Још једна архива...
Занемарена је једна велика група људи који су били на ратиштима стицајем околности, јер су тамо живели или су, на разне начине, доспели у одређене војне и полицијске јединице. Ова прича је управо о њима, ратним ветеранима који су такође жртве ратова.
Владан Беара, психотерапеут: „Радим са ратним ветеранима већ неколико година. Ветерани су неко ко је овде непожељна тема, неко ко овде није добродошао, неко о коме је боље не причати, неко кога се стидимо, неко према коме осећамо чак и мржњу, можда страх. Ако бисмо грубо рекли, један део наше популације их осуђује, не зато што су водили ратове, него зато што су их ’изгубили’ или буквално изгубили, док их други део народа осуђује зато што су ишли тамо да ’кољу, пљачкају, силују, пале’ итд.“
Ратни ветеран Дејан из Власотинца: „Имам 30 година. Ратни војни инвалид сам. На Косову сам био. Рањен сам доле од касетне бомбе. Отишао сам као резервиста... Шта ви мислите, да ли је било у том моменту исправно да одеш у рат или не? Ја, који сам добио позив - моји су другови отишли - нисам могао да не одем! Пре свега, морао сам да одем и сматрам да је то исправно. Јер, ко је тај са стране који ће да дође да бомбардује и да баца ракете поред моје куће, где су били моје дете и супруга која је у том моменту била трудна, ни крива ни дужна да трпи ту страхоту? А ја сам отишао да заштитим недужне доле. Ја нисам отишао неког да прогањам и да убијам. Знаш шта ће свако да ти каже? Дај, пусти га. Тај је отишао доле да пљачка. То ме највише боли. И о томе нећу да причам.“
Ратни ветеран Марјан из Врања: „Имам 27 година. Учесник сам рата ’99. на Косову. Рањен сам. Пре рата сам радио као ауто-електричар. Две године касније отишао сам у редовну војску. Отишао сам у Ниш, из Ниша у Призрен. Призрен, Призрен, Косово, Косово, значи то је то. Отишао сам мирно. Отишао сам у весељу, имао сам испраћај и све што уз то иде. Тек кад се све то после десило, тек тад сам себи поставио питање – што се ови људи веселе, јасно ми је. Али, што сам се ја веселио... кад се све то на крају десило? Били су моменти када је била пуцњава, упади, пушкарања с једне и друге стране, с њихове, с наше. Међутим, враћали смо се много пута живи и здрави, што се каже, без огреботина. Међутим, било је и тренутака када вратимо неког од наших бораца или на леђима или на носилима, или рањеног или мртвог. Кад се све то заврши, дођеш из те заседе, из те патроле у логор. У моменту се заборавља, јер је ту ипак већи број војника. Седиш, запалиш цигарету, мало се огрејеш, поразговараш са друговима. Тад и немаш времена да размишљаш – шта ћу сутра, како ћу сутра, шта ћу након недељу дана, месец дана, годину? У тим моментима кад се припуца, само гледаш да спасиш главу, да се извучеш тог момента жив и здрав. А шта ће касније да буде, нико није имао времена да у тим моментима размишља о томе.“
Владан Беара: „Са својом сопственом смртности ретко кад се суочите - када неко вама драг умре, када преживите саобраћајну несрећу или кад напипате чвор на дојци. Али, то је врло ретко. Ратни ветеран се са смрћу сусретао сваког дана више пута. Каже један наш ветеран: ’Било је дана кад неко каже – Еј, бог те, данас нико од наших није погинуо!’ То су људи који су сваког дана гледали у смрт. Данас имате избор – да ли ћу да идем да урадим тај интервју или ћу да останем код куће да спавам? Али, ратни ветеран има избор – да ли да седнем на овај камен или да седнем на онај камен? У зависности од тога на који седнем, преживећу или ћу погинути.“
Ратни ветеран Марјан: „Рањен сам 3. маја ’99. Била је нападнута наша стража. Изашао сам да спасем своје другове, међутим, погођен сам у обе ноге. А 4. маја ујутро транспортован сам у нишку Војну болницу. Прошао сам аутопутем и видео своју зграду. Видиш кућу коју ниси видео месецима. Пролазиш поред ње, а не можеш да свратиш. Ја сам тек пре једно годину дана стао на своје ноге, пошто сам имао јако тешку повреду. Ногу сам донео у кеси, која је била сат-сат и по одвојена од мог тела. После су ми је у Нишу састављали. На сву срећу, нога је остала. Каква таква, али је моја. Тад ми није био проблем. Било шта било, остала је глава на раменима. Међутим, када видиш своје другове који се скупе за викенд да играју фудбал, да играју кошарку, то је ипак неко дружење, а ти си везан за те штаке. Зашто сам ја морао да будем тај који... Али, нас је ретко ко могао да схвати. Самим тим, не уклапаш се у ону средину из које си отишао и поново се у њу вратио.“
