недеља, 08. јул 2012.

Синове је изгубила, али је љубав сачувала

РЕПОРТЕРИ "ВЕСТИ" УРУЧИЛИ ПОМОЋ МАЈЦИ ТРИ ПАЛА БОРЦА ИЗ ШАДИЋА КОД ВЛАСЕНИЦЕ


Старица Милева Лазаревић захвалила се Тихомиру Живковићу и оцу Александру Шкорићу из Карлсруеа који су прикупили и послали 350 евра

ОД СЕДМОРО ДЕЦЕ, ОСТАЛО ДВОЈЕ: Милева Лазаревић



И мало је пуно, када желимо да искажемо пажњу људима који су током последњег рата у Босни дали оно највредније - своју децу.
За 76-годишњу Милеву Лазаревић, која живи на врху Власенице, у делу симболично названом Борачко насеље, таква помоћ је измамила сузе јер је сазнала да није заборављена њена жртва - током рата страдала су јој тројица синова.
Да подсетимо, причу о храброј Милеви први је публиковао некадашњи високи официр Војске РС, пуковник Миленко Аврамовић у роману "Мајка" која говори о четири жене које су изгубиле укупно 12 синова. Књига се нашла и у Књижари "Вести", а ова прича је међу првима ганула наше земљаке из Карлсруеа, посебно што је Милева једина од мајки која је жива.
У договору са Тихомиром Живковићем и тамошњим свештеником Александром Шкорићем, одмах су прикупили 350 евра.
Запослени у "Вестима" су затим прикупили довољно гардеробе, па је наша екипа прошле недеље, заједно са пуковником Миленком Аврамовићем, посетила ову храбру старицу и уручила дарове.
- Драга децо моја! Синове сам изгубила, али љубав и оданост према свом народу нисам. Захвална сам свима на овој пажњи - у сузама је прихватила дарове ова храбра жена коју живот није мазио.
Са супругом Владом живела је у селу Шадићи, удаљеном 20 километара од Власенице. Ово село је поприште најмонструознијих злочина над Србима за које до данас нико није одговарао. А деца су јој погинула у одбрани села.
"ОЛТАР ЗА МОЛИТВУ": Пук. Миленко Аврамовић, мајка Милева, син Зоран са децом

Данас, од укупно седморо деце које је родила, остало јој је само двоје. Кћерка Митра Мишић живи са својом породицом у Власеници, а о Милеви брине једини преостали син Зоран, који сада има 36 година.
- Прво дете, кћерку Божану сам изгубила само месец дана после порођаја. Цео живот смо се Владо и ја патили јер је ово сиромашан крај и ми смо се сналазили како смо знали и умели. Радили смо од јутра до мрака да отхранимо и изведемо на прави пут нашу децу - почиње своју стравичну исповест мајка Милева.
Гарсоњера у којој живи је преуређена у својеврстан олтар за молитву мртвима. Поред кревета, на радном столу поређане су увеличане фотографије настрадалог супруга, тројице синова и кћерке која је 2007. године извршила самоубиство.
Милева са својим мужем и децом обично пред спавање започне причу, као да су живи. Онда се расплаче и тако дочекује зоре...

Прикључци за трактор и грталица

Зоран Лазаревић каже да са мајком често одлази у Шадиће, али да имају велики проблем када је зима јер раоник за снег који је направио ипак не може да замени онај оригинални.
- Изнова и изнова га варим и крпим јер новца да купим нови немам. А зими је без тог раоника немогуће доћи до села па бих га ја користио и да помажем завејаним комшијама. Чак би ми значило, ако неко има исправан, а полован да га прикачим.
Зоран додаје и да има проблем око набавке прикључака за трактор.
- Председник РС Милорад Додик ми је поклонио трактор, али неко из његовог окружења није знао да је трактор без прикључака скоро бескористан, па размишљам да га вратим - вели Зоран.

Породица на сахрани, лопови у кући

Када се рат завршио и када су Лазаревићи помислили да ће све кренути нормалним током, 1997. године се, због превелике туге за супругом и браћом, у 40-ој години живота убила кћерка Милка.
Њен брат Зоран, једина преостала мушка глава у кући, био је задужен да организује достојан испраћај. Када се вратио са сахране, схватио је да су му лопови украли косилицу вредну 2.000 евра.
- Косилицу сам узео на кредит, тако да сам следећих годину дана исплаћивао рате. И даље ме боли што је неко искористио нашу патњу за крађу - вели Зоран Лазаревић.

Животом би бранила РС

Милева Лазаревић је током рата имала прилику да говори пред групом генерала Војске Републике Српске на челу са генералом Ратком Младићем. И даље памти шта им је тада рекла:
"Моји синови нису изгинули, они су заједно са вама. Остала сам са још једним сином, али Република Српска је светиња и ако треба још да је светимо и да је бранимо, са њим ћу кренути да погинемо за ову Републику."

- Пред сам почетак рата, децембра 1991. године отрован је мој супруг Владо. Никада нисмо сазнали од чега, али сумњамо да је отрован у продавници коју је држао један муслиман. Свенуо је као биљка, за 10 дана. Нисам га ни оплакала, а освануо је рат и убрзо је наше село, Шадићи попаљено, а ми избегли у Власеницу. Мушке главе су одлучиле да и та згаришта бране својим животима тако да су стално били на положајима. У једном нападу муслимана, 17. децембра 1992. године погинуо је мој први син, Боро. Имао је 31 годину и троје деце, а преко женине породице је могао да отпутује у Француску, и да не осети рат... Али, није желео да остави своје комшије. На Метерезима, изнад Шадића га је смрт стигла. Најмлађем брату Зорану је издахнуо на рукама - сећа се свега ова жена на чијем срцу је рана до ране.
Остали Милевини синови, 29-годишњи Саво, 26-годишњи Станко и Зоран који је тада имао само 16 година, наставили су да бране своја огњишта.
- Пре него што ће ми погинути синови Саво и Станко, кћерки Милки Вуковић је 21. октобра 1992. године погинуо супруг. Нисмо га поштено ни оплакали, а онда су, враћајући се са смене са брда Грбић, из заседе, убијени моји синови Саво и Станко. У тој заседи је још 13 људи страдало, а када су их довезли трактором ја сам се онесвестила. Туга ме је с ногу оборила... - прича са сузама Милева.
Ова храбра старица одолева животним патњама како зна и уме. Не чује добро, па јој је син Зоран пре неколико месеци купио слушни апарат у Зворнику који је платио 325 евра. Међутим, да ли због лошег квалитета апарата или чињенице да би морала да носи и други, Милева и даље не чује најбоље.
- Можда је проблем до апарата, а можда би требало да се узме други, за лево ухо. Најмањи је проблем да у Зворнику направимо уметак за ухо, али, нажалост, новца за тај други апарат немамо - каже Зоран, који би све учинио да мајци старост олакша.
Нажалост, жеље су једно, а могућности друго.

Нема коментара:

Постави коментар