Упркос жртви коју су дали за државу, ратни ветерани потпуно препуштени сами себи. Отаџбини смо дали све, преживели ужасне ствари, а сада ником нисмо потребни.
Ратни ветерани
УЈУТРУ, за столом, сечем хлеб, а онда ми се рука са ножем сама од себе укочи. Гледам сечиво и мислим има ли уопште смисла даље живети. Или, без разлога, ударим жену или дете, а онда се питам зашто и хоћу да пресвиснем: и од туге, и од гриже савести.
Када је 1991. почео рат у бившој Југославији, Милан Ранисављев из Товаришева код Бачке Паланке имао је 19 година и био војник ЈНА у Краљеву. Одатле је, најпре, пребачен у Словенију, да види ужас прве проливене крви, а потом и у Хрватску.
- Својим очима сам гледао кад је крагујевачка бригада, због погрешних координата, вишецевним бацачима ракета косила нашу пешадију из Ваљева која је пробијала хрватске линије код Товарника. Линије су, додуше, доцније пробијене, али... - прича, док му се ожиљак изнад левог ока, траг ратне ране, болно затеже.
Још страшније су, наставља, слике десетодневног гранатирања нафтних постројења код Ђелетоваца, такође у источној Славонији, исте те 1991.
- Горело је данима, а на десетине наших мртвих другова смо, као џакове, трпали у камионе и одвозили са линије фронта. И данас ми се од тих слика срце кида, а руке дрхте.
Повод да Ранисављев и петорица његових другова - Горан Врањешевић и Драган Бајић и Радован Алексовски, из Новог Сада, и Горан Петровић и Душан Пајић, из Бегеча - јаве „Новостима“ била је исповест Људевита Колара, оболелог од посттрауметског стресног поремећаја или „вијетнамског синдрома“, објављена недавно у нашем листу. И сами су његове жртве, и сами деле судбину оних који су ишли у рат верујући да отаџбину увек треба бранити. И који, данас, нису ни њени, нити било чији.
- Ми смо шкарт друштва, људи одбачени и презрени - каже Алексовски, у новосадском Центру за ратне трауме, где се ова група повремено окупља. - Ратовао сам у Хрватској, Босни и на Косову, рањен сам три пута. Смрти које сам гледао и даље сањам, још чујем крике наших заробљених људи које Шиптари секу. Од тога сам пукао, остао без себе, породице, пријатеља.
Он је, иначе, Македонац, рођен у Софији, а отац му се својевремено доселио у Бегеч. Кад год га је земља звала, није се колебао, а и како би: прадеда му се против Турака и Бугара борио у балканским, а деда против Немаца у Другом светском рату.
- Звала ме је моја држава и ја сам се одазивао. Сада јој, као ни десетине хиљада других сличних мени, не требам - додаје, опоро.
Исти зов је у рат одвео и Врањешевића, чија породица потиче са Баније. И он је, у Хрватској, Босни и на Косову, рањен три пута. До 2008. је радио у „Железницама Србије“ и, како-тако, носио се са начетом психом, неуклапањем у мирнодопско окружење, „кратким фитиљем“ који га је, свако мало, водио у сукобе.
- Када је дошло време реорганизације, међу првима су отпустили управо нас, ратне инвалиде - каже, с горчином. - Срећом, супруга и син су остали уз мене и само то ме још држи.
И остали су, углавном, без посла и сталних примања и живе у крајњој оскудици. Мада јој је, по повратку са Косова где је током агресије НАТО био снајпериста, правио пакао бежећи од сурове стварности у варљиву опсену алкохола, породица је, на његову срећу, стала иза Петровића. Бајић, полицајац који је прошао све борбене тачке око Пећи, Ђаковице, Јуника, Дечана и других места на Косову и Метохији, и Пајић који је ратовао по целој бившој Југославији, нису били те среће. Нису имали снаге да сачувају породицу.
- Сад нам је породица овај центар и ови људи који имају исте проблеме - кажу њих двојица. - И који нас, једини, потпуно схватају. Свуда друго је неразумевање, болније од свега што смо у ратовима преживели.
БЕДА ОД ИНВАЛИДНИНЕ
КАКАВ је третман бивших ратника најбоље, каже Ранисављев, говоре бедне инвалиднине које, иначе, сви ни немају.
- Мог комшију Дејана Марковића митраљески рафал је буквално пресекао по стомаку, једва су га саставили, а месечно прима бедних 4.200 динара. Својевремено смо тражили да у Товаришеву једна улица носи име мештанина Миодрага Петровића који је погинуо у рату, одбили су. Кардељева, Брозова и улице других „великана“ још стоје!
СПАС САМО ЈЕДНИ ДРУГИМА
КАДА им дођу најцрње мисли, ветерани, кажу, у помоћ не зову ни пријатеље, ни лекаре. - Пре неку годину, после инцидента у породици, са жељом да прекратим пакао који живим, отишао сам на Дунав - потврђује Горан Врањешевић. - На срећу, претходно сам позвао Душана Пајића. И поред свих својих мука, дошао је и убедио ме да ипак вреди живети.
