ДО ПОСЛЕДЊЕГ МЕТКА!!!

архива 1999 - прича из Бора

Иако смртно рањен, 21-годишњи Горан Шаћировић окрвављеног лица се подигао са земље и пуцао на шиптарског терористу који је са бомбом у руци кренуо да докрајчи његове преживеле и рањене другове


Десеторо их је мајка Зорица изнедрила. Пето по реду дете, сина Горана, на свет је донела 6. августа 1978. године. А ове, 1999, баш на исти дан, заједно са осталом децом, прославила му је рођендан. Поред Бора, на новом гробљу! Дан рођења за сина којег више нема. Мајка Зорица, четрдесет пета јој је данас, просто је крила добијала када је са скромним понудама прилазила тесној трпези за којом су седела сва њена деца. Пет синова и четири ћерке.

- Сва деца су ми добра, али Горан, не зато што више није жив, најбољи је био. Не постоји у Бору човек који за њега лепу реч нема. Душа ми је од детета био. И због тога сам му на гробљу, поред хумке, приредила рођендан. Њему за душу, а нама као утеха. Али, чини ми се, да нема утехе. Дани који се нижу као да гомилају жалост.

Из сиротиње у сиротињу

А паћеница је Зорица откад зна за себе. Ромкиња из ромске махале у Сурдулици. Тамо ју је својевремено и испросио четири године старији момак Шефкет Саћировић. Сиромах и он. Две сиротиње, а обоје са надом да из ње могу да побегну. Због тога су 1968. године и одлучили да пођу из своје Сурдулице. Не било куд. Бор је у то време био велика нада за целу Србију. Многи су се Роми у њему ухлебили. Кора хлеба чекала је и младе супружнике Шаћиревић. Зорица је имала само четрнаест, а Шефкет осамнаест година. Деца малтене, а онда су тако млади породицу почели да умножавају. Слађана им се родила 1970, Сузана 1972, Екрем, 1973, Мухарем 1976, Горан 1978, Лидија 1980, Ивица 1984, Ненад 1987, Љиљана 1990. и Емран 1992. године. Једно другом до увета, а отац Шефкет их је у наручју из борског породилишта доносио у преуређену шупу у Козарској улици. Наџерене приземљуше поред топионичких димњака. Недалеко је и рудничка Фабрика опреме и делова и у њој се Шефкет Шаћировић запослио као физички радник. Посао у Комбинату бакра у Бору омогућио му је новчани додатак за децу, а добио је и бољи кров над главом. Кухиња и собичак у старој издуженој и ислуженој рудничкој згради поред садашњег ресторана "Бакар" у насељу Други километар. Адреса: Моше Пијаде 72/5. "Комфор" налик на крцат градски аутобус, али без наводница у односу на онај у Козарској улици.

Много деце па се и у овој ромској породици пре преживљавало него добро живело. Деца су се школовала, али до средње школе нису стизала. Млади су се Шаћировићи удавали и женили, па ожалошћена мајка Зорица сада и много унучића има. Њу само помињемо јер је отац Шефкет пре три године умро од болести. Млад је био, пензију није стекао, па су Шаћировићи били упућени на борски Центар за социјални рад, а сада на кухињу за сиромашне која је недалеко од њиховог стана.

Зорица је са сином Екремом и снахом Маком (ускоро ће да се породи) и петоро најмлађе деце. Остали имају своје породице и живе свој живот у Бору. Али, изузетно су везани и у добрим односима, што се видело и на скромном испраћају војника Горана у јуну прошле године. Горана су на железничкој станици у Бору изљубили мајка, браћа, сестре и најближа родбина. Пожелели су му срећан пут у касарну у Рашкој, лаке и лепе војничке дане.

Пешадинац за причу

После су му тамо мајка Зорица, брат Екрем и сестра Слађана отишли и на заклетву. Имали су и коме. Пешадинац Горан Шаћировић био је један од најбољих војника у својој јединици. После обуке су га као изузетно способног и дисциплинованог војника прекомандовали у Сјеницу и он је тамо постао припадник елитне пешадијске јединице. Назив за такве способне и добро обучене војнике је "пештерски вук".

Ништа ново. Изузетан у војсци баш као што је неуморан у Бору био. А био је - надничар! Ишао је Горан од грађевине до грађевине. Својски се на тешким физичким пословима напрезао и тако, надничењем, прехрањивао мајку и млађу браћу и сестре. Иако млад постао је стуб породице, домаћин у скромној и сиромашној кући.

