понедељак, 14. новембар 2011.

ДО ПОСЛЕДЊЕГ МЕТКА!!!

архива 1999 - прича из Бора

Иако смртно рањен, 21-годишњи Горан Шаћировић окрвављеног лица се подигао са земље и пуцао на шиптарског терористу који је са бомбом у руци кренуо да докрајчи његове преживеле и рањене другове


Десеторо их је мајка Зорица изнедрила. Пето по реду дете, сина Горана, на свет је донела 6. августа 1978. године. А ове, 1999, баш на исти дан, заједно са осталом децом, прославила му је рођендан. Поред Бора, на новом гробљу! Дан рођења за сина којег више нема. Мајка Зорица, четрдесет пета јој је данас, просто је крила добијала када је са скромним понудама прилазила тесној трпези за којом су седела сва њена деца. Пет синова и четири ћерке.

- Сва деца су ми добра, али Горан, не зато што више није жив, најбољи је био. Не постоји у Бору човек који за њега лепу реч нема. Душа ми је од детета био. И због тога сам му на гробљу, поред хумке, приредила рођендан. Њему за душу, а нама као утеха. Али, чини ми се, да нема утехе. Дани који се нижу као да гомилају жалост.

Из сиротиње у сиротињу

А паћеница је Зорица откад зна за себе. Ромкиња из ромске махале у Сурдулици. Тамо ју је својевремено и испросио четири године старији момак Шефкет Саћировић. Сиромах и он. Две сиротиње, а обоје са надом да из ње могу да побегну. Због тога су 1968. године и одлучили да пођу из своје Сурдулице. Не било куд. Бор је у то време био велика нада за целу Србију. Многи су се Роми у њему ухлебили. Кора хлеба чекала је и младе супружнике Шаћиревић. Зорица је имала само четрнаест, а Шефкет осамнаест година. Деца малтене, а онда су тако млади породицу почели да умножавају. Слађана им се родила 1970, Сузана 1972, Екрем, 1973, Мухарем 1976, Горан 1978, Лидија 1980, Ивица 1984, Ненад 1987, Љиљана 1990. и Емран 1992. године. Једно другом до увета, а отац Шефкет их је у наручју из борског породилишта доносио у преуређену шупу у Козарској улици. Наџерене приземљуше поред топионичких димњака. Недалеко је и рудничка Фабрика опреме и делова и у њој се Шефкет Шаћировић запослио као физички радник. Посао у Комбинату бакра у Бору омогућио му је новчани додатак за децу, а добио је и бољи кров над главом. Кухиња и собичак у старој издуженој и ислуженој рудничкој згради поред садашњег ресторана "Бакар" у насељу Други километар. Адреса: Моше Пијаде 72/5. "Комфор" налик на крцат градски аутобус, али без наводница у односу на онај у Козарској улици.

Много деце па се и у овој ромској породици пре преживљавало него добро живело. Деца су се школовала, али до средње школе нису стизала. Млади су се Шаћировићи удавали и женили, па ожалошћена мајка Зорица сада и много унучића има. Њу само помињемо јер је отац Шефкет пре три године умро од болести. Млад је био, пензију није стекао, па су Шаћировићи били упућени на борски Центар за социјални рад, а сада на кухињу за сиромашне која је недалеко од њиховог стана.

Зорица је са сином Екремом и снахом Маком (ускоро ће да се породи) и петоро најмлађе деце. Остали имају своје породице и живе свој живот у Бору. Али, изузетно су везани и у добрим односима, што се видело и на скромном испраћају војника Горана у јуну прошле године. Горана су на железничкој станици у Бору изљубили мајка, браћа, сестре и најближа родбина. Пожелели су му срећан пут у касарну у Рашкој, лаке и лепе војничке дане.

Пешадинац за причу

После су му тамо мајка Зорица, брат Екрем и сестра Слађана отишли и на заклетву. Имали су и коме. Пешадинац Горан Шаћировић био је један од најбољих војника у својој јединици. После обуке су га као изузетно способног и дисциплинованог војника прекомандовали у Сјеницу и он је тамо постао припадник елитне пешадијске јединице. Назив за такве способне и добро обучене војнике је "пештерски вук".

Ништа ново. Изузетан у војсци баш као што је неуморан у Бору био. А био је - надничар! Ишао је Горан од грађевине до грађевине. Својски се на тешким физичким пословима напрезао и тако, надничењем, прехрањивао мајку и млађу браћу и сестре. Иако млад постао је стуб породице, домаћин у скромној и сиромашној кући.

- Син Горан ми је - бележимо речи његове мајке Зорице - из касарне у Рашкој отишао на Косово. Било је то, касније сам сазнала, у недељу, 7. марта. Дан касније са Косова ми се јавио телефоном. И сада ми одзвањају речи мог детета које су, морам и то да признам, ведро допирале из слушалице: "Мајко, моја јединица се спрема за покрет али ми не знамо куд ћемо да идемо. Ти немој да се секираш што дуже време нећу да будем у прилици да ти се јавим..." Стресла сам се, било ми је јасно да га шаљу на Косово. Нисам знала да је он већ тамо.

