Свети мученик старац Вукашин из Клепаца (Јасеновац 1943)

Православни Србин из херцеговачког села Клепаца, ко је се налази на источној обали Неретве (паспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село).

Витез Православља Свети Харитон-новомученик црноречки

Отац Харитон Лукић ( 1969-1999 )
ИЗ ЖИТИЈА НОВОМУЧЕНИКА ХАРИТОНА



СЛЕДБЕНИК ХРИСТА И АРХАНГЕЛА

Господње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада. У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.

зелено државе које су признале Космет а сиво државе које нису признале Космет

Од укупно 192 чланице Уједињених нација, њих 123 није признало независност Косова и Метохије, коју су власти у Приштини једнострано прогласиле фебруара 2008. године, чиме се Косову затвара пут ка чланству у светској организацији и онемогућава да икад стекне атрибуте државности.

 Поред Србије, Косово нису признале: Алжир, Андора, Ангола, Антигва и Барбуда, Арегентина, Азербејџан, Бахами, Бахреин, Бангладеш, Барбадос, Белорусија, Бенин, Бутан, Боливија, Босна и Херцеговина, Боцвана, Бразил, Брунеји, Бурунди, Камбоџа, Камерун, Централноафричка Република, Чад, Чиле, Кина, Конго, Обала Слоноваче, Куба, Кипар, Демократска Народна Република Кореја.

 Међу државама које нису признале сецесију Косова су и :Демократска Република Конго, Еквадор, Египат, Салвадор, Екваторијална Гвинеја, Еритреја, Етиопија, Фиџи, Габон, Грузија, Гана, Грчка, Гренада, Гватемала, Гвинеја, Гвинеја Бисао, Гвајана, Хаити, Хондурас, Индија, Индонезија, Иран, Ирак, Израел, Јамајка, Јемен, Јерменија, Казахстан.

 Ту су и: Кенија, Кирибати, Кувајт, Киргистан, Народна Демократска Република Лаос, Либан, Лесото, Либија, Мадагаскар, Мали, Малта, Маурицијус, Мексико, Монголија, Мароко, Мозамбик, Мјанмар, Намибија, Непал, Никарагва, Нигер, Нигерија, Оман, Пакистан, Папуа Нова Гвинеја, Парагвај, Филипини, Катар, Молдавија, Румунија, Русија, Руанда, Сент Китс и Невис, Света Луција, Сент Винсент и Гренадини, Сао Томе и Принципе.

 Са унилатералном одлуком власти у Приштини нису се сложили ни: Сејшели, Сингапур, Словачка, Соломонска острва, Јужна Африка, Сри Ланка, Судан, Суринам, Сирија, Шпанија, Таџикистан, Тајланд, Тимор, Того, Тонга, Тринидад и Тобаго, Тунис, Туркменистан, Тувалу, Уганда, Украјина, Танзанија, Уругвај, Узбекистан, Венецуела, Вијетнам, Замбија, Зеленортска острва и Зимбабве.

ХОРДЕ НАСЕРА ОРИЋА СУ МИ ПОБИЛЕ ПОРОДИЦУ

Субота, 16. јануара 1993. године забиљежена је црним словима у сјећање Цветка Ристића из Кушића, код Скелана, јер су тог дана муслиманске снаге под вођством Насера Орића убиле његову мајку Иванку, оца Новака, брата Мићу и сестру Митру.



У тренутку напада Цветко је имао четрнаест година, био је најмлађи члан у породици и остао је једини свједок страшних злочина које су Орићеве снаге починиле у његовој породици. Он каже да стравичне слике злочине никада не могу да изблиједе.

Истина дуг према жртвама

Поменом и парастосом, који је служио протојереј ставрофор Миомир Зекић, Борачка организација општине Пале обиљежила је јуче 19. годишњицу јуначке погибије четрнаест бораца ВРС, припадника чете "Петар Пандуревић".



Први човјек овдашње борачке организације, Михајло Парађина, истакао је да је овај чин подсјећање на један од најтужнијих датума у ратној историји Пала, али и на херојство српских јунака, који су положили живот како би спријечили пробој непријатељских снага на ово подручје.

Писмо генерала Александра Лузана Мусолинију о усташким злочинима над Србима!

„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!”

Сетимо их се бар на Видовдан

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.


БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике. Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!

ДАН ВЕТЕРАНА - ВИДОВДАН!

Из тог разлога браћо и сестре,сетимо се на овај Свети дан погинулих јунака наших,запалимо свеће и помолимо се за њихове душе.Поштујмо њихове породице које су дале и поднеле највећу жртву за Србију.Покажимо да нам је стало до рањене браће, и браће који су дали своје делове тела за Србију.Браћо по оружју,поштујмо једни друге,не заборавимо да смо ми једна војска,један народ.


ЖИВЕЛИ СРБСКИ РАТНИЦИ-ВЕТЕРАНИ,ЖИВЕЛА СРБИЈА!
http://www.facebook.com/home.php?#!/event.php?eid=150179208388897