- Син Горан ми је - бележимо речи његове мајке Зорице - из касарне у Рашкој отишао на Косово. Било је то, касније сам сазнала, у недељу, 7. марта. Дан касније са Косова ми се јавио телефоном. И сада ми одзвањају речи мог детета које су, морам и то да признам, ведро допирале из слушалице: "Мајко, моја јединица се спрема за покрет али ми не знамо куд ћемо да идемо. Ти немој да се секираш што дуже време нећу да будем у прилици да ти се јавим..." Стресла сам се, било ми је јасно да га шаљу на Косово. Нисам знала да је он већ тамо.

У ваздуху је мирисало на барут, бомбе и смрт. Црна слутња је захватила све људе, а Горанову мајку Зорицу нешто као и већа него остале.

- Престравила сам се када је рат почео. Знала сам да ми је Горан на Косову. Отуда ми се јавио писмом. Неколико реченица у њему. На обезбеђењу је у неком селу поред Косовске Митровице. Није опасно. "А ти", поручио ми је у последњој реченици, "немој да се секираш већ брини да ми млађа браћа и сестре не гладују. Све вас много воли ваш Горан." Тако, ето, он у писму, а мени се нешто чудно мрачило пред очима, па сам старијем сину Екрему често понављала: "Наш Горан ће сине, доле да погине... Оће, оће, мајка то осећа!" Бомбе су и овде у Бору и Тимочкој крајини земљу тресле, а доле на Косову су просто пљуштале. Цигару на цигару сам припаљивала, на дувану и кафи живела, мени је непрестано нешто говорило да ми је синовљева сахрана, а не свадба, у судбини. Нажалост, била сам у праву, моја зла слутња није била без разлога. Мој син... Моје несрећно дете!

"Наше саучешће, мајко"

Дани су се у кући Шаћировића отезали као гладне године. А тек ноћи! Забринута мајка Зорица је до у глуво доба зурила у екран. И свијала шаке овлажене од обрисаних суза. Гинуло се тамо где је њен син био. Агресор је одозго циљао на живу силу. А доле на земљи џарнути осињак. Смртоносне жаоке из шиптарских снајпера немилосрдно су усмераване према нашим војницима и полицајцима. Наши су се штитили, бранили су се, али је много гамади било у редовима терориста. А насртали су као дрогирани. Среда је била, једанаест пре подне. Мајка Зорица је погнуте главе седела на бетонском степеништу испред стана. Срчани је болесник, а осећала је и болове од некадашње повреде у борској циглани. Тргла се од бата војничких чизама. Три човека у маскирним униформама прилазила су јој. Официр и два војника.

- Питали су ме за стан Шаћировића. У трену ми је све постало јасно па сам им престрављено узвратила питањем: "Да ми није син Горан погинуо?" Сажаљиво су ми казали да јесте и изразили су ми саучешће. После се више ничег не сећам.

- Горан је погинуо 12. априла, а за братовљево тело у Рашку је отишао Екрем. У стану је после, заједно са мајком, преобукао брата у цивилно одело, а војничко су му ставили у ковчег. Уз присуство рођака, пријатеља, другарица, другова и мноштво Борана храбри пешадинац, Горан Шаћировић сахрањен је на новом гробљу. Свечано, уз војну музику. Како јунаку и приличи.

А Горан је заиста и био јунак. То су, између осталих, потврдиле и његове старешине које су дошле на полугодишњи помен. Према њиховој причи, као и писму које је после синовљеве смрти мајци Зорици стигло од Горановог друга Елвиса Мамутовића из Земуна, део Горанове јединице се после неког обављеног војног задатка враћао у логор. Негде између Клине и Дренице. И тада су упали у заседу. Шиптарски терористи су отворили ватру. Наши војници су се мртви и рањени уз јауке стропоштавали на земљу. Горана је снајперски метак погодио у главу па је и он пао. Страшна вриска његових тешко рањених другова га је истог трена подигла на ноге. Док се подизао руком је обрисао крв која му се из ране на глави сливала низ лице. Тад је и угледао шиптарског злотвора који је са бомбом у руци хтео да докрајчи рањенике и убије преживеле. Био је добар стрелац и терориста је пао од рафала из Горановог митраљеза. Одмах и Горан. Издахнуо је поред својих другова. Преживелих, тешко рањених и мртвих.

Душу је испустио код села Горње Обриње, на средокраћи између Клине и Дренице. Имао је 21 годину!

У миру, казасмо већ, почива на борском новом гробљу. Од сигурне смрти спасао је десетак својих другова и старешина. Самом му спаса није било. Издахнуо је одмах после херојског подвига.


Тескобан и тежак живот

Мајка погинулог Горана Зорица Шаћировић каже:

- Осморо нас је у овом назови стану, па сам недавно била код Илије Таникића, председника Општинске скупштине у Бору. И он је мог Горана знао као честитог и доброг младића, зна и како је погинуо, па ми је обећао да ће да се и лично заложи да добијемо стан у којем ћемо моћи нормално да живимо.