У ваздуху је мирисало на барут, бомбе и смрт. Црна слутња је захватила све људе, а Горанову мајку Зорицу нешто као и већа него остале.

- Престравила сам се када је рат почео. Знала сам да ми је Горан на Косову. Отуда ми се јавио писмом. Неколико реченица у њему. На обезбеђењу је у неком селу поред Косовске Митровице. Није опасно. "А ти", поручио ми је у последњој реченици, "немој да се секираш већ брини да ми млађа браћа и сестре не гладују. Све вас много воли ваш Горан." Тако, ето, он у писму, а мени се нешто чудно мрачило пред очима, па сам старијем сину Екрему често понављала: "Наш Горан ће сине, доле да погине... Оће, оће, мајка то осећа!" Бомбе су и овде у Бору и Тимочкој крајини земљу тресле, а доле на Косову су просто пљуштале. Цигару на цигару сам припаљивала, на дувану и кафи живела, мени је непрестано нешто говорило да ми је синовљева сахрана, а не свадба, у судбини. Нажалост, била сам у праву, моја зла слутња није била без разлога. Мој син... Моје несрећно дете!

"Наше саучешће, мајко"

Дани су се у кући Шаћировића отезали као гладне године. А тек ноћи! Забринута мајка Зорица је до у глуво доба зурила у екран. И свијала шаке овлажене од обрисаних суза. Гинуло се тамо где је њен син био. Агресор је одозго циљао на живу силу. А доле на земљи џарнути осињак. Смртоносне жаоке из шиптарских снајпера немилосрдно су усмераване према нашим војницима и полицајцима. Наши су се штитили, бранили су се, али је много гамади било у редовима терориста. А насртали су као дрогирани. Среда је била, једанаест пре подне. Мајка Зорица је погнуте главе седела на бетонском степеништу испред стана. Срчани је болесник, а осећала је и болове од некадашње повреде у борској циглани. Тргла се од бата војничких чизама. Три човека у маскирним униформама прилазила су јој. Официр и два војника.

- Питали су ме за стан Шаћировића. У трену ми је све постало јасно па сам им престрављено узвратила питањем: "Да ми није син Горан погинуо?" Сажаљиво су ми казали да јесте и изразили су ми саучешће. После се више ничег не сећам.

- Горан је погинуо 12. априла, а за братовљево тело у Рашку је отишао Екрем. У стану је после, заједно са мајком, преобукао брата у цивилно одело, а војничко су му ставили у ковчег. Уз присуство рођака, пријатеља, другарица, другова и мноштво Борана храбри пешадинац, Горан Шаћировић сахрањен је на новом гробљу. Свечано, уз војну музику. Како јунаку и приличи.

А Горан је заиста и био јунак. То су, између осталих, потврдиле и његове старешине које су дошле на полугодишњи помен. Према њиховој причи, као и писму које је после синовљеве смрти мајци Зорици стигло од Горановог друга Елвиса Мамутовића из Земуна, део Горанове јединице се после неког обављеног војног задатка враћао у логор. Негде између Клине и Дренице. И тада су упали у заседу. Шиптарски терористи су отворили ватру. Наши војници су се мртви и рањени уз јауке стропоштавали на земљу. Горана је снајперски метак погодио у главу па је и он пао. Страшна вриска његових тешко рањених другова га је истог трена подигла на ноге. Док се подизао руком је обрисао крв која му се из ране на глави сливала низ лице. Тад је и угледао шиптарског злотвора који је са бомбом у руци хтео да докрајчи рањенике и убије преживеле. Био је добар стрелац и терориста је пао од рафала из Горановог митраљеза. Одмах и Горан. Издахнуо је поред својих другова. Преживелих, тешко рањених и мртвих.

Душу је испустио код села Горње Обриње, на средокраћи између Клине и Дренице. Имао је 21 годину!

У миру, казасмо већ, почива на борском новом гробљу. Од сигурне смрти спасао је десетак својих другова и старешина. Самом му спаса није било. Издахнуо је одмах после херојског подвига.


Тескобан и тежак живот

Мајка погинулог Горана Зорица Шаћировић каже:

- Осморо нас је у овом назови стану, па сам недавно била код Илије Таникића, председника Општинске скупштине у Бору. И он је мог Горана знао као честитог и доброг младића, зна и како је погинуо, па ми је обећао да ће да се и лично заложи да добијемо стан у којем ћемо моћи нормално да живимо.

Шаћировићи су сиромашна породица. Нико није запослен па су упућени на исхрану у народној кухињи. Од Војске Југославије добили су већу једнократну новчану помоћ, а Општинска скупштина у Бору платила им је за гробно место, превоз покојника од Рашке до Бора и одело које су Горану купили за сахрану.


