петак, 02. март 2012.

У ВАРВАРИНУ ВРЕМЕ НЕ ЛЕЧИ РАНЕ

Извор: Србска дијаспора - архива

Да су тог пролећа 1999. НАТО стратези хтели да сруше само мост преко Велике Мораве у шумадијској варошици Варварин, учинили би то током ноћи. Али, НАТО је послао авионе да руше усред белог дана 30. маја, на празник Свете тројице, на славу града, на пијачни дан, кад је на мосту и около било стотине људи, жена и деце.


Злочинци, знајући да ће после првог удара на мост, Срби потрчали да помогну рањенима, наредили су и други напад после пет минута, још жешћи... И завили Шумадију у црно. У међувремену, мост је обновљен захваљујући Србима из Швајцарске, Моравом је прошло много воде, али бол породица погинулих не престаје. Како неко може да заборави 16-годишњу Сању Миленковић, српског математичког генија, која је тог поднева пошла са две другарице у шетњу? У Варварину, питомој варошици, сакривеној под крошњама липа и кестена и окруженој плодним пољима и воћњацима, написано је стотине песама о Сањи. Куд год пошла, Сањина мајка, Весна Миленковић увек у ташни носи кутијицу у облику срца, а у њој плави Сањин увојак.
- Била ми је љубав, понос, била ми је све... Умрла ми је на рукама. Свет ми се тада срушио, и даље се руши... Још се плашим ноћи, будим се и дозивам моју ћерку! - уз уздах рече Весна, а Зоран Миленковић, Сањин отац, градоначелник Варварина, тврди да ни време не лечи ране. - Једини мој лек је рад, и дању и ноћу, не идем на одмор... Сања је била... ма не могу вам рећи каква је то срећа за мене била - крши прсте Зоран. Поред њега, на радном столу стоји црна књига, запис о НАТО злочину у Варварину, а у књизи много песама о Сањи, па и питање њене другарице, Мирјане Ивановић: "У чему је била њена кривица?"


Правда за мртве

Породице убијених и повређених у НАТО нападу на варварински мост су пре седам година, уз помоћ једне пацифистичке немачке организације и адвоката Урика Доста поднели тужбу против Немачке, тражећи одштету за све жртве. Међутим, 2003. и 2005. њихове захтеве је најпре одбацио Земаљски суд у Бону, потом Виши земаљски суд у Келну, а пре три године и Савезни суд у Карлсруеу. У образложењу све три одлуке истиче се да међународно ратно право признаје само захтеве за одштету међу државама, а не и појединачне захтеве. Како тадашња Југославија није поднела тужбу, Зоран Миленковић, отац погинуле Сање, тврди да ће тражити правду у Стразбуру, јер верује да неко, негде и некад мора одговарати за овај злочин.


Као војник бивше ЈНА, 38-годишњи Предраг Милошевић осетио је све страхоте рата у Хрватској. И тог 30. маја, када су пале прве ракете на мост, потрчао је да помогне повређенима, а већ је уследио други напад. Иако тешко рањен у ногу, успео је да се на рукама извуче. Уследиле су године опоравка, али рану на нози није залечио. Данас хода уз помоћ штапа, не може да спава, не може да издржава супругу, двоје деце и себе од инвалидске пензије и инвалидског додатка.
- Тужили смо Немачку, тражили одштету... Ма, какве паре, вратите ми здравље! Мени не треба новац, треба ми само здравље, треба ми да видим тог НАТО злочинца који је наредио да се убијају људи и тог злочинца који је знао да ће мост бити бомбардован а ништа није учинио да заштити људе - каже Предраг молећи да пренесемо захвалност његовим пријатељима из аустријског града Гмундена - Слађани, Ивици, Јованки и Славиши који му помажу да преживи.
На мосту је рањен и 32-годишњи Милан Митровић. Упркос бројних операција ногу, тешко хода, још теже, каже, живи..., а живот сматра највећом казном: "Уместо да идем од вашара до вашара, од цуре до цуре, ја идем од лекара до лекара, пишем молбе за бању, за лек, објашњавам докторима да ме боли и кичма, да скачем у сну... Они ме само гледају... Напишем молбу и у општини ми дају 5.000 динара помоћи, веле немају више, и то су једва нашли.


Људи без срца и душе

Марина Јовановић која је у време напада тешко повређена, и која данас живи у Београду, посветила је свој дипломски рад пријатељици Сањи Миленковић. "Судбина је удесила да баш нас три најбоље другарице будемо заједно у том трагичном тренутку. Остало нам је десетак метара до краја моста и биле бисмо безбедне, Сања не би умрла, Маријана не би била рањена а моје тело не би било пуно гелера... Како ли изгледају ти људи, без срца и душе? Слике се стално враћају, верујте, тешко је живети са тим", каже Марина.


Ништа се мање не мучи ни 50-годишњи Властимир Васић, крупан човек, у чијем телу су остали безбројни гелери. "Једва идем, не могу нормално ни да легнем ни да седнем, а лекари ме прогласили само 40 одсто неспособним за рад. Кажу да могу да радим, а ја нити могу, нити имам посла. Понекад више боли неправда него ове ране. Сваки преварант у овој држави је смувао инвалидску пензију, а ја не могу иако носим у себи 50 гелера, ваљда треба да се кајем што ми гелер није избио једно око и три прста. Ј.... те животе!", гневно ће Властимир.

На крају варошице, у истрошеној кући Живадинка Савић живи сама, а на уласку у њен дом стоји слика њеног сина. Сваки пут кад прође поред слике - застане и пусти сузу: "Убише ми сина Милана а мене оставише да самујем. Сиротан, рано је остао без оца, одгајила сам га, школовала, подигла, хтео је да се жени, спремао свадбу, причао ми о будућим унуцима, али злочинци су га претекли. Прошло је десет година, а сузе не престају", каже Живадинка.


Трагедија и опомена

Надлежни су забележили 10 мртвих, 70 тешко и неколико десетина лакше повређених особа. Међу жртвама су Сања Миленковић (16), ученица из Доњег Катуна, Милан Савић (24), радник из Варварина, Војкан Станковић (31), сниматељ из Варварина, Зоран Маринковић (33), радник из Села Варварин, Ратобор Симоновић (38), радник из Доњег Катуна, Миливоје Ћирић (66), свештеник из Варварина, Стојан Ристић (56), пољопривредник из села Варварина, Тола Апостоловић (74), пољопривредник из Варварина и Драгослав Терзић (68), пензионер из села Варварина.

Познати варварински занатлија, Стојан Ристић, дуго се борио против алкохолизма. На срећу свог сина и жене, коначно је успео да се излечи. Али, убила га је НАТО ракета. Супруга Радмила је потом пала у депресију и никад се из ње није истргла. Његов син Селимир (43) тешко се сналази без посла. Није ожењен и нема пара да поправи кров и темељ на кући у којој живи, једној од најстаријих у Шумадији. "Сломио нам се живот као грана. Мајка се тешко разболела, не устаје из кревета. Покушавам нешто да радим у пластеницима, али тешко иде... Није ово исто као кад умре човек од тешке болести, укућани се опросте од њега и сахране га... Ово је злочин, неправда. Са тим је тешко живети и још теже се борити", тврди Селимир, гледајући пут новог моста на Морави где стоји споменик са именима погинулих. На његовом врху је глобус пробијен шестаром. Сањиним!

Нема коментара:

Постави коментар