Шаћировићи су сиромашна породица. Нико није запослен па су упућени на исхрану у народној кухињи. Од Војске Југославије добили су већу једнократну новчану помоћ, а Општинска скупштина у Бору платила им је за гробно место, превоз покојника од Рашке до Бора и одело које су Горану купили за сахрану.


ПИСМО ПРЕЖИВЕЛОГ

После синовљеве сахране Зорици је стигло писмо од Елвиса Мамутовића из Земуна. Он пише:

"Драга мајко, ја сам Елвис, друг и саборац вашег Горана, о коме вам је он вероватно више пута писао. Осим речи утехе, ништа вам не могу пружити. И ја сам тешко повређен онда када је Горан погинуо. И моја би мајка сада туговала... Наша јединица је ишла на рашчишћавање терена од терориста. По обављеном задатку враћали смо се у логор... Налетели смо на заседу. Нас осморица и наш капетан нашли смо се у унакрсној ватри. Сви смо рањени. Горан је погођен снајперским метком у главу и одмах је пао. Онако рањен, подигао сам главу и видео терористу како прилази са бомбом и пиштољем у руци. Да нас рањене докрајчи. Вриснуо сам од бола и страха. Горан је имао још толико снаге да се некако придигне и покоси терористу, а затим је клонуо. Будите поносни на њега!"

Ветерани 63. падобранске бригаде у Светој Земљи,архива 2009

извор:Православље 2009.

Пут у Свету Земљу био је за српске ветеране падобранце пут какав нису доживели никад, и све само не редовна планирана међународна активност. Након илинданског сусрета са грчким колегама из Јелинске уније резервних падобранаца (HEL. A.R. U.), пут у Свету Земљу је био планиран као учешће на „Скоку слободе 2009”, на којем је прошле године већ учествовао један српски падобранац и члан Удружења. Но, са обавештењем о отказивању овогодишњег „Скока слободе“ стигло је и писмо од председавајућег Меморијала израелских падобранаца „Муницијско брдо“, легендарног припадника Јединице 101, пуковника Шимона Каханера-Каче, који је српске падобранце позвао у билатералну посету.

ПОШТОВАЊЕ И ГОСТОПРИМСТВО


Од момента када су, првог дана своје посете, 11. септембра, падобранци на поду Шатора сећања у Меморијалном центру Јад Вашем видели написано „Јасеновац“ као једaн од двадесет највећих логора Другог светског рата, било им је јасно да ће Света Земља донети мноштво изненађења. Исто поподне, ушавши у порту задужбине светог Краља Милутина, манастир Светих Архангела, сазнали су да је једна од капија Јерусалима некада носила име Српска капија, и да су у Светом Граду још од времена Светог Саве Срби своји на своме.

Субота 12. септембра прошла је у посети падобранском клубу „Скај кеф“ (Sky Kef) у близини града Беер Шеве, „престонице Негева“, пустиње која покрива јужни део Свете Земље и којом је некада ишао „Пут зачина“. Угошћени од израелских колега и поздрављени од тридесетак окупљених Срба, пуковник Ненад Кузмановић, некадашњи вођа „Небеских видри“ и Немања Гороња, који је прошле године извео 60 скокова за један дан у част шездесетогодишњице бањалучког падобранства, скочили су са 4.000 метара изнад прашином завејане пустиње Негев и у једном погледу спојили медитеранске обале и Гору Небо са које је Мојсије преко Јордана угледао Обећану земљу.

Беер Шеву су падобранци посетили још једном, у понедељак 14. септембра, када су саветнику градоначелника Ишаи Авиталу пренели поздраве и дарове од градоначелника Ниша (иначе града-побратима) и Бање Луке, а он их је заузврат упознао са Беер Шевом и отпратио до библијских извора праоца Авраама по којима је град и добио име. У наставку, ветерани су посетили Музеј израелског ратног ваздухопловства, где их је дочекао генерал Јаков Тернер, дугогодишњи градоначелник Беер Шеве. Он је био инструктор летења Илану Рамону, првом израелском астронауту који је погинуо 2003. године у удесу спејс-шатла „Колумбија“: њему је делегација изразила саучешће због смрти Рамоновог сина Асафа, који је погинуо два дана раније, као пилот Ф-16.