Новости...
УЈУТРУ, за столом, сечем хлеб, а онда ми се рука са ножем сама од себе укочи. Гледам сечиво и мислим има ли уопште смисла даље живети. Или, без разлога, ударим жену или дете, а онда се питам зашто и хоћу да пресвиснем: и од туге, и од гриже савести.
Када је 1991. почео рат у бившој Југославији, Милан Ранисављев из Товаришева код Бачке Паланке имао је 19 година и био војник ЈНА у Краљеву. Одатле је, најпре, пребачен у Словенију, да види ужас прве проливене крви, а потом и у Хрватску.
- Својим очима сам гледао кад је крагујевачка бригада, због погрешних координата, вишецевним бацачима ракета косила нашу пешадију из Ваљева која је пробијала хрватске линије код Товарника. Линије су, додуше, доцније пробијене, али... - прича, док му се ожиљак изнад левог ока, траг ратне ране, болно затеже.
Још страшније су, наставља, слике десетодневног гранатирања нафтних постројења код Ђелетоваца, такође у источној Славонији, исте те 1991.
- Горело је данима, а на десетине наших мртвих другова смо, као џакове, трпали у камионе и одвозили са линије фронта. И данас ми се од тих слика срце кида, а руке дрхте.
Повод да Ранисављев и петорица његових другова - Горан Врањешевић и Драган Бајић и Радован Алексовски, из Новог Сада, и Горан Петровић и Душан Пајић, из Бегеча - јаве „Новостима“ била је исповест Људевита Колара, оболелог од посттрауметског стресног поремећаја или „вијетнамског синдрома“, објављена недавно у нашем листу. И сами су његове жртве, и сами деле судбину оних који су ишли у рат верујући да отаџбину увек треба бранити. И који, данас, нису ни њени, нити било чији.
- Ми смо шкарт друштва, људи одбачени и презрени - каже Алексовски, у новосадском Центру за ратне трауме, где се ова група повремено окупља. - Ратовао сам у Хрватској, Босни и на Косову, рањен сам три пута. Смрти које сам гледао и даље сањам, још чујем крике наших заробљених људи које Шиптари секу. Од тога сам пукао, остао без себе, породице, пријатеља.
Он је, иначе, Македонац, рођен у Софији, а отац му се својевремено доселио у Бегеч. Кад год га је земља звала, није се колебао, а и како би: прадеда му се против Турака и Бугара борио у балканским, а деда против Немаца у Другом светском рату.
- Звала ме је моја држава и ја сам се одазивао. Сада јој, као ни десетине хиљада других сличних мени, не требам - додаје, опоро.
Исти зов је у рат одвео и Врањешевића, чија породица потиче са Баније. И он је, у Хрватској, Босни и на Косову, рањен три пута. До 2008. је радио у „Железницама Србије“ и, како-тако, носио се са начетом психом, неуклапањем у мирнодопско окружење, „кратким фитиљем“ који га је, свако мало, водио у сукобе.
- Када је дошло време реорганизације, међу првима су отпустили управо нас, ратне инвалиде - каже, с горчином. - Срећом, супруга и син су остали уз мене и само то ме још држи.
И остали су, углавном, без посла и сталних примања и живе у крајњој оскудици. Мада јој је, по повратку са Косова где је током агресије НАТО био снајпериста, правио пакао бежећи од сурове стварности у варљиву опсену алкохола, породица је, на његову срећу, стала иза Петровића. Бајић, полицајац који је прошао све борбене тачке око Пећи, Ђаковице, Јуника, Дечана и других места на Косову и Метохији, и Пајић који је ратовао по целој бившој Југославији, нису били те среће. Нису имали снаге да сачувају породицу.
- Сад нам је породица овај центар и ови људи који имају исте проблеме - кажу њих двојица. - И који нас, једини, потпуно схватају. Свуда друго је неразумевање, болније од свега што смо у ратовима преживели.
БЕДА ОД ИНВАЛИДНИНЕ
КАКАВ је третман бивших ратника најбоље, каже Ранисављев, говоре бедне инвалиднине које, иначе, сви ни немају.
- Мог комшију Дејана Марковића митраљески рафал је буквално пресекао по стомаку, једва су га саставили, а месечно прима бедних 4.200 динара. Својевремено смо тражили да у Товаришеву једна улица носи име мештанина Миодрага Петровића који је погинуо у рату, одбили су. Кардељева, Брозова и улице других „великана“ још стоје!
СПАС САМО ЈЕДНИ ДРУГИМА
КАДА им дођу најцрње мисли, ветерани, кажу, у помоћ не зову ни пријатеље, ни лекаре. - Пре неку годину, после инцидента у породици, са жељом да прекратим пакао који живим, отишао сам на Дунав - потврђује Горан Врањешевић. - На срећу, претходно сам позвао Душана Пајића. И поред свих својих мука, дошао је и убедио ме да ипак вреди живети.
Новости...
Нема коментара:
Постави коментар