Лекција из родољубља
Врховној команди се из Венеције 1914. године јавља сликарка Надежда Петровић и тражи ратни распоред. Обилазећи ваљевску болницу војвода Мишић скида са својих груди медаљу за храброст и качи је о Надеждину блузу. Надежда је оболела од пегавог тифуса који је похарао српску војску, колико и непријатељ.
Хероина Надежда Петровић
ПРАВИ родољуб, сликарка Надежда Петровић се, 1914. године, из Венеције јавља Врховној команди и тражи ратни распоред. Не чекајући на одговор, долази и прикључује се пољској болници Дунавске дивизије првог позива, с којом учествује у борбама на Мачковом камену.
О својим и патњама рањеника писала је у писму 11. септембра 1914, упућеном са фронта породици у Крагујевцу:
"... Ми смо овде имали за првих шест дана натчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде четири дана такав надолазак рањеника (око 4.000) да ми се крв у мозгу поче усиривати. Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а очајни отпор Аустријанаца доводио је наше до беснила... Ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам донели двадесет официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце, па падох поред једног од њих на колена са чашом чаја у тежњи да га напојим..."
Болничарка Надежда Петровић У ваљевској болници
Наредне 1915. године Надежда је оболела од пегавог тифуса који је похађао српску војску, колико и непријатељ. Надежда је преболела, али јој је остало болесно лево плућно крило. Слаба, исцрпљена, одмара се код породице у Скопљу. Сви је моле да се не враћа на фронт. Она је непоколебљива. Потребна је рањеницима и ту нема приговора!
По сопственој жељи поново је у пољској болници код Ваљева, враћа се ближе фронту, у "велику кужницу у којој се једва зна ко је жив а ко мртав". Од јутра до сутра је у покрету, око рањеника, над коритима са врелим цеђем у којима покушава да се избори са вашима. Руке су јој израњављене, тело сломљено, али не и дух.
То су већ последњи дани живота Надежде Петровић, и о њима пише Добрица Ћосић у свом роману "Време смрти":
"А знаш ли ти, дете моје, да сам ја на бојишту, на Мачковом камену, у раскиданом грудном кошу, гледала живо срце. Како се трза и стреса крв са себе... Гледам, не могу очи да одвојим од његовог дрхтања, и слушам како јечи... Лепо чујем - срце јечи. Била је тишина на дно потока - зажмури. - И сада га чујем. То је сељаково срце. Тај храстов чвор.
Ту грудву смонице. Црни облутак... Патња и неуништивост. Не бих га сликала црвеном - отвара очи и показује јој руком: Погледај на ђилиму ту врану у зеленом... Тим би га бојама сликала..."
Трећег априла 1915. године Надежда је заувек затворила очи.
А нешто пре тога, обилазећи ваљевску болницу, војвода Живојин Мишић скида са својих груди медаљу за храброст и качи је о Надеждину блузу.
Дарја Александровна, Рускиња, била је добровољна болничарка у Петом пешадијском пуку другог позива, који је 1914. године био на Кодиној глави у дивизијској резерви.
Другог октобра исте године Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике у Други батаљон, код мајора Милоја Јелисијевића који се налазио на Еминовим водама. Стигла је тамо у време када мајор није био на предвиђеном месту већ се налазио на коти 708.
Из земунице је хтела да се јави мајору и затражи одобрење да и она дође на поменуту коту, где је било много рањеника. Чекајући у земуници код ађутанта Шестог прекобројног пешадијског пука да дође на ред да говори преко телефона, једна непријатељска граната ударила је у земуницу и убила ађутанта капетана Милутина Милојковића и Дарју Александровну. Дарја и Милитин сахрањени су заједно.
Словенка Антонија Јаворник оставила је све своје у Марибору и у Србију стигла у жаркој жељи да се бори против аустроугарског окупатора за слободу свег словенског народа. Следила је пример свог стрица Мартина Јаворника, аустроугарског обвезника, који је једне ноћи пребегао на страну своје словенске браће. Стигла је на почетку Првог балканског рата и као болничарка учествовала у операцијама за ослобођење српске земље.