У недељу, 13. септембра, падобранци су обукли униформе и улицама Јерусалима се запутили ка Меморијалу „Муницијско брдо“, који чува спомен на падобранце погинуле у Шестодневном рату, а којим управља пуковник Каханер, који је војну каријеру започео у првој израелској специјалној јединици („101”). Кача је српским падобранцима описао битку за Свети Град, а с посебним пијететом је говорио о својим противницима, Јорданцима.Пред окупљенима – изаслаником одбране Републике Србије у Израелу пуковником Сашом Стевановићем, двојицом командира чета који су се на Муницијском брду борили 1967. и другим ветеранима падобранских и специјалних јединица, универзитетским професорима, медијима који су тих дана богато извештавали о боравку српских падобранаца – прво су интониране химне Србије и Израела, да би потом ветерани 63. падобранске бригаде положили венац својој браћи по падобрану. Протосинђел Јован Ћулибрк је поздравио присутне у име српских ветерана, а пуковник Каханер је затим рекао: „За Србе сам сазнао кроз приче о српским партизанима које су донели наши падобранци који су, преко ослобођених делова Југославије, ишли да упозоре мађарске Јевреје на то да су они на реду за истребљење. Те приче нисам могао да заборавим, и од тада сам се трудио да сазнам више о Србима и нашао сам много заједничких страна наша два народа: два мала народа чији су војници спремни да жртвују живот за свој народ и своју земљу“.


Посебно је све присутне својом појавом изненадио један од првих израелских падобранаца, Михаило Леви, рођен на Студентском тргу у Београду, који је, иако осамдесетогодишњак, дошао на Муницијско брдо да поздрави своје сународнике и захвали им што су дошли на место које је симбол израелских падобранаца. Два пута је за вечером падобранце угостио представник Светског јеврејског конгреса за земље бивше Југославије г. Арије Ливне, а од посебне помоћи је био г. Александар Николић из Представништва Републике Српске у Израелу.

Друго симболично место у Израелу је Падобранска и школа за специјално ратовање у бази Тел Ноф, кроз коју су прошли сви израелски падобранци. ИОС данас под Командантом падобранаца и пешадије имају пет активних падобранских батаљона, а у резерви 98. падобранску дивизију „Огањ“ („Еш“), и ова школа је у срцу обуке и функционисања свих падобранских, као и специјалних јединица. У уторак 15. септембра, у поподневним часовима, опет у униформама, на њену капију, су предвођени пуковником Стевановићем који је организовао ову посету, ушли српски ветерани и били дочекани од мајора Мишела, главног инструктора, и капетана Шели Бинг, иначе пореклом из Суботице. Пред меморијалом, на коме су уписана имена свих погинулих израелских падобранаца – укључујући и Хану Сенеш која је 1944. скочила међу наше партизане – мајор Мишел је скинуо своју беретку и дао је пуковнику Кузмановићу, а затим је скинуо и заставу јединице са копља и поклонио је 63. падобранском батаљону Војске Србије.

-Душан Крстић, ветеран 63. падобранске бригаде који живи у Јерусалиму: Aко борба за ослобођење Светог Града може да донесе нешто више од војничке победе, онда је делић те узвишене награде био подељен 13. септембра на Муницијском брду.

-Душко Томашевић, резервиста 63. падобранског батаљона: Била је велика част представљати своју земљу на овако великом и светом месту и ходати истом земљом којом је ишао сам Господ.

-Душко Грмуша, ветеран: У Светој Земљи сам одморио душу после много година; одушевљен сам Светим Местима, а и Државом Израел, нарочито Јад Вашемом и начином на који се чува спомен на хероје и жртве. Са поносом сам учествовао у овој посети.

- Немања Гороња, наставник падобранства: Утисци из Свете Земље су импресивни, нисам ни сањао да ће бити такви. Моја душа није иста после посете Јерусалиму и Христовом Гробу, и надам се да ћу овакво искуство поново доживети.

- Драган Мосић, старији водник прве класе: Исцељене душе вратих се из Свете Земље у моју Србијицу, на изласку из авиона клекох и пољубих свету њену земљу, и сад сам сироти богаташ са две свете земље!

-Пуковник Ненад Кузмановић: Издвајам да је посебан утисак на мене оставила организованост, патриотизам, дисциплинованост, отвореност и срдачност свих наших домаћина и не само њих, већ и обичних људи, а посебно омладине која је, видевши нас у униформама на „Муницијском брду“, клицала: „Живела Србија...”.

ПРИЈЕМ КОД ПАТРИЈАРХА

У среду, 16. септембра, српске падобранце је у својој канцеларији у Патријаршијском манастиру Светих Константина и Јелене примио Блажењејши Патријарх Јерусалимски кир Теофилос Трећи. У изузетно интимној и топлој атмосфери Блажењејши се, уз присуство неколицине епископа међу њима и главног секретара Светог Синода, архиепископа Аристарха, подробно упознао са српском војничком традицијом, а посебно је на њега оставио утисак мото Удружења ветерана 63, преузет од Марка Миљанова: „Чувај себе од другог и другог од себе!“. Патријарх је потом изложио место и улогу Јерусалимске Цркве у историји као чувара библијског предања и настављача Старозаветне Цркве пророка и судија, благословио падобранце и даривао их медаљама Јерусалимске Патријаршије.


