петак, 21. јун 2019.

Сви причају да смо хероји, али потребно је сада да видимо како живе ти хероји

Ибарске Новости 21. јун 2019.
Ратни ветерани причају (44): Ненад Станић из Атенице

Ненад Станић из Атенице код Чачка био је редовни војник када су у Тузланској колони мучки убијени његови класићи. Казна још увек није стигла убице војника који су свој крвави пир директно преносили на локалној телевизији. Када је 1999. године почео копнени напад у рејону Кошара, Ненад Станић, добровољно је отишао заједно са рођеним братом да брани отаџбину од терориста. Из рата се вратио са ранама од минобацачке гранате, а сада се бори за права свих бораца.

– Моје је размишљање било да прво одслужим војни рок, какав је био обичај, па да онда размишљам о томе шта ћу и како ћу даље у животу. Међутим, није увек онако како бисмо желели. Војни рок сам служио у Тузли, у касарни Хусинска буна, где сам осетио и први мирис барута. Упркос договору са властима Тузле да се 92. моторизована бригада ЈНА из касарне 15. маја 1992. повуче мирно са око 200 моторних возила и око 600 официра и војника, међу којима сам био и ја, дошло је до мучког напада на колону ЈНА и том приликом су муслиманске снаге, мада је међу њима било и Хрвата, па и Срба, зверски убиле око 80 војника и старешина.

Ја сам тада имао среће јер сам касарну напустио у колони пре ове која је нападнута. И данас ме мучи чињеница да о овом злочину и правом масакру нико није одговарао. Права реч за оно што се десило у Тузли јесте масакр јер су се нападачи на колону ЈНА иживљавали над војницима који су били дечаци. Тада нисам могао да схватим да у Тузли може да се изроди толика мржња да рањене војнике убијају моткама, кољу их ножевима поред контејнера где су покушавали да се сакрију, да их спаљују и да за то нико није одговарао.

Након онога што сам доживео у Тузли, а и других ратних дејстава у којима су страдали Срби, није ми било тешко да се 1999. са групом старијих и млађих Чачана, међу којима је био и мој рођени брат Дејан, пријавим у добровољце. Списак смо послали Војном одсеку и убрзо смо позвани да се јавимо у Бубањ поток, потом у село Брестовац код Дољевца, а одатле у по злу чувено село Јуник, недалеко од карауле Кошаре. Тамо смо стигли између 11. и 12. априла, а већ 14. априла смо примили борбу са терористима. Караулу је тада бранило свега 130 војника (граничара) и официра и то херојски. Нашим доласком спасли смо, у то сам сигуран, многе животе наших војника. Тих 130 бораца на Кошарама које смо затекли на положајима су, заправо, били више од хероја. Тек касније сам сазнао да је караулу бранило укупно нас 250 до 300 војника и старешина, пре нас само њих 130. Насупрот нама било је више од 3.000 бораца ОВК, војника Албаније, муџахедина, плаћеника из Немачке, Француске и САС-оваца. Посебна опасност је претила од веома обучених снајпериста и веома прецизних минобацачких пројектила великог калибра које су испаљивали, очигледно, веома обучени војници. Ипак, највећа опасност нам је претила од авијације НАТО која нас је непрестано бомбардовала, а стратешки бомбардери су избацивали бомбе тешке и по једну тону! Како изгледа и како се осећа војник када налеће бомбардер праћен ловцима, углавном Ф-35, тешко је речима описати. Но, и у таквим ситуацијама имали смо припремљене тактике за заваравање авијације и то нас је у многим случајевима спасло јер су гађали и погађали лажне циљеве које смо им ми понудили.

