среда, 3. август 2011.

Голгота Србије

Извор - "Глас са Цера"

Помишљајући да је историја слушкиња комитета и да се може одбацивати пола века, а приказивати кад је у Србији и око Србије густо, закључено је, ваљда, да је „сад тренутак“ да из тмине бункера, где је деценијама скриван, изроне филм Станислава Кракова „Голгота Србије“.

Нећу, сад, о томе колико је у тој свити, тако отменој и тако раздраганој, било „идеолошких секретара“ и истакнутих сарадника и следбеника Јосипа Броза, чија је 25. регемента, знају то они одавно, починила у том рату оне крваве злочине у Мачви и Подрињу. Нећу, кажем, сада о томе, али морам о њиховом труду да буду примећени, о жељи да их види Србија, а посредством сателита и свет. Неки из те свите понашали су се као протагонисти, као да су учествовали у оним борбама прса у прса. Други би, да није сведока у Кинотеци, били спремни да изјаве како су тај филм јуче отели од опозиције, која га је скривала пола века, а они, родољуби, одлучили да га одмах прикажу.

А филм је потресна прича о непоклеку српског народа, аутентично сведочење о његовим витешким борбама за одбрану вере, слободе и независне државе; филмска прича о његовим патњама и страдањима, о његовом васкрсењу на Крфу и Виду, о његовом рововском рату и оном одлучујућем, судбоносном јуришу у поробљену отаџбину.
Филм је историјско поглавље, као што ће историјско поглавље бити и овај манипулативни тренутак приређивача овог спектакла, његова жеља да пошто – пото нађе неку спону, да не кажем континуитет, Србије оног времена, њене епопеје, њеног патриотског жара и данашње Србије.
Као да се ништа није догодило у пола века!

Србије наших очева и дедова нема већ пола века ону витешку Србију, из филма, пуну моралног здравља, пуну вере у себе, пуну елана и снаге, лепоте и патриотизма – убили су Броз и његови комунисти! Та Србија је у масовним, невидљивим и неопојаним гробницама! Та Србија је под земљом, испод бетона, у темељима кућа… Витешка Србија је у Лисичијем потоку у Београду, у Белимарковићем воћњаку, у порти манастира Ваведење и даље, низ планину, око Бањице, Шарене ћуприје… Та Србија је испод бетона Скојевског парка у Ужицу – млади играју фудбал на костима својих дедова; Србија је близу бедема око Мораве у Чачку, поред тврђаве у Смедераву и дуж обале Дунава, у крагујевачкој Капислани, у пет масовних гробница у Крушевцу, на Крушку, на Крушику и Звекарама у Ваљеву, на Бубњу и око робијашнице у Нишу, у селу Сливнику надомак Лесковца, на „Брду Мира“ у Горњем Милановцу, у Свилајнцу и Јагодини, у Зајечару и Шапцу – наводим само неке од масовних гробница у које је затрпана витешка Србија.
Нема на њима ни ружа, ни споменика. Воштанице се на њима не пале. Мртви нису појани.
Пресуде је изрицала мржња! Они који нису били за Броза, оптужени су да су против свога народа! Теже оптужбе није могло бити! Кад год би Броз подигао прст, српски комунисти су подизали нишан! Кад би Броз спустио прст, српски комунисти би осули рафал у Србе! Броз оком, српски комунисти скоком. Броз се уселио у Краљев двор, српски комунисти у туђе виле на Дедињу.
Дању ватромети слободе, ноћу масовна убијања!
Колико су Брозови „ослободиоци“ убили Срба – знаће се кад се ускоро отворе гробнице и преброје лобање.
Солунски ратници први су се нашли на удару српских комуниста. Па још ако су били краљевским официри, носиоци Карађорђеве звезде, леле.

Један од јунака филма „Голгота Србије“ војвода Петар Бојовић доживео је, по свршетку Другог светског рата, још једну голготу. Брозови „ослободиоци“ чим су Немци протерани из Београда, упали су у војводину кућу, у Трнској 25. Људима у кожним капутима, већ по злу чувеним ознашима, много се допала једноспратна кућа – хтели су да виде ко станује у тој „буржујској“ творевини, какав ли страшни „реакционар“ ужива у њој. Кад тамо – славом овенчани војвода! Преко наслона столице његов војводски мундир, на сточићу шапка.