Ратни ветеран Дејан: „Јавност уопште не зна шта ми све преживљавамо и колико дуго носимо у себи бол и тугу, а поготово наше породице које су суочене с тим. Ја бих најсрећнији био кад бих могао да живим као сваки нормалан човек. О томе може само да се машта у тренутној ситуацији, кад си одбачен од друштва и нико те не види. А кад је требало да одеш, отишао си...“
Владан Беара: „Сви трауматизовани ратни ветерани су и депресивни и склони агресији. С друге стране, сви се они питају за смисао живота. Сви они кажу: ’Па, за шта сам ја све ово доживео? Па, какав је ово живот?’ Ратна траума мења најдубље животне филозофије, мења нешто најдубље у личности човека, и то је проблем. Са тим сећањем, са тим искуством тешко је живети даље. Е, а кад још имате једну средину и једно друштво које избегава да се тиме бави, кад окреће главу од тих људи, кад нико неће да прља руке са њима, онда стварно ја не знам шта да кажем.“
Ратни ветеран Дејан: „Ја ниједном нисам легао као нормалан човек у десет сати. Никад не спавам. Нико те не схвата. То је најтеже у животу. Да ли сам ја нормалан или су ови ненормални? Милион питања себи постављаш. А околина кад те осуди, кад ти људи не верују... Ти хоћеш да кажеш да имаш проблеме, они те не схватају. Поготово када одеш у Дом здравља да се обратиш за помоћ, доктор мртав ’ладан: ’Шта, бре, хоћеш ти? Где си ти био у војсци? Ти си био доле у телећој или јагњећој бригади!’ Ја вам причам о ономе што сам доживео. Као – Дај, бре, човече! Шта је било, бре? То је било, зајеби то. Ево ти лекчић, бенсединчић, дијазепам. То је класика. Научио сам целокупну апотеку. Ево ти петице, десетке, па попиј пар комада. Па нисам ја биљка да спавам! Они су ме претворили у биљку! А нико неће да те саслуша. Коме се изјадати?“
Беара: „С времена на време у Србији се деси неко масовно убиство, рецимо, као Чедић у Лесковцу, који је поубијао седморо људи, а био је ратни ветеран на Косову. Па онда, кад је Ровчанин у Нишу убио троје-четворо, опет ратни ветеран итд. Ми смо имали ветерана који и дан-данас ради у полицији. Он каже: ’Сто пута ми се у току дана деси да ми човек, кад му приђем да га легитимишем, каже: ’Бежи, пандурчино!’ Мени рука крене за пиштољ и размишљам, како да га не убијем! Треба ми велика снага да га не убијем тог тренутка.’ Људи уопште не схватају колико овде међу нама има оних који носе велику патњу у себи, велики бол. Ако нећемо помагати тим људима да на неки начин разреше своју трауму, да се уклопе у мирнодопско друштво, која нам је друга опција? Шта да радимо? Да их препустимо самима себи? Ратни ветерани нису убице, нису животиње, нису монструми. Трауматизовани ратни ветерани су нормални људи, који имају тешкоће да се уклопе у мирнодопски живот. Они су, пре свега, нестрпљиви. Они више не могу да поднесу чекање да се ствари поправе и да крену на боље. То је суштина. Они имају ниску толеранцију на фрустрацију. Све оно што ми тешко подносимо док чекамо, они подносе далеко теже од нас.“
Ратни ветеран Марјан: „Отишао сам код једно четворо-петоро људи, који су ми обећали да ће да ме запосле кад се будем излечио. Једноставно, кажу: ’Ух, што не дође пре месец дана!?’ Онда ти сва она убеђења да ће бити боље падају у воду.“
Ратни ветеран Дејан: „Немам воду, не плаћам струју, ионако немамо, лоша је. То ми држава није обезбедила. О чему више ја да бринем?! Због чега да се бринем?!“
Ратни ветеран Марјан: „Прођеш све то и на крају те нико не пита где си био, шта си радио. Једноставно, као да се ништа није десило.“
Владан Беара: „Проблем у војсци је то што ускоро следи реструктурирање Војске, следе нека отпуштања. Покретати тај ум посттрауматског стресног поремећаја, ратне трауме, у војсци није баш популарно, зато што многи процењују да ће, уколико добију етикету да су трауматизовани, изгубити посао, што је донекле вероватно и тачно. Што се полиције тиче, неке старешине имале су више разумевања за питања ратне трауме, док су неке реаговале по принципу – О, шта њима фали? Види како су јаки, могу волу реп ишчупати. Мислим, то су будалаштине. Ради се о људима који су били на разним местима, који су доживели разне ствари, видели ствари о којима ми не можемо ни да сањамо.“
Број самоубистава?