ПИСМО ПРЕЖИВЕЛОГ

После синовљеве сахране Зорици је стигло писмо од Елвиса Мамутовића из Земуна. Он пише:

"Драга мајко, ја сам Елвис, друг и саборац вашег Горана, о коме вам је он вероватно више пута писао. Осим речи утехе, ништа вам не могу пружити. И ја сам тешко повређен онда када је Горан погинуо. И моја би мајка сада туговала... Наша јединица је ишла на рашчишћавање терена од терориста. По обављеном задатку враћали смо се у логор... Налетели смо на заседу. Нас осморица и наш капетан нашли смо се у унакрсној ватри. Сви смо рањени. Горан је погођен снајперским метком у главу и одмах је пао. Онако рањен, подигао сам главу и видео терористу како прилази са бомбом и пиштољем у руци. Да нас рањене докрајчи. Вриснуо сам од бола и страха. Горан је имао још толико снаге да се некако придигне и покоси терористу, а затим је клонуо. Будите поносни на њега!"

29 коментара:

  1. SLAVA MU I VECNA HVALA mislim da ova drzava sve radi da se ovakvi primeri zaborave i omalovaze iz meni jos nepoznatih razloga u svakoj drugoj normalnoj drzavi ovakva dela bi se velicala i otimala od zaborava

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala ti brate Ciganine, Srbski junače! Slava ti!

    ОдговориИзбриши
  3. Нека ти је вечна слава,брате циганине,борац си био прави, и први међу једнакима,нека твоја породица буде поносна што је изнедрила таквог јунака!БЕСМРТНИ ХЕРОЈИ ОТАЏБИНЕ НИКАД НЕ УМИРУ,ВЕЋ ЖИВЕ У СРЦИМА САБОРАЦА,И ЧАСНИХ ПАТРИОТА!

    ОдговориИзбриши
  4. Slava istinskom heroju , slava mu i hvala na vjeke vjekova1

    ОдговориИзбриши
  5. Vecna mu slava i pokoj dusi!

    ОдговориИзбриши
  6. Slava mu i vecno mu hvala!

    ОдговориИзбриши
  7. Vecna slava i hvala mome sugradjaninu kojeg nisam poznavala , ali sam ponosna sto smo hodali istim ulicama!

    ОдговориИзбриши
  8. Vecna mu Slava i Hvala...
    Moja jedinica, pripadnici MUP-a, Nas 18 ranjenih a jedan poginuli. 06.06.1999. rejon Djakovice, bombardovanje NATO-a. Poznate su mi te scene napada.... tuzno i zalosno... A polako nas kao i poginule guraju u zaborav. :(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Е, мој брате, Господ незаборавља.

      Избриши
  9. Анониман07. јун 2012. 11:58

    uhhhhhhhhhhhhh ala me pogodio tekst jebem ti rat COVEK HEROJ NEMA STA

    ОдговориИзбриши
  10. Анониман12. јун 2012. 13:05

    Слава јунацима палим за слободу и част отаџбине Мајке Србије ... нека му је лака црна земља и њему и свим Србским витезовима .... Бог вас благословио !!!

    ОдговориИзбриши
  11. Анониман12. јун 2012. 16:24

    Neka mu je pokoj dusi i vecna slava!!! To su dela koja nesmemo zaboraviti!!!

    ОдговориИзбриши
  12. Nije on Ciganin on je bio Srpski Vojnik kao i mi svi i licno sam se uverio u hrabrost tih ljudi ponekada sam sticao utisak da su vise voleli Srbiju od nekih srba !zbog toga i nevolim da ih nazivam Ciganima oni su nasa braca koja i pored gubitaka i dalje bedno zive u zemlji za koju su ginuli zalosno! Nasem bratu Goranu Vjecni pomen i slava i mjesto u nebeskoj Srbiji!

    ОдговориИзбриши
  13. СЛАВА МУ! ПОЧИВАЈ М МИРУ ЈУНАЧИНО!

    ОдговориИзбриши
  14. a Srbija se izvinjava svima a svoje zive heroje jos blati i unistava e Srpski politicari izdajice i neljudi ste Slava ti Gorane

    ОдговориИзбриши
  15. слава му, поздрав из Републике Српске... Када буде требало, зовите..

    ОдговориИзбриши
  16. Slava mu, pocivaj u miru.

    ОдговориИзбриши
  17. Slava mu. Da li su se Borski politicari setili da nekoj ulici barem daju ime po heroju ili je to rezervisano samo za belosvetsku fukaru, pretke onih koji su ga ubili?

    ОдговориИзбриши
  18. Анониман30. јул 2013. 21:55

    Slava saborce ! Vecna slava!

    ОдговориИзбриши
  19. Слава ти јуначе! Почивај у миру!

    ОдговориИзбриши
  20. kakav junak ...a suze same teku...heroj nema sta,srce heroja zauvek zivi ne mogu da ga ubiju,srce heroja zauvek kuca samo za srbiju..vecna slava junace

    ОдговориИзбриши