"Трећа Србија" умире од глади

Данас се углавном говори о две Србије - првој, за коју Европа нема алтернативу и другој, која живи у митовима. Постоји, међутим, и заборављена Србија, која је гурнута на маргине живота.


У жељи да документујемо такву Србију јесенас и ове зиме заједно са активистима Црвеног крста обишли смо села између Маљена, Каблара и Рудника и посетили оне којима ни поштоноше, ни порезници одавно не долазе. Њима нико не пише, нити имају шта за опорезивање.

Реч је о старцима и старицама који су већ годинама "сирак тужни без иђе икога". Најчешће немају ближе родбине, а ако и имају од срца порода, одавно их је заборавио и запоставио. Живе, тако, седе главе на божју милост и у амбијенту 18. или 19. века и живот им се своди на ишчекивање, а понекад и прижељкивању краја овоземаљског живота у Србији која "незадрживо срља у Европу".

Истина, није да су на заборављене баш сви заборавили. Хуманитарци из Црвеног крста их имају на списку и уму, али не могу ни они више од тога до да их посете једном-двапут годишње када им уруче пакете са храном. Јесте да "пацијенти" хуманитараца једу као птице, али то што им они обезбеде премало је за 365 дана у години.

А када им хуманитарци дођу, према речима Томислава Марковића, секретара Црвеног крста у Горњем Милановцу, не знају чему се остављени на милост и немилост судбини више обрадују - брашну, конзервама грашка, флаши уља, килограму шећера или разговору.


Гладна деца Сретеновића

- Имамо, нажалост, и сиромашне породице са много деце које су на самом рубу егзистенције. Не могу да заборавим озареност седам дечјих лица породице Сретеновић из села Заграђе под Рудником када смо им за Божић уручили пакетиће. Родитељи без посла, петоро деце иде у школу, а сиротиња, сиротиња.


 


ОСЕТИЛИ РАДОСТ БОЖИЋА: Деци породице Сретеновић уручени су за празник пакетићи

А колико ли је јадника у селима читаве Србије када смо само у општини Горњи Милановац недавно поделили 101 пакет са храном (сваки тежак око 35 кг) не би ли и сиротиња осетила радост Божића и Нове године.

- Божидарка Аксенитијевић, старица из села Бољковци под Рудником, грлила је и љубила врећицу са брашном, а један старац из села Врнчани просто је зграбио руку активисте Црвеног крста у намери да је пољуби.


 


НЕМА НА ЧЕМУ ДА СПАВА: Божидарка Аксентијевић из села Бољковци

А колико се само обрадују када стигнемо пред кућу јер су жељни свега и свачега, а највише, како и сами кажу, да са неким проговоре коју реч јер многи од њих разговарају само са мачкама и кокошкама, ако их уопште имају - објашњава Томислав Марковић, који по природи посла и те како добро познаје и ту трећу Србију коју готово нико не помиње између два избора.

У селу Дренова донедавно су живели брат Јован и две сестре - Чедина и Борка. Без струје, воде, без игде ичега и у сталном страху да ће им се накривљена кућа стара више од 100 година срушити на главе о чему су "Вести" већ једном писале. Јован Дражевић је умро прошле зиме, а у кући су остале непокретна Чедина и Борка која води рачуна о својој сестри.
 


ЗАБОРАВЉЕНА СИНОВИЦА ХЕРОЈА: Борка Дражевић из Дренове

Тужно је где и у каквим условима живе ове осамдесетогодишњакиње, али још је тужније кад се зна да су оне синовице народног хероја Драгомира Дражовића који је заједно са своја три сина дао живот за нешто што се тада звало "боље и равноправније сутра".



И тако, и ове зиме су хуманитарци, а у много случајева и репортери "Вести" са њима, стигли до готово сваке куће сиромашних и остављених. Наравно, хуманитарци нису желели да поклоне остављају у месној канцеларији, пошти, да шаљу по ђацима, већ су то сами чинили јер знају да су напуштени треће Србије жељни свега и свачега, а можда највише, како каже Томислав Марковић, разговора.

Старица самује са овцама


У беспућу под планином Маљен већ 50 година самује Милијана Стојановић са свега неколико оваца. Нема личну карту, никада је није ни имала, не зна колико је стара, мада људи кажу да јој је 78 година, а најближе комшије су јој на два-три сата хода по беспућима планине.

Због вукова зими претера овце у кућу, подглави врата дирецима да јој вукови не провале у кућу и са секиром у рукама дежура по целу ноћ. Кућа у којој живи је већ одавно напола срушена честим земљотресима на Маљену, па се кућом више и не може назвати.