Кошаре 1999: Падобранац никад гладан није

3. део...

Падобранац никад гладан није
јер у ранцу еуроблок крије...

Дани су се лагано низали један за другим. Поједине групице падобранаца сачињене од десетак или мање људи су повремено ишле на задатке извиђања или лакших и брзо изводљивих акција. Додуше и те акције су биле веома ризичне али то је падобранцима вец била рутина. Брзо су их завршавали по оном њиховом старом и добро увежбаном обичају. Дођи тихо, удари јако, заврши посао жестоко и брзо се изгуби. Често су и више група у истом дану ишле на различите задатке, по позиву других јединица или по наређењу главне команде, свеједно. То ником и није било важно.



Седим на камену поред главног асфалтног пута. Пушим и размишљам. Какви смо ми то људи. На ничијем лицу се не види страх, неодлучност, брига. Сваки дан се могло погинути, остати инвалид. То једноставно никоме није било важно, нити је било ко спомињао такву могућност. Повремено се чуло како људи планирају неке ствари кад се рат заврши. Али нису сви успели да остваре своје планове, нисмо се сви вратили живи.

Нека је лака земља нашим погинулим друговима.
Заборавити вас никада нећемо

Посматрам групицу војника што се окупила поред једне дрвене ограде. Њих 5 или 6. Видим код једног од њих бомбу у рукама, обратим пажњу шта раде, шта ће са њом. Мало ми је чудно, падобранци нису имали обичај да се играју са оружјем и у руке га узимају, сем кад треба да га користе и наравно када га чисте и одржавају. Видим један од старијих и искуснијих војника објашњава осталима како да сигурно поставе бомбу уместо мине, да осигурају по ноћи своју позицију у мрачним планинама. Како да појачају бомбу пластичним експлозивом. Насмешио сам се, увек се нешто ради. Пошао сам до провизорне кухиње, до магацина где је било нешто хране. Јело ми се нешто слатко, да питам имају ли нешто. Ја у суштини веома волим слатке ствари и то ми је највише недостајало. Пролазим кроз двориште и видим опет њих неколико. Бацају ножеве у неку даску, нацртали круг и центар у средини. Такмиче се у прецизности. Ко буде најгори ради сто склекова.

- Где си брате, откуд ти да свратиш, пита ме наш симпатицни и добри кувар,
- Ево, да видим шта радите

Кувар ме гледа љубопитљивим погледом. Није навикао да свраћамо често код њега, ретко смо кад шта тражили више од онога него што добијемо за оброк.

-Шта има ново, упитах
- Нема ништа, све по старом, хехее насмејао се
-Хајде реци шта ти треба
-Имаш ли нешто слатко можда
- Слатко, погледа ме зачуђено кувар и развуче лице у осмех
-Аха, слатко, можда чоколаду или нешто слично
- Хахахаааа, не могу да верујем
- Стварно те питам, не церекај се
-Има брате, наравно да има, добили смо еуроблокове за војску и сокиће
-Па дај, брзо сам рекао
-Донео је један

Узео сам еуроблок, онај мањи то беше али за мене у том моменту огроман. Осећао сам се као мало дете, обожавао сам кувара. Пођох без речи напоље у двотиште. Не гледам где идем већ пажљиво отварам, цепам омот и пазим да случајно не откинем комадић који би ми можда пао доле на земљу. Ма и да падне сигурно бих га узео и појео, нема везе, обрисао бих га од прашине.

- Оооо, еуроблок, одакле ти , зачух глас поред себе.
Погледах око себе скупили се око мене они што бацаше ножеве. И од мог омиљеног еуроблока појео сам само једно мало парченце. Поделили смо тај мали еуроблокчић. За срце ми се залепио тај комадић чоколаде. Од тог дана војска је добијала те лепе и слатке еуроблокове али није то баш дуго трајало.

Облизивали смо се као мачори после обилног оброка. Наравно тренутно актуелна тема је била чоколада, ко коју воли и сл. Ођедном су се сви ућутали, начуљли су уши и почели да ослушкују. Погледи су били упрти у ваздух, гледали смо негде горе у небеско плаветнило. Из далека се чуло тихо брујање авиона, убрзо смо препознали тај звук који смо скоро свакога дана по неколико пута слушали. Био је то звук НАТО авиона. Тај авион који је могао у тренутку убити неколико десетина па и више људи се приближавао. Био је то А-10, амерички авион убојитог дејстава, врло опасан. Није био много брз али је зато веома бучан, поготову кад почне да пуца из свог митраљеза. Могао је да лансира ракете које су биле у стању да возило претвори у гомилу растопљеног гвожђа. Једног Пинца нам је већ растопио. Момци који су били у њему су срећом били опрезни, чули су авион, видели га на време и искочили коју секунду пре но што се све претворило у безобличну масу. Та ракета је ишла директно на мотор, ваљда су биле тремовизијски навођене.