У 11. пешадијском пуку "Карађорђе" је њен стриц Мартин, она у пуковској болници као
Наталија Бјелајац. Антонију Ђурићу, који је записао њено казивање, објаснила је да је име променила да би, уколико буде заробљена, спасла своје у Словенији од прогона и малтретирања. Са српском војском ослободила је Косово Поље, а затим преко Призрена, северне Албаније стигла до Скадра, путем којим ће три године касније, са српском војском преживети албанску голготу.
Наталија се, међутим, није задовољила улогом болничарке, она је хтела у прве борбене редове.
Зато је на почетку Другог балканског рата отишла директно у штаб пуковника Божидара Терзића и затражила пушку и место у борбеном строју.
Позвала се на своје већ стечено искуство и стрица сада капетана Мартина Јаворника. Разумели су је и она се убрзо обрела на фронту према Бугарима.
Рат је кратко трајао, али Наталија је на бојишту заробила бугарску батерију и за то одликована златном медаљом Милоша Обилића.
НЕУМОРНА ЈЕЛЕНА
ЈЕЛЕНА Лозанић, ћерка познатог професора Београдског универзитета Симе Лозанића, на почетку ратне 1914. године постала је добровољна болничарка, а почетком 1915. године је српски Црвени крст упутио у САД да помогне у прикупљању помоћи за Србију. Од тада па све до 1920. боравила је у Америци, Канади, Енглеској, Француској и активно пропагирала и прикупљала помоћ за Србију. Неуморно је крстарила у организацији српско-америчких друштава, држала предавања о страдању српског народа уз пројекцију одговарајућих слика и докумената и упознавала светску јавност са праведном борбом Срба за слободу.
Новица Пешић
Врховној команди се из Венеције 1914. године јавља сликарка Надежда Петровић и тражи ратни распоред. Обилазећи ваљевску болницу војвода Мишић скида са својих груди медаљу за храброст и качи је о Надеждину блузу. Надежда је оболела од пегавог тифуса који је похарао српску војску, колико и непријатељ.
Хероина Надежда Петровић
ПРАВИ родољуб, сликарка Надежда Петровић се, 1914. године, из Венеције јавља Врховној команди и тражи ратни распоред. Не чекајући на одговор, долази и прикључује се пољској болници Дунавске дивизије првог позива, с којом учествује у борбама на Мачковом камену.
О својим и патњама рањеника писала је у писму 11. септембра 1914, упућеном са фронта породици у Крагујевцу:
"... Ми смо овде имали за првих шест дана натчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде четири дана такав надолазак рањеника (око 4.000) да ми се крв у мозгу поче усиривати. Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а очајни отпор Аустријанаца доводио је наше до беснила... Ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам донели двадесет официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце, па падох поред једног од њих на колена са чашом чаја у тежњи да га напојим..."
Болничарка Надежда Петровић У ваљевској болници
Наредне 1915. године Надежда је оболела од пегавог тифуса који је похађао српску војску, колико и непријатељ. Надежда је преболела, али јој је остало болесно лево плућно крило. Слаба, исцрпљена, одмара се код породице у Скопљу. Сви је моле да се не враћа на фронт. Она је непоколебљива. Потребна је рањеницима и ту нема приговора!
По сопственој жељи поново је у пољској болници код Ваљева, враћа се ближе фронту, у "велику кужницу у којој се једва зна ко је жив а ко мртав". Од јутра до сутра је у покрету, око рањеника, над коритима са врелим цеђем у којима покушава да се избори са вашима. Руке су јој израњављене, тело сломљено, али не и дух.
