четвртак, 17. фебруар 2011.

РЕЧ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ВИДОВДАНУ

Данас је очигледније него икад да ће проћи небо и земља а остаће само Реч. Реч носи снагу, покорава силу и сила се речи покорава. Ко познаје снагу речи, познаје Божију моћ.

Срби нису бројем велики народ, али су им дела велика; велика док се Речи Божије држе. А међу Србима једна реч има посебну снагу, та реч нас је кроз векове одржала, реч која нас је дигла из пепела и реч која нам је, поново, дух живота удахнула. То је реч која Србе, све свуда, окупља и сабира, реч која је у себи векове сажела, која се са страхопоштовањем изговара. Једна реч- ВИДОВДАН!

Када је пре више од шест векова велика сила са истока кренула према западу, прва велика препрека било је царство које је било ИЗНАД и истока и запада. Безбожни Турци хотећи до Европе морали су преко Србије. Желели су муњевито - као стрела, тачно кроз срце, кроз Косово.

Ту, на Косову Пољу, сударила су се не само два велика царства и две цивилизације, ту су се судариле две вере. Две молитве, два завета, две речи.

Док се Отоманско царство уздало у топуз и велику војну силу, србско се царство уздало у Реч. Један човек, један кнез, један Србин - обратио се речју јединоме Богу, и Бог му даде Реч. Том Речју Свети Лазар великомученик косовски обрати се својим војницима, међу којима смо и ми, данас овде постројени пред својим једини Царем и Господарем, Господом Исусом Христом и Његовим Светима. Речју: «земаљско је за малена царство а небеско увек и довека»; Свети цар Лазар за векове векова уписао је у свако србско срце оно што називамо «косовским заветом».



Сваки Србин који чује кнежеве заветне речи, који их чује и осећа косовски је заветник. Свако наше видовданско сабрање је жила куцавица која ево без прекида куца последњих шест векова.

Прво видовданско сабрање десило се 1389. на Косову Пољу, где се видело «ко је вјера а ко невјера». Тамо су се Срби обожили и завет крвљу исписали. А ми се и данас, широм света, по 621. пут окупљамо да потврдимо тај завет. Да кажемо прецима и потомцима «земаљско је за малена царство а небеско увек и довека». Ми, Лазарев небески народ, боримо се и данас, јер она битка која је почела на Видовдан 1389. траје и данас, и трајаће док је Срба и док Срби верују у снагу Речи. Док се чуја србска реч, живи смо и боримо се.

А када је утихнула србска молитвена реч туђинска је нога стала на Свето Косово и Метохију. Када је туђинска сила запосела србско Косово и Метохију, земља је почела да плаче. Први Србин који је отишао са Косова, био је прва суза која се слила низ лице небеске Србије. Убрзо за њом уследиле су и друге. Небо је заплакало над судбином Срба и србског Косова. Срби су плакали и сневали.

Ипак, Божијим промислом, то семе које се развило са Косова, пало је на плодну земљу и дало богат плод. Те небеске сузе залиле су србску земљу да из ње никне нова снага.

Нема колевке у свету која је однеговала толико светаца Господњих, колико ова колевка србства. Није дакле случајно што су тој колевци и тим светима Срби дали оно највредније што су имали - Реч.

Косово је, рече Матија Бећковић, најскупља србска реч. Из те речи извире све србско. Да не беше косовског завета, где би ми били данас? Косово је нас дефинисало као народ, и кроз векове до данашњег дана оно нас дефинише. Косовски завет никада неће престати да важи. Док је света и века биће борбе око Косова. Док се ми боримо, дотле и постојимо. Ако ли икада наиђе нараштај Срба који није задојен косовским заветом, међу којим нема ни једног Обилића и ни једног Југовића, онда више нема ни Срба.

Као што нема реке без извора ни дрвена без корена, тако ни Срба без Косова, а заиста, ни Косова без Срба.

Истина, кроз нашу крстоносну историју много је речи прохујало. Много је речи изговорено, испевано, извикано... Што из бола, из сете, из немоћи, ината и радости. Што је речено, речено је. Нешто је заборављено нешто упамћено. А нешто је ево и у ове наше дане речено, што већ има вредност векова. Неке је речи јако тешко изговорити, а да им се значај и сила не умање том «материјализацијом». Тешко је рећи «Косово», «Метохија», а да се већ при изговору те свете речи не изгуби један део оног заноса, оне љубави, оне снаге коју у србској души буди и сама помисао на ово свето србско тле. 