Брзо смо се склонили са чистог простора, никада се није знало хоће ли запуцати. Није ни тог дана. Завртели смо главама. Да, било је ту мало и спомињања фамилије али суштина је била да смо жалили што не дођу мало доле да се дружимо. Нажалост никада нису ни дошли доле, нити било ко од тих хабрих и одважних нато војника!!!
Пошао сам у собу где сам спавао. Гледам људе раскомотили се, неко лежи,неко чисти и подмазује оружје. Видим један броји муницију, нешто му није јасно. Бацим поглед на чизме сложене у ходнику, све чисте и изгланцане. Хехее, помислих се, е баш смо враголани, да лепо изледамо по сваку цену и било где па и ту у тим планинамам из којих нисмо знали да ли ћемо увек изаћи са цизмама на ногама. Сетих се строфе оне наше падобранске песме.

- падобранац никад тужан није
- јер око себе лепе цуре вије....



Нешто касније сам добио информацију да се спремим за сутра ујутру, идемо у извиђање у планине. Горе, где се није знало из ког ће се жбуна запуцати а могло је из сваког. Био је то део планине где је војска била измешана са шиптарима, било их је свуда у малим групицама.

наставиће се.....

Падос

Цар Душан Силни

Цар Стефан Душан Немањић 
Цар Стефан Душан Немањић био је цар Срба.
По лику и делу остао је упамћен под надимком – Силни.
Оправдано! Стварно је био – Силни.

Шта рећи о владару који је за непуних двадесет и нешто година (1331-1355) издигао српску државу до мере велике и поштоване силе у Европи. Његова моћ се огледала и у томе да је самподигао прву српску патријаршиу и сам себе прогласио царем. Можда због тог чина, истина, није успео да уђе у ред светаца, али ће засигурно у српским главама остати упамћен!
Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА“ уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира.

Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК“ који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана.1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера, плус 8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да поје“,јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид, док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.
У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, „у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена“ пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

Ремек-дело „Женидба цара Душана” Паје Јовановића

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера.

Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча, који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао уТурцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V.

Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо, док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдом. Турци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне, задихане српске витезове, сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Српска војска је освојила град Сер , 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску. Увидевши да је Bизантијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Bизантије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу.Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ  даровао првом хришћанском цару, Константину Bеликом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: Bољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).
Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког проту Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно богумилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.

Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Bођен мишљу да је Света Гора  једино тле које молитвом може да се „одбрани“ од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.

Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе – Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица.

Хиландар је био предмет посебне бриге и пажње свих Немањића, али од свих њих, после светог Симеона и Светог Саве Хиландар је од Немањића (поред, можда, Стевана Првовенчаног) посетио само цар Душан, који је у њему и на Светој Гори боравио од 1. сепрембра 1347. до јуна 1348. – читавих девет месеци и то са царицом Јеленом.

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана,Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Одлазећи са Хиландара Душан Силни је у знак захвалности, даривао све манастире на Светој гори. Наравно највише је дариван Хиландар. Тамо је и саградио малу цркву, задужбину, оставио је такозвану хашу, свилени покривач за коње, које специјално рађен у Bенецији, ловачки тоболац са стрелама, неколико повеља. Битно је да се каже да је за цара Душана, Света гора је била матица православља.

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканоном светога Саве и Синтагми Матије Властара. Од 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Слика „Долазак цара Душана у Дубровник” тренутно је у поступку сложених конзерваторских радова који трају већ неколико година и обављају се у радионици Народног музеја у Београду.

На месту сусрета цара Душана са братственицима, подигнут је „Крст Цара Душана“, а у близини је цар Душан засадио маслину. Приликом те посете цар Душан је богато даривао све манастире на Светој Гори, а новчано је помогао Хиландару да изврши обједињавање свога поседа на Светој Гори. Од тада до данас хиландарски посед на самој Светој Гори није увећаван, а најновија војна мерења показују да Хиландар на Светој Гори поседује 10 хиљада хектара земљишта, што је највећи земљишни посед једног манастира на Светој Гори – који чини приближно једну трећину читаве Свете Горе, при чему Лавра има посед по величини приближно раван хиландарском, па излази да осталих 18 манастира деле једну трећину Свете Горе.
Цару Душану се приписује изградња параклиса Светих Арханђела (непосредно испод пирга Светог Саве, северно од олтара Саборног храма).

Где је ту оно што је мало познато Србима?
Поред свих ствари које је Душан оставио, остала је и једна винска купа, од сребра позлаћена изнутра и споља. Та купа је имала, за разлику од осталих које су биле од 2,5 децилитара, запремину од 2,5 литара. То је била мера Цара Душана!