Владан Беара: „Код нас се не зна или ја за то не знам. Можда неко зна, али ја не знам, иако се бавим тим проблемом. Прво, зато што код нас не можете добити податак колико је људи било мобилисано, бар ми не можемо да имамо тај податак. Друго, не знамо колико је људи трауматизовано, зато што постоји проблем код дијагностиковања. Многи нису добили дијагнозу - посттрауматски стресни поремећај, а требало би да је добију. Они имају дијагнозу - анксиозно депресивни синдром. Имају дијагнозу – алкохолизам. Имају дијагнозу – гранични поремећаји и слично. У 90 одсто случајева то се своди на дијагностиковање, давање медикамената. А, заправо, сам психотерапијски рад изузетно је редак код нас.“
Занемарена је једна велика група људи који су били на ратиштима стицајем околности, јер су тамо живели или су, на разне начине, доспели у одређене војне и полицијске јединице. Ова прича је управо о њима, ратним ветеранима који су такође жртве ратова.
Ратни ветеран Дејан из Власотинца: „Имам 30 година. Ратни војни инвалид сам. На Косову сам био. Рањен сам доле од касетне бомбе. Отишао сам као резервиста... Шта ви мислите, да ли је било у том моменту исправно да одеш у рат или не? Ја, који сам добио позив - моји су другови отишли - нисам могао да не одем! Пре свега, морао сам да одем и сматрам да је то исправно. Јер, ко је тај са стране који ће да дође да бомбардује и да баца ракете поред моје куће, где су били моје дете и супруга која је у том моменту била трудна, ни крива ни дужна да трпи ту страхоту? А ја сам отишао да заштитим недужне доле. Ја нисам отишао неког да прогањам и да убијам. Знаш шта ће свако да ти каже? Дај, пусти га. Тај је отишао доле да пљачка. То ме највише боли. И о томе нећу да причам.“
Владан Беара: „Са својом сопственом смртности ретко кад се суочите - када неко вама драг умре, када преживите саобраћајну несрећу или кад напипате чвор на дојци. Али, то је врло ретко. Ратни ветеран се са смрћу сусретао сваког дана више пута. Каже један наш ветеран: ’Било је дана кад неко каже – Еј, бог те, данас нико од наших није погинуо!’ То су људи који су сваког дана гледали у смрт. Данас имате избор – да ли ћу да идем да урадим тај интервју или ћу да останем код куће да спавам? Али, ратни ветеран има избор – да ли да седнем на овај камен или да седнем на онај камен? У зависности од тога на који седнем, преживећу или ћу погинути.“
Ратни ветеран Марјан: „Рањен сам 3. маја ’99. Била је нападнута наша стража. Изашао сам да спасем своје другове, међутим, погођен сам у обе ноге. А 4. маја ујутро транспортован сам у нишку Војну болницу. Прошао сам аутопутем и видео своју зграду. Видиш кућу коју ниси видео месецима. Пролазиш поред ње, а не можеш да свратиш. Ја сам тек пре једно годину дана стао на своје ноге, пошто сам имао јако тешку повреду. Ногу сам донео у кеси, која је била сат-сат и по одвојена од мог тела. После су ми је у Нишу састављали. На сву срећу, нога је остала. Каква таква, али је моја. Тад ми није био проблем. Било шта било, остала је глава на раменима. Међутим, када видиш своје другове који се скупе за викенд да играју фудбал, да играју кошарку, то је ипак неко дружење, а ти си везан за те штаке. Зашто сам ја морао да будем тај који... Али, нас је ретко ко могао да схвати. Самим тим, не уклапаш се у ону средину из које си отишао и поново се у њу вратио.“
