Биле су храбри борци, поверљиви јатаци, поуздани курири, самоуке болничарке и храниоци устаника. У поробљеној земљи очувале су кућни праг и породицу, сачувале иметак за наставак живота кад се домаћини врате са бојишта; биле су и остале темељ сваког домаћинства. Храбрим комитама, како су их тада називали, у многим акцијама придруживале су се и жене.
О ХРАБРОСТИ и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је извештавао светску јавност о Првом светском рату на балканским просторима, и са српском војском прошао албанску голготу:
“... Ја сам их гледао и на ратишту, са пушком и бомбом у руци; и у болницама, у којима су на материнским и сестринским грудима привијале рањенике, јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа, из заседе, и у којима се масовно умирало од глади и зиме...
“Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт.
“Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом изазвале поштовање света...”
Одважне српске жене достојно су показале своје родољубље у ратовима вођеним у другој половини у 19. и првим деценијама 20. века: јуришале су у многобројним биткама, лечиле и неговале рањене и болесне у позадини, и пркосиле непријатељу где год су то могле.
Мајке и кћерке - молиле су се Богу за спас Србије и својих најближих; очувале су кућни праг и породицу; сачувале иметак за наставак живота када се ратници врате са бојишта; биле су и остале темељ сваког домаћинства.
Какво је јуначко срце куцало у тим нежним женским грудима показале су српске “орлеанке”: Милунка Савић, Софија Јовановић, Јелена Шаулић, Наталија Бјелајац, Марица Савић, Милосава Перуновић, Ленка Рабасовић, Драгица Пурић, Љубица Кујунџић, Љубица Чакаревић, Мара Кучкова, Јелена Лозанић...
Женски комита Софија Јовановић у рату 1912
За спас српског народа несебично су се бориле и жене из савезничких армија: Француске, Енглеске, Шкотске, Грчке, Канаде...
Остаће заувек запамћена имена жена лекара и медицинских сестара Елси Инглис, Евелин Хаверфилд, Флоре Сендз, Елиноре Сато... Све су оне жртвовале своју младост да би помогле напаћеном српском народу да избори право на слободу и мир у својој земљи.
Одлукама Берлинског конгреса, који је одржан 1878. године, поништен је мировни уговор између Русије и Турске, склопљен исте године у Сан Стефану, по коме је бугарској кнежевини припала Македонија. Српски народ који је у Старој Србији и Македонији одвајкада живео, одушевљено је прихватио одлуке Берлинског конгреса, јер се није слагао са окупацијом.
У годинама после настала је замршена ситуција: Турска је желела да на све могуће начине очува свој утицај на Балкану, а Бугари су радили на томе да српски живаљ униште или раселе, како би доказали да и у тим крајевима живе аутохтони Бугари. Нису марили ни за то што је и Бугаре и Србе уједињавала заједничка борба против турске владавине. Свакодневно су вршили нечувена зверства, нарочито после пропасти Илинденског устанка 1903. године.
Пљачком понижени и осрамоћени сељаци из Старе Србије и Македоније одлазили су у шуме да се боре за слободу коју у својим селима нису имали.
Склањали су се пред турским жандармима и бугарским комитским четама које су пљачкале народ, убијале нејач, а српске жене и девојке обешчашћивале или одводиле далеко од родног прага где су их продавали за турске хареме.
Власти у Београду нису ништа организовано предузимале на том простору, иако је српски народ систематски уништаван.
Логично би било, да држава Србија предузме дипломатске или војне мере којом би побољшала живот својој браћи у ропству. То је српском руководству било јасно, али, одлучити се на нове сукобе ширих размера, било би у сваком погледу неразумно и врло ризично за земљу, првенствено, због потпуне исцрпљености у претходним ратовима и непостојања поузданог савезника.
Србија је, најпосле, била и потписник важећих међународних конвенција и уговора који су забрањивали самовољне борбене операције на територијама других земаља, без обзира на хумане и друге мотиве, којима би се такви потези оправдавали.
Преостајала је само дипломатска акција која, углавном, није доносила никакву корист.
Становништво се, међутим, успротивило зверствима арнаутских качака, бугарских комита и турских жандарма. Крајем августа 1903. године одржан је митинг у Београду, на којем су говорили истакнути грађани Београда, а међу њима и државни саветник Живан Живановић, зет пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. После тога слични митинзи одржани су и у Крагујевцу и Лесковцу. Убрзо је формирана и “Српска револуционарна организација”, а потом “Централни револуционарни одбор”, на чијем челу је био др Милорад Гођевац, главни организатор српских чета, које су пребациване преко границе, да штите и бране српски народ у Македонији.
САБОРЦИ КОМИТА
ДА се боре за слободу српског народа у тада још неослобођеним крајевима Старе Србије и Македоније добровољно су се јављали млади људи, међу којима је било официра ”у оставци” студената, трговаца, предузетника...
Најпознатији су били Војин Поповић - војвода Вук, Војислав Танкосић, Василије Трбић, Коста Миловановаћ Пећанац и други. Храбрим комитама, како су их тада називали, у многим акцијама придруживале су се и жене.
