Интервју недеље: Србислав Цветковић (67), који је одликован медаљом за исказану храброст
"Обичан слепац - то сам вам сада ја! Пре НАТО агресије на тадашњу Савезну Републику Југуславију, био сам господин, а сада након учешћа у рату - нико и ништа!
Боље да сам погинуо на Кошарама уместо што сам рањен и остао жив да гледам и доживим ове муке“ , отворио је душу за „Ало!“, Србислав Цветковић (67), ратни војни инвалид који је одликован медаљом за исказану храброст.
- Нисам вам ја нешто посебно храбар. У рат сам отишао јер је била то моја дужност, домовина нам је била нападнута и тада смо јој били потребни. Сада, 13 година касније, држава као да нас се стиди и имам осећај да када би могла, све би нас послала на неко пусто острво како би нас склонила од очију јавности. Да се разумемо, и сада бих отишао да браним своју домовина. Парадокс је што нас данас уче да треба да волимо своје крвнике - са сетом у очима каже овај борац.
Цветковић је рањен у бомбардовања НАТО авијације на локацији Кошаре. Одликован је за храброст јер је тешко повређен прискочио у помоћ брату по оружју и једном руком успео да га ископа и извуче из рова који је био затрпан земљом. Овај несебични ратник објашњава да је пре рата радио као грађевински инспектор, а да сада преживљава од супругине плате јер од своје инвалидске пензије у износу од 23.500 динара подмирује дажбине.
Како сте повређени?
- Тај дан када сам рањен никада нећу заборавити. Десио се након што сам направио импровизовано склониште. Само што сам сео и погледао у небо, видео сам како ракета буквално клизи, а потом се забија у земљу. Уследила је страшна експлозија и детонација ме је одбацила неколико метара даље. Након што сам се освестио и отворио очи, све ми је било мутно јер сам био крвав, леву руку нисам уопште успео да померим. Након што сам се прибрао, допузао сам до рова у коме су ми били другови. Међутим, један је био затрпан. Десном руком сам почео да копам и успео сам некако да извичем саборца који је био рањен и остао глув. Затим сам видео још једну руку. Уз надљудске напоре сам наставио с копањем и угледао сам другог војника. Призор је био језив. Рука му је буквално била откинута, а он је био мртав. Затим сам зграбио пушку и заузео положај јер сам мислио да ће нас Албанци напасти. У ишчекивању напада, стигли су моји саборци који су ме пребацили у болницу.
Шта вас тишти и шта вам смета данас?
- Боли ме и тешко ми је када видим борце и инвалиде који немају никаква примања. Они су заборављени од државе, а власт их је користила када су им били потребни. Сада су сви они заборављени.
Шта очекујете да држава уради и како да вам помогне?
- Не очекујем ништа. Не могу очекивати да нам непријатељ да права и пензију. Могу само да очекујем да нам дају по таблету „цијанида“.
Колику помоћ добијате од државе?
- Од државе немам никакву помоћ сада кад сам ратни војни инвалид. Раније сам на основу рањавања (има 47 гелера и инвалидност од 80 одсто) добијао 3.500 динара помоћи, а то је временом укинуто. Рекли су ми да више немам права на то.
Како преживљавате ова свакодневна поскупљења?
- Преживљавам као и сваки други грађанин од данас до сутра. Сналазим се, купујем на почек. Да ми није супруге која ради, не знам како би живели. Имам ћерку која је завршила медицински факултет, а посла за њу нема.
Чега се стидите у свом животу?
- Стидим се што сам на ратишту испао кукавица. Нисам имао храбрости да једној медицинској сестри, мајци двоје деце, саопштим да јој је супруг погинуо на Кошарама. После мог рањавања сам био у болници у Јунику и о нама је несебично бринула та сестра. Она ми је објаснила да јој је супруг на Кошарама као медицински техничар и да месец дана нема вести о њему. Како је то рекла, мени је кроз главу прошла слика погинулог техничара и у том тренутку никако нисам могао да јој саопштим ту вест.
Шта би волели да држава уради за инвалиде рата?
- Волео бих да да наши ветерани добију бар половину права која су добили хрватски домољуби. Међутим, то су моје жеље, Хрвати праве државу, а ови наши је разводњавају.
Нећу ни за кога гласати
Коме би и зашто дали свој глас на предстојећим изборима?
- Укратко, нећу да гласам из простог разлога јер нема за кога да се гласа.
Када сте последњи пут били негде на одмору?
- Шта да вам кажем, не сећам се више, а сада и нисам у стању да негде отпутујем. Немам услова за то.
Као да рата није било
„Наша држава се понаша као да рата уопште није било јер ми не знамо колико је укупно људи настрадало, колико је људи учествовало у рату и најзад колико има војних инвалида. И зато кажем, слава онима који су погинули и њихове муке су завршене. Ја не смем да затворим очи јер не видим куда идемо“, каже Цветковић.
Нема коментара:
Постави коментар