То су већ последњи дани живота Надежде Петровић, и о њима пише Добрица Ћосић у свом роману "Време смрти":
"А знаш ли ти, дете моје, да сам ја на бојишту, на Мачковом камену, у раскиданом грудном кошу, гледала живо срце. Како се трза и стреса крв са себе... Гледам, не могу очи да одвојим од његовог дрхтања, и слушам како јечи... Лепо чујем - срце јечи. Била је тишина на дно потока - зажмури. - И сада га чујем. То је сељаково срце. Тај храстов чвор.
Ту грудву смонице. Црни облутак... Патња и неуништивост. Не бих га сликала црвеном - отвара очи и показује јој руком: Погледај на ђилиму ту врану у зеленом... Тим би га бојама сликала..."
Трећег априла 1915. године Надежда је заувек затворила очи.
А нешто пре тога, обилазећи ваљевску болницу, војвода Живојин Мишић скида са својих груди медаљу за храброст и качи је о Надеждину блузу.
Дарја Александровна, Рускиња, била је добровољна болничарка у Петом пешадијском пуку другог позива, који је 1914. године био на Кодиној глави у дивизијској резерви.
Другог октобра исте године Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике у Други батаљон, код мајора Милоја Јелисијевића који се налазио на Еминовим водама. Стигла је тамо у време када мајор није био на предвиђеном месту већ се налазио на коти 708.
Из земунице је хтела да се јави мајору и затражи одобрење да и она дође на поменуту коту, где је било много рањеника. Чекајући у земуници код ађутанта Шестог прекобројног пешадијског пука да дође на ред да говори преко телефона, једна непријатељска граната ударила је у земуницу и убила ађутанта капетана Милутина Милојковића и Дарју Александровну. Дарја и Милитин сахрањени су заједно.
Словенка Антонија Јаворник оставила је све своје у Марибору и у Србију стигла у жаркој жељи да се бори против аустроугарског окупатора за слободу свег словенског народа. Следила је пример свог стрица Мартина Јаворника, аустроугарског обвезника, који је једне ноћи пребегао на страну своје словенске браће. Стигла је на почетку Првог балканског рата и као болничарка учествовала у операцијама за ослобођење српске земље.
У 11. пешадијском пуку "Карађорђе" је њен стриц Мартин, она у пуковској болници као
Наталија Бјелајац. Антонију Ђурићу, који је записао њено казивање, објаснила је да је име променила да би, уколико буде заробљена, спасла своје у Словенији од прогона и малтретирања. Са српском војском ослободила је Косово Поље, а затим преко Призрена, северне Албаније стигла до Скадра, путем којим ће три године касније, са српском војском преживети албанску голготу.
Наталија се, међутим, није задовољила улогом болничарке, она је хтела у прве борбене редове.
Зато је на почетку Другог балканског рата отишла директно у штаб пуковника Божидара Терзића и затражила пушку и место у борбеном строју.
Позвала се на своје већ стечено искуство и стрица сада капетана Мартина Јаворника. Разумели су је и она се убрзо обрела на фронту према Бугарима.
Рат је кратко трајао, али Наталија је на бојишту заробила бугарску батерију и за то одликована златном медаљом Милоша Обилића.
НЕУМОРНА ЈЕЛЕНА
ЈЕЛЕНА Лозанић, ћерка познатог професора Београдског универзитета Симе Лозанића, на почетку ратне 1914. године постала је добровољна болничарка, а почетком 1915. године је српски Црвени крст упутио у САД да помогне у прикупљању помоћи за Србију. Од тада па све до 1920. боравила је у Америци, Канади, Енглеској, Француској и активно пропагирала и прикупљала помоћ за Србију. Неуморно је крстарила у организацији српско-америчких друштава, држала предавања о страдању српског народа уз пројекцију одговарајућих слика и докумената и упознавала светску јавност са праведном борбом Срба за слободу.
Новица Пешић
Немам коментар..Само знам да сам се најежио кад сам читао!!!
ОдговориИзбриши