субота, 20. април 2019.

Мићо Влаховић, херој Вогошће

20. април 1970.
У Београду, родио се јунак новог доба Мићо Влаховић (24), који је смештен у Дом за незбринуту децу. Са две године је отишао у Александрово, код Зрењанина, у хранитељску породицу. Био је припадник Треће сарајевске бригаде, Сарајевско-Романијског корпуса, Војске Републике Србске. Овај јунак је дошао 1992. године у Вогошћу, где је због своје доброте и храбрости врло брзо добио симпатије Сарајлија. Увек је био први испред своје јединице.
Погинуо је 7. децембра 1994. године на Трескавици, у борбама са муслиманским ратним јединицама.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.


Аутор: Жељко Томић, sokolac.net
19.4.2009.

---------------------------------------------------------

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48.

Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће.

Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описати са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.


Аутор: Вогошћанин прави,
sokolac.net
5.5.2009.

Злочин над Србима

"Дан Ветерана - Видовдан"

1 коментар:

  1. Здраво, моје име је Милена Маја, ја сам из србије, али живим у Националном парку Ватертон Лакес, Канада, са мужем. Речи не могу да објасне колико сам узбуђен због обнове мог сломљеног брака и сада се мој муж потпуно вратио након што сам оставио мене и нашу децу другој жени. Били смо у браку двадесет пет година и током нашег брака имали смо низ борби који су трајали све док није напустио нашу дјецу и преселио се у Мелбурн како би био са другом женом. Блокирао сва средства контакта, чинећи комуникацију неважећом. Осетио сам да је мој живот завршен и да су моја дјеца мислила да више никада неће видјети свог оца. Покушао сам да будем јак само за своју децу, али нисам могао да контролишем болове који су мучили моје срце, био сам прожет тугом и болом јер сам га заиста волио. Сваки дан и ноћ размишљам о њему и увек ми се свиђа да ми се врати, буквално сам полудео и био ми је потребан божански захват, па сам сваком од својих проблема рекао једном пријатељу који је имао сличне изазове. Одвела ме је до веома моћног човека по имену Доктор осагиеде. Рекла је да је он једини разлог за срећу коју је уживала до данас. Др осагиеде може помоћи у поправљању прекинутих односа, рекла је да морам да је ставим на суђење. Контактирао сам га у његовој адреси е-поште {doctorosagiede75@gmail.com} или његовом ВхатсАппу на +2349014523836 и он ми је дао упуте о томе шта да радим, а онда сам то учинио, па је он учинио да ме љуби. На моје велико изненађење, након три седмице, звао ме мој муж и рекао да ми недостаје онолико колико и дјеца, била сам тако изненађена, срце ми је било испуњено радошћу и узбуђењем и почела сам да засијавам сузе. Он се извинио за своју грешку и извинио се за бол који је проузроковао мени и деци. Тако нам се вратио, са пуно љубави и радости, и од тог дана наш брак је био јачи него раније. Захваљујући Дросагиеде-у он је врло моћан, па сам одлучио подијелити своју причу због тих жена и мушкараца. који су искусили оно што се догодило. Желим да знате да постоји решење. Дросагиеде је решење, прави и снажан ловац који се дуго времена молио да помогне женама и деци у њиховом болном времену. И такође има магију да излечи хив, рак, итд.

    ОдговориИзбриши