Посебно је нагласио улогу Цркве у очувању народног јединства и идентитета. Делегација је Блажењејшем подарила икону Нерукотвореног Образа и плакету Удружења ветерана 63, те народни вез, дар градоначелника Бање Луке. Затим је делегација посебно примљена у Храму Васкрсења и на Гробу Господњем, коме се поклонила више пута у току седмодневног боравка.

У вечерњим часовима, делегацију је у Тел Авиву угостило удружење ратних војних заробљеника „Ерим Ба-Лајла“ („Бдимо у ноћи“) и својом срдачношћу и пажњом чланови овог удружења, који су углавном били заробљени током Јом-кипурског рата, као да су дали завршни акорд посети. На крају, делегацију Удружења ветерана 63 је, у амбасади Републике Србије у Тел Авиву, примио у опроштајну посету изасланик одбране и њихов сабрат из бригаде пуковник Стевановић, и потом отпратио падобранце на авион који их је вратио у отаџбину.


Иако је, током посете наше делегације, Србију посетио министар иностраних послова Либерман – и поновио тврд став своје земље према признању Косова – то је могло делимично утицати на израелске медије, али је то био само један разлог да би угледни „Џерусалем пост“ објавио вест о боравку српских ветерана на ударној 3. страни (тик испод најаве да премијер Нетанијаху иде у Египат). О посети српских падобранаца писао је и руски интернет-портал „Зман“ („Време“), „Маарив“ је у интернет-издању донео још већи текст, а из израелских медија вест је отишла у свет.

Са израелским колегама је договорено међусобно посећивање и сарадња, који ће почети већ догодине на „Балканском скоку пријатељства 2010”, на коме ће учествовати и Израелци, и за који је Ејал Јанив понудио да лично одржи семинар Крав-мага, док ће наши падобранци учествовати на „Скоку слободе 2010” у Израелу, чије је одржавање потврђено.


Посетом израелским падобранцима се знаменито падобранско братство, које превазилази све границе, поново потврдило, и то са посебном и несвакидашњом топлином, а ветерани 63. падобранске бригаде су на лет кући понели првенствено одблесак Свете Земље, земље благословене светињом, али – колико слично Балкану – земље обремењене историјом и земље која иште жртву.

Заборави нас отаџбина,архива 2008

извор:Глас јавности 07.10.2008.

ПОРОДИЦА РАТНОГ ВЕТЕРАНА ПЕТРА МИЛОШЕВИЋА У БРДИМА ИЗНАД ВИШЕГРАДА БИЈЕ БИТКУ ЗА ГОЛИ ЖИВОТ

Милка плете и везе, Петар надничи, дечаци сакупљају старо гвожђе око Дрине, међу минама... Хлеба кад има - има, кад нема заноће гладни...

Кад год је отаџбини затребало, Петар Милошевић био је као запета пушка. На бајонет - на бајонет. Кад га је отаџбина звала, није часио ни часа, скоро хиљаду дана оставио је по рововима, још равно 360 дана и ноћију провео као ратни заробљеник код Хрвата. Тамо га и били и мучили као гују, он ни гласа није пустио. Тако отаџбина тражила!

Данас, кад се Петар у брдима изнад Вишеграда и буквално бори за голу кору хлеба кад он и његови, жена, тројица синова и ћеркица Милијана често заноће гладни, нема отаџбине да се помоли одоздо од Вишеграда, отуд од Пала или Бањалуке, одозго од Србије... Заборавила отаџбина Петра.

Мада он од отаџбине и не тражи много, тек мало посла, кад оде до Вишеграда да се распита, отаџбина му каже кратко: шут болан Перо, има и горих случајева! Други му кажу - продај ону значку што си добио за давање крви, трећи веле - што си правио ђецу у четрестој...

А кад је могао пре кад је био рат?

Ономад Милка, Петрова жена, продала неки вез за пет-шест конвертибилних, босанских марака, дала дечацима Ратку, Зорану и Горану и Милијани по марку, да нешто купе. Рекла им - немојте то ђецо потрошити за један дан, оставите да има нешта и за сјутра... Они је послушали... Нисам имао срца да их питам шта су за марку (39 динара) купили, па још и оставили за сутра...

