петак, 18. новембар 2011.

20-година од окончања борби за Вуковар

Извор - Патриотски Фронт


18.11.2011.- На данашњи дан пре 20 година завршена је по обиму ,на жалост и жртвама најпознатија ратна операција грађанског рата 1990 -1996.-операција „Вуковар“.Предајом више од 2000 непријатељских војника трупама ЈНА окончана је тромесечна акција легалних оружаних снага бивше СФРЈ, против хрватских паравојних снага. Несразмерна разарања, као и број жртава, рањених и несталих на обе стране, неразјашњени злочини, предмет су пажње још увек разних институција, организација и удружења, а најболнија свакако за родбину погинулих и несталих. Главни одбор ПАТРИОТСКОГ ФРОНТА ће као и сваке године, одати почаст жртвама присуствовањем црквеној литургији у храму Светог Јована Крститеља и паљењем свећа за пострадале.

У самој операцији учествовала су цела два корпуса бивше ЈНА, а на хрватској страни тзв. 204. бригада ЗНГ и још толико наоружаних цивила, припадника МУП-а и добровољаца из Хрватске и иностранства. Материјална разарања, процењена од међународних експерата износе преко 2 милијареде америчких долара, није постојао војни или цивилни објекат на коме нису остали видљиви трагови разарања. Према подацима хрватске стране, у тромесечној како њихови извори наводе „опсади“Вуковара изгинуло је или рањено преко 600 хрватских војника у граду, а у непосредној близини још око 1000. Број цивилних жртава процењују на 1100,а несталих око 2600. По самом завршетку операције,на оближњој фарми још под неразјашњеним околностима (судски процеси вођени у Србији и Хагу) стрељано је око 270 хрватских заробљеника. Жртве ЈНА, ТО и осталих учесника на нашој страни њихови извори „процењују“ на 6-8000!???О истом догађају подаци наше стране говоре сасвим друкчије. Погинулих војника, припадника хрватских паравојних снага и наоружаних цивила било је око 2500, а према доступним подацима заробљених око 1700. Већина их је касније међудржавним споразумом размењена или пуштена. Што се тиче наших губитака, оно што се ретко или никако не спомиње, а десило се пре или уочи самог оружаног сукоба је 70-так убијених или несталих Срба, цивила који су хапшени, на најсвирепији начин мучени,а затим убијани и бацани у р.Дунав. У току саме ратне операције и непосредно после утврђен је и број погинулих и рањених. Смртно је страдало преко 1300 припадника наших оружаних снага, а број теже или лакше рањених кретао се од 1800-2000 војника, уз неколико десетина несталих. Држава Србија за све ово време није положила нити један једини венац на гробове људи који су поштујући још тада важећи устав и заклетву дану ЈНА отишли…и никада се нису вратили. Сами, готово супротни подаци две сукобљене стране, говоре да рат ни после 20 година још није готов-овај пут „бесомучни“рат бројкама. Воде га они који ни онда ,а ни данас нису имали храбрости за нешто друго, да исти спрече, зауставе на време,а Вуковар сачувају разарања. Улога међународне заједнице у свему овоме такође није занемарљива, јер се све дешавало пред очима тих истих светских душебрижника, који су добрим делом општепознато, иницирали сам распад СФРЈ, дозволили наоружавање хрватске паравојске, а затим њеним признањем као државе подгрејали пакао грађанског рата на истом простору. Данас операцију „Вуковар“ углавном помињу само фамилије погинулих, рањених и несталих…учесници самог сукоба, а повремено и званичници обе земље, наравно повремено и у тренутку унутрашње-политичке потребе (из књиге Р.Ц.-„Вуковар-моја Истина“).

Додатни елемент, специфичан за ову операцију је проблем самих учесника са обе стране...здравствени, психо-социјални, морални. Највећи проценат оболелих од ПТСП у читавом грађанском рату је баш код самих учесника битке за Вуковар. Српски ветерани су од стране, али неретко и домаће јавности оптужени као "рушитељи", "злочинци" ,"пљачкаши", што представља тужну, лажну и најблаже речено тендециозну квалификацију; бројне потернице хрватског правосуђа и даље су на снази, за разлику од домаћих, које супротна страна, јединственим, државним ставом једнострано не прихвата. Српски ветерани за разлику од хрватских немају никакву законску сатистфакцију, нити постоји таква регулатива, па су приморани да се сами сналазе по питањима здравствене, правне, социјалне заштите. Ипак, најтужнија чињеница је, да држава која је упутила људе на ратиште, данас игнорише и само помињање, обележавање овог датума, не водећи рачуна о преко 1000 жртава, десетине несталих и хиљаде рањених....Истовремено Хрватска, уз подршку и почаст највишег војног и цивилног руководства, неколико хиљада бивших бораца, организује достојанствен комеморативни скуп, чија слика одлази у свет.
У Србији, осим породица, родбине и директних учесника нико други не придаје значај овом догађају...20 година после "Србија није била у рату"...само њени држављани.....сами, напуштени и заборављени.

4 коментара:

  1. Ma kako vas nije sram? Koji građanski rat? Tili ste veliku Srbiju! Napravili ste genocid, a sad se izvlačite. Klali ste sve redom, žene , djecu, starce?

    I jedno pitanje; Je li mozda Hrvatska razrusila Batajnicu, ili Srbija Vukovar?

    Sramite se, dok god budete ovako piali, nerealno, rat ce trajati.

    ОдговориИзбриши
  2. Свако своје мртве треба да поштује.
    Бог са тобом Хришћанине.

    ОдговориИзбриши
  3. Свако своје мртве треба да поштује.
    Бог са тобом Хришћанине.

    Ja mislim da sve mrtve treba poštovati.
    A zločince kazniti, na svakoj strani.
    I početi živjeti normalno.

    ОдговориИзбриши
  4. Samo da odgovorim ovom gore, da smo TILI Veliku Srbiju mi bi je i dobili ali mi nismo znali šta hoćemo. A Vi???Vi ste toliko beznačajni da ne znate ni sami koliko...

    ОдговориИзбриши