали их шта им је још потребно. Био сам запрепашћен њиховим сиромаштвом: деца су по високом снегу ходала у сандалама и вуненим чарапама – прича наш саговорник на течном српском језику.

Научио га је, каже, пре шест година. Упознао је момка у енклави Бања, који одлично зна француски. То му је био мотив да и он научи српски.

– Помислио сам: када је могао он у свом српском селу да научи француски, могу и ја у свом француском селу да научим српски. И научио сам га сам. Уз књигу и це-де. Знање српског било ми је неопходно и због тога што сам желео да развијам организацију. Како да одем у село и да разговарам са старима о томе шта им треба, ако не знам језик – објашњава Арно.

У међувремену је дипломирао на Високој школи за заштиту животне средине и заштите рада у Греноблу и радио је неко време у Републици Српској као координатор. При крају боравка у Зворнику, где је провео шест месеци, упознао је Ивану. Испоставило се да је она рођена у Француској где је живела са родитељима, у месту Анци, осамдесетак километара удаљеном од Гренобла. У Зворнику је била у посети родбини.

– То је била судбина – да живимо у једној земљи, а да се упознамо у другој. Ивана је дипломирала политичке науке, верили смо се у Грачаници, а у јуну прошле године венчали смо се у Француској. И одлучили да живимо у Београду, како бисмо били на лицу места и одатле лакше водили организацију – каже Гујон.

------------------------------------------------------------------------

За 10 година помоћ од милион и по евра

Организација „Солидарност за Косово” за једну деценију допремила је помоћ у 30 конвоја у вредности од милион и по евра, организовала 12 пројеката, сарађује са Епархијом рашко-призренском и има тридесетак волонтера. Помоћ овој организацији у Француској пружа 8.000 донатора.

Дејана Ивановић, Политика



"Дан Ветерана - Видовдан"

среда, 19. март 2014.

ВИТЕЗОВИ КУМАНОВА

Када се магла мало подигла почела је крвава битка.
Положаји Прве армије засути су изненадном јаком
артиљеријском ватром… Српским војницима
преостало је да крену прса у прса…

Први балкански рат почео је 30. септембра 1912. године. Краљ Петар I Карађорђевић наредио је мобилизацију I, II и III позива народне војске и последње одбране. Добошари су се размилели сеоским путевима, пуцале су прангије, ватре су гореле на узвишењима изнад села. Дугим месецима ишчекивања дошао је крај. Почињао је рат са Турцима о коме је штампа месецима брујала. Народ се у колонама сливао ка центрима за мобилизацију и, најчешће пешке, одлазио у своје јединице. Море људи, коња и стоке закрчило је малобројне путеве. Изгледало је као да се цела Србија креће.
Новине су из недеље у недељу подгревале ратну атмосферу. Народ је читао текстове о страдању Срба под Турцима и са сетом се сећао дана Душановог царства. Свима је на уснама била „освета Косова”. Млади су у рат одлази са песмом, насмејани, заветујући се друговима на јуначке подвиге. Старији, ветерани из ратова 1876–1878, били су много тиши, озбиљнији. Они су добро знали какву погибију носи рат, да јунаштво не зауставља куршум ни артиљеријску гранату. У рат су одлазили као на тежак, озбиљан посао који мора да се обави. За њих је рат са Турцима био дуг прецима и отаџбини који је коначно дошао на наплату.
Србија, површине мало преко 48.000 квадратних километара, са 2.900.000 становника, за само неколико дана мобилисала је 402.000 војника. Статистика је забележила да се тек сваки стоти није одазвао позиву. Српска јавност је пуну деценију припремана за рат против Османског царства. У рат су желели и они ретки чије се име није нашло на списковима војних обвезника. Песник Милан Ракић као добровољац пријавио се у четнички одред војводе Вука. Осмог октобра Црна Гора је објавила рат Османској царевини. Ускоро су то учиниле и остале савезнице, Србија, Бугарска и Грчка. Почео је велики рат за слободу Балкана.

