петак, 18. фебруар 2011.

Само ти дјете ради свој посао - Свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки


Вукашин из Клепаца

Православни Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. г. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. г. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан - Вукан - Вук. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, оп се вратио у своје село, али су хрватске усташе - римокатолици и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима.
Ту је јануара 1943. г. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и, решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је иначе тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини); блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао.
Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).
Сведочење злочинца ....
Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
- Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.
- И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.
А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.
Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне - "живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.
Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче -"живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Онје и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповнједио да узвикне "живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетпо ми је добацио:
- Ради ти, дијете, свој посао!...
Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.
Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучељу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!..." И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!"
И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујући хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле.


Свети Вукашин Клепачки и Јасеновачки

Небо надамном бијаше крваво
и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске
и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке
и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне
и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с' каме точи
као дјечја суза, као капља млијека.

А он силан... распојасан...
на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној,
па он их је забога највише погубио,
к'о дукате своје жртве
са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

" Што ме гледаш тако старче,
зар си разум изгубио",
рикну као звијер рањена
и ножем ка мени крену,
а ја сам се к'о пред причест
своју прву прекрстио
радујућ' се ко рођењу
самртноме својем трену.

"А страх" ...помислих"...
"Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа
и режећи месо сијече...
зашто тако равнодушно
пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим
док му крв са руку тече?"

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику,
још на овом свјету
помраченом опростио,
ал' како ће кад час дође
пред жртвама својим стати?

"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО",
шапнух му језиком што је одсјекао
и виђех очима својим ископаним
страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".

Невен Милаковић Ликота



Тропар Св. Новомученику Вукашину Јасеновачком, глас 8:
Вукашине Херцеговче,
Нови Српски Страстотерпче,
Христа ради Ти пострада
у логору Јасеновац.
Када Те мучитељ ножем клаше,
Ти њему кротко говораше:
„Само ти, дете, ради свој посао”,
јер нама је Христос живот вечни дао.
Њега моли, Мучениче, као Спаса свију,
да спасе и род наш Православни.






Кољач

Петар Брзица је био студент права и загрижени члан предводничке католичке организације зване "Крижари". Био је усташки стражар у концентрационом логору Јасеновац који је на такмичењу пререзао грло 1360 заточеника специјално дизајнираним кољачким ножем званим Србосјек. Како је победио на такмичењу, проглашен је за "Краља Србоклања". Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.

После Другог светског рата емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Југословенске власти нису биле у могућности да га ухвате. Вероватно је да је променио идентитет. Његово име је било на листи 59 нациста који живе у САД, коју је Јеврејска организација предала служби за Имиграцију и натурализацију током 1970. године. Брзица је остао неоткривен.

Да се не заборави......

2 коментара:

  1. Анониман21. мај 2011. 17:18

    Вечна му слава

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман08. јун 2011. 19:02

    mozda se ovo nije desilo, i da jeste...trebao bih Tadic da ponese neki venac ustasama i da se izvine zbog ovog umora sto su doziveli kad su klali srbsku nejac!!!!

    ОдговориИзбриши