среда, 01. јануар 2014.

Кошаре 1999: Бункер, е па шта, за падобранца то није ништа

6. део...

Бункер, е па шта,
за падобранца то није ништа

Враћам се из кухиње, лукс ресторана, како назвасмо ту малу просторијицу где нам делише храну. Дођеш са порцијом, наш драги и вољени кувар нам трапне у њу следовање, дода додуше и по нешто што баш и није планирано и ти гледајући у порцију идеш полако напоље. Унутра нисмо могли сви стати, мала је то просторија била. Узмеш кашику мешкаш мало по следовању да видиш има ли меса. Било је и меса, не баш много али довољно.. Чудно али нисмо се жалили на храну, наш кувар је умео од ничега да направи стварно укусно јело, сигурно му је баба била добра стара домаћица и он је добро учио. Ма нећу да га много хвалим, уобразиће се али стварно је знао да кува.

Једном ме је онако узгред питао:

-Има ли бре овде неко ко још зна да кува
-Не знам, зашто питаш,
-Ишао бих некада са вама горе, па и ја сам падобранац
- Море седи ту где си, шта ћемо без тебе после
- Не уби ме још метак или бомба а ти би да после трпим још и гладан,
-Ма седи ту и не мрдај, рекох му тобоже љутито али сам га у души стварно разумео, знао је све што и ми, све обуке је равноправно пролазио и ниучему није заостајао, скако је, зна да се бори и жеља му је била да иде са другарима.

Почесмо припреме за полазак на Раса Кошарес. Падобранци се само мувају тамо на овамо, проверавају опрему, муницију, контролишу оружје. Јес да рекоше да ћемо то брзо завршити и да се много не трпамо са опремом али...
Један мој друг, саборац прокоментариса то ових дана док ово пишем овако:

(- "Момци не носите пуно опреме и храну. Идемо горе у планине данас поподне, преноћићемо и сутра ујутру нападамо и заузимамо коту, а враћамо се назад за ручак."
И све би било у реду да се радило о обичном планинарењу и излету, али ми смо се вратили за тај "ручак" после 5 дана тј. баш за мој рођендан – )

А један други саборац, учесник те акције, описује овако полазак:

( - Улази комадир и каже, дижи све, опремајте се за борбу идемо можда на целу ноћ и дан, понесите по један СДО и муниције колико можете, биће гадно. Укрцасмо се и пођосмо, да дођемо до жар колибе, бар док не падне мрак. – )

Као и обично потрпасмо се у наше лимузине, убацисмо шта нам треба од опреме и кренусмо. Опет ће ми се свака коска померити, мислим се, од ових удобних аутића, Пинцева, 110 –ке и 150-ке. Ма , нема везе то ти је бато војска, тешио сам се.
Гледам около путем којим се крећемо, све је мирно, сунце још греје и топло је. По нека се биволица шета по пољу, покушава да се прехрани, мислим се, јој колико шетајуцег меса, хахаа. Видим и једну, ваљда биволицу , краву, шта ли је већ, изврнуту, погођену нечим убојитим, скупиле се вране и кљуцају већ полураспаднуто месо. Ружан призор, скрећем поглед на другаре, церекају се нешто, нешто им смешно, терају неку зајебанцију. Возач понегде цимне лево, десно, знам заобилази рупе на асфалтном путу које су направиле гранате или авио бомбе, идемо даље. Журимо, ма зашто ми увек морамо журити мислим се, па неће рат престати сутра.

Шума је, стигли смо. Возачи су нас хтели возити још, могли су али командири нису дали, кажу морамо бити тихи, прићи што ближе и у тишини и остати ту целе ноћи. Како је то доживео и видео један наш другар:

(-Пришли смо пешке још пар километара и тад нас распоредише у малу црногоричну шуму која је више личила на жбуње јер је била млада. Рекоше да мирујемо, ослушкујемо и одморимо јер раном зором ударамо. Тада сазнах да смо пар стотина метара од тог фамозног места 505. То вече сам први пут осетио страх у животу. Мало иза поноћи чуо се прасак на небу као ватромет, осветли се брдо и небо као у сред белог дана , заглушила ме детонација која је у ствари била скуп мањих детонација. Претрнуо сам. Опет тишина, опет прасак на небу , овај пут мало ближе али још увек далеко да би ми нешто наудило, ранило можда или убило. Лежим и чекам, нико се не мрда нико не проговара, тишина. Отпужим се према мом командиру , и њему очи к’о у сове. Питам га шта је бре ово? Он рече, јебем ли га можда су то те касетне али у сваком случају срећан сам што нисам тамо. Почиње да свиће . –)

А ја, поучен искуством јер се увек негде смрзнем, са собом понео и шаторско крило. По мраку сам тражио погодно место да се сместим негде, где ћу ноћ провести. Рекоше нам да ћутимо, да не причамо, близу су шиптари, те се ми распоредисмо на по неколико метара један од другог. Док је бледи месец још мало светлости давао видео сам колеге поред себе али и тај месец се угаси брзо. Нестао је, и боље помислио сам. Мркли мрак, више никога нити видим нити чујем. Шта ћу, још нисам нашао погодно место, само шта ли сам па тражио, шта сам могао наћи у тој шумици. Поред нас је била једна мала стазица, сад је баш и нисам добро видео али знам да је ту негде. Реших да се мало померим у страну, да не будем баш на њој и да ту останем. Да ту заноћим у том хотелу у природи пуном зеленила и свезег ваздуха!!! Спустим се на земљу, пипам рукама, мокро је, мало десно, мало лево, исто. Уф, шта могу, ширим шаторско крило и седам. Ослушкујем, покушавам да нешто видим у мраку. Како се загледам у нешто све ми се чини да има неког, знам да се то десава кад гледаш у једну тачку дуго. Скренем поглед, па опет. Размилшјам, ма јесте дешава се али шта ако је заиста неко а ја мислим да се дешава. Хм, неугодан осецај. Време пролази, почиње да бива хладно. Ближи се поноћ, успевам некако да видим на сату. Хе имам флуоресцентне сказаљке, ма опремљен сам по пропису за ту јебену шуму. Запалио бих цигару али не смем, видеће се у мраку. Испред нас је неки поточић у јарузи, близу је, неких двадесетину метара само, одмах преко њега је та, како рекоше, неосвојива кота. Учини ми се да чујем нешто, начуљих уши, потпуно сам се умирио. Да, стварно чујем гласове, тихе, некако из даљине, чудне. Убрзо схватих, чујем шиптаре, разговарају међу собом. Ооо, зар су толико близу, ма не иду ли они према мени. Дограбих пушку и легох на земљу. Слушам и не мрдам, чекам. Гласови су се чули неко време И онда престадоше, све се опет умирило. Већ је постало прилично хладно, осећам да почињем да се тресем, хладно ми на рукама, ушима, свуда. Полако се спуштам на земљу и са пола шаторског крила се покривам а на пола лежим. Не могу цео стати па су ми ноге напољу. Јб-га што не измислише веће шаторско. Мени стварно нико не може удовољити. Грчим се колико могу. Покрио сам се преко главе. Најзад сам запалио цигарету, ваљда се не види кроз шаторско. Бррррр, хладно је. Пушим и чини ми се да ми је мало топлије, можда и јесте. Ћутим и чекам, да спавам не пада ми на памет. Биће ово дуга, мучна и хладна ноћ. Доћи ће и та зора, само да кренемо у напад.

Боооом, страховит прасак, шта би, следенио сам се. Мрдам ли, почех да мрдам ногама и рукама, свашта па није на мене пала. Мада да је пала не бих ја сад ово писао. Измигољих главу напоље, да видим ако могу где је пала, гледам према нашим људима. Опет прасак, ноћ се претворила у дан, видех за тренутак падобранца 3-4м. од мене лево. Залепио се за земљу и не мрда а и где бих ишао. Заклона ионако нема нигде. Ма где то пада мислим се, видим да није по нама, Можда су нас шиптари видели по оној светлости. Очекивао сам њихов напад који није дошао те ноћи.