Петоро Милошевића, Петар (56), ратни ветеран, жена Милка (48), синови Ратко (14), близанци Зоран и Горан (13) и ћерка Милијана (10), од отаџбине данас имају 40 марака месечно дечјег додатка за најстаријег Ратка. За остало како се сами снађу. Петар прави гусле од јаворовог дрвета. Кад нема коме да прода гусле - надничи по селу и око Вишеграда, сече дрва по шуми, тројица дечака често сиђу до Дрине, тумарају око спаљених кућа за килограм или два старог гвожђа.

- Кажем им, ђецо, не заласте у зарасла дворишта, нагазићете мину, соколови моји... Они ми веле - нећемо тата, ја само окренем главу, они наставе... А, шта ће друго... ‘Вамо ђе је све чисто нема старог гвожђа. Кад продају које кило, купе себи и сестри чоколаду, мене пакло дувана, све ми сузе ударе на очи - вели Петар.

Пре него што је запуцало, Милошевићи су са три старије ћерке, које су се у међувремену удале, живели у Коњицу. Петар био машинбравар, радничина, награђиван, цењен као човек... После кад је кренуо рат заробили га Хрвати и право у логор. Милка са ћеркама побегла на Борачко језеро. У заробљеништву, у Имотском, Петра тукли и ломили како су знали, једном, затребала крв хрватском војнику, ретка крвна група, Петрова, он без размишљања дао... Војник преживео, Петра су после мање тукли и пазили, па је успео да побегне... Тих дана некако сазнао да су Орићеви из Сребренице упали у његову родну Кравицу, побили за једно јутро 17 чланова његове фамилије...
- Заврши се рат, видим оће нас Милошевића да нестане... Орићеви нам побили не само одрасле него и мушку ђецу... После, мени и Милки даде Бог тројицу синова и ћерку - прича Петар као да се правда ономе што га је питао шта су му требала „ђеца у четрестој години“...

Кад је рат завршен, Милошевићи су добили бараку у Прелову где су и сад, три ћерке удале се за неколико година, они добили тројицу синова, после и малу Милијану...

Шесторо Милошевића сад живе како знају и умеју. Милка плете и везе, Петар надничи, дечаци сакупљају старо гвожђе око Дрине, међу минама... Хлеба кад има - има, кад нема заноће гладни... Кад обретну коју марку, деца у школу иду аутобусом, кад нема пара, десетак километара до Вишеграда иду - пешице... Једино не губе наду...

- Све се нешта надам да ће та вајна срећа једном удрити и на моју кућу... Да ћу добити мало посла - вели Петар.

Милка не чека срећу. По ваздан крпи и шије. Кад Ратку или Зорану џемпер прогледа на лактовима она га опара, офарба избледело плетиво, па исплете други.

- Кад пукну опанци, узмем шмирглу, ошмирглам мјесто где се опанак поцијепао, мало лепка па га залијепим... Кад се истроши сапун, узмем ону корицу додам мало течности за суђе, па у том откувам веш... Дао Бог, мој Перо је вриједан, оде, помогне људима заклати теле, они му дају - кило меса, ја то после рашчланим на седам дана. Кесу прашка растегнем на два мјесеца - каже Милка.

Ратко, Горан и Зоран, мала Милијана, кад дођу из школе, обично са петицама у свескама, седну за дрвени сто па ручају незапржену чорбу од кромпира без трунке меса, без сока, без слаткиша... Кад ручају, Милка остане да опере судове, дечаци искоче на пољану изнад куће, дохвате лопту, настане за час весела граја, све док Петар не узме секиру са кладе и не позове дечаке:

- Ратко, Горане, Зоране, „ајмо у шуму спремат“ дрва... ‘Оће зима...

Момчићи онда без речи оставе лопту, а мала колона са Петром на челу нестане узбрдо, изгуби се иза првих грмова...


ГОСПОД ЈЕ ПОГЛЕД’О

Прекјуче, стоје четворо малих Милошевића, поносно гледају мало врта под бараком. Милка после прича:
- Пролетос, таман никло оно мало поврћа по врту, наднијеше се облаци одоздо од Вишеграда, видимо ‘оће град... Закукаше ђеца, мајка дај тамјана да да се молимо Богу да нам спаси врт... Ја брзо за свијећу и тамјан, запалимо, помолимо се Богу, туче град свуда около, на наш врт не паде ни комад леда... Господ нас поглед’о...

МРТВЕ НЕ ЗАБОРАВИТЕ,ЖИВЕ ПОШТУЈТЕ

ПОШТОВАЊЕ ВЕТЕРАНА,ШТА ЈЕ ТО???

„Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас''. Св. Јован Златоусти.

