понедељак, 09. фебруар 2015.

Кошаре - реч једног добровољца

Када сам дошао као добровољац на Косово нисам ни знао где ћу бити распоређен у коју јединицу. Дошао сам у Ђаковицу а рат је већ почео. Рушевине на све стране, пустош, само војска и полиција по граду. Била је рана зора и били смо смештени у хотелу Паштрик. Нисам искрено ни знао где идем. Ни у коју јединицу, ни место.

Ушли смо у цивилне камионе и кренули. Да ти не детаљишем. Упао сам у борбену групу, све око мене голобради младићи, деца. Тада сам био најстарији имао сам 23 године, усијана глава. У очима тих момака се видело да су прекаљени борци. Искусни, сложни, дисали су као један, веровали један другом, браћа за цео живот.

Једном речју граничари и то не било какви. Са поносом су говорили да су припадници 53 граничног батаљона. Многи су имали респект према њима и гледали их са великим поштовањем.


Као што их и ја данас гледам. Испричане су многе приче о Кошарама о борбама. Први удар и најжешће борбе су водили припадници 53 граничног батаљона.

Да се вратим оном главном. Борбе су биле крваве. Искрено, када сам дошао хладан зној ме облио. Заборавио сам и како се пуца и како се пуни оквир, али истрпео сам. Био ме блам од клинаца који су млађи од мене. Шиптара са друге стране као мрава. Тукли су нас свим и свачим, и са копна и из ваздуха. Сећам се после бомбардовања чизма је упадала у растрешено земљиште, а тамо је земља као бетон. Нисам речит и али оно што сам тамо доживео остаће ми урезано у памћење за цео живот.

Намерно нећу да помињем имена ни једног од војника, подофицира, официра, јер су они једна велика породица, браћа по оружју. И они прекаљени специјалци су тим момцима скидали капу. То су јунаци Кошара, то је понос Србије.

Зашто никад нису тражили ленте, дневнице, ордење и остале ствари које данас многи траже. Сматрали су да је то њихова обавеза и поносни су на себе што су били учесници велике битке на Кошарама. А када кажу да је био пакао, верујте ми био је и горе од пакла.

Знам да су шиптари најчешће нападали када је било најгоре време, магла, киша. Они су на висовима могли камењем да нас гађају, али нисмо педаљ одступили. Прљави, промрзли, гладни, жедни. Али ни педаљ, ни милиметар. Нисмо тада мислили о својим животима, него да их одбијемо назад или да направимо пробој. Ми у том моменту нисмо били битни, само наша Отаџбина и Света српска земља, Косово и Метохија. Толико од мене.

Упутио мени на писање и за блог  - "Дан Ветерана - Видовдан", брат добровољац...

"Дан Ветерана - Видовдан"

Нема коментара:

Постави коментар