Све време окупације, војвода није изашао из куће. Немци га нису узнемиравали: дао им је реч да неће изаћи из кућног притвора. Већ и сама чињеница да је Бојовић био „краљев војвода“ била је довољна да „ослободиоци“ примене силу: најпре су шутирали његову војводску шапку, а потом су, богме, после грубих речи, насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима… Срећа је војводина што је умро у јануару 1945. године, па није морао да види како ознаши из куће одводе његовог сина. Узалуд је војводина супруга Милена писала лично Брозу, молећи га да заштити њеног ухапшеног сина, истичући да се политиком никада није бавио. Броз, разуме се, није ни одговорио – знао је да је Добросав отпослан у робијашницу Сремске Митровице на десетогодишње „преваспитавање“ у комунистичко-социјалистичком духу.

Из мноштва ликова у филму „Голгота Србије“ издвојен је, посебно, легендарни мајор Драгутин Гавриловић. То је онај јунак који је, на Дунавском кеју, у часу када је српска престоница била у диму и пламену, последњим живим браниоцима рекао: „Ми више не постојимо, ми смо жртвовани за част Београда и отаџбине!“ Преживео је мајор Гавриловић љуте ране у одбрани Београда и касније на Солунском фронту, али је у априлском слому 1941. допао немачког ропства. Био је пуне четири године утамничен у немачком логору.


А кћери његове, Милица, Емилија и Даница – Боже, каква су зла претурила преко главе! Како испричати насиље, које су Брозови „ослободиоци“ извршили над Милицом и Емилијом кад су упали у њихов стан и кад су сазнали да су „официркуше“ жене краљевих официра! И да су им мужеви у заробљеничком логору! Како описати ту бруку и несрећу! А кад су, претурајући по орманима, нашли официрске панталоне њиховог оца, почели су да од црвеног лампаса, на лицу места, пред пониженим женама, изрезују петокраке звезде.
Трећа кћер, Даница, удата Докмановић, живела је у Чачку, али је кажњена тиме што је као професор могла да предаје само у основној школи, како у средњој не би „тровала“ омладину идеологијом свог оца.
Зла судбина није мимоишла легендарног Гавриловића. Кад је логор ослобођен, он се вратио у своју престоноицу коју је два пута јуначки бранио. Али, тај воз са заробљеницима стражарно је спроведен од Марибора до Београда. Цео тај транспорт, све официре и војнике „ослободиоци“ су стрпали у бивши усташки логор на Сајмишту! Ту су их саслушавали и малтретирали, изгладњавали и кињили питањима „што су дошли“ и „хоће ли да организују устанак против нове власти“? Легендарни Гавриловић је умро после непуних месец дана.

Филм је приказао најзнаменитији лик у српској војсци – њеног врховног команданта, регента Александра Карађорђевића, „крвавог“ краља и творца „тамнице народа и народности“ – како су га српски комунисти називали. Ишао је, будући краљ, с једног ватреног положаја на други, не скривајући се по пећинама и земуницама. То је онај исти краљ у чији ће се Двор насилно уселити аустроугарски фелдвебел Јосип Броз, отимајући тако његову имовину и забрањујући његовим синовима да се врате у своју отаџбину. Замислите: забранити Карађорђевићима да живе у својој земљи, а допустити да у њој неприкосновени господар живота и смрти буде Броз, чији идентитет још није утврђен! Има ли веће срамоте и већег греха?!

У оном судбоносном јуришу са кајмакчаланских висова према Нишу, Смедереву и Београду, и даље, преко Саве и Дунава, и преко Дрине, био је капетан Петар Симић, из Смедеревске Паланке, касније пуковник и командант Краљевске гарде. Мучен у затворима Озне у Београду, Симић је, зато што је „ширио неверицу у усрећитељски комунизам и социјализам, стражарно, везан ланцима, отпремљен у митровачки казамат. Тог „непоправљивог солунца“ и „реакционара“ батинама су дочекали Душан Миленовић и Миле Тороман.
Подвргнут страшним мукама, батинан три године, Симић више није могао да издржи – одлучио је да себи одузме живот. Ујутру, 18. јула 1948. године, изведен је из ћелије да проспе киблу. Прилазећи огради, успео је да довикне затвореницма: „Браћо ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!“
Јунак са Кравице и Јежа, са Доброг Поља, те најсуровије битке, скочио је са другог спрата, ударио главом о бетон и смрскао је.
Кад је о томе обавештен злогласни Миленовић, кратко је рекао: „Добро је, један солунаш мање!“

Тако су окончали живот јунаци о којима потресно сведочи филм „Голгота Србије“.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

1 коментар:

  1. На сву ову несрећу,додајем као доказ о мучењу Србских ратника,следеће. Мој прадеда Симо Андрић,учесник оба Балканска рата као и Првог светског,доживео је страшну судбину мучења и батињања од стране власти у периоду 1948-1954,под оптужбом да је дао четницима хлеб.Умро је од последица батина које је редовно "добијао" у овом периоду,једном седмично.У то време народ је говоријо да је умро од убоја или "убојица"

    ОдговориИзбриши