среда, 08. март 2017.

Борац са Кошара од свих заборављен

Милош Јовановић из Троштица код Новог Пазара, без услова за живот. Од доживљеног стреса на Косову, тешко се разболео, често је и гладан. За хуманитарца Хида Муратовића Јовановићи један од најтежих случајева.


Милош Јовановић (десно) са мајком и сестром и новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем

ТУЖНА судбина војника и ратника који се на Косову храбро борио за своју отаџбину...

У засеоку Троштице, удаљеном два километра од Белих Вода и магистралног пута Нови Пазар - Сјеница, у изнајмљеном и дотрајалом кућерку, склепаном од летава и блата, у беспућу и беди, живи породица Милоша Јовановића (38), војника и храброг борца на Кошарама, сада тешког болесника и невољника, кога су сви заборавили.

Уз Милоша су његова мајка Роса (62), тешко оболела од карцинома дојке. Сестра Марина (35), једина здрава, тешком муком у немаштини брине о болесном брату и још болеснијој мајци. Од имовине поседују само краву и неколико кокошака. Ако се изузме Росина социјала од 13.000 динара, других примања немају.

Борио се Милош храбро на Косову, на албанској граници свакодневно је био под НАТО бомбама и ударима терориста из Албаније који су кидисали на Србију, издржао је у рову све до наредбе о повлачењу и жив се вратио кући, али и одмах потом тешко разболео.

- Свега је тамо било, од преживљеног стреса све се у мени пореметило, био сам изгубљен и једва сам стајао на ногама, а потом сам, од психичких, хормоналних и метаболичких поремећаја почео нагло да се гојим. Нисам имао услова да се адекватно лечим, до неких лекова и данас тешко долазим - каже Милош.

Наглашава да је, док се на Косову борио за Србију, имао 80, а сада је тежак чак 160 килограма.

- Тешко дишем и ни тренутак не смем да се одвојим од пумпице која ми олакшава дисање... Лоше се и хранимо, јер немамо могућности да набавимо мени потребну специјалну храну. У оближњој продавници хлеб узимамо "на рецку", дугујемо за три месеца и струја нам је искључивана јер нисмо могли да је платимо - жали се Милош.

Сав терет борбе за преживљавање породице Јовановић на својим леђима носи Милошева сестра Марина, која се због бриге о болесном брату и мајци још није удала.

- У кући немамо воду, ни купатило. Све перем у металном кориту рукама и воду доносим са удаљеног бунара, купамо се у подруму. Кроз оронулу кућу често нам шетају пацови, деси се да некада упадне и змија... Милош не сме и не може ништа да ради, мајка је тежак инвалид, немоћна сам да било шта променим - прича Марина.

Породицу Јовановић посетили смо са новопазарским хуманитарцем Хидом Муратовићем. Свашта је, каже, видео током деценија бављења хуманитарним радом, а Јовановићи су један од најтежих случајева.

- Све им је потребно, од хране до лекова. Кућа прокишњава и хладна је, немају каучеве, за Милоша је потребан посебан лежај, добро би им дошли телевизор и фрижидер, сањају и о веш-машини. Добили су нешто намирница за прву помоћ, платили смо им и дуг у продавници (50 евра), понећемо им и нешто од одеће и обуће, међутим, њима је потребна већа помоћ како добрих људи тако и државе, поготову што кућа у којој живе није њихова и што сваког тренутка може да се сруши - истиче Муратовић, носилац "Златне плакете" нашег листа у акцији "Најплеменитији подвиг".

ПОМОЋ ЗА СОЦИЈАЛУ

Уз помоћ Хида Муратовића, Милош Јовановић је недавно, после дуго времена, "сишао" у Нови Пазар где је почео да припрема документацију за социјалну помоћ која би му, како наглашава, пуно значила у борби за опстанак у забитом селу на падинама Голије. Нада се да надлежни неће много закерати и да ће му и држава за коју се храбро борио бар на тај начин помоћи.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"



Нема коментара:

Постави коментар