Свануло је, по жбуњу около се ухватило иње, мраз стегао. Најзад устајем, за сваки случај се не исправих у пуној висини већ остадох мало погрбљен, шта знам. Сав сам од хладноће укочен, покушавам да се разгибам. Стиже наредба за полазак, нападамо најзад. Ајмо браћо и то да обавимо и да се враћамо код нашег кувара по подне, помислих се. Корак по корак силазим у поток, мали је може се прескочити, нон-стоп гледам около, чекам кад ће нас засути паљбом, сви то очекујемо али... Идемо даље, нема стајања. Прескочих поточић, пођох полако уз стрму страну, пар метара само, извирујем главом да видим шта је испред мене. Видим мали пропланчић, шири се лево и десно од нас. Нема чекања мора се горе, на ту чистину. Стегао сам се видим остале полако и опрезно крећу. Излазимо на чистину, још се ништа не дешава, налазимо место где су им били монобацачи, не задржавамо се настављамо једном малом стазом уз брдо. Сваког тренутка очекујем паљбу са њихове стране. Раширили смо се за фронтални напад, корак по корак се приближавамо коти. Није свеједно, чујем једног од мојих тихо зе зајебава, “ Има ли бре овде неко или су чули да долазе падобранци”. Насмејах се. Ех, шта су ти наши људи и кад је најчупавије зезају се. Гледам колегу поред себе како иде, мало је испредњачио, ођедном се баци на земљу, сигнализира да легнемо. Наравно у секунди није било више ни једног падобранца на ногама. Чекамо, стигло је наређење да станемо. Допузим до колеге што је први залегао, питам шта је било. Каже, БУНКЕРИ.

Обзиром да смо фронтално били распоређени и кроз ту шуму напредовали на горе, ка тој фамозној коти, колега исприча шта се на другој страни дешавало:

(-Командује се полако покрет. Крећемо се пинц стазом, тако су звали тај малени и уски путић. Са десне стране видесмо шта је пуцало синоћ. Млада шума, исчупана из корена а земља преорана, упада се у њу до колена. Помислих мила мајко ако нас овим поклопе нико жив не оста. Ођедном стадоше моји челни борци и дођоше до мене. БУНКЕРИ кажу . Позовем командира и нас двојица пођосмо да видимо каква је ситуација. 505 чистина на врху брдашца , да бункери али испред једног се кроз сумаглицу јасно види мруд на пар метара од нас. Повукосмо се мало. Нисмо видели никог у бункерима, изледало је као да нема никога, да су напуштени али ..... Добих наређење да размонтирам како знам ове мрудове који су према нама и док ја то радим остали ће да опколе бункере. Речено учињено, као неко ко је то радио много пута држећи обуку. Искључих мозак за све друго , једно око у бункер друго у мину и полако лакат по лакат приђох почупах каблове, тишина. Видим мало лево други , лакат по лакат приђох почупах каблове, опет ништа и опет тисина, можда одмарају, спавају, помислих још је било рано. Бацам поглед падобранци су већ опколили бункере, чекају да се вратим. Кренули су на бункере пузећи, ја сам био са стране са размонтираним мрудовима. –)


После неког времена стиже наређење да кренемо према бункерима, пузали смо. Сетих се наједаред Мирка и Славка. Боже шта све човеку неће пасти на памет у таквим ситуацијама кад не зна да ли ће остати жив. Приближавали смо се лагано и опрезно. Видим и нису то они бункери каквим сам их ја замилшљао, округли бетонски, ваљда сам пуно гледао партизанске филмове. Већ су то биле велике рупе ископане у земљи, навучени дебели балвани као грудобрани и све ти покривено гранама и лишћем у дебелом слоју. Било како али били су добро урађени и врло јаки. То је требало освојити. Полако смо напредовали, почео сам да се мислим, зашто чекају, били смо већ близу, могли су нас погодити да су запуцали.
Да ли ће прво у мене пуцати, можда мене првог примете...? Ипак наставио сам даље, сад нетремице гледајући у бункер испред себе......


наставиће се.....

Падос


Нема коментара:

Постави коментар