Оне су биле храбри борци, поверљиви јатаци, курири за пренос разних важних саопштења, самоуке болничарке, видари ратних рана, храниоци устаника...
Новица Пешић
О ХРАБРОСТИ и издржљивости жена у ратовима за ослобођење Србије сликовито сведочи француски књижевник и новинар Анри Барби, који је извештавао светску јавност о Првом светском рату на балканским просторима, и са српском војском прошао албанску голготу:
“... Ја сам их гледао и на ратишту, са пушком и бомбом у руци; и у болницама, у којима су на материнским и сестринским грудима привијале рањенике, јунаке; и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа, из заседе, и у којима се масовно умирало од глади и зиме...
“Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт.
“Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом изазвале поштовање света...”
Одважне српске жене достојно су показале своје родољубље у ратовима вођеним у другој половини у 19. и првим деценијама 20. века: јуришале су у многобројним биткама, лечиле и неговале рањене и болесне у позадини, и пркосиле непријатељу где год су то могле.
Мајке и кћерке - молиле су се Богу за спас Србије и својих најближих; очувале су кућни праг и породицу; сачувале иметак за наставак живота када се ратници врате са бојишта; биле су и остале темељ сваког домаћинства.
Какво је јуначко срце куцало у тим нежним женским грудима показале су српске “орлеанке”: Милунка Савић, Софија Јовановић, Јелена Шаулић, Наталија Бјелајац, Марица Савић, Милосава Перуновић, Ленка Рабасовић, Драгица Пурић, Љубица Кујунџић, Љубица Чакаревић, Мара Кучкова, Јелена Лозанић...
Женски комита Софија Јовановић у рату 1912
За спас српског народа несебично су се бориле и жене из савезничких армија: Француске, Енглеске, Шкотске, Грчке, Канаде...
Остаће заувек запамћена имена жена лекара и медицинских сестара Елси Инглис, Евелин Хаверфилд, Флоре Сендз, Елиноре Сато... Све су оне жртвовале своју младост да би помогле напаћеном српском народу да избори право на слободу и мир у својој земљи.
Одлукама Берлинског конгреса, који је одржан 1878. године, поништен је мировни уговор између Русије и Турске, склопљен исте године у Сан Стефану, по коме је бугарској кнежевини припала Македонија. Српски народ који је у Старој Србији и Македонији одвајкада живео, одушевљено је прихватио одлуке Берлинског конгреса, јер се није слагао са окупацијом.
У годинама после настала је замршена ситуција: Турска је желела да на све могуће начине очува свој утицај на Балкану, а Бугари су радили на томе да српски живаљ униште или раселе, како би доказали да и у тим крајевима живе аутохтони Бугари. Нису марили ни за то што је и Бугаре и Србе уједињавала заједничка борба против турске владавине. Свакодневно су вршили нечувена зверства, нарочито после пропасти Илинденског устанка 1903. године.
Пљачком понижени и осрамоћени сељаци из Старе Србије и Македоније одлазили су у шуме да се боре за слободу коју у својим селима нису имали.
Склањали су се пред турским жандармима и бугарским комитским четама које су пљачкале народ, убијале нејач, а српске жене и девојке обешчашћивале или одводиле далеко од родног прага где су их продавали за турске хареме.
Власти у Београду нису ништа организовано предузимале на том простору, иако је српски народ систематски уништаван.
Логично би било, да држава Србија предузме дипломатске или војне мере којом би побољшала живот својој браћи у ропству. То је српском руководству било јасно, али, одлучити се на нове сукобе ширих размера, било би у сваком погледу неразумно и врло ризично за земљу, првенствено, због потпуне исцрпљености у претходним ратовима и непостојања поузданог савезника.
Србија је, најпосле, била и потписник важећих међународних конвенција и уговора који су забрањивали самовољне борбене операције на територијама других земаља, без обзира на хумане и друге мотиве, којима би се такви потези оправдавали.
Преостајала је само дипломатска акција која, углавном, није доносила никакву корист.
Становништво се, међутим, успротивило зверствима арнаутских качака, бугарских комита и турских жандарма. Крајем августа 1903. године одржан је митинг у Београду, на којем су говорили истакнути грађани Београда, а међу њима и државни саветник Живан Живановић, зет пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. После тога слични митинзи одржани су и у Крагујевцу и Лесковцу. Убрзо је формирана и “Српска револуционарна организација”, а потом “Централни револуционарни одбор”, на чијем челу је био др Милорад Гођевац, главни организатор српских чета, које су пребациване преко границе, да штите и бране српски народ у Македонији.
САБОРЦИ КОМИТА
ДА се боре за слободу српског народа у тада још неослобођеним крајевима Старе Србије и Македоније добровољно су се јављали млади људи, међу којима је било официра ”у оставци” студената, трговаца, предузетника...
Најпознатији су били Војин Поповић - војвода Вук, Војислав Танкосић, Василије Трбић, Коста Миловановаћ Пећанац и други. Храбрим комитама, како су их тада називали, у многим акцијама придруживале су се и жене.
Оне су биле храбри борци, поверљиви јатаци, курири за пренос разних важних саопштења, самоуке болничарке, видари ратних рана, храниоци устаника...
Новица Пешић
Нема коментара:
Постави коментар