У рат иду само овце без памети - архива

Да је одлазак у рат његова највећа грешка схватио је када је, тешко рањен и утрнуо од болова, лежао на покретним колицима у ходнику ортопедске клинике. "'Који је, бре, овај', виче једна сестра. 'Добровољац из Врања', одговара друга. 'Пусти будалу, ко га је терао да иде тамо'", испричао је "Вестима" Миодраг Тасић, некада добровољац у рату на просторима бивше Југославије, а данас борац за мир.

Из Корбевца код Врањске Бање отишли сте 1993. као добровољац у рат у Хрватској?
- Остао сам без посла, код куће жена и двоје деце, време ратно. Ставим прст на чело, отићи ћу у рат као добровољац, бранићу српске земље, а кад се вратим добићу сталан посао. Ко рескира тај добија, другачије не може. Добио сам - десну руку патрљак, а лева укочена, само два прста се померају.

Миодраг Тасић, члан Удружења ратних ветерана за мир

Како сте рањени?
- Гађали су зољом кућу у којој сам био. Њу су промашили, улицу и мене нису. Кад сам дошао себи, гледам где ми је пушка. Она у комадима. Погледам, опасач испред мене. Од детонације одлетео са панталона. На њему дроњци, делови меса и костију, крв се цеди, а горњи део руке као згужвана хартија.

Кад сте први пут схватили да је одлазак у рат ваша највећа грешка?
- Лежао сам на ортопедској клиници на покретним колицима у ходнику. Утрнуо од болова, уста не могу да померим. "Који је, бре, овај", виче једна сестра. "Добровољац из Врања", одговара друга. "Пусти будалу, ко га је терао да иде тамо."

Били сте у Америци на лечењу захваљујући швајцарској хуманитарној организацији ИОМ?
- Спасли су ми руку. Вратио сам се 1995. и свратим с пријатељем у сеоску кафану. Чујем за суседним столом: "Ма, ко га шиша, био је по Хрватској да краде." Ја се дигнем и одем кући. Жена ме оставила чим сам кренуо у рат. Син бежи од мене, ћеркица такође. Страх их да ми приђу. Почео сам да пијем дан и ноћ. Бежали су сви од мене, а највише ја од самог себе.

Како сте постали борац за мир?
- Почео сам да 2003. идем на групну психотерапију. Позвали су ме на семинар у Игалу. Од ратних ветерана поред мене био је и Аднан из Сарајева. Била је велика група младих људи из целе бивше Југославије која је слушала и записивала наше приче. Гледам младу жену, везала мараму око главе, причам своју голготу, а она плаче. Не престаје. Упознајемо се. Елвира Салчин из Коњица. Мени кренуше сузе. Младићи и девојке из Хрватске, Републике Српске, сви око мене. Мењамо адресе, љубе ме на растанку.

Шта сте тад схватили?
- Седео сам у хотелској соби, а сузе су ми квасиле чаршав. Рекао сам себи: Еј, мој Мики, схваташ ли шта је живот, схваташ ли да само постоје добри и зли људи без обзира на веру и националност.

Сад сте активиста удружења Центар за ратне трауме и члан Удружења ратних ветерана за мир...
- Кажу наши стари: "Памет се добија на рођењу, али лако се губи ако препустиш другима да те воде као овцу."