понедељак, 05. септембар 2011.

Добрица Ћосић о роману Саше Живковића "Лицем ка ветру"


 
Иако су присутни очекивали да прво говори академик Добрица Ћосић, испоштовали смо његову жељу да каже нешто о роману на самом крају вечери.
Драгомир Брајковић, један од најистакнутијих песника данашњице, књижевник из Београда и уредник Другог програма Радио-Београда, говорио је о историји и "растакању заједничке нам куће" и са књижевног аспекта. За Живковићев првенац је рекао да га красе аутентичност и непретенциозност. Ова књига није ни тужилац ни судија већ говори поштено и осветљава у људима она затамњена места, нагласио је Брајковић, и додао да је ово отмена књига пуна горких искустава, која има доста аутобиографског у себи и представља хронику убрзаног сазревања и омаж ратним друговима као поруку нама и онима који тек долазе.
Живорад Ђорђевић је констатовао да сведочења дају непроцењив допринос историјским догађањима и оставштини за будућност. По његовим речима аутор се намеће као јемац историјских података, а штиво краси и мисао о љубави која оплемењује цело ово дело пуно истине и документарности.
О свом сестрићу и његовом првом роману веома афирмативно је говорио један од најугледнијих српских писаца кога многи називају и "оцем нације", академик Добрица Ћосић. Овај роман је, по Ћосићу, доказао "да се родио писац" карактеристичан по истинољубљу и поштењу.




"... Кукурузно поље. Кукурузна џунгла. Овакве стабљике и клипове никад нисам видео. Сатиремо се на плодној сремској равници. Најплоднија земља у Европи. Може да храни... А некад било море... Можда ће опет, услед глобалног отопљавања леда, а ми се убијамо... И ко ће да учи историју народа који се сатирао на дну Панонског мора...?
Наступамо развијени у стрелце. Сики је десно од мене. Прсат и плећат, да је само мало виши па да се склоним иза њега... Срамота је, али боље него да бежим као неки... И коме да причам о овоме кад се вратим кад нико неће да ми верује...
Брује тенкови, паљба из митраљеза, гласне псовке и страх, страх, страх...
Видим прве куће. Усправљам се и пуцам по разваљеним зидовима, дворишту, прозорима... Срце бије уста ми сува... да ми је само мало воде.
Летим. Не додирујем земљу. Испред неке ограде сам, па у дворишту. У дворишту прве куће, спаса. Шта сада, шта сада...? У шта да пуцам? Где су?
Трчи живина кроз двориште, лелуја веш на ветру... Мирише барут. Пуцњи рафали. Трзам се и окрећем лево - десно, уплашен. Око мене људи - само им очи видим. Где сам ово...?"


(Лицем ка ветру, стр. 23.)

Ако желите да наручите књигу јавите се на број: 062333565

Нема коментара:

Постави коментар