Иностранство водника Пантића

Врховни командант српске војске био је краљ Петар а начелник штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник, са помоћником Живојином Мишићем. Детаљан план усаглашених операција са војскама држава савезница није постојао. Сви су своје операције усмерили ка територијама које су требало да им припадну након окончања рата. Српски ратни циљ било је ослобођење Косова и Метохије, простора данашње Албаније и Вардарске Македоније. Генералштаб је предвидео да ће турска Вардарска армија пружити одсудан отпор на стратешки важном Овчем пољу изнад Скопља. Да би се то спречило, наређен је покрет на југ. Прва српска армија, под командом престолонаследника Александра, избила је на положаје око Куманова током вечери 22. октобра. Ту су застали чекајући долазак Треће армије ђенерала Боже Јанковића, која је напредовала преко Косова. На левом крилу налазила се Друга армија ђенерала Степе Степановића.
Војници Прве армије ноћ су дочекали у добром расположењу. Од старешина су чули да се битка очекује тек надомак Скопља. Извиђачи су јављали да нема ни трага од Турака. Водник Бранислав Пантић у својим сећањима бележи атмосферу која је владала на положајима. Један митраљезац је у шали захваљивао „добром краљу Петру јер да није било рата он не би видео иностранство”. Водник Пантић даље бележи:
„То вече 22. октобра у нашем биваку проведено је у пуном задовољству, са смехом, који су изазивале разне шале на рачун Турака. Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало нити предсказивало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућности пораза који је био тако близу, а који нам се чинио немогућим.”

Након лепе и ведре вечери свануло је мрачно, облачно јутро. Густа магла отежавала је извиђање. Српске трупе нису биле свесне да се на само неколико стотина метара од њих, у долинама Пчиње и Кумановке, окупљају и размештају бројне турске јединице. Командант Вардарске армије Зеки-паша сазнао је од немачких и аустроугарских обавештајаца за српски ратни план и одлучио да први нападне. Уместо да сачека напад на Овчем пољу, кренуо је напред са намером да потуче Прву српску армију надомак Куманова.

Напред, браћо, изгибосмо!

Када се магла мало подигла, почела је крвава битка. Положаји Прве армије засути су јаком артиљеријском ватром. Шрапнели су летели око глава изненађених војника. Кроз дим су се видели турски војници на само неколико десетина корака. На српском левом крилу, вишеструко слабијем од турских трупа, одлучивала се судбина битке, иако у том тренутку нико од учесника није био свестан важности боја.
У борби за положај на стратешки важном узвишењу Сртевцу битка је добила прве хероје, потпуковника Александра Глишића и мајора Војислава Николајевића. У борби прса у прса, потпуковник Александар Глишић, командант 18. пука Дунавске дивизије, исукао је сабљу и јурнуо у легенду речима: „Напред, браћо, изгибосмо!” Турски метак погодио га је у чело. Француски дописник Анри Барби, који је са српском војском прошао кроз читав рат, овако је у својој књизи описао ове критичне тренутке:
„Мајор Николајевић виде када је потпуковник пао. Он полете, извади своју сабљу: петнаест официра, то је све што је било остало, учинише то исто. Један крик одјекну: Јуриш! Тада, у једној врсти заноса, остаци 7. пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен.”
Мајор Николајевић је у јуришу добио пет рана. Војници су га нашли без свести у ноћи после битке. Његово херојство помогло је да турски напад буде одбијен. Зеки-паша одлучио је да прекине напад и сачека појачање. Колико је ова одлука била погрешна Турци су сазнали тек касније, када је рат био решен. На преговорима у Албанији један турски генералштабни официр, парламентарац, дошавши у везу с нашим официрима, питао је колико је српских јединица у том тренутку било распоређено на левом крилу битке. Када је сазнао да је наспрам тринаест турских батаљона стајао само један српски, лупио се шаком по колену и дуго од запрепашћења није могао да проговори.
Сутрадан, 24. октобра, нови турски напад је почео у 5.30. Српски војници дочекали су га спремни. Током битке у помоћ су стигле заостале јединице из позадине. Турско лево крило почело је да се осипа. Међу војнике су стигле вести да су Срби ушли у Приштину. Настало је опште расуло. Повлачење се претворило у неконтролисано бежање. Зеки-паша покушавао је да заведе ред али војска му је отказала послушност. Била је то прилика за српску војску да брзим нападима дејством потпуно разбије турске јединице у Македонији. Прилика је пропуштена јер српски војни врх још није био свестан да је ово била битка са главнином турских снага. У Генералштабу су и даље очекивали отпор на Овчем пољу. Права величина победе постала је јасна тек наредних дана.

