Убио се ратни ветеран и учесник протеста

Полицајац Зоран Тмушић, инвалид после учешћа у рату на Косову и Метохији, починио је самоубиство мачетом у недељу у свом стану на Новом Београду. Прошао је бројна ратишта, три пута је рањаван, био је самохрани отац који је за собом оставио троје деце.


Зоран Тмушић на митингу поводом хапшења Радована Караџића: Поред њега је син са шајкачом и ћерка у униформи и са круном на глави
Ветеран из бројних борби, од Хрватске до Косова и Метохије, полицајац Зоран Тмушић извршио је самоубиство у недељу у свом стану на Новом Београду. Зоран је мачетом прекратио себи живот, затворен у својој соби, док су у стану били родитељи и његово троје деце.

Његово тело у недељу око 13 часова пронашао је брат, и потом позвао полицију и хитну помоћ. Доктори су само могли да констатују смрт. Зоран није оставио опроштајно писмо нити поруку, а укућани кажу да ништа није указивало на то да ће доћи до овог немилог догађаја.

Борећи се на многобројним ратиштима, био је три пута рањаван. Остао је инвалид, у колицима. Био је разведен и сам је, уз помоћ родитеља и сестре, одгајао троје деце.

Београђани, иако нису знали његово име, знају га по томе што се по граду кретао у колицима, увек окружен синовима обученим у војне униформе. Био је познат и као учесник бројних демонстрација, увек у друштву синова и ћерке, иако је говорио да није нити ће бити члан неке партије. Деца су на митинзима обично стајала крај оца у колицима, обучена у униформе, а читаоци ову сцену можда најобље памте са сахране Слободана Милошевића.

Тмушић један од говорника на митингу поводом 10-годишњице НАТО бомбардовања
"Пре неки дан сам га видео на насипу поред Саве, док су деца трчала око њега. Деца су изузетно васпитана, одлични су ђаци, спортисти, и важе за пример свима у згради. Ипак, чуо сам да је и пре неколико месеци покушао да дигне руку на себе, али надали смо се да се то неће поновити", каже комшија Тмушићевих.

Велика је непознаница шта је Зорана натерало на овај чин, јер, упркос томе што је био параплегичар, сви у његовој околини сматрали су да је, окружен љубављу породице и успешном децом, водио испуњен живот.

Пре пет година МУП Србије је Зорану доделио стан од 80 квадрата на Новом Београду, који је окићен стотинама медаља и трофејима које су у каратеу освојила његова деца.

Ово су неке од Тмушићевих изјава медијима у протеклих неколико година:

- Први сам, који је 1991. скинуо петокраку са капе и ставио крст. Истински сам се борио за српство, рођен сам у Србији, ту су ми корени. Из тог разлога, пре десет година, добровољно сам приступио полицији. Био сам све време на ратишту, рањаван сам три пута, док пре три године нисам остао инвалид. Био сам председник Удружења ратних бораца за пећки округ. Носио сам током најжешћих акција, хуманитарну помоћц, помагао сам деци палих бораца и све што сам чинио било је за српство.

- Вера, бог, деца, пријатељи - захваљујући њима остао сам нормалан после свега кроз шта сам прошао. Колеге из Жандармерије поклонили су ми сав намештај, дошли су овде и помогли ми да се уселим. Наше другарство не може се мерити материјалном вредношћу. И даље, иако сам инвалид, припадник сам Жандармерије, нисам у пензији, јер не бих могао да издржавам децу. Колеге су то имале на уму, па сам и даље у радном односу.

- Овај дрвени крст који је стално поред мене поклонио ми је митрополит Амфилохије када сам рањен. Рекао ми је да би крст требало да ми буде од тада једино оружје.