Истина је и да су у два-три наврата по нама дејствовали из свих оружја и хеликоптери апач, али су се они, после нашег одговора, брзо повукли и више се нису појавили. Како су апачи прошли, то најбоље знају они који су их послали из простора Албаније и још брже повукли из ратних операција јер су схватили да смо били спремни и за такву врсту ратовања. Међу старешинама и војницима, неки од њих су погинули, а неки рањени, било је и Мађара, Горанаца, Бошњака, Рома, Македонаца, али и доборовљаца из Русије, Грчке, Бугарске, Финске… У тим тренуцима нико никога није питао ко је одакле и које је вере, већ смо настојали да извршимо задатак одбране земље и да помажемо једни другима. Допринос добровољаца и наших ратних другова из иностранства био је веома велики јер су били ратници великог срца. Присуство руских добровољаца међу којима су били Тоља Лебед, покојни Булах Глебович, Алберт Андијев, за нас је било од велике важности и велики подстрек да истрајемо на Кошарама или да сви изгинемо. Од свих бораца на Кошарама забележен је само један случај да је војника, и то добровољца, ухватила паника и то се манифестовало тако што смо приметили бледило на његовом лицу, знојење, повраћање и напад панике. Одмах смо га вратили у позадину, иако је и у таквом стању и изричитој наредби одбијао да се повуче са борбене линије.

Ако нам је за утеху, у одбрани Кошара погинуло је вишеструко мање наших војника у односу на терористе, али сваки живот је вредан помена. И данас, после 20 година, душа ми плаче на саму помисао на моје изгинуле саборце међу којима су били Јосип Сич из Суботице, Крунислав Иванковић, Бранислав Негић, потпоручник Предраг Леовац… Тела неких од њих смо успели да извучемо, посмртни остаци неколицине њих су извучена касније, али, нажалост, неки су заувек остали на том делу Србије натопљене крвљу и оловом. За мене је најтежа била погибија Предрага Бојовића из Заблаће код Чачка. Предраг је био тешко рањен и дозивао нас је да му помогнемо, али, нажалост, због места где је лежао рањен и где је од задобијених рана преминуо било је немогуће његово извлачења. И данас када затворим очи чујем глас који дозива у помоћ… Тако ће, сигуран сам, бити док сам жив. Било је и војника којима су гранате и авионске бомбе разнеле главу, откинуле руку, ногу… То су слике које никада не бледе.

Завршена је јавна расправа о Нацрту закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица. Учествовали сте у тим расправама. Како вам изгледа Нацрт закона?

-У новом Нацрту закона војни инвалиди, цивилни инвалиди рата и чланови њихових породица имају загарантована стечена права и ту би требало да дође до побољшања. Што се тиче самих бораца они немају ништа. То би се могло окарактерисати као закон социјалних случајева. Ми не можемо веровати више обећањима државе, јер 20 година од 1999. године борци немају статус и немају ништа. У предлогу нацрта закона на једном или два места помиње се борачки додатак са навршених 65 година живота, али са 12 условљених тачака, где човек заиста треба да буде социјални случај да би могао да добије борачки додатак. Ми се не слажемо са тим и то је и даље понижавајући однос према борцима- рекао је Ненад Станић, ветеран са Кошара.

Како би требао да изгледа Закон из перспективе бораца?

-Требао би да изгледа као што је свуда у свету и околини. У Хрватској имамо добар пример где постоји и борачко министарство и то и ми овога пута захтевамо. Пост трауматски стресни поремећај је код нас ограничен на 5 година по завршетку ратних дешавања, а Светска здравствена организација то не ограничава. Људи су код нас погођени, живе у агонијама, дижу руку на себе, а то држава не препознаје. У Хрватској људи имају борачки додатак и одлазе у пензију са 60 година. Ми тражимо да Дан ратних ветерана буде на Видовдан и око тог датума смо се сви сложили. Ниједна власт до сада није нас питала шта нама треба. Обезбеђена материјална и здравствена заштита је основно што ми тражимо. Ми захтевамо да се материјална месечна апанажа исплаћује борцу који има навршених 40 година живота- рекао је Ненад Станић, ветеран са Кошара.

Како је регулисана здравствена заштита?

-Ја као ратни војни инвалид лечим се као сваки други грађанин. Ми би требали да имамо приступ војним медицинским центрима и да на основу јединствене ветеранске легитимације борци прескачу чекање и заказивање и да се осете да су обезбеђени по питању здравства. Потребно је и да здравствена заштита буде бесплатна, јер заиста има људи који немају средстава. Борци немају загарантовану и обезбеђену здравствену заштиту. Ја као борац и ратни војни инвалид не могу без упута да се појавим у некој здравственој војној установи. У свету чак имају посебне ветеранске установе док ми то немамо.

Постоји ли могућност да се здравствена заштита новим законом регулише?