БОГУ И ВОЈНИКУ СЕ МОЛИМО ОНДА КАДА НАС НЕВОЉЕ ПРИТИСНУ!
...КАД НЕВОЉЕ ПРОЂУ БОГ СЕ ЗАБОРАВИ А ВОЈНИК НЕ ПОШТУЈЕ...

Поштовање,нема га уопште.Никаква је држава која не поштује своје ратнике.
Никаква и јадна,и таква ће бити све док не исправи ту велику неправду.
Не поштујући ветеране,Србске ратнике,држава не поштује ни свој народ,а самим тим ништа и никога.

ХОЋЕМО ДА НЕ БУДЕ ТАКО!



Без уједињења нема нам спасења.ЖИВЕЛА СРБИЈА!!!

ДВА ПУТА БРАНИО ЗЕМЉУ, А ОНА ГА ЗАБОРАВИЛА

Ратни ветеран Драгољуб Милетић (39) због ратних траума психички оболео, а за лекове нема новца



КУРШУМЛИЈА- Драгољуб Милетић (39) из планинског села Штава у општини Куршумлија је као редован војник преживео ратне страхоте у Хрватској и рат на Косову, а сада у миру води најтежу битку за здравље и живот. Наиме, због ратних траума он је психички оболео и није способан за рад, а нема довољно новца за лекове, јер његова месечна терапија кошта између пет и шест хиљада динара.

- Кад имам новца набавим лекове, кад немам - ништа. Најтеже ми је ноћу јер ми се враћа све оно што сам преживео у Хрватској. Најјаснија ми је слика како неко хоће да ме закоље, а онда се престрављен будим сав у зноју - прича тихим гласом Драгољуб док из сваког џепа вади по једну кутију лекова за умирење.

Када је 1991. године као голобради момчић с песмом отишао у Загреб на одслужење војног рока Драгољуб није ни сањао да ће му се живот променити из корена. Почео је рат, а он је са своји друговима месецима био заробљен у касарни без воде и струје. Његови су га били већ оплакали јер месецима нису чули ништа о њему, а он о страхотама које је преживео не жели да прича.

- Боље да не чујеш како је било - каже он и додаје да је много пута помислио да никада више неће видети своју породицу и брда на којима је одрастао.

Драгољуб је преживео и вратио се кући. Болест која се манифестовала дрхтањем, боловима у глави и несаницом је све више узимала маха.

- Нисам много обраћао пажњу. Пио сам повремено лекове за смирење и гурао даље - каже Милетић.

Онда је дошла 1999. година и рат на Косову који није мимоишао ни Драгољуба. Ноћне страже, стални напади Албанаца, смрт и крв, додатно су утицали на њега.

Болест се погоршавала, а кулминација је наступила 2007. године када су у Куршумлији почели протести резервиста због неисплаћених ратних дневница. Већ озбиљно уздрман болешћу, Драгољуб је мислио да је опет почео рат, а то је је за њега већ било превише.

- Стално сам губио свест. Дрхтао сам и имао сам паничан страх - прича он.

Драгољуб је пребачен на нервно одељење прокупачке болнице где се лечио 45 дана, а неколико месеци касније још 15. Од тада узима редовну терапију, али због јаких лекова не може ништа да ради, чак ни да чува овце.


Сиротиња

Драгољуб Милетић живи са остарелим родитељима и две године млађим братом. Имају десетак оваца и две краве. За ову сиромашну породицу шест хиљада месечно за лекове је превелик издатак јер толико овде кошта једна овца.

НАЈТЕЖЕ ЈЕ КАД СИ ЗАБОРАВЉЕН!!!

Тешки ратни инвалиди тешко остварују своја права. У Србији данас живи око 200 потпуних инвалида рата



НАС „ампутираца“ из ратова деведесетих нема више много. А када треба да заменимо протезе које нам служе уместо ногу и руку, процедура траје по три месеца. Баш брига државу што ја и овако једва идем. А таквих је око 200 инвалида прве категорије.

Док ослоњен на штап храмље новобеоградским блоковима, сваки корак Бечејца Јаноша Нађа (39) је велики. Али, изгледа, само за њега и његове ближње. Као деветнаестогодишњак, отишао је да одслужи ЈНА 1991. године у тадашњи шабачки гарнизон. А одатле, у ровове на ратишту у Хрватској. Од минобацачког пројектила остао је без десне ноге у близини Глине.- За леву ногу сам се борио у болничком кревету скоро пет година - показује Јанош ожиљцима ишпартану потколеницу. - И њу је требало да ампутирају. А два прста на десној руци остала су паралисана.

У Србији, како прича, данас живи између 150 и 200 потпуних инвалида рата. Јада се Нађ да проблем настаје и када желе да подигну стамбени кредит. Држава им уплаћује инвалиднину само преко „Поштанске штедионице“, одакле не могу да пребаце рачуне у друге банке у којима би могли да се задуже.