Радост туга

Победом на Куманову сломљена је ударна снага турске војске у Македонији. Зеки-паша је свом начелнику генералштаба послао кратку поруку: „Наша велика битка је изгубљена!” Битке код Прилепа и Битоља само су потврдиле српску победу и ослобођење Вардарске Македоније. Наши су без отпора ушли у Скопље. Војници су с одушевљењем поздравили улазак у град у коме је пре скоро пет векова Душан Силни крунисан за цара. За то време Трећа армија ослободила је Косово и Метохију. Литургије су служене у свим манастирима поред којих би прошла војска ослободилаца. У Приштину је први ушао Милан Ракић, у оделу српских четника, са реденицима преко груди и бомбама за појасом. О осећању које га је обузело говоре речи из писма Милану Ћуричину:
„Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.”
Крај Муратовог турбета, на Косову пољу, пред одушевљеном војском рецитована је његова песма „На Газиместану”. У писму пријатељу песник је рекао и да је био толико узбуђен да је заплакао.
Вести о победи с одушевљењем су дочекане и у Београду. Људи су изашли на улице, свима су у рукама биле новине, препричавале су се вести са фронта, славило јунаштво официра и војника. Наравно, било је и оних који су вести из рата дочекали ћутке и у сузама. С првим гласовима о победи, почеле су да пристижу и тужне вести о палима за слободу. Смрт није бирала. Гинули су сељаци, синови занатлија и угледних грађана. Док се на трговима славило, њихови најближи у тишини су у црквама палили свеће. Сахране палих младића биле су друга, тужна страна приче о победоносном рату за слободу. Један од неутешних родитеља био је и секретар Српске краљевске академије Љуба Ковачевић, чувени историчар и професор Велике школе. Његов јединац Владета погинуо је у првом налету Турака у Кумановској бици. Крај његовог ковчега је, може се рећи, исписана последња страница ове херојске епопеје.
Ујутро, 1. новембра, на београдско Ново гробље у тишини се слила непрегледна маса. Тихе прилике у црним оделима сакупиле су се око свеже ископане раке. У првим редовима стајали су најугледнији људи Краљевине Србије. Први до ископаног гроба стајао је од туге занемели отац. Иза њега се окупила Владетина најближа породица: мајка и сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера. Ту је био и кум Стојан Новаковић, академик, бивши министар просвете и председник владе. Милан Ракић стајао је поред жене Милице, Владетине сестре. Недалеко од њега, у групи, стајали су остали породични пријатељи: Божа Марковић, Станоје Станојевић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Јован Вучковић... Све сами прваци странака, академици, професори, политички и интелектуални крем Србије.
Жамор је утихнуо кад је пред окупљени народ, уздигнуте главе, испред отвореног гроба, ступио отац Љуба. Сабласну тишину прекинуо је звонки одјек његових речи. Кратак говор пренела је „Политика”:

„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој
дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим
тобом јер ти си био са витезима
који су после векова страдања
дошли да својом смрћу спасу
животе милионима других.
Иди спокојно пред престо
Вечнога и кажи радосно
Душану и Лазару, кажи свима
косовским мученицима:
да је Косово освећено!”

Милан Јовановић Стоимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.

БАЛКАНСКИ САВЕЗ

Почетком 20. века на простору Балканског полуострва сукобљавали су се интереси великих сила. Посрнуло Османско царство опстајало је највише захваљујући помоћи Енглеске која је захтевала очување постојећег стања како би се очувала равнотежа сила у Европи. Прилику за коначан обрачун са Турском балкански народи добили су 1912. године. Користећи повољне међународне прилике, успели су да превазиђу међусобне несугласице и склопе низ уговора који су били основа Балканског савеза. Заједнички циљ Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке био је протеривање Турске с Балкана и проширење националних држава.
У Први балкански рат Бугарска је ушла као прва војна сила. До краја рата мобилисала је око 600.000 војника без обзира на то што је имала само 4.300.000 становника. Србија је до краја рата мобилисала око 400.000 војника, 14 одсто укупног становништва. Грчка је у рат увела око 120.000 војника али њена главна снага лежала је у јакој морнарици. Коначно, Црна Гора је у рат ушла са око 35.000 војника. Турска царевина је савезницима могла да супротстави знатно бројнију војску, али су њене трупе биле разбацане по читавом царству.
Први балкански рат завршен је Уговором о миру, потписаном у Лондону 30. маја 1913. године. Турска је морала да напусти све своје балканске поседе западно од линије Енос – Мидија. Новопазарски санџак подељен је између Србије и Црне Горе… На почетку рата располагала је са око 350.000 војника.

