понедељак, 07. октобар 2013.

Држава заборавила ратне ветеране

Велики број грађана Србије, мобилисаних деведесетих година, без посла, нарушеног здравља и без одговарајуће подршке отаџбине на чији позив су обукли униформе
Драган Марјановић, Бранко Стевановић, Драган Марјановић и Радомир Миливојевић Рођа (Фото Б. Нововић)
Ваљево – Драган Марјановић (56) дошао ја на разговор за „Политику“, јер тог дана није имао посла за надницу. Испорука угља за једну приватну котларницу, како му је речено, касни до даљег. Овај негдашњи радник пропале ваљевске штампарије средином 1991. године добио је позив за мобилизацију. Пуна три месеца био је на ратишту као припадник тенковске јединице, а у време НАТО агресије 85 дана провео је на теренима Памбуковице.
Док разговарамо ломи прсте, врти се на столици и прича да је приликом једне и друге мобилизације код куће оставио жену са двоје деце од којих нико није имао посао. Осећао се, вели, као да их је издао и оставио саме у некој пустињи.
– Када сам се коначно вратио кући, задовољан што сам жив и здрав, понадао сам се да ће ми се и држава на неки начин одужити. Понудити посао и дати одређену новчану надокнаду. Међутим, до данас ништа од тога – ни помоћи, ни пара нити било каквог поштовања. У међувремену сам покуцао на врата неколико предузећа, али када су сазнали да сам ратни ветеран истог трена су ми се захвалили. Супруга и ја немамо здравствене књижице, што је с обзиром на наше године права траума. На срећу, деца су заштићена. Срце ми је ослабило од силних стресова и да није било прегледа које је организовало наше удружење из Ваљева, не знам како би се све завршило. Све ово што се дешава мени и мојим друговима са ратишта је велика брука и срамота за државу – прича овај бивши графичарски радник и ратни ветеран.
Бранко Стевановић (52) из ваљевског села Бабина Лука, радник угашене трговинске куће „Дива“, на ратишту је провео пуних седам месеци. И он је тада кући поред старих родитеља, који су убрзо умрли, оставио жену и двоје деце. Живели су од пољопривреде, али земља без снаге и вештине не даје род.
– На терену у врло конфузној и опасној ситуацији ниједног момента нисам помислио да дигнем руке од свега и вратим се породици. Речено нам је да треба да бранимо отаџбину, што сам прихватио као свету обавезу и велику част. Међутим, када се све завршило ни части ни почасти, већ само понижења и увреде. Немам ни здравствену књижицу, јер су ми тражили из Фонда за здравствено осигурање да уплатим 200.000 динара, колико не могу да уштедим ни за десет година, уколико бисмо пили само воду. Тако смо ја и моја жена одавно заборавили како изгледају лекари. Ето то се дешава мени који сам 88 пута дао крв како бих помогао другима – прича Бранко, подсећајући да је доживео и то да је скоро 100 пута писао Дирекцији за земљотрес у Ваљеву, да му поправе кућу која му је саграђена по систему „кључ у руке“. Каже да није омалтерисана и у којој је столарија уграђена од шперплоча, тако да се укућани осећају као да су у некој склепаној ветрењачи.
Још један Драган Марјановић (61), али бивши радник ракетног програма „Крушика“, присећа се да су једно јутро 1991. године на фабрици затворили улазне капије и уручили му позив за мобилизацију. После неколико месеци са ратишта се вратио као инвалид са озбиљним последицама на једном бубрегу, али ни то га није амнестирало да у време агресије НАТО-а буде ангажован још два и по месеца. Има, каже, инвалидниду која је са 4.000 порасла на 14.000 динара. У међувремену, 2002. године, у фабрици је проглашен технолошким вишком.
– Свуда у свету се ратни ветерани поштују и напросто чувају од свих недаћа изузев код нас, тако да ме не би изненадило да нас после „епитета“ да смо грађани другог реда, прогласе и домаћим издајницима – каже резигнирано ветеран Марјановић.

Никола Милановић (Фото Б. Нововић)
„Откуд, чича, ти овде? Ко је тебе позвао?”, питали су млађи резервисти Николу Милановића (69) из Ваљева, који је после мобилизације био ангажован као возач такозваног покретног магацина муниције.
– Могао сам, сваког дана, стотину пута да погинем, јер је била довољна и најмања непажња да се одлети у ваздух. Замислите какав је то осећај када задремате и легнете у кабини камиона на сандук са бомбама или минама. Данас то нико не ферма нити сам за то добио било шта. Имам пензију од које могу да скрпим недељу дана у месецу и то је све. Брука и срамота – прича Никола који је замолио да упишемо податак да је 140 пута дао крв. Каже да се овде добре и хумане ствари и све оно што ваља брзо заборавља.
Радомир Миливојевић (83) познатији као Рођа, и пре него што је мобилисан радио је курирске послове. На моменат смо помислили да он не припада групи ветерана који тешко живе. Да, барем, неко од одликовања које је окачио на ревер свог капута повлачи пристојну принадлежност. Међутим, курир Рођа, који је и 1991. и 1999. године хитро и на врховима прстију као да му је 20 а не 80 лета, разносио поруке по ратиштима, изненадио нас је када је рекао да је стални абонент народног казана у Ваљеву и – да им је пасуљ најбољи на свету.
Политика

Нема коментара:

Постави коментар