- Само су нама смањили примања за 21 одсто - тврди Нађ. - А, наша инвалиднина, опет, прелази цензус за кредит од 300.000 динара који држава даје.

И његов пријатељ, Милан Попић дели сличну судбину. Због противтенковских мина на ратишту у Хрватској остао је без обе ноге.

- Био сам раскомадан, изгубио обе ноге - каже Попић, док џојстиком управља правац кретања. - А данас, нико од власти не жели да ме прими. Према закону, као потпуни ратни војни инвалиди прве категорије имамо право на возило домаће производње на сваких седам година. - Рекламирали су „пунто“ као наш производ, али када ми дођемо на ред кажу да није домаћи. Када смо увезли аутомобиле, платили ПДВ и очекивали његово враћање, опет је испао исти проблем.

Како обојица причају, у Србији ради много удружења која би требало да представљају инвалиде пред државом. Али, добрих представника нема, јер се сви они финансирају баш из - државне касе.

ПЛИВАЊЕ

УПРКОС свим тешкоћама, Јанош Нађ се са успехом бави пливањем. Он се такмичи у категорији лакших инвалида, јер његова категорија у Србији засад не постоји. Освајао је запажене резултате на турнирима у Европи, док је у нашој земљи био и на другом месту.

извор:Вечерње новости,септембар 2010.године

Прослава дана захвалности ослободиоцима из 1918. године Херцег Нови

У понедељак 7. новембра у 19 часова у дворани „Парк“ одржаће се прослава дана ослобођења Херцег-Новог и доласка српске војске. Организатори су Матица Боке, Србски Соко Херцег-Нови, Коло србских сестара, Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Србско витешко друштво Херцег Стефан и СПKД „Просвета“. У програму учествују хор „Рождество“ из Бијеле, КУД „Игало“ и „Илија Кишић“ и Слобо Ковач са оркестром.



Вијест о капитулацији Аустро-Угарске је изазвала одушевљење у Боки Которској. На Белависти се 3. новембра одржао велики народни митинг. Град је био окићен словенским заставама. Окупило се око 5.000 душа из цијеле општине како је записао Томо Крстов Поповић. „Колико је с краја на крај пјаце све је то прекрио народ, да зрно проса не би нигдје на тло пало, нико ни чељаде; а осим тога све калдрме пут вароши, па пјаца опет у вароши све чељаде до чељадета. Ни старо, ни младо, ни сакато, ни хромо, ни слијепо зар не остаде код куће“.

Ка Боки су се кретале јединице 2. југословенског пука. Командант пука потпуковник Светислав Симовић стигао је у Котор 6. новембра дочекан од одушевљеног народа. Журио је да прими капитулацију Аустро-угарских снага од команданта ратне луке Херцег-Нови подмаршала Хоусека. Са тим циљем у Херцег-Нови су се упутили и италијански официри. Потпуковник Симовић са ађутантом и ордонансом пристао је у херцегновску луку ујутро 7. новембра. Дочекао их општински начелник и предсједник Народног вијећа Јефто Гојковић који је загрлио и братски поздравио своје ослободиоце. Упутили су се у хотел „Боку“ гдје се налазила команда ратне луке. Крај цијелог пута од луке до хотела налазили су се окупљени Новљани.

Потпуковник Симовић испред хотела „Бока“ 7. новембра 1918. године. Иза Симовића је херцегновски начелник Јефто Гојковић


У хотелу „Бокa“ већ су се налазили италијански официри. Ноћ раније подмаршал Хоусек предао је ратни материјал Народном вијећу и тако је предухитрена намјера Италијана. Потпуковник Симовић изјавио је: „Пошто је материјал предат Народном Већу, то истом остављам да оно и даље њиме рукује, пошто су се већ југословенска војска и морнарица у Боки Которској ставиле на расположење Србској војсци и србском команданту.“

Испред хотела „Бока“ чули су се звуци химне „Боже правде“ а маса је пријетила да ће ући у хотел „Боку“. Потпуковник Симовић, Јефто Гојковић и подмаршал Хоусек појавили су се на вратима хотела. Кад је подмаршал Хоусек војнички поздравио извођење српске химне одушевљење Новљана достигло је врхунац. Испред Хотела ослободиоце је поздравио Бискуп Франо Ућелини, начелник Јефто Гојковић, предсједник Србског Сокола Јово Секуловић и у име омладине госпођица Даница Обрадовић. Официри су се хтјели повући у хотел али су их одушевљени Новљани на својим рукама пронијели кроз цијели град.

извор - СРПСКИ СОКО ХЕРЦЕГ-НОВИ