СПОР ОКО СПОМЕНИКА

У битку код Куманова српска војска ушла је с наизглед надмоћнијим снагама. Прва армија бројала је око 132.000 војника, са 148 артиљеријских оруђа и 100 митраљеза. Турска је имала 65.000 војника, 164 артиљеријска оруђа и 104 митраљеза. Међутим, због лошег извиђања, необавештености и изненађења, првог дана битке у борби је учествовао само мали део српских снага. Извиђање је толико затајило да је Арсен Карађорђевић, брат краља Петра и командант коњичке дивизије, био један од ретких официра који након битке није одликован. Српски губици у Кумановској бици били су 687 мртвих, 3280 рањених и 597 несталих. Турци су изгубили око 1200 војника, 3000 је било рањено а 327 заробљено. Важан плен било је 98 заплењених артиљеријских оруђа.
На брду Зебрњак крај Куманова 1937. године подигнута је велика спомен-костурница у коју су положени посмртни остаци 678 српских војника. Споменик је био висок 48,5 метара и био је највиши на читавом Балканском полуострву. У приземљу су се налазиле просторије које су служила као костурница. Бугарски окупатор тешко га је оштетио на почетку окупације у Другом светском рату. Неуспешни преговори српске и македонске владе око обнове споменика трају већ годинама.

КОВАЧЕВИЋИ ПОСЛЕ

Годину дана после смрти сина, очево срца сломила је још једна породична трагедија. Његова трећа кћерка Вида, даровита сликарка, после братове смрти вратила се у Београд са студија у Паризу. Иако је имала тек 24 године, стекла је име у српском сликарству. Нежна и осећајна, није могла да преболи смрт вољеног брата. Полако је венула, док се није угасила 11. септембра 1913. године. Убрзо је букнуо и Први светски рат. Професор Ковачевић тешко је поднео слом 1915. године. Живео је за дан када ће своју земљу поново видети слободну. Доживео је ослобођење од аустроугарске окупације и умро 19. новембра 1918. године.

Забавник, "Дан Ветерана - Видовдан"

Jунаштво и Чојство

Jунаштво и Чојство - ВОЈИСЛАВ НИКОЛАЈЕВИЋ

- Битка код Куманова, Први балкански рат, освета Косова. Наши ходочасници са оружјем покушавају да дођу до светиња на Косову које су им, као и данас, недоступне. Леже на чистини испред Куманова, коју држи десетоструко јачи непријатељ, који уз то има привилегију утврђења, које онемогућава нашој војсци да се придигне. Нико није ни главу могао да подигне са тла и чинило се да ће доћи до расула, до оног расула које ми данас живимо.

Војска је већ почела да се полако повлачи, да пуже, да гмиже. И тада, један дух, један човек који није хтео да гмиже, који није хтео компромис, који није размишљао о томе како рана боли, а како прија јутарњи капућино, је преломио у себи и устао.

Као да је он представљао савест нашег народа, као да су сви они грчеви са коца пред умирање, након неколико дана по жеги у сопственој крви, проиграли и његовим венама. То није био само човек, то је била читава Србија. Тај човек, који је био Србија, који је био отаџбина, је устао и поносно подигао заставу.

Био је млади официр, звао се Војислав Николајевић. Чим се придигао, киша олова га је засула и пао је изрешетан, али заједно са њим, као на невидљиву команду устала је читава српска војска, освојила Куманово, освојила Стару Србију, повратила Косово и испунила Лазарев и Светосавски завет.

Један човек је покренуо лавину која је учинила да се испуни завет због којег су Срби патили вековима.

Један једини човек, једна једина застава и један једини пример.

"Дан Ветерана - Видовдан"

уторак, 18. март 2014.

1300 КАПЛАРА - БЕСМРТНИ ЂАЧКИ БАТАЉОН

Судар Аустро-Угарске империје са сељачком војском малене Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16 000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји уз масовну погибељ војске. Морал је значајно опао. Било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.

У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић, ветеран Балканских ратова. Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била им је 21-24 године.