Bолео је да попије, али не и да се напије. Није био пијанац.
Шта казује та толика винска купа?

Та винска купа нам говори да је Душан био стасит човек. Мало ко зна да је Цар Душан, био висок скоро 2,14 метара. По налогу Синода Српске православне цркве, владика Атанасије Јефтић са комисијом, отишао је у цркву Светог Марка у Београду и отворио кивот у коме лежи Душаново тело. После мерења дошли су до сазнања да је Цар Душан био огроман човек. Интересанто је рећи да је Душан био велик и турнирски борац. Није пропуштао витешке двобоје и увек је побеђивао.
Помиње се нека Душанова гарда џинова?
Душан је имао личну гарду састављену од ратника из целе Европе, од којих је сваки био висок преко два метра. Гарду је сачињавао 101 човек и сви су били преко два метра, што сведоче многи историјски документи. Само је један од њих био је виши од свих.
Ко је смео да буде виши и од Душана Силног?
- Душанов барјактар! Највеће изненађење је ратни барјак, који је такође остављен на Хиландару. Барјак је троугаоног облика димензија три метара са 4,5, од осам слојева тешке свиле, на врху је велики крст тежак четири и по килограма. Замислите сад, такав барјак треба носити у левој руци, док у десној треба носити мач и бранити заставу!

Око те Душанове џиновске гарде има помало и епског заплета…
- Ту постоји једна лепа прича. Историјски поткована. По повратку цара са Хиландара, диже се цела Албанија у жељи да изађе из царства. Пошто је престоница била у Скопљу, цар подиже своју гарду, и за 28 дана обиђе целу Албанију. Испред скоро сваког града, пред којим би се појавио Душан са својом гардом, град би отворио врата и истакао белу заставу. Било је само неколиком мањих окршаја у којима су непријатељи били потучени до ногу.
У саставу његове гарде, било је људи разних националности?
- Да. Од Шведана, тевтонских Немаца, Талијана из Албаније, наших херцеговаца и других. Само један услов је морао да буде испуњен. Сви су морали бити виши од два метра!?

СРЦЕ ИЛИ ТРОВАЊЕ?
Наводно, доживео је срчани удар. Али треба имати на уму да је Душан био атлета, да не постоје докази, нити какав папир, који би указивао на погоршано здравствено стање цара! Зато, можда би требало урадити анализу скелета, и утврдити о чему је реч?! Такође важно је напоменути, да је наш народ и црква направила велики грех што није желела да Душана прогласи за свеца.

Да ли је један тако стасит и моћан владар умро или је убијен, још увек је непознато. Истина, има прича да је био отрован, али до данашњих дана, осим појединих текстова у новинама, даље од могућности да је отрован, ништа историјски и чињенично није доказано.
Оно што јесте познато и што је чињеница је да је Душан Силни био велика сметња католичкој цркви, али и тадашњој Византији. Постоји прича, да је Душан по повратку из Албаније, на прослави победе, дао једну неопрезну изјаву, да му је следећи корак, смиривање Фрањеваца и других католика који малтретирају српско становништво у Далмацији. Десет дана после те изјаве, 20. децембра 1355. године, он је изненада преминуо.

Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је Царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Hије тешко проверити да ли је Душан стварно био отрован. Његове кости се налазе у Цркви Cв. Марка у Београду. Могу се узети узорци и дати на ВМА на анализу, као што је то учињено са костима св. Превлачких мученика. На крају су на ВМА потврдили да је у костима присутна концентрација арсена, што је и потврдило причу стару око 1000 година да је око 80 мученика Превлачких било отровано од стране једног католичког плаћеника.

,, БОЈТЕ СЕ, ЈА НИСАМ ЧОВЕК, ЈА САМ ВУК…“ ( Душан Силни )

Кошаре 1999: Падобранци на одмор немају права

2. део...

Падобранци на одмор немају права
у сваку борбу морају поћи..... и ишли су увек.

Наставак ....... други дан

Седим на кревету, опрема свуда око мене разбацана. Бацам поглед на пушку окачену о ћошку кревета. Кривим главу, болна гримаса на лицу, све ме боли. Желим да видим да ли је закочена, знам да је метак у цеви. Гледам у оквир, у ону малу рупицу, видим да се ништа жуто не види, оквир је полупразан.