-Чекамо извештај са јавне расправе о нацрту закона. Министар Ђорђевић је рекао да је њему стало до нас, али ја лично нисам стекао тај утисак. Сада следи летња пауза и нови закон сачекаће септембар да се нађе у скупштинској процедури. За борце у нацрту новог закона нема ништа позитивно. Кажу да у Министарству нема пара, а само борачка удружења добиће ове године 100 милиона динара. Ми не знамо на шта иду те паре. Све ове године ми од тих борачких удружења нисмо добили ништа. Та удружења су више служила за предизборне кампање и да аминују мрвице које власт просипа пред борцима. Већина удружења је то радила и зато је потребно да имамо борачко министарство како не бисмо морали да будемо чланови удружења. Борачко министарство нам је заиста потребно- рекао је Ненад Станић.

Који су захтеви од којих борци неће одустати?

-Оснивање борачког министарства, Дан ветерана на Видовдан, скидање временског ограничења са пост трауматског стресног поремећаја, борачки додатак за ветеране и националне пензије за ратне војне инвалиде и породице погинулих бораца. То су захтеви од којих нећемо одустати и спремни смо на протесте и да кампујемо испред Скупштине. Овога пута ми ћемо ићи до краја. Ми не дугујемо никоме ништа. Сада се прича о нама у медијима и о нашим борбама. Сви причају да смо хероји , али потребно је сада да видимо како живе ти хероји. Људи се боре да живе нормално, али после рата дошло је до развода, болести, самоубистава, убистава, а држава је остала глува и нема на све то.

Да ли би поново добровољно отишао у рат?

-За отаџбину увек.

П.П. ИБАРСКЕ НОВОСТИ

"Дан Ветерана - Видовдан"

3 коментара:

  1. Извините господо зашто сви ми који смо учестовали у рату на КиМ немамо националне пензије него само инвалиди рата а иначе захтеви су вам добри и не замерите на питаљу

    ОдговориИзбриши
  2. Ово питање треба заједнички да поставимо такозваним политичарима...

    ОдговориИзбриши
  3. Здраво, моје име је Милена Маја, ја сам из србије, али живим у Националном парку Ватертон Лакес, Канада, са мужем. Речи не могу да објасне колико сам узбуђен због обнове мог сломљеног брака и сада се мој муж потпуно вратио након што сам оставио мене и нашу децу другој жени. Били смо у браку двадесет пет година и током нашег брака имали смо низ борби који су трајали све док није напустио нашу дјецу и преселио се у Мелбурн како би био са другом женом. Блокирао сва средства контакта, чинећи комуникацију неважећом. Осетио сам да је мој живот завршен и да су моја дјеца мислила да више никада неће видјети свог оца. Покушао сам да будем јак само за своју децу, али нисам могао да контролишем болове који су мучили моје срце, био сам прожет тугом и болом јер сам га заиста волио. Сваки дан и ноћ размишљам о њему и увек ми се свиђа да ми се врати, буквално сам полудео и био ми је потребан божански захват, па сам сваком од својих проблема рекао једном пријатељу који је имао сличне изазове. Одвела ме је до веома моћног човека по имену Доктор осагиеде. Рекла је да је он једини разлог за срећу коју је уживала до данас. Др осагиеде може помоћи у поправљању прекинутих односа, рекла је да морам да је ставим на суђење. Контактирао сам га у његовој адреси е-поште {doctorosagiede75@gmail.com} или његовом ВхатсАппу на +2349014523836 и он ми је дао упуте о томе шта да радим, а онда сам то учинио, па је он учинио да ме љуби. На моје велико изненађење, након три седмице, звао ме мој муж и рекао да ми недостаје онолико колико и дјеца, била сам тако изненађена, срце ми је било испуњено радошћу и узбуђењем и почела сам да засијавам сузе. Он се извинио за своју грешку и извинио се за бол који је проузроковао мени и деци. Тако нам се вратио, са пуно љубави и радости, и од тог дана наш брак је био јачи него раније. Захваљујући Дросагиеде-у он је врло моћан, па сам одлучио подијелити своју причу због тих жена и мушкараца. који су искусили оно што се догодило. Желим да знате да постоји решење. Дросагиеде је решење, прави и снажан ловац који се дуго времена молио да помогне женама и деци у њиховом болном времену. И такође има магију да излечи хив, рак, итд.

    ОдговориИзбриши