среда, 05. фебруар 2014.

Заборављена - Хероина Милунка Савић

Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја.




   


„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе - тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања.

Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем - како се сунце помера тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере.

Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави.

То двориште од једва десетак квадратних метара, једини је свет Милунке Савић - из њега већ две године она никуда не излази.

- Да могу, ишла бих некуд, било где, ал’ сам немоћна па не смем да кренем, а нема ко да ме води - каже Милунка Савић.

Када нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: „У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе ...“

- То су моје ћерке - каже Милунка.

На другом комаду хартије пише: „Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војновићу и Аци Петровићу...“

- Једино ме они још нису заборавили - каже Милунка Савић - Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.

На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној је Милунка Савић као млади војник са расплетеном косом, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.

- Долазили су грдни људи да ме виде па кад пођу, понесу и слике.

- Ево, мама, ово си ти а ово су твоји другови војници - скиде Зора ону слику са војних свечаности.

- Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?

- Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.

- А моје ордење?

- И то су ти однели. Долазио један човек па каже: ’Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.“

"Дан Ветерана - Видовдан"

Нема коментара:

Постави коментар