Спустисмо се тог дана са оне злокобне планине, прођосмо кроз њен пакао, кроз њене разјапљене чељусти које су вребале и жељно очекивале да нас зграбе, самељу и у мртву ствар претворе. Да будемо ништа, да будемо само једна прича која ће се временом заборавити.
Узимам једну од преосталих кутијица са муницијом, хоћу да допуним оквире. Мало је метака преостало. Прврћем по џеповима. Гледам у оквире бројим, један ми фали, немогуће, изгледа да сам га изгубио. Да ли сам га недге оставио приликом мењања или је негде испао, размишљао сам. Покушавао да се сетим следа догађаја. Толико сам оквира променио да је било немогуће да се било шта сетим. Пуним полако, прсти ме боле, све ме на телу боли, сваки покрет ми причињава велику бол. Трпим и пуним даље, знам да морам.
Чини ми се да ме тек сада неки страх обузима, појављују ми се слике пред очима, брзо се смењују не могу их пропратити. Кошмар…

Посматрам колегу падобранца, полако иде кроз спаваону, бауља придржава се за кревете. Једну је чизму скинуо другу није, само је откопчана била. Уморним погледом га пратим ћутке. Видим хоће да прескочи неке моје ствари што стоје на поду. Ону ногу са чизмом полако подиже, не и де, застењао је. Опет покушава, види се да трпи велики бол, мумла себи нешто у браду. Погледа ме. Устао сам да му помогнем.

Придржи се за мене, ајде полако
Боли брате, сад се све оладило, не могу да скинем чизму
Где те тачно боли
Не знам цела ме нога боли, ваљда зглоб
Да ниси искренуо, можда је напрсао
Не знам брате , боли много, надуо се изгледа

Касније је доктор прегледао ногу падобранцу. Није била сломљена, искривио је зглоб, ко зна кад изгледа још кад је исао на горе. Трпео је болове и борио се. Тако се и вратио. Био је један од оних који су носили рањеног Мајора.

Те вечери сам заспао обучен наслоњен само руком на страницу кревета. Не сећам се кад сам се преместио и легао као човек, кад сам се испружио и ко ме је уопште покрио, јер знам да ја сигурно нисам. Неко од колега падобранаца, можда неко од официра јер они још дуго нису отишли на починак. Обилазили су нас целе ноћи.

Следећег дана официри су ишли на састанак у команду. Не знам када су отишли, спавао сам дуго. Сећам се да су се вратили предвече, мрак само што није прекрио планине. Војска се полако будила са болним гримасама на лицу. Мишићи су се охладили и све је почело да боли. Многи су имали модрице по телу, отекле зглобове, убивотине на све стране. Била је и понека раница, настала вероватно од неког камена, гране или ко зна чега већ. Све у свему били смо измрцвављени и доста уморни.

Официри су се ватили са састанка, један од наших подофицира ми је испричао о томе све, шта је било и зашто поново кренусмо те вечери.

„Дижи све што може да стоји на ногама идемо у помоћ 72.-гој. Зову и кукају, изгинуше им силни људи. Рекао сам тада команданту, устајући из кревета, само ја знам са колико бола и муке, да ћу дати све од себе али да су људи преуморни, израњавани, са отеклим зглобовима. Мораш дићи све или гледај како ја идем сам, ја морам. Наравно то су чули сви у спаваони и почели да устају, бол на лицима је био више него видљив, нису чекали наредбу, видело се да једва стоје али одлучност је била велика. Војска је почела да се спрема ћутке, узима опрему, проверава оружје, убацује метак у цев. Рекао сам, ја ћу поћи и поћи ће сви они који успеју стати на ноге, али молим те не замери онима који остану јер знам да стварно то не могу. Климнуо је главом и изашао са забринутим и уморним изразом лица. Размишљао сам о онима који ће остати, знао сам да ће их то болети али шта сам могао, схватао сам њихову немоћ у датом тренутку, јучерашњи дан је био убитачан за све нас. „

Поново је 150-тица ишла ка Кошарама и са собом носила падобранце у још једну борбу. У том мраку испод цираде, тада сам осетио страх. Био сам сигуран овога пута ћемо бити десетковани. Покушавао сам да видим људе у мраку, њихова лица, да запамтим њихове очи. Плашио сам се, ваљда ће проћи кад запуца. Глупо са моје стране али....

Возачи су журили, брзо су возили, нису се обазирали на нас кој смо седели на дрвеним клупама. Требало је брзо стићи, било је хитно. Свака коска ме је болела од труцкања, ту и тамо се у мраку чуо по неки болан уздах и јаук. Ћутали смо задубљени у своје мисли. Размишљао сам, шта ако се поново морамо пењати онако напорно? Не то нећу моћи сигурно издржати, сигурно ћу остати негде, плашила ме је та помисао. Био сам свестан своје изнемоглости. Знао сам да смо сви такви, изнемогли. Међутим падобранци су опет кренули у борбу не обазирући се на своје ране, кренули су да помогну другој јединици. Кошаре не смеју пасти.
Возили смо се узбрдо, кривудавим и уским путем пуног камења. Седео сам на самом крају камиона и гледао напоље. Неколико пута ми се чинило да само што нисмо слетели у провалију. Пут је толико био узак за наше велике камионе. Како ли су само возачи видели да возе кад светла нису палили?