Корен сваке србске речи је Косово, а корен речи Косово је Видовдан. Када се молимо Богу - нема молитве без Косова. Када говоримо поезију - нема стиха без косовског. Када певамо - певамо о Косову.

Па када помислимо и како је Дунав далеко од Косова, ми знамо да је зато Косово близу Дунава. Јер, сви они Срби који вековима на Дунаву и од Дунава живе, слили су се у њега као сузе са Косова. Преко њега је и Лазар косовски прелазио и тамо и онамо. Свети Кнез већ шест векова тражи себи мира, крстари земаљском Србијом, а Србија за њим.

Мало је данас оних који верују у снагу Речи онако како је Свети кнез веровао. Један од малобројних господара речи је Миле Медић. Миле Медић је написао «Завет Стефана Немање». Толико га је добро написао да је већина Срба уверена у то да га је Немања лично писао и своме сину, првом међу Србима, Светом Сави и светосавском србству у наследство оставио. Њему се открила земаљска снага Речи, а кроз Реч он нам открива снагу Неба.

А она тајна у тој Речи, тајна што земљу веже за небо - је поезија. Нема лепше употребљене речи од оне узидане у стихове, нити већег траћења речи од оног које се зове «празносоловље». Ми Срби смо, како рече Свети Владика Николај, «по имену Срби а по презимену Словени». Наше презиме, Словен, свој корен има у речи «Слово», која и значи управо «реч». Означава писмен, словестан народ, народ који познаје снагу Речи. Словенство је поштовање речи, непоштовање Речи је «празнословље». Србско Словославље сажима се у једној речи, у једном слову - у Косову. Сваки стихови о Косову, молитва су за Косово!

Па и оне сузе, које су се са Косова слиле и разлиле, крај Дунава и крај мора, и у свим земљама између Јадрана и Дунавских и Савских брда и долина, и данас ево извиру из дубина. Из дубина душе србске, извиру као речи покајнога разбојника.

Оно семе што се у србским Крајинама разаслуло, дало је пребогат плод. Косово и Крајина, два крила србства, сада су ево засечена. А ево, сведоци смо да из Косова и Крајине данас сва наша снага и сво културно благо истичу. Косову, својој праколевци, данас поју и Срби Крајишници јер један народ који једнога и јединога Бога познаје, зна да и Реч спасава. Србско словославље наше косовске колевке, молитва је Србинова како у Призрену тако и у Книну, и Косову книнскоме.

А поезија и песма извиру из дубине наше словенске душе. Срби, као и сви Словени, имају невероватно дубоку и високу душу. То нам омогућује да се винемо у небеске висине, да зидамо град камењем којим нас гађају. Али иста та дубина прети страшним понором када посрнемо. Када се стропоштамо на дно свих дна. Поново васкрснути и са тог дна узнети се на висине, можемо само чврстом вером. Само одлучношћу и спремношћу. Само ако смо свесни свих својих мана, али и својих квалитета, можемо свим срцем волети оно што имамо и ценити оно што имају други. Само стабло са дубоким и јаким кореном може развити велику и бујну крошњу која ће, што је корен дубљи, бити ближа небу.

Данашња генерација Срба није за понос прецима, али није ни за бацање. Сведоци смо времена у коме смо опет бачени на колена. Последња времена истичу и времена је све мање. Жита је много а жетелаца мало. Крајине су нам окупиране, Косово и Метохија у страшноме ропцу. Пријатеља мало, а хијена и лешинара све више. Мало је и Срба међу нама Србима. Мало је Обилића и мало Југовића. Тешка су времена дошла... но, још има наде.

Заиста, мало је Обилића и Југовића, али ту су ево Косовке Девојке. Ту су србски гуслари, приповедачи, записивачи, проповедачи. Ту је србска Црква, ту је све оно што нас је кроз најгора гоњења одржало. Све што се узда у Бога ту је са нама, па је и Бог са нама. А ако је Бог са нама, не треба се ни питати ко је против нас.

Мало је правих Срба међу нама Србима, али међу оним што је србско много је Обилића. Ни пре шест векова није нам требало више него један Милош, један Лазар, девет Југовића, неколико витезова и нешто пешака, па да све што србски дише дигну на одбрану.

Не бојте се браћо драга, јер ево свако видовданско сабрање сведочи да и данас има неког ко ће србство дићи у висине неба. С овим новим Видовданом, новом зором, новом борбом, стиже и нови завет - Христе Боже, распети и Свети- србска земља кроз облаке лети... на три свето и за Христа славно, одлазимо на Косово равно...








Нема коментара:

Постави коментар