субота, 13. април 2019.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Пре две деценије у ратном паклу на Кошарама нестао војник Саша Иванковић
Обукао униформу иако није морао да иде у војску; Због родитеља инвалида, Саша није требало да буде прекомандован на КиМ

Стриц, стрина и браћа крај Сашиног споменика
У ПАКЛУ битке на Кошарама, 16. априла 1999. године, заувек је нестао тада двадесетогодишњак, редовни војник, Саша Иванковић из Вреоца, код Лазаревца. Званичног документа како је настрадао ни данас, после две деценије, нема. На гробљу у Лазаревцу, сахрањен је празан ковчег, а његови родитељи умрли су у нади да ће се њихов јединац, можда, неким чудом, појавити на кућном прагу.

Саша, по прописима, није морао да иде у војску, јер је био старатељ мајци Гордани и оцу Миломиру, који су били инвалиди. Међутим, био је чврсто решен да обуче војничку униформу. У армију је отишао пред крај 1998. године, прво у Ваљево на обуку, потом је прекомандован у гарду, у Београд. Кад је почело бомбардовање, његова јединица премештена је на Косово, на Кошаре.

- Саша није требало да буде прекомандован из Београда, због родитеља инвалида, али су његову јединицу, како нам је рекао, кад смо се једном чули телефоном, изненада пребацили на Косово - каже његов стриц Милосав. - Кад је почело бомбардовање НАТО, упорно смо га звали. Јавио нам се први пут 24. марта, потом три дана касније и од тада више ништа о њему нисмо чули. Последњи пут кад смо разговарали, био је веома узрујан. Данима смо упорно звали касарну, ништа о Саши нису хтели да кажу. Већ смо почели да слутимо најгоре...

Кад је у јуну 1999. године потписан мировни споразум, Сашин стриц Милосав и стрина Митка упутили су се, веле, у Трстеник, где се са Косова повукла његова јединица. Ту су сазнали да се њихов синовац води као нестао...

- Од војске до данас нисмо званично добили никакав податак о његовој судбини, ни тројица војника, са којима је био на положају, ништа нису хтела да кажу - прича стриц. - Један од њих, само је рекао да је Саша те ноћи био веома уплашен, да је говорио како једва чека да поново види родитеље, стрица и стрину, браћу од стрица, али је ујутру погинуо. Тај војник нам је рекао и да су их бесомучно засипале гранате злочиначке ОВК, уз подршку агресорске авијације НАТО.

Одмах после завршене средње грађевинске школе у Београду, Саша је одлучио да оде на одслужење војног рока, а кад скине униформу да се дошколује, запосли, заснује породицу. Хтео је да се што пре осамостали, стекне своје парче хлеба.

- Био је дивно дете, одрастао је са нашим синовима, били су као рођена браћа - каже Сашина стрина Митка. - Чврсто је одлучио да иде у војску, одвраћали смо га, јер је био јединац, родитељи инвалиди, али није се ни тренутка двоумио. Сећам се, једном ми је рекао: "Стрина, идем у војску, хоћу да одужим дуг држави, па макар се не вратио." Тако је, нажалост, и било.

Фото Приватна архива / 
Саша Иванковић
Сем споменика на гробљу, који су подигли стриц и стрина, у родним Вреоцима и Лазаревцу нема ниједног обележја војнику који је једини са подручја те београдске општине настрадао на Кошарама, симболу јунаштва и отпора наше војске пред крволочним налетима надмоћнијег агресора са земље и неба. Додуше, на споменику свим борцима изгинулим у ратовима деведесетих, у Лазаревцу, кад је обележје већ било подигнуто, као последње, накнадно је уклесано Сашино име, јер се њега неко ипак сетио. Сазнајемо, ове године Месна заједница Вреоци достојно ће обележити дан Сашине погибије, а у најави је покретање иницијативе да једна улица у Лазаревцу добије његово име.

"ДОЋИ ЋЕ САША"

- ДЕВЕР и јетрва толико су били срећни кад се Саша родио, па кад је растао, стасао у лепог и доброг младића. Његова мајка Гордана је до краја живота веровала да ће се однекле њен јединац ипак појавити - кроз сузе говори Митка. - На самрти, Горданине последње речи, очију пуних суза, биле су: "Доћи ће Саша, молим вас, пазите га и чувајте."

ПРОГЛАШЕН МРТВИМ

- КОЛИКО смо успели да сазнамо, Саша је био тешко рањен, па је војник Златко Ацић покушао да га извуче, али је и он повређен, а кад је кренуо да им помогне иста судбина задесила је и водника Дејана Митића - каже Сашин брат од стрица, полицијски службеник Велисав. - Из разговора са неким његовим саборцима, сутрадан наша војска није нашла никог од њих тројице. Велика је вероватноћа да су их терористи негде однели са тог положаја. Тако се Саши губи сваки траг. Иванковић је, по закону, после 10 година од нестанка званично проглашен умрлим.

Новости

"Дан Ветерана - Видовдан"

Нема коментара:

Постави коментар