Успорили смо, још мало неког маневрисања и најзад смо стали. Издато је наређење да не излазимо из камиона и будемо тихи. Видео сам опет неку кућу, врзмала се нека војска око ње. Решио сам да изађем упркос нарађењу, имао сам неописиву жељу да напустим тај камион. У даљини се чула спорадична пуцњава. Скок на земљу са високе платформе камиона ми је био веома мучан, болан, једва су ме ноге држале, затетурао сам се. Скоро да сам пао на земљу, не знам да ли бих могао поново устати. Полако палим цигарету, покушавам да је сакријем, не знам ни сам зашто. Ваљда је инстинкт прорадио у мраку. Видим и подофицир један исто изашао, поздравља се са једним од бораца који су ту били, познају се. Чујем да причају али не разумем, тихо разговарају. Видим нашег команданта код угла куће, у друштву са неким официрима 72. ваздушно десантне. Опет бацам радознао поглед ка подофициру, желео сам да чујем шта разговарају.

Подофицир ми је написао о чему су разговарали тада:

„Ја некако излазим из камиона , како само ја знам, и угледам таблу на кући, пише Кошаре. Погледам мало боље и препознајем пар другова из 72-ге. Прилазе, грлимо се и питам шта је било где гори, где је борба? Колико је мртвих, зашто нису опремљени за полазак, у ком правцу треба да идемо.....??????? Један се насмејао и тај осмех нећу никад заборавити.

Брате хвала вам.
Били сте стварно брзи, одмах сте досли, али нема више потребе, већ су стигли из…
Не могу се сетити које јединице, да нас замене овде на положају тако да ви не требате.

Питао сам само што сте нас дигли да вас заменимо на положају???? Рекао је да и они имају душу, треба да одморе мало. Окренух се и вратих до камиона , замолих да ми помогну да се попнем. Испричах људима о чему се ради. Да и они имају душу, треба да се одморе. Још дуго су ми те речи у повратку одзвањале у ушима. А ми, шта је са нама, зар ми немамо душу? „

Возили смо се назад. Осећања су била помешана, поносни на себе и помало љути на њих. Али ми смо падобранци 63. падобранске Бригаде, увек спремни за најтеже задатке. И кад могу и кад можда не могу, падобранци немају право на изморену душу.

После неколико дана, напустили смо зграду у којој смо били. Чуло се да је зграда лоцирана и да ће се вероватно бомбардовати. Нато авиони ће одрадити свој посао, са безбедне висине, храбро са њихове стране. Преселили смо се пар клометара даље…

Падос...

Танаско Рајић, Карађорђев барјактар

Танаско Рајић ,Карађорђев барјактар - српски јунак из Страгара

Један од најистакнутијих устаничких српских јунака Атанаско (Танаско) Рајић је рођен у селу Страгари под Рудником 1754. године. Његови најближи потомци тврде да је рођен 31. јануара по старом, односно 11. фебруара по новом календару, на Светог Атанасија зимског по коме је добио име Атанаско (Танаско).

Пре почетка устанка друговао је са својим земљаком Јанићијем Ђурићем, касније Карађорђевим секретаром. Са њиме се и ородио оженивши једног од својих синова са Перуником, млађом Ђурићевом сестром.Након пропасти Кочине крајине и повлачења Аустријанаца и српских добровољаца преко Саве и Дунава 1789. године, Аустрија прикупи нову војску и са српским добровољцима опет нагрну преко Саве и Дунава. Српске добровољце у Поморављу и Јасеници сада почеше да окупљају Радич Петровић и Карађорђе Петровић, који се појави и у Страгарима.

Ту се Карађорђе распита за Танасковог оца који је био један од добровољаца у претходним ратовањима, па чувши да је он умро, упита Танаска да ли би он заменио оца. Танаско се двоумио, био је већ ожењен, имао децу, а и летина је била добро понела, али чувши да се и његов добар друг из детињства Милован Ђурић определио за добровољце, одлучи се да и он пође. Окупљени добровољци на челу са Карађорђем убрзо су освојили Рудник и Чачак.