Владан Беара: „Сви трауматизовани ратни ветерани су и депресивни и склони агресији. С друге стране, сви се они питају за смисао живота. Сви они кажу: ’Па, за шта сам ја све ово доживео? Па, какав је ово живот?’ Ратна траума мења најдубље животне филозофије, мења нешто најдубље у личности човека, и то је проблем. Са тим сећањем, са тим искуством тешко је живети даље. Е, а кад још имате једну средину и једно друштво које избегава да се тиме бави, кад окреће главу од тих људи, кад нико неће да прља руке са њима, онда стварно ја не знам шта да кажем.“
Беара: „С времена на време у Србији се деси неко масовно убиство, рецимо, као Чедић у Лесковцу, који је поубијао седморо људи, а био је ратни ветеран на Косову. Па онда, кад је Ровчанин у Нишу убио троје-четворо, опет ратни ветеран итд. Ми смо имали ветерана који и дан-данас ради у полицији. Он каже: ’Сто пута ми се у току дана деси да ми човек, кад му приђем да га легитимишем, каже: ’Бежи, пандурчино!’ Мени рука крене за пиштољ и размишљам, како да га не убијем! Треба ми велика снага да га не убијем тог тренутка.’ Људи уопште не схватају колико овде међу нама има оних који носе велику патњу у себи, велики бол. Ако нећемо помагати тим људима да на неки начин разреше своју трауму, да се уклопе у мирнодопско друштво, која нам је друга опција? Шта да радимо? Да их препустимо самима себи? Ратни ветерани нису убице, нису животиње, нису монструми. Трауматизовани ратни ветерани су нормални људи, који имају тешкоће да се уклопе у мирнодопски живот. Они су, пре свега, нестрпљиви. Они више не могу да поднесу чекање да се ствари поправе и да крену на боље. То је суштина. Они имају ниску толеранцију на фрустрацију. Све оно што ми тешко подносимо док чекамо, они подносе далеко теже од нас.“
Ратни ветеран Дејан: „Немам воду, не плаћам струју, ионако немамо, лоша је. То ми држава није обезбедила. О чему више ја да бринем?! Због чега да се бринем?!“
Ратни ветеран Марјан: „Прођеш све то и на крају те нико не пита где си био, шта си радио. Једноставно, као да се ништа није десило.“
Владан Беара: „Проблем у војсци је то што ускоро следи реструктурирање Војске, следе нека отпуштања. Покретати тај ум посттрауматског стресног поремећаја, ратне трауме, у војсци није баш популарно, зато што многи процењују да ће, уколико добију етикету да су трауматизовани, изгубити посао, што је донекле вероватно и тачно. Што се полиције тиче, неке старешине имале су више разумевања за питања ратне трауме, док су неке реаговале по принципу – О, шта њима фали? Види како су јаки, могу волу реп ишчупати. Мислим, то су будалаштине. Ради се о људима који су били на разним местима, који су доживели разне ствари, видели ствари о којима ми не можемо ни да сањамо.“
Владан Беара: „Код нас се не зна или ја за то не знам. Можда неко зна, али ја не знам, иако се бавим тим проблемом. Прво, зато што код нас не можете добити податак колико је људи било мобилисано, бар ми не можемо да имамо тај податак. Друго, не знамо колико је људи трауматизовано, зато што постоји проблем код дијагностиковања. Многи нису добили дијагнозу - посттрауматски стресни поремећај, а требало би да је добију. Они имају дијагнозу - анксиозно депресивни синдром. Имају дијагнозу – алкохолизам. Имају дијагнозу – гранични поремећаји и слично. У 90 одсто случајева то се своди на дијагностиковање, давање медикамената. А, заправо, сам психотерапијски рад изузетно је редак код нас.“
Нема коментара:
Постави коментар