Обука регрута у Скопљу трајала је два месеца. Младићи су веровали да ће Скопље памтити дан опраштања од ђачког батаљона док постоји, да ће причати причу о величанственом маршу преко Душановог моста, о песми која је надјачавала шум Вардара. Становници су их испратили са цвећем и сузама. Са песмом на уснама, каплари су се укрцавали у воз, живећи за дан када ће ступити на фронт.

На положаје су стигли док су биле у јеку борбе на Сувобору и Колубари. Пратила их је киша, чула се потмула грмљавина топова, окруживали су их сакати и рањени, око њих је свуда вребала смрт. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. Ободрио их је завршавајући говор командом „Ни корака назад!“. То је остала лозинка која је Скопски ђачки батаљон пратила током целог рата. Примили су команду над десетинама и водовима. „Добронамерно кочоперни“ подигли су у сељачкој војсци свест о озбиљности ситуације у којој је и омладина пошла у бој. И већ првог дана, у борбама које су беснеле на целој линији, многи су пали.

Младих поднаредника је само у Колубарској бици пало више од 400. У одбрани од Немаца 1915. били су наредници, а у одступању преко Албаније и на Солунском фронту већином потпоручници. До краја рата изгинуло их је две трећине.

ВЕЧНА ИМ СЛАВА И ПОКОЈ ХЕРОЈСКИМ ДУШАМА.



понедељак, 17. март 2014.

ПОМЕН И ПАРАСТОС РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА У ВИШЕГРАДУ 12. 04. 2014.


У Вишеграду ће се 12. априла код споменика руским добровољцима на војничком гробљу на Мегдану у 10. часова одржати помен и парастос погинулим руским добровољацима.
У редовима Војске Републике Српске је у одбрамбено-отаџбинском рату погинуло 49 добровољаца из Русије, а шест их је сахрањено на српском војничком гробљу на Мегдану.
-------------------------------------
12 апреля в 10 часов Вышеграде возле памятника русским добровольцам на воинском кладбище на Мегдане состоится поминание и панихида по погибшим русским добровольцам.
В радах Армии Республики Сербской во время гражданской войны погибло 49 добровольцев из России, шестеро из них похоронены на сербском воинском кладбище на Мегдане.


Вечна слава и хвала нека је свим руским добровољцима који дадоше највеће своје благо - свој живот ради слободе своје српске браће, и који свету српску земљу још посветише својом јуначком мученичком крвљу и телом.
Њихово дело нека буде пример свима нама како се треба борити за веру, народ и Отаџбину. Њих не смемо заборавити већ се на њих радо сећати и причати о њима и њиховим несебичним делима.
------------------------------------------------
Вечная слава и хвала всем русским добровольцам, которые отдали самое ценное, что у них было -- свои жизни за свободу своих сербских братьев, и которые святую сербскую землю еще больше освятили своей героической кровью и телом мучеников.
Их действия пусть будут примером всем нам, как надо сражаться за веру, народ и Отечество. Их нам не забыть. Их с гордостью будем вспоминать и рассказывать о них и о их щедрости.

уторак, 11. март 2014.

Пресуда Европског суда за ветеране 25. марта

Правни заступник ратних ветерана Срђан Алексић најавио је данас да ће Европски суд за људска права 25. марта објавити пресуду у случају "Вучковић и други против Србије" чиме ће одлука тог суда поводом исплате дневница бити коначна.

- Очекујем да Велико веће потврди првостепену пресуду и да борци треба да очекују исплату накнада по основу дневница из 1999. године - рекао је Алексић новинарима и напоменуо да је обевештење о објављивању пресуде Великог већа стигло 7. марта.

Алексић је напоменуо да од тренутка када пресуда буде коначна остаје рок од шест месеци да се постигне договор са Владом Србије око начина исплате.

- Ми имамо план, али о њему ћемо разговарати када се упознамо са садржином пресуде - навео је Алексић.

Он је рекао да би ратне дневнице требало исплатити за око 16.500 бораца из Ниша и то по 3.500 евра са припадајућом законском затезном каматом што би укупно за све ветеране из Ниша било око 50 милиона евра.

Према Алексићевим речима, број бораца који очекују исплату ратних дневница износи око 70.000 у Србији.

Блиц /  "Дан Ветерана - Видовдан"