Са Карађорђем и другим шумадијским хајдуцима учествовао је у многим обрачунима са Турцима. У његовом крају по свирепости је био познат Турчин Сали-ага. Танаско Рајић се удружује са својим пријатељима у намери да потуче Сали-агу. Био је упућен на договарање која су вођена међу истакнутим Србима за подизање устанка. Вече уочи Сретења 1804. године приспео је Танаско у Орашац заједно са Карађорђем, Станојем Главашем, Јанићијем Ђурићем и још шездесесетак наоружаних Шумадинаца. Сутрадан, на орашком збору бирао се предводитељ српски. Танаско је са својим Шумадинцима углас повикао: "Ђорђија за вођу!" Карађорђе је црвено-белу заставу предао Танаску Рајићу. Тим чином Танаско је постао барјактар устаничке Србије.

По избијању устанка, Танаско је отишао у своје родно село и тамо прикупљао и организовао људе за опсаду Рудника која је уследила. Танаско је био огорчен на Сали-агу и обећао је да ће га лично убити и спасти Рудник зулума. Устаничка војска са Танаском на челу је 2. марта 1804. опколила град и затражила предају Сали-аге. Турци су ово одбили, припремајући се за борбу, очекујући помоћ Кучук-Алије из Београда. Танаско Рајић командује напад. У међувремену Турцима су стигла појачања из Чачка, па се развио јак бој на прилазима граду. Танаско Рајић је тада рањен у руку, Турци су били поражени, а њихови коњи и наоружање заплењени.

У стварању првих државних власти Танаско није учествовао. Све време остао је само војник и то веома храбар. Када су му Шумадинци испоручили Сали-агу, Танаско је исукао своју сабљу пред клечећим Турчином и рекао да ће испунити своје завештање. Сали-ага је посечен. У даљим војевањима Карађорђа, Танаско Рајић учествује против Алије Гушанца на Морави када је са својом војском утврдио Црни врх код Јагодине и сачекао Гушанца. Гушанац је побегао из боја, а његова војска је разоружана. Поред Танаска Рајића у овом боју се истакао и Јован Курсула. Након ових успеха, долази до трвљења између Танаска и Карађорђа. Узроци су били политичке природе, јер устаницима није одговарао Карађорђев централизам. Танаско Рајић одлази у своје село. Ту је остао све до 1813. године. Када је Србија допала тешкоћа, Танаско је пружио Карађорђу руку помирења и отишао у његов штаб у Јагодини, како би му помогао да брани Србију. После пропасти устанка, Танаско Рајић се поново вратио у своје село и својим очима гледао турску освету.

Иако је био тада већ у годинама, Танаско Рајић је одмах подржао Милошев Други српски устанак и кренуо опет да се бори. Као главни командант устаничких снага, Танаско Рајић је кренуо да протера Турке из Чачанске нахије. До пресудног боја је дошло на брду Љубићу, 6. јуна 1815. године. Турски заповедник Имшир-паша је кренуо да разбије српске положаје недалеко од Чачка. Спремајући се за одсудну борбу, српски устаници су у журби утврђивали шанчеве на Љубићу, око километар и по северно од Чачка, где се Имшир-паша сместио.

Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака на српске положаје, а устаници су се на почетку боја држали храбро. Танаско Рајић је командовао батеријом топова на оближњем брдашцу. Пред почетак битке, Танаско Рајић је постао капетан у војсци Милоша Обреновића. Вешто је руковао топовима. На самом почетку боја, Танаско Рајић је прецизно тукао турске положаје, па су Турци опколили његов положај. Ситуација је постала тешка, али се Танаско није ниједног тренутка одвајао од својих топова. Кад су Турци сасвим продрли у шанчеве где се Танаско Рајић налазио, престао је да командује паљбом, извадио кубуру, попео се на један топ и почео да пуца у Турке. Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде по речима очевидаца. У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила бој, након чега су се Турци повули у Чачак.

Са пет синова живе у беди!

Са пет синова живе у беди! Из локалне самоуправе их саветовали да не рађају више деце

Лесковац – Горан и Оливера Марковић из Лесковца имају петорицу синова. Надају се да ће ускоро добити још једног.

Ово је невероватна прича о Лесковчанима који се свим силама боре против беле куге. Све би било идеално, да они не живе у једнособном стану, без посла су и имају преко 210 хиљада динара дуга за струју, телефон и комуналије.

Марковићи не успевају да саставе крај са крајем. Немају ни телевизор у стану, али не одустају.

Горан је и ратни ветеран. Учествовао је у ратовима у Хрватској и на Косову. Дијагностификован му је Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). За породицу зарађује на сезонским и дневним пословима.

„Када ми неко да хиљаду динара, презадовољан сам. Али то се одмах потроши на најосновниоје“ прича овај човек.

Ова породица живи од 17 хиљада динара социјалне помоћи и дечијег додатка. Горан се, како каже, за посао чак четрнаест пута обраћао градским властима.

„Обраћао сам се помоћнику градоначелника Дејану Цакићу који ми је на крају рекао да престанем да се жалим и да ме нико није терао да их правим. А моји сино0ви су моје највеће богатство“ каже нам четрдесетогодишњи Горан.

Најстарији син Георгије има 15, а најмлађи Василије 5 година. Деца су добри ђаци и сви тренирају џудо. Марковићи су поносни на њих.

Оливера до сада није покушавала да се запосли јер је морала да се брине о синовима.

Ови људи не траже много – само стални посао и могућност да својој деци пруже најосновније ствари за иоле нормалан живот.

(Амфхост.нет) Србин.инфо

Србима 3.000 година робије

Судови у региону за ратне злочине осудили највише припадника нашег народа. Ствара се слика да је само један народ крив за ратове на подручју бивше СФРЈ.

ПРАВОСУДНИ органи Србије, БиХ и Хрватске највише пресуда за почињене ратне злочине донели су против Срба. Осуђени припадници српског народа, ако се зброје казне које су им изречене, робијаће близу три хиљаде година.

Према подацима које је, поводом десетогодишњице рада, изнело српско Тужилаштво за ратне злочине, у Београду је осуђено 106 лица на укупно 1.200 година затвора.

Огромна већина осуђених су Срби.

Исти случај је и са пресудама у БиХ. Тако је према подацима Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, у суду БиХ осуђено 79 Срба на укупно 1.258 година и шест месеци затвора. Суд БиХ био је неупоредиво блажи према Хрватима, па је осудио њих 13 на 158 година робије, а Муслиманима је пресуђено у 15 случајева и добили су укупно 153 године затвора.

У Хрватској се тешко долази до прецизних података, али се зна да су, према подацима Центра за суочавање са прошлошћу „Документа“, закључно са 2012. вођени поступци против 3.495 лица, од чега је 87 одсто Срба, а правоснажно је осуђено 576 лица. И ту су Срби огромна већина. Такође, познато је да су пресуде Србима износиле између 15 и 20 година, док су Хрвати и за најтежа кривична дела добијали мање од десет.

Да ли се оваквом судском праксом ствара слика да су Срби највећи кривци за ратове деведесетих?

- Свима је јасно да се оваквом праксом судова у бившој СФРЈ ствара потпуно погрешна представа, да су један народ, једна војска и једна политика криви за све током ратних година и тиме остаје историјска неистина о одговорности само српског народа - каже за „Новости“ адвокат Миодраг Стојановић, који заступа више предмета у Хагу, судовима БиХ и ентитетима. - Сигуран сам да некима у светским центрима моћи тако нешто одговара и да се уклапа у стереотипе.

А адвокат Милан Вујин, који је заступао више предмета у Хагу, оцењује да је овакав начин суђења условљен негативним деловањем Хашког суда.

- Суд у Хагу је поставио такве стандарде да је у неколико случајева, судећи оптуженима из врха хрватске власти пресудио само у неколико случајева, док је и за Бошњаке било веома мало случајева. То је јасно указивало да су Срби означени као народ који је изазаво сукобе на простору бивше СФРЈ и да треба да одговара више него остали - каже Вујин за наш лист.

Наши правосудни органи, истиче Вујин, придржавају се праксе која је прихватљива за најтежа кривична дела међу које спада и ратни злочин:

- Али код наших судова приметно је да се не праве индивидуализацију, односно не узимају се у обзир околности везане за личност и околности под којима је дело извршено, већ су изречене казне врло често уједначене и крећу се између 15 и 20 година затвора.

Да посебан проблем представља правосуђе у БиХ и да оно својим деловањем не доприноси помирењу и суживоту, сматра Милорад Којић, руководилац Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

- Циљ босанскохерцеговачког парвосуђа је да се процесуирају Срби, а никако злочини над Србима - оцењује Којић за „Новости“. Три предмета против Бошњака за најтежа дела чаме у фиокама: злочини Атифа Дудаковића, предмети за Добровољачку и за Тузланску колону.

- Државном стратегијом предвиђено је да се у року од седам година процесуирају сви злочини - појашњава Којић. - Они, међутим, стоје у фиокама, а налогодавци, починиоци и извршиоци умиру. Намерно се одуговлачи.

ПРИМЕНА РАЗЛИЧИТИХ ЗАКОНА

КАО посебан проблем адвокат Милан Вујин наводи што је Суд БиХ неселективно приступао и у примени Казненог законика.

- Суд у БиХ примењује одредбе свог кривичног законика, у који је уведено дело злочин против човечности и под тим се доносе пресуде дуготрајног затвора више од 20 година, а највећа прописана казна је 45 година - каже он. - У Србији и Хрватској примењује се, међутим, закон бивше СФРЈ по коме су максималне казне 20 година. Став суда у БиХ крши принцип да треба примењивати закон који је важио у време почињеног дела, дакле током рата.

Новости

Гледао сам како Србима секу главе и пеку их на ражњу

Муслимански сведок у Хагу: Гледао сам како Србима секу главе и пеку их на ражњу

Бивши муслимански војник, сведок у Хагу, тврдио је и да је, у мају 1992, био присутан када су околини Братунца двојици Срба одсечене главе, док је „један полицајац на ражњу испечен“.

Сведочећи скривеног лика и електронски измењеног гласа, заштићени сведок КW-12 изјавио је да је при пробоју Армије БиХ из Сребренице ка Тузли, у јулу 1995. у шуми страдало „1.500 до 1.700″ особа, које нису биле покопане.

Осим у заседама Војске Републике Српске, они су страдали и у међусобним окршајима.

Сведок је – током дугог и, на моменте, конфузног исказа, који је било тешко пратити – оспоравао и број Муслимана убијених у селу Кравица, у првој од масовних ликвидација после пада Сребренице у јулу, као и одговорност српских полицајаца који су осуђени за тај злочин.

Караџић (68), који је тада био председник Републике Српске и врховни командант њених оружаних снага, оптужен је за геноцид над око 7.000 Муслимана из Сребренице у данима након што је Војска РС, 11. јула 1995, заузела ту енклаву која је била под заштитом УН.

Побијајући ту оптужбу, Караџић тврди је да је у масовним гробницама око Зворника, из којих су тела убијених била ексхумирана, биле покопане и жртве пале при пробоју колоне АБиХ из обруча око Сребренице ка Тузли.

Сведок КW-12 тврдио је да је, током пробоја, од 11. до 13. јула 1995. „могао видети 1.500 до 1.700 – 2.000 мртвих“. Неки су, по његовим речима, страдали у три заседе ВРС, али је било и међусобних убистава. „Наиђе неко… нема документа, не зна бисмиле, није обрезан, одмах се убија“.

Након што је заробљен, 13. јула, сведок је, како је изјавио, био пребачен у земљорадничку задругу у Кравици, где су били други муслимански заробљеници.


У „првој просторији било је око 80 људи, није могло стати ни 100, ни 200 људи“. Након што га је стражар, пријатељ упутио у другу просторију, КW-12 је „чуо кратак рафал“ и „кроз прозор излетео и побегао“.

Према оптужници и ранијим пресудама Трибунала, српске снаге су у кравичком складишту тога дана убиле око 1.000 муслиманских заробљеника, а за тај злочин пред судом БиХ осуђено је неколико припадника специјалне полиције РС.

КW-12 тврдио је, међутим, да осуђени нису били у Кравици у време масакра, него у оближњим Сандићима и да их је он видео док су га, после заробљавања, српски војници туда спроводили. Тврдио је да је о томе после рата обавестио и тужилаштво у Сарајеву и агенцију СИПА, после чега су му тражили да потпише да „никада није био у Сребреници“. Из његовог исказа произлази да је сведок био у затвору после рата у БиХ.

Сведок је тврдио и да је код једног од погинулих у заседама при пробоју колоне АБиХ из Сребренице пронашао „100.000 марака“ које је, са другима, „попушио“, завијајући у њих дуван. „То нам је био папир дувански“.

Пре доласка у Сребреницу, по исказу сведока, припадници његове „16 муслиманске источне бригаде“ убили су, у околини Зворника, српске цивиле, али и муслиманске избеглице које су то виделе.

Тврдио је и да је, у мају 1992, био присутан када су околини Братунца двојици Срба одсечене главе, док је „један полицајац на ражњу испечен“.
После тога и убиства српског судије Горана Зекића, српске снаге су сведока, његовог оца „и све комшије Муслимане извеле из кућа и одвеле на стадион у Братунцу“. Убрзо су били пребачени у школу, где су их „шешељевци“ и „бели орлови“ мучили, тукли и убијали.

Описујући како је, потом, био међу 450 Муслимана који су били пребачени на Пале, а потом у Високо „на размену“, сведок је заплакао. „Не могу ништа лоше рећи о боравку на Палама, могу само да се захвалим полицајцима… Дошао сам у веома лошем стању, био сам сав исечен“, казао је, потврђујући да му је пружена медицинска помоћ.

Према оптужници која Караџића терети за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је у седам општина имао размере геноцида, Муслимани из Братунца су преко Пала били протерани.

Сведока одбране КW-12, сутра ће унакрсно испитивати тужиоци. Оптужница Караџића терети и за терор над цивилима у Сарајеву дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање за таоце припадника Унпрофора, 1992-95.

(Бета)